Неђељко Радановић

Јутра у Хиландару

ходочаснички запис

Текст је преузет из двојезичног шведско-српског часописа “Дијаспора” (“Diaspora”), година IV, двоброј 23-24, стр. 14-16 (http://www.diјaspora.nu)

Хиландар*. Извориште српске духовности, српске културе и српске државности. Света српска земља на Светој гори Атонској. Луча која свијетли већ осам вијекова, не губећи сјај.

Не постоји Србина старије генерације којем није дошао на помисао Хиландар и његове светиње као и (знати)жеља да их посјети – бар једанпут у животу. Много је написано о Светој гори и Хиландару. Ово биљежење лично доживљеног у Хиландару намјерно је каснило, да би се, овдје код куће у Шведској, смирили снажни духовни утисци и жестоке поетске импресије.

Сабрало се вријеме, жеља и животно доба за посјету Царској лаври и Зејтинлику – те двије велике српске светиње у пријатељској Грчкој. Жеља је коначно постала одредиште за путовање кроз простор и вријеме на које ваља кренути са добрим духовним припремама. Одбацујући гордост и предрасуде на пут треба понијети Хиландар у срцу, да би се истински Хиландар могао доживјети и схватити.

Дугогодишњи сан о ходочашћу Хиландару остварио се лако. Директном авионском линијом брзо се стиже од Стокхолма до Солуна. Приликом уласка у Уранополис (Небески град) предграђе Свете горе, осјећа се мир изнад овог светог простора гдје се молитва Богу никад није прекидала у посљедњих хиљаду година. Истовремено откривају се и најљепше природне љепоте Грчке, мени до сада непознате – мада редовно посјећујем ову лијепу земљу од 1959. године.

Сјутрадан, послије обављених формалности око добијања визе и доласка бродом у Велику Јованицу, хиландарско пристаниште на западној обали, са пријатељем и сапутником Радоманом Момом Даниловићем чекамо на превоз до манастира. Провиђење или случајност одлучили су да за то вријеме од два часа, колико смо чекали, доживимо осјећај праве исконске тишине која лебди над овим светим простором као и прво од чудеса на нашем путу. Захваљујући чекању упознали смо се са љубазним оцем Пантелејмоном. Поријеклом је Њемац, а у монашком братству у Хиландару живи већ двадесет година. Његовим трудом и радом, уз помоћ Божију, Велика Јованица заиста блиста.

На путу према Хиландару крећемо се предјелима који су читави у посједу манастира. Куповали су их наши краљеви и цареви, а исти су градили и помагали и друге светогорске манастире. Прелазећи светогорско било, код Пашиног конака, прелазимо на источне падине Свете горе одакле се види Спасова вода и циљ нашег ходочашћа – манастир Хиландар. Види се и источна обала.

- Све што око види припада нашем манастиру – објашњава отац Андреј који нас вози. Примамо његову поуку да од свега оставимо понешто – за будућа ходочашћа.

Прилазимо манастирским зидинама и манастирској капији кроз коју су пролазили Свети Сава и Свети Симеон и на хиљаде других монаха. Осјећа се дах средњег вијека и наше славне прошлости. Цјеливајући манастирска тешка врата пролазимо у двориште. Душевност простора и зграда, уз срдачну добродошлицу хиландарских отаца, стварају утисак да се дошло својој кући, своме дому.

Положајем у окружењу Хиландар доста подсјећа на Студеницу, с тим што је једна страна отворена и благо се спушта према мору, одакле шумећи допире морски ваздух који се, увлачећи кроз манастирске зидине, поготово ноћу, претвара у мелодичан звук и подсећа на вјечну молитву Богу уз оне у црквама и монашким ћелијама. Када се са висине погледа на вањски и унутрашњи манастирски простор осјећа се другачији ритам времена, живота и природе – онај који не постоји у савременом свијету и који је тешко појмити, мора се лично доживјети. Од почетка се стиче осјећај, не убјеђење, да се долази својој кући и да се корача по својој очевини, поготово када се чује, само и једино, наша ријеч која се овдје никада није гасила. Атмосфера је кућна, фамилијарна. Осјећа се благост на лицима ходочасника и монаха. Чак ни по ноћи, пролазећи неосвијетљеним двориштем или мрачним манастирским ходницима не осјећа се тјескоба или страх.

