Славко Мијушковић

Став туђинских власти према нaродним обичајима у Боки Которској

Извор: Гласник Етнографског музеја на Цетињу, књига II, Цетиње, 1962.

Један веома важан млетачки магистрат, који су сачињавали тројица синдика -инквизитора, долазио је с времена на вријеме и у Далмацију. Његова је дужност била да контролише администрацију и да спрјечава разне злоупотребе.

Овај магистрат амбулантног карактера од 1749. године је дуже времена провео у Далмацији и Боки Которској и том приликом је био веома активан, што се закључује и из многобројних његових тада доношених одлука, које се чувају у Државном архиву у Котору.^[1]

Одлуке које је овај магистрат доносио за вријеме своје мисије у Далмацији и Боки биле су интестиране овако:”Noi (имена тројице синдика-инквизитора), per la Serenissima Repubblica di Venecia etc., sindici inquisitori in Dalmazia e Albania.^[2] Неке његове одлуке општијег и значајнијег карактера требале су постићи и сагласност Сената.

Задржавши се овом приликом дуже него обично у нашим крајевима, синдици-инквизитори су били у могућности не само да врше контролу администрације, већ и да боље сагледају начин живота наших људи.

Од свега онога што су синдици-инквизитори за вријеме ове своје мисије код нас пронашли и одлучили, на овом мјесту само је од интереса њихова одлука од 10. маја 1749, коју су, пошто ју је одобрио Сенат својим декретом од 16. јула исте године, објавили путем прогласа на италијанском и нашем језику. Овдје доносимо само наш текст који гласи:

"Mi Juan Loredan, Nikola Erizo Peti i Sebastian Моlin, po privedro skupno vladanje mletačko, Rasuditegli inkuixituri u Dalmazij i Arbanii.

Gozbe i sopre, koje se cine па Каrstnо ime, na Mlade mise, u vrime pira, mira svetkovine, goda, sedmin, kermine, Sveza sluxechi, ciast cinechi, provergoscese na poxerlost i pianstvo; oichia cesa padaju na siromastvo gliudi, a cuchie ostaju bez korena, buduchni da u jedan, dan pogidu cioviku cim bi on i svi gnegovi iskuchni prizimili; a izgubivsci pamet u vinu, napijuchi, i mirrom, bez mirre pijuchi, potice se serxba, uxixe se osveta, zatim nesklad, smutgna, ubojstvo, i rasuchie nevoglnih kuchia.

Sve te nerazloxne stvari poznavsci, Mi pomgliom nascega Suda, s kojim po velikoj oblasti privedroga Prinzzipa imamo opriti se svakom zlu, i svaku korist iskati narodu ovih derxava^[3], razmislivsci i odlucivsci potribno i koristno providjenje, hotijuchi, svakojako dvighnuti sckodni postavgliem obiciaj, dajemo naznanje ocitto s' ovom Naredbom.

Da se zabragnuje po svakomu mistu i svake varsti cioviku sluxiti u napridak gozbom, i soprom Sveza, i Karstno Ime, tako da na dan svoga Svetza, i Karstnoga imena niko neima zvatti k' sebbi, ni primati ni na ruciak, ni na obid, ni na veceru, ni rođake ni priateglie, nego blagovati s' svojimi iskuchnirni (!) sctomuje Bogh dao.

Zabragnuje se po isti nacin Skup i Sabranje Gliudih, koje se cini za gisti i pitti u dan goda martvih, moguchi samo blixni rođazi koi, i koi od kuchie kada primine rodjak dochi na xalovanje i sprovod za utisciti razgovorom xive, a ne za nadodavati xalost verhu xalosti, pogivsci xalechi martvoga (jes)tvo živih.

... i opaza zapovada se da bude u vrime mlade mise, pira i... samo blixgni rodjazi, a ne druzi mogu dochi na sopru u sama (dan mlade) mise, pira i mira, a ine u drughe dneve, i tako s' veseliem i... bittichie sjedignena korist iskuchna scctedechi i ne rasipajuchi uzroka smutgni, koia jest protivna zapovidi Boxioj.

Buduchi svetkovine postavgliene za slaviti Boga i gnegove Svete i videchi da Blagdani posvechieni na slavu Boxiu i nа ciast Svetih obrachiaju se na pianstvo i poxerlost, igru i smutgnu prid istom zarkvom u koju se svetkuje; cichia toga zabragnuje se da nitko ne ima nositi na prodaju k' mistu gdi se cini Svetkovina ni vina, ni rakie, ni drugoga pitja, ni gizbine; ni zakoimu drago -uzrok sustaviti se u istih mistih za gisti i piti; nego pomolivsci se u zarkvi, i opravivsci svoja duhovna diella ima se smirom vratiti svak svojoj kuchi.

Vazdakad tko ili za se illi za ciastati drughe, ili za prodavati na Svetkovinah, ili na putu, ili u kuchiah osobitih, smit bude nositi ili diliti Vino ili ostalo pitie i gizbinu, osvin izgubglienja istih stvarih, bitichie xestoko pedipan, bandixanjem,^[4] tamnizom, galiom^[5] i ostalimi pedipsaimi na vogliu Pravde. Kogodir smit bude pristupiti scto se je od zgora naredilo na Karstno Ime, na dan Svetza, Goda, Pira, Mira, sedmine, Krmine, Mlade Mise i Svetkovine, osvin gori recenih pedips telesnih bitichie osuđen u dvadeset i pet groscia.

