Петар Кочић

Лирске прозе

• Јелике и оморике
• Кроз маглу
• Кроз свјетлост
• У магли
• Пјесма младости
• Јајце
• Тежак
• Молитва
• Тавновање
• Жалобитна пјесма
• Кмети
• Слободи

---

Јелике и оморике

Своју прву "пјесму у прози" Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године "Јелике и оморике" нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи ("С планине и испод планине", Загреб 1904).

___

Са чистог, блиставог неба просипа се жива, треперава, весела свјетлост. Мирише дријемовац, то рано, дремовно, планинско цвијеће. По влажним пропланцима зелени се задовољни, кочоперасти кукуријек, а са сувих присојних камењака, измеђ труле, спржене бујади, почињу се плавити миришљаве љубичице.

Птице слађано и складно цвркућу и, дрхћући у њежном, раздраганом узбуђењу, прелијећу с гране на грану. Кроз чађаве комјенове тихано шуми дим и весело, лагано се повија кроз танки, бледуњавосвијетли, прољетни ваздух, губећи се у тужној, леденој модрини јелове шуме што се поносито наднијела над селом.

Укочено, скамењено, величанствено дижу се јелике и оморике кроз ведру, насмијану свјетлост. Нешто су тужне, замишљене. Све се радује ускрслом, уздрхталом животу, а оне? Њима је све једнако: и прољеће, и љето, и јесен, и зима. Оне су увијек хладне, суморне, тужне, јер – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Кад их год погледам, дође ми тешко. Зашто је природа према њима, према мојим милим и драгим јеликама и оморикама, тако немилостива срца била?

Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Ваше оштре, шиљасте бодље, то су следењене сузе – добро ја то знам! – а њихова зелена боја, то је чежња, дубока, њежна чежња за вјечито зеленим прољећем које нам неће никада доћи!…

Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.

---

Кроз маглу

Своју прву "пјесму у прози" Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године "Јелике и оморике" нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи ("С планине и испод планине", Загреб 1904).

___

Изјахао сам наврх Кланца. Иза мене се, под блиједом, мутном свјетлошћу, шири Радмањско поље и сви брежуљци и равнице доље до Козаре, над којом се, као и обично у јесен, бијаху наднијели мрачни, згуснути, при дну загаситоплавичасти облаци.

Пред мном се, опет, планинском долином, окруженом са свију страна брдима, расула сјеркаста, влажна магла, па се, с ове стране до мене, бјеласа и каткад на површини лагано залелуја. То је она тешка јесенска магла која једног јутра ненадно осване, и коју, истом кад подобро застуди, љути зимски вјетрови у страшном урлику распрште и некуд далеко, далеко пред собом отјерају.

Планински врхунци натмурено вире из магле као снажни, намргођени дивови, покиснули и ражљућени на ледену студен позне јесени. Узвишени, осамљени, ближи облачном небу него они ситни брешчићи што се као из петних жила упињу да их достигну, хладни, тихи и суморни, као да презриво шапћу: "Иако се густи и тешки облаци црне невоље на нама вјечито одмарају, опет смо снажни; наша снажна плећа подносе све. Ми смо моћни, ми смо силни!“ – као да крупно одахну, одбијајући немилостиво од себе залутало, растргано, маглено прамење.

Испод магле чује се звекет гердана, крупна, јасна звона на овновима и воловима, жалобитни звуци чобанских свирала и сјетне, дјевојачке пјесме, пуне слатког страховања, пуне тихе, притајене чежње. Кобна је јесен на прагу, а зима се ледена примиче, па је тешко самотном чељадету зиму презимити, дугу планинску зиму, кад оштра мећава бијесно звижди око смрзнутих јелових брвана малене зградице из које се шири јак мирис сува цвијећа и увелих, миришљавих јабука и крушака; кад чврсте, младе смрчике, засуте бијелим, дебелим ињем, од љуте студени пуцају; кад испод планине гладни и бијесни вуци урличу, па кад се човјеку, од страха и студени, у жилама крв леди а у костима срж смрзава. Тешко је самовати планинском чељадету, тешко, претешко!

Коњ уједначио, па поносито, гипко језди у лаганом раванлуку, док неоклен из магле, као изненада, јекну пјесма:

Умиљато, обло, једро грло пригушено, забринуто јеца и дрхти кроз маглу приближујући се према мени. Свијетли, гвоздени ланац испод врата на коњу уједначено звецка, и ми се полагано спуштамо у мрачну, планинску долину. Са свију нас страна обасипа магла, једва чујно струјећи покрај ушију. Зађосмо у маглу. Само се још, подалеко иза нас, види влажан, бљедуњав траг од мутне свјетлости по жутом, утабаном путу.

Дува студен вјетар, оштра, ледена измаглица бије и гризе по образима, око бркова и косе хвата се мекано, бјеличасто иње, а пјесма се све више и више приближује, боно, сјетно јецајући:

Коњ језди и стриже кроз маглу. С обе стране пута, са живе ограде, црвене се дугуљасте бобице бијелог трна, и модре се округле, набубриле трњине кроз танки, сивкасти прах. Позно, планинско воће!

Истом се у близини покаже марвинче, или се изнад мене залепрша птица, па опет нијемо, нечујно утоне у густу, збијену маглу као у сиње, непокретно, дубоко море. Негдје звекну гердан, чу се дјевојачки врисак, онда лизну кроз маглу блиједоцрвенкаст пламен и прсну варница, па се опет све умири. Само пјесма и даље јеца, цвили, и у слаткој чежњи и тузи умире, а жалобитни се припјев све тужније, силније, заносније понавља:

Наједанпут снажно духну вјетар, разби маглу на све стране, и преда мном се, у мутној, дрхтавој свјетлости, указаше крда оваца, говеда, и гомилице чобана с накукуљеним црним хаљинама. Сједили су око ватара, поврх којих се млитаво, изнемогло повијаше црно прамење растрганог дима.