Овдје ништа није закључано, нити се затвара – осим манастирске капије ноћу.

Наше прво јутрење у Хиландару остаће неизбрисиво у сјећању. Прво се огласило дрвено клепетало, а послије звоно које позива на службу Божију. Са великим узбуђењем, по мраку, прилазимо храму пресвете Богородице. Одлазимо на нашу прву јутарњу службу. Унутра у храму свјетлост даје неколико воштаница. Чују се гласови монашке молитве која сваког јутра почиње у три часа. Молитва тече складно и тихо, уз метанисање пред олтарским иконама, пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице и пред саркофагом светог Симеона (Стефана Немање). Јеромонах отац Кирило предводи Свету литургију са осјећајем и благошћу која узноси свако срце у храму. Како се молитва примиче крају, тако се послије неколико молитвених часова кроз прозоре на главној куполи храма појављује свјетлост новог дана. Кад се заврши служба и изађе пред храм, угледа се, као у чуду али и уз неизрециву радост, сва манастирска љепота обасјана сунчевим зрацима. Исту радост и усхићење доживљавао сам сваког јутра, свих преосталих пет дана колико смо боравили у манастиру. У Хиландару сам се подсјећао на моја прва богослужења којима сам присуствовао у дјетињству.

Пред први сумрак одлази се на вечерњу молитву. На исти начин, уз молитву, почиње и завршава се сваки Божији дан у манастиру. Послије сваког богослужења прелази се у манастирску трпезарију која потиче још из доба Светог Симеона и Светог Саве. За монашком трпезом, уз читање хришћанских поука, узима се заслужени оброк који се никад не састоји од меса. Исто као што се у манастиру никада не пуши. Послије се излази на трпезаријски тријем или у манастирско двориште гдје се ходочасници упознају међусобно и са монасима. Воде се угодни, малтене фамилијарни разговори. Наших Срба са свих страна свијета. Међу њима упознајем адвоката Слободана Драгутиновића, доброг пријатеља мог брата од тетке из Параћина. Њему је ово 25-ти долазак на Свету гору. Послије се разгледају манастирска знамења и манастирско имање, са разним скитовима и ћелијама.

На неколико метара од трпезаријског тријема, на вањском зиду манастирске припрате коју је подигао Свети кнез Лазар, налази се његов грб – израђен у каменом рељефу још за његова живота. Полажући руку на рељеф грба доживљавам непосредни духовни контакт са временом од прије шест вијекова, вјерујући да је и кнез Лазар морао додирнути свој грб када је био уграђен. Пада ми на ум мисао како су сви српски владари од Немање до данас походили овај храм, да би се напојили Светим Духом. С друге стране припрате, исте величине, грб двоглавог орла Немањића. На неколико метара даље винова лоза која је прије осам вијекова никла из Немањиног гроба. Лоза има чудотворну моћ – помаже нероткињама. Према предању, док је Хиландара и док је лоза у животу српски род не може пропасти. Осам метара даље, са лијеве стране олтара, налази се бунар са непресушним извором који су градили прије осам вијекова Свети Симеон и Свети Сава. Хладном водом из бунара и Светим Духом и данас се овдје напајају жедна грла и душе. Ту, уз сами бунар налази се ћелија у којој је Немања преминуо и у којој је, пред смрт, изрекао оне чувене животне поуке Светом Сави, а преко њега и роду нашем.