Stanovitto cichia toga naređuje se kolunellom, sardarom, selskim kapetanom, harambasam i svam glavarom od kraina da na parvn glas koji se bude ciutti, da je tko u najmagnoj stvari nа gori recenih prigodah pristupio scto se naredilo, imadu najbarxe dat naznanje zapovidnikom od gradova кoima su podloxni, koji chie onoga ciasa daiti potribne naredbe za banidure i serexane za da se dvighnie recena pena od dvadeset i pet groscia, od kojih ima se dati polak onomu koi je objavio, a polak bandurom ili serexanom koji je budu dviginuli; sahranivsci^[6] se Pravda hoditi s' pravdom za dati ostale dostojne pedipse zgora zaprichierie^[7], razmislivsci varst krivza i pristupnika i pristupglienja.

I za da svakomu bude ocitta ova nascia opchiena zapovid bitichie sctampana, naviscchiena^[8] i svuda poslana s' naredbom svim gradov zapovidnikom, parokianom,^[9] kolunelom, sardarom i ostalim glavarom da se cini navistiti i svud razglasiti, i koliko se svakomu pristoji podpuno izversciti.

Dana od Inkuixiturstva nascega u Zadru na 10. V 1749. Ivan Loredan, rasuditegl inkvixitur Nikola Erizio Peti, rasuditegl inkvixitur Sebastian Molin, rasuditegl inkvixitur

Mihovio Bonzio, nodar inkvixiturov."^[10]

Послије упоредо датог текста на италијанском и нашем језику, слиједи клаузула:”Adi 16. luglio 1794. approvata condecreto dell' eccellentissimo Senato”, која није дата у преводу.

С обзиром на дубоку укорјењеноет обичаја и навика код наших људи, ова наредба тројице синдика-инквизитора није могла бити ефикасна и поред тога што је предвиђала строге санкције. Зато he поједини млетачки виши функционери c времена на вријеме доносити нове наредбе и предвиђати друге и строжије санкције у исту сврху.

Генерални провидур за Далмацију и Боку, Франческо Гримани, већ 10. децембра 1751. године објављује ову своју одлуку:”С обзиром да се већи број убистава дешава на славама и састанцима “Влаха”, које одржавају и у приватним кућама под изговором да славе празник оног свеца кога држе за заштитника свога дома, или приликом одржавања младих миса, посмртних свечаности и умира, када се слављење претвара у прождрљивост и пјанчевање, те, пошто се изгуби разум, дешавају се често врло незгодне ствари које нарушавају мир поданика и изазивају друге веома опасне последице, а да би се отклониле злоупотребе и да би се угасио пламен који, гутајући животе и иметак поданика, постаје узроком уништења многих породица и знатног оштећења интереса Млетачке републике - одлучили смо да наредимо да, пошто су већ биле од наших пресвијетлих претходника из здравствених разлога забрањене славе и скупови у селима, оживљавајући ову забрану...”^[11] У наставку ове наредбе генерални провидур изричито забрањује продају вина у близини цркава и нарочито подвлачи забрану одржавања ‘‘ приватних” састанака. Међу уопштеним казненим одредбама има једна тачно одређена: 18 мјесеци веслања на галији сваком главару села у коме би дошло до повреде горњих одредаба. Иста санкција ћe ce примјењивати и према сваком појединцу који би било у чему повриједио ову наредбу генералног провидура.

Иако су се млетачке наредбе обнављале и допуњале, у неким нашим крајевима упорно је остајало све по старом.

Док се о наредбама које су тежиле да обуздају људе у расипању новца, који се трошио на гозбе, није водило много рачуна, с друге стране било је ипак таквих случајева да су поједине установе, а и појединци, које и који су на давање извјесних гозби били обавезани из наслова неких феудалних односа, или тако одржаваних узуса, да су се и они претварали у неку врсту обавезе, хтјели користити овим млетачким наредбама. Тако на примјер, Перашка општина, користећи се одлукама тројице инквизитора од 10. маја 1749, са овом годином обуставља давање традиционалног ручка, на дан 3. маја, главарима села Столива који су сваке године на овај дан доносили начелнику и вијећницима Перашке општине прве плодове, као знак феудалне потчињености Столива Перасту. Али, свакако као узврат за обустављање уобичајеног ручка, и Столивљани обустављају доношење првих плодова са земље на коју је Перашка општина, као Communitas, a не у име и за рачун појединих Пераштана, који су из било којег наслова били или могли постати стварни господари столивских посједа, полагала на основу неких старих исправа, укључујући ту и фалсификовану повељу атрибуирану Стевану Првовјенчаном.¹² и свјесна права феудалног карактера.

Сматрајући се оправданом у односу на неиспуњавање своје обавезе, заправо обичаја чашћења ручком столивских главара, Перашка општина, у одбрани својих феудалних права, па макар та права била сведена на један скоро симболички чин, подноси тужбу против Столивљана генералном провидуру за Далмацију и Арбанију, ¹³ уз који сљедеће образложење:

"Correnido già L'antica consuetudine che li capi della vllla di Stolivo solessero portarsi ogni anno nel giomo dell' Invenzione della Santassima Croce a Perasto et ivi presentare al Capitanio e Giudici di quella fedelissima Comunità le primizie di frutti i fiori della stagione, è comparsa dinanci la Carica Nostra la Comunità medesima con divota e premurosa supplicazione di vedersi tutelata nella osservanza della predetta, onorfica consuetudne, la quale da un lustro in qua sono andati quei di Stolivo negligendola sul, dubbio, come desumesi, di non essere in tale occasione corrisiposti col solito pranzo. Giusto et onesto essendo che tali convenevoli et antiche formalità non ricevano alterazione per quei giovevoli oggetti cui furono istituite, coll' autorità del Generalato Nostro et in vigor della presente", доноси 28. јула 1754. године ову пресуду”Che il luogotenente di Stolivo unitamente a suoi vecchiardi debba immancabilmente alli tre di maggio di cadaun anno presentare al Capitanio e Comunità fedelissima di Perasto le primizie de fiori e frutti della stagione per dover pero il Capitanio e Comunità medesima ricambiare questa dimonstrazione col solito pranzo che si faceva sino all' аanno 1749. Per questa maniera riordinatasi la respettiva osservanza delle cose predette, davranno le preseniti essere registrate ove ocoorre e... "^[14]