Низ једну окомиту низбрдицу, измеђ неколико осамљених јела и оморика, на пушкомет према мени, силазило је женско чељаде што онако заносно и жалостивно малоприје пјеваше кроз маглу. Чим је вјетар изнад ње распрштио и разнио маглу, престала је пјевати. Пјесма јој се скаменила на уснама. Било ју је стид, ваљда, од свијета. На њој се, кроз замагљену свјетлост, прелијевао блиједосребрнкаст гердан, а дугом, свијетлоплавом расплетеном косом тресао је и повијао ледени, узнемирени вјетар. Јадно чељаде! Можда је полудило?

Од једне чудне и загонетне болести, која се ненадно појави, страдају планинска женска чељад. Кад се чељаде развије и од силне једрине забрекне да кошуља на њедрима попуцкује; кад се набубриле усне зарумене; кад врела и успламћела крв снажније заструји кроз набрекле жиле: у напону снаге, младости и здравља јави се та немилостива бољка, и чељаде провиче, што народ каже. Кобна је то тајна. Од чег долази, не зна нико. Планинска су срца тврда. Боле своје, јаде своје, жеље своје не казују ником, већ их носе у гроб собом. Јадно чељаде, да ли је и тебе снашла та невидовна биједа?

У тренутку звизну ражљућени вихор с друге стране, истјера маглу из планинских гудура и увала, па је опет расу по згаженим стрњиштима, спрженим, сувим сјенокосима и по жутој, жилавој бујади, која нијемо и укочено дријемаше под студеним јесенским дахом.

Коњ језди, ланац испод врата тупо и једнолико одјекује, узбуђена магла снажније струји крај ушију, а ледено, свијетло иње све се више и више хвата по окрајцима замршене гриве, блиједо треперећи кроз замућени, магловити ваздух.

Коњ зазрије у нешто и удари плаховито, заносећи се, у страну. Задрхтах, напрегох очи и спазих како се женско чељаде, уз мекан звекет, пробија кроз маглу према мени. Сретосмо се. Марушка, модроока Марушка!

– Марушка, побогу сестро, шта је теби!? Што си као луда расплела косе?

Она не одговори ништа, већ једва чујно, погнуте главе, назва бога, па се одмаче мало у страну и стаде крај једног крошњастог, огољелог трна, чије су шиљасте, влажне бодље с некаквом јогунастом, пркосном оштрином стршиле кроз мутну, дрхтаву маглу.

– Збиља, Марушка, куд си посрљала тако необучена, у ову проклету маглу? Шта је теби? … Јеси ли ти оно мало прије пјевала?

Шути и укочено, погнуте главе стоји, као да су јој се сви живци скаменили, изумрли.

– Е, људи! – чу се неко подалеко испред нас у магли. Е, људи моји, што још чојек неће доживити!

– Ама шта? – чу се други глас.

– Не питај, побогу брате! Чу ли ти, вјере ти, пјесну мало прије кроз маглу?

– Чуо сам. Жалобитно и умиљато пропјева неко путом, тамо према Кланцу. Лијепо ме ледени трнци подиђоше и некаква ме туга облада. Све ми се чини да је женско грло. А би ли знао ко је то пропјевф?

– Марушка Регодина. Помисли, болан брате, те срамоте и тог чуда! Дошли сватови да је воде. Жене је увеле у зграду, расплеле јој, по обичају, косе, и почеле је за вјенчање пресвлачити и китити босиљем. Изашле жене да јаве да је све готово, а она уграби и суну ко луда у маглу…

– Прекидам те у ријечи: за ког је то испрошена?

– За ’ну сакату кљусину, за ’ног мрциног, крепалог Обрада.

– Зар за њег, братимим те? ! Нака цура да пође за ’ну мрцину! Е, то је, људи, богу плакати!

– Шта ћеш, мрцина згодна, а ашика јој узеше у војску. Какав је Лако, да га не примише увано би се данас код Регодине куће врућа, црљена крв пролила!… Онај је модрооки ђаво умиро за њим…

Жив, ватрен, одсјечан разговор и мек, уједначен топот коњски некако је чудновато одјекивао кроз маглу, и све се више и више одмицао, док сасвим не изумрије, умукну.

Високо, танковијасто, дивљачно чељаде шути. Тврда једрина затегла сваки крајић бијеле, влажне кошуље на њој.

Поче дрхтати и цвокотати зубма. Преко округлих, пуних њедара, која се тресу од љуте студени, стаде се прелијевати свијетли гердан од цванцика крсташица и талира крсташа.

– Ама, зар си ти побјегла, Марушка? Хладна, растужена, модроока Марушка скамењено шути и дрхће.

Унезвијерено диже главу и погледа тужно, забринуто, очајно некуд у маглу. У модрим, трњинасто модрим, уплаканим и мутним очима тињала је прикривена туга, помијешана с оном немирном, уздрхталом чежњом која се често виђа у очима младе, планинске чељади.

– Куда гледаш? Куда ћеш? – упитах је њежно, благо, јер ме обузе некакво језиво сажаљење.

– Куда ћу! Не знам ни сама… У маглу! – уздахну дубоко, па зајеца, а кроз извезену, танку кошуљу почеше се бурно дизати и спуштати обле, уздрхтале груди, тресући снажно тешким герданом.