Обилазећи манастирску башту упознајемо се са 94-годишњим оцем Јованом који свакодневно ради у башти и пише мемоаре. Почео их је штампати прије четири године и објављени су у трилогији "Туђинце”. Увече, до касно у ноћ, у његовој ћелији од њега смо чули много мудрих ријечи и поука. Сусрет са оцем Јованом, за мене лично, једно је од Хиландарских чуда. Уз манастирску башту налази се гробљанска црква Светог Благовјештења у којој су сакупљене мошти хиландарских отаца. Поред цркве налази се гроб инжењера Роша, великог Србина француског поријекла, градитеља српских жељезница.

Незабораван је једночасовни пут кроз “џунглу” од високих лорберових стабала уз падине Свете горе до скита Свете Тројице на Спасовој води – одакле Хиландар добија обиље воде. На путу до источног пристаништа и скита манастира Светог Василија (Хрусија), чије се дивне фреске обнављају, пролазимо поред Крста цара Душана и пирга краља Милутина. Свративши, успут, у манастирски виноград, упознајемо се са Драганом Вулетићем и Милошем Јанковићем из кнез Лазаревог Крушевца (за који ме вежу моји војнички дани) који нас, уз добродошлицу, часте са грожђем, смоквама, ракијом и кафом, како и приличи у својој кући. Овакви сусрети и разговори појачавају осјећај да си на своме. Код мене овакав осјећај појачава истовјетан биљни свијет у поређењу са оним у мојој Боки Которској.

На повратку ка манастиру доживљавамо још једно од чуда на Светој гори. Сусрећемо се са групом од 60 радника Електро-Србије и Електро-Црне Горе, који иду у посјету Хиландару – на два часа. Прекрстио сам се и захвалио Богу који нам је својим провиђењем отворио очи и окренуо нас од куће цвијећа према кући Божијој. И Момо и ја у групи проналазимо своје мјештане. У цркви, међутим, мало ко се крсти или поклања светињама. Сви желе да се фотографишу поред иконе Тројеручице. Отац Кирило нашао се у чуду. Нико не обраћа пажњу на њега и свете мошти пред олтаром – на средини цркве. Апарати шкљоцају. Људи се понашају као у туристичком објекту. Ваљда нико од њих и не помишља да се одавде може понијети нешто што се не може ни видјети ни опипати. Кроз овај примјер види се колико смо као народ отргнути од духовног живота и колику је пустош у душама нашим оставио систем и период од 50 година.

Сусрећемо и друге мање групе радника из свих крајева бивше Југославије. Дошли су, да својим радом дају прилог манастиру. Међу њима је нашао уточиште и млади Македонац који је побјегао из ратом захваћеног Тетова. Радници помажу монасима у тешким пољским радовима, да би се прибавила средства за угостити на хиљаде ходочасника. Манастир, по традицији, не наплаћује за храну и за коначиште (премда Хиландар не прима никакве дотације). То је препуштено на свијест и савјест сваком појединцу – ходочаснику, да приложи онолико колико сматра за потребно. Прилози и помоћ стара је традиција у нашем народу, чак и када се иде у обичну сеоску цркву. Један број ових радника ради на поправљању манастирских зграда, али их је недовољно – манастирски комплекс је огроман а потребна су и средства. Један дио конака, унутар манастирских зидина, запуштен је и без прозора – у рушевном стању, на срамоту свеколиком српском роду. Да ли се ко постидио, прије двије године, када се прослављало 800 година Хиландара?

Пирг Светог Саве и оближња зграда манастирске ризнице санирају се послије земљотреса. Љубазни отац Јосиф показао нам је манастирске реликвије привремено смјештене у другим просторијама. Међу њима је мозаична икона Богородице са Христом са којом је, на грудима, умирао Немања. Ту је и најдушевнија икона Богородице која је узета као заштитни знак Солуна, града који је био културна престоница Европе. Овдје је и икона Богородице са Христом пред којом је, по предању, Свети кнез Лазар причестио своју војску у Самодрежи, уочи Косовског боја као и обиље старих књига, хрисовуља и рукописа у манастирској збирци. Манастир има богату издавачку и мисионарску дјелатност са богатом књижаром гдје опслужује отац Макарије. Штета је што се смрћу оца Никанора, прије двије године, угасио “Хиландарски гласник” који сам читао овдје у Шведској, прије тридесет година.