Ова пресуда генералног провидура, како смо видјели, донесена је с позивом на постојеће обичаје, којима се у овом случају даје снага пуноважне аргументације у доказивању пред судом извјесног права. Како у образложењу, тако и у одлуци, генерални провидур, рекло би се, нарочито избјегава да истакне било какав аргуменат који би произилазио из неке јавне исправе, а таквих су му Пераштани, сигурно, приликом рјешавања овог спора били поднијели у што већем броју. Заиста је интересантно да у једној одлуци тако високог млетачког функционера има толико евоцирања наших обичаја, и то са извјесним призвуком пиетета: ”antica consuetudine","onorifica consuetudne", Giusto et onesto essendo che tali convenevoli et antiche formalita non ricevano alterazione".

Исто је тако интересантно да ћe ce, касније, кад се буде овај столивско-перашки спор наставио, призивом Столивљана на млетачко вијеће Четрдесеторице, опет као аргументација појавити устаљени обичаји. У процесним материјалима, међу којима смо нашли и већ поменуту повељу Стевана Првовјенчаног, налази се један спис, из којег поред осталог читамо:”Иако се не може ни помислити да би неко могао имати куражи да оспорава вјеродостојност горереченог веома старог обичаја, ипак да би се сваки покушај напада у том смислу одбио, подноси се на овјеру слиједећи став:

Да је истина да су, на основу веома старог обичаја који се откако људи памте одржавао све до 1749. године, главари села Столива, то јест кмет и вијећници, сваке године на дан Проналажења Светог Крста (3. маја), долазили у Пераст и предавали начелнику и вијећницима ове Општине прве сезонске плодове цвијећа и воћа, примајући као узврат ручак.”^[15]

У истом смислу је занимљива и формулација захтјева адвоката Перашке општине, којим се, 9. априла 1756, тражи да се оснажи одлука генералног провидура у корист Перашке општине,”која је одлука реченом обичају вратила дужно поштовање” (laudo della terminacione generalizia, ohe rimise nella dovuta osservanza la consuetudine sopraddetta, da detto Comune (di Stolivo) con indebito arbitrio interrotta).^[16]

Пошто смо исцрпили оно што би на овом мјесту могло бити од интереса, остављамо овај занимљив аргумент перашко-столивског спора, о коме ћемо другом приликом опширније говорити.

Свакако да се у свим нашим крајевима под млетачком влашћу настојало спроводити одлуке тројице синдика-инквизитора од 10. маja 1749. године. У Боки, гдје су осјећање народне традиције и приврженост народним обичајима били необично јако развијени, то је свакако ишло теже него другдје. Зато су ту биле подузимане и специјалне мјере. Тако на примјер у херцегновском крају. Послије слабе или никакве ефикасности ранијих наредаба и у вези са њима дотле предузиманих мјера, млетачки провидур у Херцег-Новом позвао је 11. или 12. октобра 1758. године,^[17] у одсутности начелника Топљанске општине Глигора Павковића, једног од најстаријих вијећника ове општине, Стјепана Зупковића, и наредио му да сазове збор ради установљавања оног што се буде сматрало потребним у циљу сузбијања гозби, одржавања састанака и великих трошкова, које сносе”поданици приликом свадби, божићних празника и других сусрета који су нажалост врло чести, а то на основу терминације пресвијетле господе синдика-инквизитора”. Овај збор општинских главара био је одржан 16. октобра. На њему, што је интересантно, није једноставно упозорено на извршавање већ добро познате нам одлуке од 10. маја 1749. и наредбе генералног провидура за Далмацију и Арбанију од 10. децембра 1751. године, већ је, истина на основу њих, донесена одлука главара Топљанске општине, која се својим садржајем разликује и од поменуте одлуке и наредбе. Баш зато што се од њих разликује, сматрамо вриједним донијети је у цјелости. Ова одлука општине Топла донесена је на нашем језику, ћирилицом. Она је и са језичке стране толико интересантна, да би и тиме оправдала њено објављивање. Овдје ћемо je вјерно транскрибовати:

„Наследујући и умилато ослужујући Капетан и Суђе виерне Комунитади све државе новске^[18] заповиеди и наредбе пресвиетлога и преузвишенога господина Зан Батиста од Мошта,^[19] провидура овога града и државе, које наслеђују преугледане наредбе пресвиетле и преузвишене господе инквижитура расудителние, потврђене с дукалом преузвишенога Сената на 16. луђа 1749, становито чине свакоме знати и разумлети од коему драго версте, ниједнога не оставлајући, од ове Комунитади, да унапредак имају познати и гледати и понижено послушати док имају познати и гледати и одслужити исте преузвишене наредбе које се пружају за корист и за напредак инокупнога пука који од безумности готов је поћи подпуно по злу, и за искориенити злу науку и опачину од јестива и од пића кое су остале у овому потребному милету с великом штетом од потребнога пука.