Јецајући, погледа ме дубоким, тужним погледом, погледом који моли, преклиње, тужи: Брате, брате, све ми хоће да отму – снове моје, жеље моје, наде моје, све, све! Зар је он моја прилика? Он, стара, злобна, пакосна кљусина! Он зар да зна и осјећа каква је силна сласт у љубљењу, грљењу, грижењу и дивљачном, грчевитом стезању, кад кости пуцају, снага се увија, а раздрагано, уздрхтало срце хоће да искочи из распламћелих, разиграних груди! О, каква је неизмјерна и језива сласт загристи у топло, једро лице које пуца од младости и свјежине! Како се је угодно и пријатно одмарати иза голицавог, сладосног умора на милој, мушкој руци, кад око тебе миришу јабуке, крушке, суво, скорушено цвијеће, а на двору се прелијева мјесечина по блиставом, окорелом снијегу!… Опет грљење, љубљење, стезање, грижење; опет дрхтање, заносно дрхтање, дрхтање без свијести; опет меки, слатки звуци, звуци које уво не чује, али који топло струје, трепере, продиру кроз срце, разлијевају се по снази која се, од силне сласти, увија као усијани, растегљиви челик. Напољу се ненадно дигне онај притајени, планински вихор. Ломе се и крше јеле и смрчике под тешким, скореним ињем. Неоклен из даљине заурличу вуци, а с планине, од чобанских колиба, одјекују узвици и снажно се разлијежу кроз снијежну, узнемирену, страховиту ноћ. Она се плашљиво припија уза њ, а жедне, суве усне нешто неразговијетно шапућу… Узвици изумиру, вјетар се смирује, и ноћ, лагано шумећи око брвана, почиње уједначено дисати. Она се још јаче припија уза њ и меће му главу у топла њедра. Ноћ протиче, мирис се по згради разлијева, а на свјежу, снажну, уморну младост пада тежак, дубок, сладак сан… Зора! Зар тако брзо мину, прохуја ноћ? ! Опет оно страсно, преслатко, зорино миловање; опет грљење, љубљење, грижење, стезање да кости прште; опет дрхтави, нијеми, глуви занос; опет пјесма, мека, слатка пјесма коју уво не чује, али која ватрено струји кроз срце, разлијева се топло кроз снагу, заноси, опија!… "На рад, дјецо, зора је!“ – чује се свекар, Лакин отац. "На рад! Доста је миловања, пост вам ваш!“… И тако хује и протичу весели, ведри, свијетли дани, дани и с облацима без облака, а за њима се нижу бурно немирне, слатке, преслатке ноћи.

– Шта сам некада сањала и у слађаном, језивом страовању очекивала, па види сад! – поче Марушка јаче јецати и гушити се. Ал жива нећу за њег! – врисну и помамно шкрипну зубма. Волим да ме вуци истргају него да ме се његова рука дотакне!

Изнад нас се стаде магла комјешати и све силније шумити. Шуми магла. Вјетар, све оштрији, студенији, провлачи се испод магле и обузима нас све већом, оштријом студени. У даљини се чује снажан, потмуо тутањ и разлијеже се кроз планинску долину. Сад се изгуби, нестане га, па се опет поврати, хујећи као удаљена хука морских валова. Хуји тутањ и проређује, разноси маглу. Изумрло, огољело трње око нас почиње се трести, дрхтати, савијати. Све се јаче диже бура, звижди, јауче! Кроз проријеђену маглу већ се указују мрке, црне јеле које се крше и превијају под страшним урликом, а испод њих се нијемо, укочено назиру спржене, голе равни, хладне и мртве, као блиједи, мртвачки образи.

– Марушка, куда ћеш на оваком времену? Врати се натраг! – говорим ја, а снажни, бијесни вихор гуши ме, зауставља ми дисање.

– Не говори то!… Прије и у гору и у воду него натраг! Волим да ме бијесни вуци на комадиће истргају него да ме се његова рука дотакне! – писну и, уплаканих, трњинасто модрих очију, свијетлоплаве, замршене косе и уздрхталих усана, суну у влажну, узбуђену, ледену маглу, из које још за часак тихано допираше мекан звекет гердана и испрекидано, пригушено јецање увријеђеног, уцвијељеног и пониженог женског срца.

---

Кроз свјетлост

Такође објављено исте године и у истом часопису, у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. X, бр. 6 , што недвосмислено упућује на то да је све те ствари Кочић истовремено писао и чак, вјероватно, истовремено Ј. Скерлићу, уреднику Гласника, послао.

___

Кад се све зазелени, и кад оштра, врела свјетлост облије земљу, па земља замирише оним освјежавним, пријесним мирисом на зелено, њега обузме топло, нијемо дрхтање. Пробуде се успомене и мила сјећања на минуле дане. Како је све то преливено нечим тајанственим! Како то све боно дира и прија уздрхталој, раздраганој души као мека мјесечева свјетлост кад се у миришљавој, љетној ноћи разлије по обамрлим брдима и ћутљивим долинама, кроз које једнолико шушти вода, а отуд из мрке, јелове шуме допире потмуло шапорење и некакви неразговијетни, дубоки уздаси! Сва су се сјећања стишала на дну душе, па одатле, у топле ведре дане, снажно замиришу као увела кита милодува, предишући слатком тугом за бурно прохујалим добом делијања и ашиковања.

Све прође и мину. Само га још запахњује мирисни, слатки дах сјећања и успомена на прошле дане. И кад сунце залази, и кад се изнад модрих планинских овршака полагано уздижући рађа, увијек га то на нешто подсјети, и њега облада туга и насртљива, пламена чежња за нечим нејасним и растегљивим као дах. И душа се скупи да потајно, нечујно загрца и пропишти за данима пуним свјетлости, мириса и зеленила, за данима који се неће никада, никада вратити.

Сваког – сваког прољећа, кад се пуна, једра свјетлост разлије по миришљавом, планинском зеленилу, њега обузме врело, грчевито дрхтање, узнемиреном душом му заструји преголема туга, и он се сјети оног првог дана.

Јахао је. Поносито се усправио у седлу, затегао узду, па језди као какав делија преко планинске долине. Ражљућен коњ гризе помамно ђем, фркће и баца млаку, густу пјену, мека се земља угиба под копитама, а око њега струји свијетли, врели, прољетни дан. Поврх њега, у топлом треперавом ваздуху, нешто ври, дрхће и као да лагано шуми: прољеће, прољеће!

По округлој долини расуле се овце с јањцима, а бјеличаста, узаврела свјетлост расплинула се по мекој, свиластој вуни, па се овце и јањци бљеште и прелијевају као овеће груде блиставог, препаданог, планинског снијега.

Околна брда, као мало намргођена, утонула у густу, устрепталу тиморину, па као да нешто крупно, радосно шапћу. Кроз тиморасто плаветнило још се бјеласају, на једном врхунцу наврх Мањаче испод суморних јела, разбацани, нестопљени снијежни сметови као овце кад полегну на пландишту. Далеко још тамо бљешти се у сунцу хан, осамљен на друму, а иза хана, на стрмој, врлетној страни, стрше оштро кроз пуну, дрхтаву свјетлост јеле и оморике с оним чудноватим премлазом дубоке туге и неизмјерне, вјечите чежње.