Нијесмо се лично упознали са свим хиландарским оцима. За вријеме службе Божије у храму, није прилика за упознавање а оци су, иначе, заузети разним пословима и обавезама. Када имају времена долазе у ходочасничке одаје, на духовне разговоре и поуке. Посебно се сјећам благости и доброте оца Кирила и оца Јефрема. При истеку нашег ходочашћа у Хиландару, из Кареје се враћају отац Василије и отац Методије. Било је дивних прича. Мора се поменути да је отац Мојсије, уз Свету Тројеручицу, игуман Хиландара. Његов потпис на повељи носимо собом, своме дому, као благослов из Хиландара.

У манастиру смо упознали четири нова искушеника. Братство се обнавља, што радује. Долазе млади, не само из отаџбине већ и они који су рођени у расејању – од рода нашег. Упознали смо једног искушеника рођеног у Шведској. Сви овдје долазе да би се молили Богу за спас душе своје и рода свога. Приложити свјесно живот свој у молитви Богу, то је највећи подвиг и жртва која се приложити може.

Посљедњег јутра пред одлазак из Хиландара, испред манастирске капије, адвокат Драгутиновић нам показује фигуру у рељефу Светог Симеона, у природној величини и урађеној у природној стијени, на мјесту гдје се старац за живота обичавао сунчати, рад вајара Војислава Билбије (живи и ради у Холандији) који је урадио и поклонио саркофаг Светог Симеона у сребру (налази се у главном храму). Надамо се да ћемо и ми приликом будућих ходочашћа, са задовољством, новим ходочасницима показивати овај рељеф.

Намјерно по савјету оца Андреја нијесмо видјели све ни у самом Хиландару. Оставили смо посјете Кареји и испосници Светог Саве за слиједећа ходочашћа. При опроштају питамо епитрофа оца Методија за савјет – када да дођемо у ходочашће слиједећи пут, за један дужи боравак и испомоћ манастиру. Мало размисливши, отац благо одговори: “Дођите нам за Ускрс”.

Са лијепом ходочасничком повељом, душевно обогаћени, напуштамо Свету гору носећи са собом у срцу Хиландар и цјелокупно хиландарско братство. Хиландар се напушта са осјећањем и жељом – да се поново дође својој кући, своме источнику.

Ово је једно другачије путовање.

* Византијски цар Алексије III – 1198. године даровао је Стефану Немањи и његовом сину Растку развалине једног светилишта на Атосу у Грчкој. Хрисовуљом (даровницом) одредио је цар да их Немањићи о свом трошку обнове, или боље, наново сазидају, и васпоставе у манастир, који ће служити за примање људи од српског народа. Тако су манастир започели градити отац и син из рода Немањића а придруживали им се кроз цео средњи век, златно доба српске историје, и довршавали започето каснији владари.

* Пре одлуке да се посети Хиландар неопходно је затражити благослов од братства у Хиландару. Поштанска адреса је: Monastery Hilandar, 630 86 Karyes, Mont Athos. Благослов се може затражити и телефоном + 30 377 23 797.

Белешка о аутору

Неђељко Радановић рођен је 1940. године у Пријевору код Херцег-Новог (Бока Которска). Живи у Ескилстуни (Шведска). Утемељио је породичну библиотеку Радановића која данас има више од 2.500 библиотечких јединица. Истражује средњевековну и новију историју Срба. Преводи са шведског на српски и са српског на шведски језик. Превео је, поред осталог, “Песму о Христу” Јована Дучића која се први пут појавила на шведском језику, фрагмент из књиге Милоша Црњанског “Код Хиперборејаца” и део из књиге “Рат против Русије 1854-1855” који се односи на Црну Гору.

Објављује у двојезичном шведско-српском часопису Diaspora/Дијаспора.

// Пројекат Растко - Бока / Духовност //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.