Прво.-Остаие закричено да се не има унапредак ослободити кому (!) драго, али би било кому крсно име, али би кому била прислужба, како је обичај, али би давао ред. . .^[20] литургију, али би имао диете крстити, али би кому мртац умро; у све ове пригоде да нико не има учинити гозбе ниедне ни у свому дому ни на гробу мртвога, нигда ниедан да не има држати рока од гозбе никакве, само свештеник кои би му појао литургију дати му за обиед кои би му имао дати да му да муниде лонге газета L. 2,8 а остало како имаду ужанцу да имаду свеколико испунити како и дослен.

Друго.-Остаје такођер закричено свакому, ниедног не оставлајући, када ко има удати кога свога или оженити кога свога, толико у онога кои би (се оженио), толико у оне која би се удала, да не има на св(адбу) звати никога, ни да имаду приносити принос нико никому ништа, само кои би се оженио да море зовнути своје ближње за помоћи му довести дјевојку; и да не има од сватова нико омркнути у домаћина, ни сутридан на обиед повратити се нико, а у дјевојке коју би повели да сватовима не имаду ништа више дароват него свакому по три кварта поставе биелога (платна) невезена, а друго ништа више.

Треће.-Када има ко кога звати на кумство колико на виенчано, толико на крштено да не има куму пониети приноса никаква у ону кућу у коју има поћи, ни дара никаква ни у кућу и надвор од куће, него само куми својој један прстен у бријеме кад се виенчава, а кума да има даровати кума како њу воља буде, а на крштено кумство да не има кум у ону кућу одниет дара никаква него само литру сапуна, а кума да не има куму даровати ништа.

Како у ове госпоцке заповиеди на уста дате Капетану и Суђам од ове превиерне Комунитади настоие за добро и за корист у напредак свега пука и народа, тако остају упрћени сви пароки и главари од свакога села исте Комунитади да имау добро отворити око за подпуно испунене овие заповиеди, наредба и регула, колико главару, толико и пароку од свакога села како озгор дуката двадес и пет да имају бити дужни, без ниеднога одмаћа,^[21] дати на знане Капетану и Суђама речением ако ико (би) преступио овием наредбам ни у малу ствар, а Капетан и Суђе речене умилато дати на знане преузвишенои господи. Зато без милости буде им дигнуиста пиена^[22] ако ли би дошли на мане^[23] и не би ослужили што је ође заповиђено и ако би се ико ослободио непослушати вр овога истога главара и парока, а главар и парок ни^[24] покрили и такођер, разумијући се, упанули у исту пиену од које ћe ce извадити дуката пет кои ћe бити даровати алити мушкои алити женскои глави кои буду доћи казати капетану и суђама и кои ћe свеђер бити држан таино, а главари и пароки биће без милости дигнути од парокие и од главарства, а на ниово миесто биће други поставлени; а ово се све настои за ставити ови пук у боли начин, да могу плаћати кануле^[25] принципове и да могу се провидјети и рекуперати^[26] своие оружие с чим ћe обранивати сами себе и од многие лупежа, и да могу свога принципа боле послужити него дослен. 1758, октомбра на 5 по гречаски.

Данас на Топлои код цркве саборне светога Васнесениа Ристова пупликата^[27] јест ова госпоцка заповиест пред свием главарима и пред свием парокима од ове Комунитади; и за већу веру подписуемо се капетан и суђе:

Глигор Павковић, капетан од Комунитади;

Стиепан Зупковић, суђа од Комунитади;

Иво Мандић суђа од Комунитади,-Ђикан Павковић подписуем за истога по негову ордену^[28] не умиући он писати;

Шћепан Видаковић, суђа од Комунитади,-Павао Петровић подписуем зан^[29] по негову ордену не умијући он писати;

Лесандро Живковић, судија од Комунитади.

Симо Вукадинов, канчалиер од Комунитади

Биће ова книга проглашена од парока и кнеза код своие цркве и у свечани дан да има сазвати своие село од сваке куће и прогласити свакому ову госпоцку заповиед, да сваки има знати, да не би кои послие могао рећи да му се ние казало за ове ствари и заповиеди госпоцке под пиену дуката 25; и за б(ољу) веру биће подписано од истога парока за се и за свога кнеза неумиући он писати.”^[30]

Приликом извршења”заповиеди и наредбе пресвиетлога и преузвишеног господина Зан Батисте од Мошта, које наслиедују наредбе господе инквижитура расудителние” главари општине Топла су модифицирали одлуку од 10. маја 1749, прилагођавајући је својој ситуацији. Они су притом ипак водили рачуна о томе да не повриједе битне елементе народних обичаја; штавише, они их санкционишу формулацијом своје одлуке, тако наводећи крсно име, прислужбу, крштење, смрти, свадбе, кумство, подвлаче:”како је обичај”,”како имаду ужанцу да имаду свеколико испунити како дослен”,”кои би се оженио да море зовнути своје ближње за помоћи му довести дјевојку'' само с тим”да не има од сватова нико омркнути”.