"Хану, хану!’’ ври у њему силна, распламћела жеља, па све јаче, оштрије боде коња мамузама и, весео, раздраган, отвара пожудно уста да се надише освјежавне сласти која се око њег разлијева.

Откад је дошао кући, све га нешто вуче тамо на друм. Воли он друм, воли хан, воли ону чудновату, вечерњу, друмску тишину, кад само сломљени и прашинасти пијесак на друму под ногама шкрипи и тупо одјекује, а изнад хана уједначено шуморе мрке јеле; оморике кроз прозрачни, вечерњи сутон. Слатко му је, преслатко Видино враголасто, меко шапутање. Заноси га њезин гипки поносити ход, пуна заобљена њедра, озбиљно напрегнуто лице, и онај дубоки, топли сјај што јој се свијетли у крупним и као угљен црним очима. И увијек кад на њу помисли, раздраганом душом му затрепери њежна сјета и он пане у меке, сладосне сањарије.

Синоћ је до великих вечерница сједио с њом на диванани пред ханом. Свијет је пролазио друмом. Изломљено камење прштило је и одјекивало под колима и под тешким, снажним корацима, а оздо, од Кадине Воде, уз друм, разлијегала се она позната кочијашка пјесма:

Вида је сва задрхтала. Топла, влажна румен облила јој је образе, и она је стидљиво оборила главу. Он јој је нешто неспретно, збуњено рекао и изгубио се, сав дрхћући у врелој раздраганости, у млаком вечерњем сумраку.

Данас је, на овом ведром свијетлом дану, још више раздраган. У грудима му се буди и диже живо, дрхтаво, топло врење. Навиру нејасни, снажни, досад непознати осјећаји. Кроз душу му струји слатка, неодољива чежња. За чим – ни сам не зна. Нешто у њему ври, некаква неизмјерна сласт испуњава му разњежене, уздрхтале груди. Сад би га обузела притајена, њежна сјета, сад би опет, весео раздраган, некуд далеко, далеко полетјео. Куда, коме – ни сам не зна. Али силно осјећа да се нешто топло у њему диже, да му се нешто слатко и врело прелијева у души.

Трза узду и несвјесно, помамно боде коња. Из загријане земље диже се и шири млака, миришљава свјежина, а око њег се титра и као пјенуши пуна, једра свјетлост. Са свију га страна запљускује и обузима нешто пријатно, голицаво, језиво. Дрхће, заноси се, и чини му се да не јаше на коњу, већ да га носе некаква мека, снажна крила кроз ову милу планинску долину, пуну свјетлости, мириса и зеленила. Очи му се засјенише. Само назире непрегледно зеленило, обливено у свјетлости, како се пред њим шири и подрхтава, а осјећа како све око њег примамљиво шуми, дрхће, стрепи. Угиба се, увија се, ломи се и крши, а кроз сву снагу, кроз све живце струји нешто врело и неизмјерно слатко!

Све помамније, грчевитије боде коња. Пред њим се разлио Понор, па се кроз свјежу, живо зелену бујад вијуга и прелијева под сунцем као растопљено сребро. Са пландишта ричу и бучу бакови, долигају говедари; са перила одјекују ударци пратљача, бијели се на обали прострто убијељено платно и женске бошче, а на облим дјевојачким њедрима пресјајивају се дуги, блистави гердани. Двије се дјевојке загрлиле на перилу, па се, уз раздраган, необуздан кикот натпјевају:

Умиљати, једри гласови, пуни уздрхтале радости, пуни пробуђене, животне снаге и свјежине, весело дрхћу и трепере испод ведрог, распламћелог неба, а тамо далеко, у модрим планинским врхунцима, као да се разлијежу дрхтави, заносни одјеци: прољеће, прољеће!

Ти га снажни, врели гласови још више раздрагаше, занијеше, опише. Помамно, бијесно ободе коња, у трку прелетје преко Понора, и у тренутку се створи пред ханом.

Врата на дућану затворена. Нити се ко види ни чује, као да је хан опустио. Он узлети уз басамаке и одшкрину врата на малој собици. Вида је спавала на бијелом као снијег кревету, обучена, замршене косе. Јастук јој се исплазао испод главе, те јој се глава пресамитила преко њега. Кошуља јој се размакла на заобљеним прсима, а врело, животворно сунце пробило кроз прозор па се распрштило по глаткој, влажној, бјеличастомраморастој удољици између оне двије округласте, месасте јабуке. Жеже и пали узаврела врућина, али она, сирота, не осјећа, већ слатко, заносно, убрзано дише. Обла се, пуна њедра дижу и спуштају, те се и бијела, танка, мало овлажена кошуља на грудима сад снажно затегне, сад опет шумно попусти и улекне. За свијетлом, накићеном тканином виде се кључеви од дућана и два, три стручка увела милодува.

У чистој, миришљавој собици дубока тишина. Само је тихано претрзава Видино бурно, убрзано дисање. Он је гледа и као да јој топло, мирисно дисање прождире, а нека снажна милина разлијева му се по грудима, и он дрхће и стрепи.

Поче у сну бунцати. Око усана јој затрепери растегнут, задовољан, стидљив осмјејак. Види се да Вида нешто слатко сања.

Наједном диже главу увис као змија, склопи чврсто мало отворене очи, раскрили руке, па као да нешто тражи да грли и љуби. Под грлом јој пуче пуце, и обле се, бијеле груди указаше. Држи раширене руке, дрхће и отегнуто, испрекидано, страсно мрмља: "А-а-а!“ У том буновном, несвјесном мрмљању цело јој се лице оштро затегну и као да се претвори у саму, необуздану, пламену страст. Њега обузе силна жалост што се она тако пати, нешто га снажно привуче њој, и вреле, пожудне усне грчевито се спојише!… Дуго га је, дуго, у заносном бунилу љубила, грлила, гризла, док се онесвијешћена, изнемогла, блиједа, не завали на кревет, па заплака.

Он сав задрхта, занесе се у некакву чудновату земљу, пуну свјетлости, мириса и зеленила, у земљу гдје све примамљиво шуми, дрхће, стрепи. У том заносу завуче јој главу у врела, миришљава њедра, загризе снажно зубма, као бијесно пашче, у обло тијело, па од силне, опојне раздраганости зајеца. Он љуби и грчевито јеца, топле се сузе слијевају на мило, онесвијешћено тијело, а напољу, кроз дрхтаву, бјеличасту свјетлост и густу тиморину, као да заједно са њиме јецају пуни, снажни, тајанствени звуци: прољеће, прољеће!

---

У магли

Симболистичка лирска проза Кочићева објављена је у првом годишту београдске Политике. I/1904, бр. 259, а затим ушла и у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд, 1905). У листу је имала карактеристичан мото:

Ich liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.

___

Мој је живот магловит, и кад год настану дуге јесенске кише с намрштеним, мутним небом и блатавом земљом, мене обузме неодољива туга и немио, потајан бол који ме силно и немилосно раздире. Тада ме душа заболи и срце зажели да се уклони негдје далеко, далеко испод овог суморног, тешког неба.

Већ трећи дан а киша једнако пада, и по брдима се погоне сиве, поцијепане маглуштине. Моју душу савладао тешки јад: ни свијетла, провидна дана, ни мирне, слатке ноћи. Она се увија под невидљивим теретом, плаче и цвили, и узалуд се напреже да каљаве путове, суморна брда и ожалошћене планине претвори у сами сјај и љепоту. Јауче и цвили душа моја, а киша непрестано ромори по крововима, слијева се кроз олуке и у једноликом шумењу облијева ледене, изумрле путове. Свијетле се и бистре локве, и негдје се у даљини чује раздраган дјечји кикот, који се разлијеже кроз каљаве и упрскане улице, изумирући у кућама што су се укочиле од влаге и студени, па као да ће сад заплакати. Киша једнако лије и шушти потмуло, падајући на разглибану земљу, а душа моја, пуна бола и туге, јеца и уздише, проклињући и сам дан рођења. Око мене магла, свукуд магла, ледена, влажна магла! Мрак у души, мрак у срцу, мрак и недогледан јад и невоља на све стране!

И у те доцне, јесенске дане, кад отпочну пљуштати бескрајне кише, јави ми се пред очима Циганка, моја биједна и јадна Циганка! Свело, уплакано лице и крупне, црне очи, пуне јада и чемера, засвијетле необичним сјајем кроз влажну, јесенску сумаглицу. Мене обузме и запљусне опојним мирисом оно прво свјеже и слатко осјећање живота и уживања, и сузе, саме од себе, потајно избијају на очи. Жалосна и изнемогла моја Циганка све ближе и ближе примиче се мени, и ја слушам јаук и лелек њезин који претрзавају очајни узвици клетве и заклињања: "Не остављај ме! Не остављај ме, живота ти, јер се ти нећеш никад вратити у отаџбину, којој си све дао а она те је презрела и немилостиво одгурнула! Не остављај ме, поведи ме собом!“

И ми се сустигосмо у магли. Дркћући као преплашено срнче, приђе ми и приви се уза ме, па грчевито зајеца:

– Брате, брате, не остављај ме! – задрхта слатко и меко њезин глас, и она се, још јаче дрхћући, припи уза ме. Не остављај ме, свега ти на свијету!

Силно је и снажно стегнух и загрлих, и осјетих како ме кроз танку бјелину топло додирују обле груди и све јаче распаљују узаврелу крв, а спојене усне дрхте, пламте и миришу страсним разблудним мирисом. Са свију крајева склопила магла, па хуји и подрхтава. Мирно. Глува, дубока тишина на све стране. Ништа се не креће, ништа се не чује до нашег испрекиданог јецања и леденог, магленог шумења. Много срећни и много, премного биједни, стајали смо нијеми, непомични, стезали се и грлили, а око нас је треперила магла и шумио студен вјетар, носећи собом неоклен из даљине освјежаван мирис свелог цвијећа, јабука и крушака.

Истријезнисмо се и кренусмо на пут кроз маглу. Она једнако прича да је срећна и набраја безазлено којекакве лудорије из прошлости.

– Ја сам срећна, много, премного срећна! – непрестано се умиљава и улагује.

– Ја сам несрећан, много, премного несрећан.

Она се учини као да то не чу, па настави још живље:

– Је л де да смо ми срећни, много, премного срећни?

–Јест, ми смо несрећни, много премного несрећни!

– Види како се магла разилази и проређује по брдима, види како се сунце милостиво указује осмјехивајући се на нашу срећу…

– И голему, преголему несрећу – додадох и несвјесно је одгурнух од себе.

– Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш. Разведри се, јер путујемо у земљу снова твојих!

– Намрачимо се и стегнимо срца, јер ћемо убрзо приспјети у земљу гдје ће нас дочекати мраз и сува, оштра зима са леденим, страховитим вјетровима и подмуклим бурама.

– Не говори тако! Разведри се и раздрагај кад око нас све мирише и предише мекоћом и слатком, заносном топлином.

– Јест, јест, све око нас цвили и плаче, проклињући и сам дан постанка. Зар не чујеш како вјетар дува преко наших влажних и ожалошћених планина и оштро шушти кроз увале и гудуре, спуштајући се с брда и цвилећи у тужном шуштању и хујању по овој мртво освијетљеној равни?

Магла опет поче склапати и обузимати нас са свију страна. О, како је нешто страхобно и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу и обузимало нас свом снагом. Ми смо дрктали осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени и сливени уједно с тим планинама и магловитим, укоченим брдима.

– Магла! Опет зар магла? – прошапта она дркћући, припи се уза ме и заплака се.

– Магла, магла, магла и недогледан јад и невоља на све стране! – јаукнух болно и дивовском је снагом стегох на груди.

---

Пјесма младости

Песма младости објављена у Политици, такође у првој години њеног излажења, I/1904, бр. 343, ушла је у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд 1905). Интимни дио Кочићеве лирске прозе том се пјесмом и завршава.

___

Да ли је ово, друже, што ћу ти сад рећи била јава или сан, не знам. Али знам да се скоро догодило, и да се догодило под позну, дубоку јесен на једном планинском друму.