Горња одлука је била санкционисана од херцегновског провидура и затим објављена. Међутим, млетачки ванредни провидур за Боку Которску, Danaele Rerier, сматрајући одлуку општине Топла новотаријотм у односу на већ донесене одлуке синдика-инквизитора и генералног провидура Гриманија, позива својим актом од 26 октобра 1758. године херцегновског провидура da Mosto на стриктно придржавање искључиво одлука млетачких власти, аброгирајући на тај начин одлуку топљанских главара од 16 октобра. Образлажући ову своју одлуку ванредни провидур дословно каже-”.. . ho creduto consiglio di desterita e saviezza ritirare cio che fu com incompetenza di autonita ed incautamente innovato nel sureferito argomenito”; дакле, он је сматрао опортуним и разборитим да опозове, како сам тврди, оне измјене које су биле”ненадлежно и неопрезно унесене у горенаведеном предмету”.^[31] Уз овај акт генрални провидур доставља и проглас којим наређује обавезно поштовање горенаведених млетачких одлука.^[32]

Херцегновски провидур, међутим, који је вјероватно мислио да само уз извјесне концесије може постићи барем парцијално извршење одлука млетачких власти, није прихватио интервенцију ванредног провидура, енергично се супротстављајући истој, иако са својих позиција потчињености у односу на ванредног провидура, твpдeћи да је спровођење одговарајујгих одлука старијих млетачких власти било директно повјерено херцегновском провидуру за териториј његове надлежности.^[33]

Ванредни провидур, као главни управни и политички орган млетачке власти у Боки, јасно је ocjeћao дух одлука старијих власти у односу на наше народне обичаје, а тај дух је био двојак: тежио је ка спрјечавању великих издатака, који су стварно изазивали сиромашење народа, који није, добрим дијелом и због тога, могао”плаћати кануле принципове”, нити је могао”свога принципа боље послужити”, али исто тако он је ишао и за тим да утиче на слабљење народних обичаја, те према томе и на однарођавање словенског живља у овим крајевима. А нагодба херцегновског провидура са топљанским главарима могла је само имати извјесних резултата у економском смислу, те је према томе она само парцијално рјешавала питање става које су млетачке власти биле заузеле према нашим народним обичајима.

У спору који је настао између ванредног провидура за Боку и херцегновског провидура око примјене млетачких мјера према нашим народним обичајима, млетачке старије власти дале су за право овом посљедњем, сигурно пошто су се увјериле да у овој, као и у многим другим стварима, ефикасније могу дјеловати преко домаћих главара него преко својих органа власти. Истина, одлучујући се за сарадњу са домаћим главарима, морали су овима правити извјесне концесије, тако су бар дјеломично могли спроводити мјере које су сматрали да их треба примјењивати.

Праксу херцегновског провидура у односу на наше народне обичаје био је усвојио и генерални провидур за Далмацију и Боку, што се потврђује и сљедећом одлуком главара општине Луштица, која нам се сачувала у италијанском преводу, а која је, како у њој изричито стоји, донесена по”наредби” генералног провидура; ми би рађе рекли по нагодби овога са луштичким главарима, јер на то указује и њен, иначе врло занимљив, садржај:

"Nel nome di Cristo amen 1770, 25. maggio in Lustizza.

Che si sappia come ricevei il comando io medesimo della Comunità di Lustizza Giuro Begovich, onde fec lo sbaro per comando dell eccellentissimo signor proveditor generale, avando obbedito il comando suddetto. E cosi io detto capitano Pero Begović, capitano Niccolň Misevich, capitano Gabriello Calugerovich, capitano Niccolò Rascovich, alfier Ivo Troianavich, giudice Luca Misevih, giudice Stiepo Janovich, tutti concordi, assentieniti oon tutti li capi e sboro, s' abbiamo cocntantato e stabilissimo che quando viene al huomo lа sagra, che debba dare alla putta (!) in luoco del buzzoba^[34] un piccolo banne,^[35] detto in lingua slava samoncino ed un pezzo di carne, ma non il somome. E quando si marita la putta, per conto poi del regalo consistente in seda per dimandar la putta, che non debba andare se non solamente un sol huomo e prender una machrama propria quando saranno le nozze, e quello che sara nel carico in slavo detto starisvat e prvienaz e capi che debbano portar le machrame per regalare li sopranominati capi, quelli che in tale funzione interveniranno. Et il capo di casa regalar debba al compare una machrama et una lira o due al più, alli intervenienti lire due per caduno, al novizzo lire due, all' alfier lire una, al prete lire tre, al putello lire 2; quando andaranno a cena dal padre il novizio colla novizza di più lire doi per quelli, che var(r)ano lire 2 ad ognuno. Il panne (!) detto in slavo somone e la carne rosta che non debbasi portare mai' quando andara il novizzo dal misier^[36] la prima volta che portar debba un par di scarpe come si e praticato par il passato e che si debiba dare una machrama; e chi è ehiamato alle nozze che debba andare come si cоnviene e in cambio d' una machrama che portar debba lire due. Per li fazzoletti della putta li amici portino quello che sara di loro piacimento e che siano in tale funzione numero sette, niente di piu, ovvero nove o undici. Chi si ammoglierа, ovvero chi si maritera, ovvero chi andera alla sagra fuori della nostra villa, che tratti li amici come puo. E cosi noi capi e tutto il sboro nostro unitamente alla Comunità di Lustizza si contentassimo di nostra spontenea volonta e facessimo questa carta per maggior sicurezza e fede, essendosi contenatati, e facessimo che tuto sia giuridico e pregassimo il serenisimo nostro Principe perché colla di lui mano ci auitasse e questo cararattere ossia scrittura ricevere, confermare e sottoscrivere; e soli si contentassimo, e se s' atroverà qualcuno che contradicese, sia tenuto pagare la penna (!) di ducati 55 nella fiscal Camera (e) nella chiesa di S. Niccolò un zecchino di cera.

E questo facessimo per necessità perché non potevamo resistere ne vivere. E dicessimo che tutte le domeniche che fra l’anno vi sono, e tutte le feste principali intendersi dobbiamo,^[37] e nella chiesa andare e far dir le messe e pragare il Signore.