Киша је почела негдје око поноћи падати. Загријан освјежавном топлином чистог, миришљавог кревета, слушао сам у дрхтавој раздраганости како капљице шуште и роморе по крову, док се убрзо не стадоше слијевати у тешким, дебелим млазовима кроз зарђале олуке, пљуштећи уједначено по земљи на неколико мјеста. Кроз то тајанствено, једначито слијевање и меко шумљење чинило ми се да брује негдје далеко, предалеко дрхтави звуци, ширећи се и изумирући у мрачној, кишовитој ноћи, којом потресаху кадикад немирни планински вјетрови. Уљуљкан тим чудноватим ноћним шумљењем, брзо сам заспао.

Сјутрадан, кад сам се пробудио, било је натмурено, облачно и кишно вријеме. Планине су биле нијеме, изумрле, умотане у магли.

Изишао сам пред хан на друм. Једна кола протрчаше друмом, па се за тили час изгубише у магли. Кроз маглу је допирао до мене само још звекет звонцади с коња, испрекидан колским зврјањем.

Покрај мене пролазе људи, намрштени, мрачни у лицу и као нешто предубоко замишљени и забринути. Све је на њима ледено, укочено, без живота: корак им тежак, тетурав, сметен и као непоуздан; очи без сјаја и живости; руке малаксало спустили низа се, па тако нијемо и хладно промичу покрај мене у хан.

Магла на све стране, стоји, не креће се, не подрхтава. Све се бијаше око друма притајило и као утонуло у страхобно, дубоко ћутање, док из даљине не одјекну пјесма:

Пјесма ова пјевана је болно, у некаквом заносном, необузданом одушевљењу са врелим и пригушеним прекидима, а глас је био мек, женски, али промукао, изнемогао и као полупијан.

О, како ми ова пјесма дође драга и позната! О, како ме снажно и болно гане и потресе! Кад сам ја морао чути први пут ову пјесму? Добро се сјећам да су се те њезине ватрене и вреле ријечи некада са бучним шумом слиле у моју душу и ту се дубоко, предубоко упиле! Али кад? Да ли оне ведре планинске ноћи кад сам, као занијет, лутао кроз свијетлу и млаку мјесечину, дрхћући, стрепећи и жудећи за нечим чему имена још не знадох?

Укочен и занесен до дна душе овом пјесмом, нијемо сам зурио у суру маглу, док покрај мене не звркнуше кола бијела као снијег, са бијелим упрегнутим коњима.

Друже, да ли је ово био сан или јава, не знам! – Са кола слетје високо женско чељаде, врело и задихано, у бјелини, крупних грахорастих очију које су биле влажне и помућене. На њој бијаше све ново, бијело, чисто и миришљаво. На пуним њедрима, која су већ почела сахнути, стајала је прибодена велика јесенска ружа са потрганим увелим лишћем.

Приђе ми, те се нијемо, без ријечи руковасмо. Онда она жалобитно, пригушено прошапта:

– Ја сам младост твоја, некад бурна и снажна као планински вихор, некад ведра и насмијана као жива планинска свјетлост, а мека и слатка као освјежавна планинска мјесечина. Јест, ја сам младост твоја… Дошла сам да се на овом страховитом горском друму опростим с тобом, јер смо се овдје и први пут састали.

Ми се обоје заплакасмо, и гушећи се у сузама, извртали смо чашу иза чаше, што нам их је налијевало једно вижљасто и црнпурасто дјевојче са вјечитим осмјехом на танким, руменим уснама.

Младост је моја полагано издисала на мом крилу, а са њених пуних и расцвјеталих груди ширио се опојан мирис просута, увела цвијећа и проливеног, погребног вина. Напољу је вјетар јаукао погонећи пред собом огромне праменове поцијепане магле и звиждећи бијесно по укоченим крововима, који су језовито и болно шкрипљели, а њихова потмула, немила шкрипа потресала је с болом моје срце и запрепашћену душу. Младост је моја, вајме, издахнула! Али се мени још чинило да из мртвих груди допиру пригушено и у јецању њени врели звуци:

И те су се ријечи и даље разлијегале, све слабије и изнемоглије; и вихор је и даље тужно урликао, све бјешње и силније, цијепајући у милионе праменова суру, јесенску маглу, а ја сам нијемо стајао, без суза у очима, држећи миришљаву воштану свијећу над мртвим тијелом младости своје.

---

Јајце

Овај Кочићев запис објављен је у Политици I/1904, бр. 270, а затим прештампан у III књизи "С планине и испод планине" (1905).

___

Кад сам год пролазио кроз овај пријестони град наших заборављених, несретних владара, увијек су ме обузимали ледени трнци и чудновата дрхтава језа. Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему пријестоницу минуле босанске снаге и моћи.

Висока, четвртаста и очађела кула Светог Луке, што се оштро диже између ниских кућица, прибијених уза стрму страну; огромни и у трави обрасли градски бедеми са осутим, проваљеним зидинама; мрачне, влажне, студене катакомбе и поцрњеле куле, гдје су некад мучени и издисали непослушни поданици и смјели завјереници, са исушеним и испијеним човјечјим костима и дебелим, гвозденим синџирима – све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.

Јајце је вјечито, било прољеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака. Овај свијет што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен, без живота и узбудљивости. Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама и црносвијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних очију са притињеним сјајем. Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна љепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање. Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наших владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, сарањених покољења.

И ја увијек побјегнем из овог суморног града што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење дивље, необуздане Пливе како урличе и јауче падајући низ излокане, проваљене и растргате гудуре. Страшно је то хукање и шумење! Сад је тужно и жалобитно, да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских несретних краљева и банова.

Сјео сам на шупљикаву, овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење и гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају. Само још на тавним овршцима јелове шуме трепери блиједомодра свјетлост од уздркталих зрака са западног неба. Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец, пробијајући се кроз танку, бледуњаву, небеску модрину. У тренутку се облише дебели млазови страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се. У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а око мене је све заударало на студену влагу и на гњило, спарено, људско месо!

---

Тежак

Своју патетично-лирски интонирану цртицу "Тежак" Кочић је објавио у првом броју бањалучке Отаџбине, I/1907. и због ње одмах дошао у сукоб с властима. Лист је био заплијењен, а Кочић неколико мјесеци касније изведен пред суд и осуђен. "У том чланку, вели се поред осталог у пресуди Окружног суда у Бањој Луци за Кочића и В. Кондића, одговорног уредника, настојали су (они) раздраживати пучанство на презирање и мржњу против државне управе ових подручја и земаља". Суд је прогласио ту кривицу као "велики погибељчина" и осудио Кочића и његовог друга на затворску казну. (Види о томе: Петар Кочић, Документарна грађа, Сарајево, 1967, стр 203-212)

Казна коју је поднио није спријечила Кочића да текст "Тежака" касније инкорпорира у један свој саборски говор и прочита га у оквиру расправе о буџету 1910. године (Види о томе говор под насловом "Критика аустријске управе у Босни" у III књизи овог издања).

__

Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли, и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље давао. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу! Свијет је био асли пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо, тежаке и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршилији на селу и планини, ђе косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим…

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се као мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот… Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук.

Аге нам се и бези пропише, и прозлише, царевина удари тешке намете, а попови накривише наеро камилавке и ударише устрану… од народа. И вјера нам посрну.

Замрзну свијет сам на се. Све ти је то оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби ко да га никад није ни било…

Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати, и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметни људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити. Људи који су некада с пашама и везирима водили мудре и дубоке еглене, данас тим људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског витмилука и роспилука.

Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашег цара по правди већ по палиграпу. Кад би он судио по правди, не би толике стотине година владао над деветнаест милета и седам, осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори, и онако је, друкчије не мере бити.

Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира.

Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.

---

Молитва

Штампана такође први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу "Јауци са Змијања" (Загреб 1910).

___

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

---

Тавновање

Цртица је објављена у Политици, IV/1907, бр. 1415. Кочић ју је написао у истражном затвору, ишчекујући одлуку о правоснажности осуде изречене у октобру те године због објаве "Тежака" и других противдржавних текстова у Отаџбини. Испод текста је то и означено: Црна кућа у Бањој Луци.

___

Уторак

Неколико пута сијевнула је и бљеснула на сунцу оштро и језиво шиљаста бајонета поврх моје добросретне и уморне главе, док ме не угнаше међу високе и дебеле тавничке зидове.

Изненадно ме и мучки уапсише, те за дуго нисам могао разабрати шта се са мном догађа. Истом кад ме бацише у полумрачну ћелију и кад осјетих онај учмали тавнички задах, разабрах се и видјех гдје сам. Пакосно звекетање дебелих и тешких окова на робијашима и једнолико одјекивање поткованих ципела оборужаног војника, који ходаше горе и доље по мрачном и каменом ходнику испред моје ћелије, подсјећаше ме тврдо и упорно на изгубљену слободу.

Настаје моје робовање. Робовао сам савјесно и беспријекорно, без жаљења и роптања на судбину. Био сам расположен и заметао сам преко цијелог дана шалу и маскару са апсеницима. Готово су ме сви знали по чувењу. Било их је доста који су скоро напамет знали ону "Пјесмарицу од Давида Штрпца“.

Робовао сам савјесно и беспријекорно, али сам и често са уздахом и тугом погледао кроз гвоздене шипке на брда и планине око Бање Луке, које се већ почеше жутијети…

Најлакши ми је дан у недјељи био уторак. То је пазарни дан. Тога дана тежаци моји са горњих крајева заустављали су се пред Црном кућом, не би ли ме угледали. Чуо сам ја, они су ме жалили и страховали за мој живот, можда више него ја сам. Њихов крупни и врлетни говор одјекивао је бунтовнички, допирући и до мене кроз гвоздене шипке. То су планинци моји, који кажу да жене и кукавице шапћу. То су планинци моји и браћа моја, која силно воле и силно мрзе. Знам ја њих. Међу њима сам се родио и међу њима одрастао. Слобода је њихова у еглену голема; нема јој мјере. Машта је њихова увијек узбуђена, и што њима падне на ум, то ће ријетко коме пасти.

Увијек су се они, рано ујутру, у гомилама заустављали пред Црном кућом, и ту су се, окренути према апсани, дуго разговарали и крупно препирали, као да се око шта свађају. Они се ни богу не умију тихо и полако молити.

– Овај је Швабо на велико своје зло усто! – грми из гомиле једна врлетна и тешка гласина. – Нека он слободно зна да му неће никако ваљати што је нашег Петрића уапсио!

– Вала, право велиш, Мићане! – дочекује други. Шта он то у својој блентавој башуни мисли и куда он то сумијера, кад се овако заобадо, па решти и апси све што је, да речемо, наше вјере и закона!…

– На моју вјеру и душу, браћо, отроваће га! – вели трећи. – Не мере, болан, Швабо да гледа живе наше учевњаке и школнике. Ако ћете ме питати, он се више боји њиове учевине него пушке, а већ Петрићеве учевине нема надалеко. Сваки ти је он швапски мариветлук уватио, и доље у суду врло мучно ш њим еглендишу. Он одма дочека: "Није тај палиграп! Дај онај други и по томе ми суди и расуђуј!“

– Курвали је наш Петрић, ама ето га мучки уапсише, па боже да жив изиђе из оније зидина.

Тако они дуго стоје, разговарају и вијећају. Неки пут пријеђе и подне, а они једнако стоје, млатају рукама и погледају на Црну кућу, као да би је прождрли. Једна се гомила уклони, а друга пристигне.

Кад мене угледају, скидају некако неспретно капе и још се неспретније клањају: ко, белћим, одају чест, што но реко покојни Симеун Рудар.

Једног уторка, преко високих тавничких зидина, пребацише једну цедуљицу, привезану уз камен. Планинци моји јављају: "Само реци, па ће се Бања Лука за тили час зацрљењети од нашије шалова и забијељети од нашије гуњева. Нека не мисли врнтави Швабо – шта мисли!“

Ја сам им отпоручио да ништа не чине, јер ми је било жао да планинчад остају без отаца својих.

Они су се растужили због мог тавновања и спјевали су пјесму, која почиње.