E facessimo le croci per non saper noi scrivere tutti. (Слиједе 24 крста).

Scrissi io prete Zorzi Petrovch della Comunità di Lustizza, essando pregato dalli capi e di tutto il sboro, grandi e picoli capi della Comunità di Lustizza."^[38]

Ову одлуку луштичких главара лично је поднио на овјеру у канцеларију которског ректора луштички капетан Ђуро Беговић тек 19. септембра 1770. године.^[39] Овим чином она је добила важност јавне исправе и сагласност млетачких власти у Боки.

Главари који су донијели топаљску и луштичку одлуку, као и други који су доносили њој сличне одлуке у другим мјестима Боке, сигурно су и сами поздрављали млетачке намјере да се сузбије велико расипање новца приликом вршења наших народних обичаја, те су они у том смислу свакако спонтано подржавали и одговарајућа млетачка наређења.

Навике наших људи да светкују у изобиљу биле су ухватиле толико маха, да су, изгледа, и покушаји млетачких власти и настојања домаћих главара мало могли утицати у другом смислу, тако да су те навике преживјеле и Млетачку републику и задавале бригу и њеним насљедницима у владању над Боком.

За вријеме краткотрајне прве аустријске окупације Боке Которске биле су предузимане извјесне мјере у истом смислу,^[40] али такођер без икаквог успјеха, тако да су убрзо нове француске окупационе власти морале да се позабаве истим проблемом.

29. априла 1810. француски владин делегат за Боку, маркиз Паулучи, доноси декрет којим одређује да се крсно име може славити само једним ручком, забрањујући све друге оброке, гозбе и теревенке уочи славе и наредних дана, и то под пријетњом глобе у износу од 50 млетачких лира (La sagra di famiglia, ossia chrersnoime, si nell’anno corrente, che in, successivi, non potrа esser sollenizzata da qualungue siasi individuo che con un solo pranzo; restano aboliti tutti gli alteri pasti, banchetti e goizzoviglie nella viglia o nei giorni successivi; qualunque trasgredira i precedenti due articoli verra multato con lire venete cinquanata...).^[41]

Горњи декрет делегат Паулучи је донио у вези са писменом представком коју му је поднио 26. априла херцегновски начелник Никола Живковић. У овој представци је наглашено да су се херцегновском начелнику обратили сеоски главари са подручја херцегновског среза”у вези терета који сваке године сносе породице ради вршења једног слијепог обичаја, што изазива поремећај њихове економије...”^[42] Послије образлагања потребе доношења ефикасних мјера, од делегата се захтијева да изда декрет којим he наредити свим домаћинима да могу”слободно славити крсно име, али једним јединим ручком....”^[43]

Свега пет дана касније, 1. маја, начелник Живковић подноси делегату једну другу представку која такође има за циљ извјесну модификацију народних обичаја. У њој стоји да су претјерани трошкови које сносе породице са подручја града и среза херцегновског приликом смрти својих укућана, јер да се, да би извршавале старинске обичаје, морају задужити. Сем неизбјеживих трошкова који погађају породицу у случају смрти неког њеног члана, она је, по обичају обавезна да почасти издашном количином ракије, и то код цркве, све оне који су допратили мртваца до гроба, а затим да послужи, богатим ручком оне који буду дошли у кућу ради изјављивања саучешћа. Послије овог енергичног излагања, начелник Живковић прелази на један конкретан случај и дословце каже:"In questi ultimi giorni successe la morte in casa Bollarich di un piccolo fanciullo di soli due mesi e sebbene attrovasi la famiglia in ristrettissime circostanze, ebbero cuore li parenti ed amici per circa ventitre persone obbligare l'afflitta madre di fare il soliito pranzo, la quale, per non essere soggetta ad una qualche diceria per parte delli parenti medesimi, dovette l’infelice condiscendere col privarsi di alcune cose d'indosso per quindi, trovato il denaro, adempire alle loro ricerche."^[44]

Након горњих навођења, херцегновски начелник изјављује:

“Таl monstruosita impegna il sotitoscritto d'invocare dall' autorita delegata in provincia un pronto riparo in tale rapporto a salveza almeno dell' economia delli piщ indigenti”, a затим конкретно предлаже да француске власти издају један декрет којим ћe забранити чашћавање ракијом и давање досад уобичајеног ручка од стране породице умрлог, а да би још више олакшао њену ситуацију, додаје да би требало:”animare bensi inoltre i parenti del morto di concorrere con una piatanza cotta alla casa del morto per prestare un pocco di compagnna alla famiglia afflitta e mel tempo stesso per pranzare con essa, e portando cadaun parente una piatanza, resta sollevata la famiglia medesima da una spesa che sarebbe assai pesante.

Чим је добио предњу представку, делегат Паулучи се заиста пожурио да истој удовољи, и већ 3. маја доноси декрет којим категорички забрањује, под пријетњом казне у износу од 30 млетачких лира, чашћавање ракијом и-под пријетњом казне у удвојеном износу од 60 млетачких лира-давање ручка.^[45]

У образложењу ове своје одлуке Паулучи се тек на посљедњем мјесту позива на представку коју му је доставио херцегновски начелник, а прије тога наводи како се”закони” које су у истом смислу доносиле раније власти^[46] више не примјењују, као и то да народ који ускраћује плаћање годишњих дажбина држави, налази изворе потребне да би удовољио обичајима који су убиствени по интересе и имовину породица, а који обичаји не доносе никакво олакшање душама покојника.^[47]

Иако је француска власт била директнија и строжија од млетачке у односу на наше људе, ипак је судбина овог Паулучијевог декрета морала бити истовјетна оној коју су имале сличне млетачке одлуке и наредбе, јер је извршење овог декрета, као и оних ранијих млетачких, било повјерено домаћим главарима и паросима, који-иако су повремено тражили интервенцију туђинских власти-ипак, једва са неким изузетком, нијесу били у стању да се пред тим властима појаве као проказивачи.

Да млетачке, па аустријске и, на крају, француске мјере предузимане у односу на народне обичаје у Боки нијесу успјеле да на њих утичу доказује се, сем тиме што су се те мјере у кратким размацима понављале, и чињеницом да ти обичаји, задржавши и све своје драстичне форме, имају свој стални континуитет, тако да послије поновног окупирања Боке од стране аустријске војске, долази и до предузимања нових аустријских мјера у односу на њих.

На сугестије и по предлогу аустријског среског начелства за Боку, у циљу одстрањивања”разузданости које настају приликом свадба, нарочито код становника православне вјере”, аустријска управа за Далмацију у Задру својом одлуком бр. 4188/1076. од 16. марта 1824. године наредила је сљедеће:

"1) Да се пировање на селу колико код православаца, толико и код католика, мора ограничити на један дан, те тако спријечити штете, које погађају економско стање породица кад се пировање продужи више дана, и незгоде које обично настају услијед дуготрајних теревенки код народа охола карактера који се лако узбуди, нарочито када је загријан вином.

У случају прекршаја ове одредбе, биће примијењена казна у износу од два до десет форинта за младожењу, а од једног до пет форинта за сваког другог учесника.

2) Када званице на свадбу прелазе двадесет, младожења ћe бити дужан да обавијести сеоског главара, како би овај поставио сеоску стражу која ћe на дан свадбе дјеловати у циљу спријечавања било каквог нереда.

Уколико младожења не би поднио пријаву, биће кажњен новчаном казном као горе у корист општинске благајне.

Горње казне ћe, на основу пријаве, а по утврђеном чињеничком стању, изрицати Срески суд, који ћe у име славног Среског начелства објавити путем огласа речене одредбе”.^[48]

Срески суд у Котору, достављајући предњу одлуку општини Котор, додаје сљедеће:

"Што се тиче, пак, обичаја за који се каже да је овладао православцима, наиме да најближи сродник младожење, или онај који држи превез,^[49] проведе прву нoћ у невјестинском кревету (Relativamente poi ala pratica, che dicesi invalsa tra gli abitanti greci, che cioи il più prossimo congiunto dello sposo, o il portatore del rappo nuziale si restititi (sic!) nel letto della sposa durante la prima notte), узвишена Далматинска управа се заузела код пречасног Владичанског уреда како би овај напутио подручје му парохе да нарочитим настојањем постигну да се укине један обичај који вријеђа чистоћу породице и вјере.”^[50]

На крају Срески суд у Котору позива управу Которске општине да се што је могуће ефикасније заузме да би се укинуо”речени саблазни и опасни обичај”.^[51]

Као и раније туђинске власти, тако и аустријске, у периоду своје друге владавине над Боком, нијесу у вршењу наших народних обичаја констатовале само расипништво и разузданост, већ су у њима уочавале важног носиоца народног карактера својих поданика у Боки, који су не само језиком, већим дијелом вјером и ношњом, већ и тим обичајима били чврсто повезани са Црном Гором, са којом су се били недавно удружили у заједничкој борби против Француза, која је резултирала у стварању њихове државне заједнице, коју је Бечки конгрес осујетио нарочитим настојањем Аустрије.

Освједочене о сродности и тијесним везама Бокеља и Црногораца у прошлости, као и о њиховим заједничким стремљењима за чије остварење су велике наде полагали у Русију, аустријске власти су сматрали потребним да своје поданике у Боки што више одаље од Црне Горе. А да би се то постигло, требало је урадити на оне елементе који су кохезивно дјеловали на црногорско-бокељске односе.

Док су аустријске власти вјеровале да ћe постепеним модифицирањем народних обичаја знатно допринијети и постепеном одстрањивању изразито словенског карактера Бокеља, и тако постићи њихово духовно одвајање од Црногораца, дотле су сматрале да не смију пропустити ниједну прилику која би им омогућила да спријече сваку директну везу Бокеља и Црногораца која је излазила из оквира узајамне трговине. Оне су чак и у већ давно устаљеном обичају Бокеља да сваке године на дан св. Василије у већем броју одлазе у ходочашће острошком свецу, гледале акт супротан њиховом политичком ставу у односу на Црну Гору. Зато је 7. јуна 1823. године Среско начелство у Котору “због потребних полицијских мјера” забранило “уобичајено ходочашће” у манастир Подострог поводом скорашње свечаности св. Василија (buone viste di polizia... hanno imposto all' imperial Regio Capitanato circolaire la necessita di proibire per quest’ аnno il solito peregrinaggio al convento di Ostrok per la vicina ricorrenza della solenita di San Vassilio).^[52]

Достављајући одлуку о горњој забрани Управи Општине Котор, Срески суд у Котору обавијештава исту да не смије издавати онима који би намјеравали отићи у Подострог уобичајену исказницу потребну ради добијања пасоша, а уз то подвлачи да ако би услиједило тајно одлажење, општински начелник мора под пријетњом најтеже одговорности (sotto la piщ grave responsabilita) пријавити прекршиоце горње забране.^[53]

У одлуци о горњој забрани стоји да се иста односи на 1823. годину, али се она обнављала и наредних година из истих разлога.^[54]

Али и поред ових забрана Бокељи су и даље упорно настављали са одлажењем у Подострог, нарочито приликом прославе Свечевог дана. Овај обичај је надживио аустријску владавину над Боком, и писцу ових редова је познато да су у ходочашћима св. Василију учествовали и Бокељи католичке вјере од којих су неки још у животу.