Тако су ме планинци моји сваког уторка походили, пјевали и туговали за мном, а ја сам савјесно и беспријекорно робовао…

---

Жалобитна пјесма

Објављена такође у Политици, двије године касније V1/1909, бр. 2134, са сјећањем на исти затвор и исто вријеме, иако испод текста стоји: Бања Лука, 1909.

___

С дана на дан све се више, а живље осјећао ледени задах јесенског времена. Ваздух је ударао на влагу, и студеније и оштрије шумио кроз уске прозорчиће на ћелијама Црне куће. И небо није више чисто и свијетло ни засићено врелим и опорим дахом сунчане жеге, и оно се нешто смирило и намрштило као да ће од љутине проплакати злобним и пакосним сузама.

Зловољан и уморан, попео сам се био на једну апсеничку клупицу и наслонио на отвор замазаног прозорчића да кроз ледене и гвоздене шипке удахнем мало освјежавног ваздуха што обилно струјаше са наших мрких и натмурених планина изнад Бање Луке.

Разгледао сам тако и размишљао.

Башче и њиве око Црне куће голе су већ и празне; на воћкама поломљене гране са опаљеним и сасушеним лишћем, без рода и плода, са болним и тужним изгледом. По путовима и пролазима жути се сатрвена слама и крупно, расуто зрневље, а непокошена кукурузовина повија се под студеним вјетром, каткад зашушти и као да пригушено зацвили.

Разгледајући и размишљајући тако, ослушкивао сам са засталим дахом како све кроз узбуркано и узнемирено вријеме дрхће и слути рану јесен.

Већ се и птице селице спремају на пут, и њихов пискави цвркут жалобитно се разлијеже око Црне куће. Неуморно цвркућући, облијећу, падају сад под кров, и опет се дижу и збуњено и пометено лете као да не знају ни саме куда ће.

Наједном, високо изнад моје ћелије, у другом боју, јекну позната робијашка пјесма:

То пјева о н, Милан истражник, који већ дуго чами у истражном затвору. Знам његово меко и сребрно грло, његов звонки и дрхтави глас који се, пун болне чежње, често пута, заносно и необуздано разлијеже кроз мрачне ћелије и студене зидине тавничке. Кад он, Милан, ту рогобатну, суву робијашку пјесму запјева, све ненадно задрхће, мртвило тавничко ишчезне, очи се пуне сузама и нешто свијетло и топло проструји кроз учмале душе.

понови млади истражник, и његове болне ријечи прихватише сви: и окорјели разбојници крвљу људском упрсканих руку; и препредене варалице што се вјечито смију и подсмјехивају, и жене и бивше дјевојке у женском одјељењу, и војници на стражи; и сам стари керкермајстор промрмља нешто што личи на пјесму; и његов мали синчић, истом што је проходао, прихваћа пјесму и, озбиљан, пун дјетиње безазлености, пјева:

Пјева, онако за себе, и хода онако по авлији, занесен и понесен Милановом чудноватом пјесмом.

Кад год Милан ту пјесму запјева, сви се апсеници као преобразе, постану меки и падну у тугу и неку болну сјету. И лице Смаје Дугајлије, што се хвали Црном кућом и каже да бољој кући није назвао бога, и његово се лице мало преобрази, умекша, и очи му се живље засвијетле.

– Не би требало да пива ту писму. Млого је жалобитна, а и онако је доста жалости у овој кући, – вели Смајо, и тек тада осјети гдје је и на ком је мјесту.

Милан и даље пјева у пуном заносу, а Црна кућа прихваћа пјесму и сва врије од узбуђеног пјевања. И стари керкермајстор, човјек намргођена званична лица, а добра срца, заборавио је на своју дужност! Миланова пјесма пјева судбину једног осуђеника на смрт, и све што се више приближује крају сјетнија је и тужнија:

Пошљедње ријечи, пјеване неизмјерном тугом и у грозничавом заносу, истргоше из Миланових уста необуздани апсенички гласови, и тад се цијела Црна кућа затресе, заљуља из темеља.

Керкермајстор се ненадно зблану и истрча на авлију.

– Мир! – громовито јекну крупна, званична гласина као плотун пушака, и Црна кућа се следени, скамени.

---

Кмети

Ову своју пјесму у прози Кочић је објавио у новопокренутом листу Ошаџбина у Сарајеву, 1/1911, а затим је прештампана и у календару Вардар за 1912. годину.

___

Узаман су надања, јалова су и празна очекивања наша, видимо ми. Вијекови пролазе, цареви се на Босни мијењају, а ми, проклетници и мученици, једнако робујемо и кметујемо. Чврсти у вјери и драгим обичајима својијех пређа, везани љубављу и гробовима отаца за родну земљу, ми, гладни и сувотни, преврћући изнемогло тешке бразде, работујемо за сите и богате. Тежак је, претежак живот наш! Душа је наша изубијана и изуједана, руке клонуле од вјековног давања и снага малаксала под теретом дугог кметовања и робовања. Под бременом љутијех недаћа ми посрћемо као у бунилу кроз овај пусти и грки живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Стани, путниче и намјерниче, и погледај пусте равни и брежуљке, погледај њиве ове плодне и житородне: годинама и годинама, вијековима и вијековима натапаху их пређи наши крвљу и знојем. И ми их натапамо и у зноју лица свога вадимо из земљине утробе плод и род да га послије, без милости и по закону, разграби и ала и врана. Сатрвени радом, сломљени тешком жалошћу за разграбљеном муком својом, понижени до скота, ми, поруга и срамота земље своје, падамо у црну чамотињу и немоћ. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

И оне горске звијери имају гдје мирно склонити главу, а ми, убоги, немамо сигурна станишта и стојбине. Итри ловци с пушкама у руци прогоне горске звијери, а нас људи с царскијем законом у руци гоне с кућишта предака нашијех. Ми смо ти, што но веле, незаробљено робље једно: код куће а без куће, код земље а без земље, код постојбине а без постојбине. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Прислушај, путниче и намјерниче из далеке земље, туговања наша, и објави и огласи на све стране свијета, нека знаде све седам царевина црну муку нашу и црни живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

---

Слободи

Посљедњи, заправо, свој белетристички текст, пјесму у прози "Слободи" објавио је Кочић такође у сарајевској Ошаџбини, 11/1912.

___

Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!