Аустријске власти су више водиле бригу о нашим народним обичајима него раније, млетачке и француске.

Поред Среског начелства, и Срески суд у Котору, коме су наши народни обичаји морали бити често предмет његових расправљања, хтио је да се детаљно о њима обавијести, зато је својим актом бр. 491 од 13. фебруара 1825. године тражио од Управе Општине Котор да му поднесе подробан извјештај”о разним славама и народним обичајима'' (sulle diverse sagre e consuetudini nazionali).^[55] Овакви извјештаји су били, свакако, затражени и од других општина. Извјештај Општине которске, који је услиједио 4. марта, тек послије ургирања Среског суда од 2. марта, веома је штур, и стиче се утисак да је управа Општине њиме хтјела само формално удовољити поновном тражењу које није дозвољавало ни најмање одлагање (А vista del presente rimetterà essa Podesteria il rapporto chiestogli (!) col deoreto № 491.13 u(ltimo) d(ecarso) febraio). У њему се говори само о крсном имену, и то врло оскудно. Од нашег интереса је једино тврђење да се”код занатлија, а нарочито код православаца^[56] ниске наобразбе, уобичавају уочи крсног имена играти народна кола уз народне пјесме” (Fra gli artisti, pero e soprattutto fra Greci di bassa istruzione si suole anche danzare alla sera alla foggia nazionale, cantado canzoni illiriche).^[57]

Да су и поред свих наведених и других мјера разних туђинских власти народни обичаји у Боки и даље персистирали у свим својим манифестацијама, поред осталог доказ је и један врло занимљив анониман спис из 1833. године који говори о народним обичајима у Доброти („Ragionamenti sopra leusanze di Dobrota”). Овај спис је користо Милош Милошевић у свом чланку “Економски фактор у обичајима Доброте с почетком XIX стољећа”.^[58] У овом спису писац даје врло занимљивих анализа и, поред осталог, тврди”да се број обичаја чак м повећава” и “да су обичаји, посредно или непосредно, навели мјештане на непотребне трошкове од преко милион фиорина за четврт стољећа (од 1807, до 1833)”.^[59]

Дакле, кад су се у Доброти - чији је културни niveau био у ово вријеме на завидној висини, а у бокељским размјерама представљао врхунац-народни обичаји у пуној мјери и у свим својим манифестацијама одржали, онда је заиста схватљиво што су се у осталим, примитивнијим, крајевима Боке потпуно сачували, да би се тек много касније у новим, знатно измијењеним животним условима, који су осјетно утицали на патријархална схватања и навике, али не административним мјерама, почели дијелом модифицирати, а дијелом и ишчезавати.

Напомене

¹ У управно-политичким списима (УП) за гoдине 1749-1751.

² Млечани су Бoку Которску називали Albania veneta.

³ Град и подручна му територија у документима писаним на нашем језику често се називају појмом”држава”.

⁴ Од итал. bando, што значи прогонство, заправо проглас којим се објављује прогонство.

⁵ Казном присилног веслања на галији.

⁶ Оригинални текст који гласи riservato, партицип перфекта од глагола riservare, што значи сачувати, задржати, преводилац је незгодно превео са: сахранивши.

⁷ Превод од глагола commmare, што значи запријетити казном.

⁸ Навијештена, тј., објављена.

⁹ Не парохијанима, већ паросима.

¹⁰ Државни архив у Котору (ДАК)-Општина Столив, фасц. 1/1, ф. 1.

¹¹ ДАК-Управно-политички списи (УП), фасц. 85, ф. 261.

¹² Ову повељу су, као фалсификат, биле одбациле већ и млетачке власти. Види Иво Cтјепчевић, Катедрала св. Трипуна уКотору. Сплит, 1938, стр. 6, 66 и 67.

¹³ Види напомену бр. 3.

¹⁴ ДАК-Општина Столив, фасц. бр. 1/1, ф. 2.

¹⁵ Исто, ф. 8 и 9.

¹⁶ Исто, ф. 16.

¹⁷ У документу (ДАК-УП, фасц. 85, ф. 157), који је датиран 22. октобра, стоји:”прије 10 или 11 дана”.

¹⁸ Комунитад, заправо општина, је топљанска, а не херцегновска.

¹⁹ Giovani Battista da Mosto.

²⁰ Ријеч се не може прочитати до краја јер је на маргини лист оштећен.

²¹ Одлагања.

²² Од итал. pena што значи казна.

²³ Ако не би у потпуности извршили.

²⁴ Њих.

²⁵ Од итал. canone, што значи, у овом случају, годишње даџбине; а не од итал. cannone (топ).

²⁶ Од итал. ricuperare, што значи: добити натраг, у овом случају откупити заложено оружје, које је - алузија је очита - заложено ради покривања високих трошкова, скопчаних уз вршење народних обичаја.

²⁷ Од итал. pubblicata, што значи објављена

²⁸ Наређењу.

²⁹ За њега.

³⁰ ДАК-УП, фасц. 85, ф. 254 и 265; види и ф. 257 и 264 као и ф. 258 и 263.

³¹ ДАК-УП, фасц. 85, ф. 253.

³² ДАК-УП, фасц. 85. ф. 253,

³³ ДАК-УП, фасц. 85, ф. 408.

³⁴ Buzzola или bozzolao, архаички термин млетачког дијалекта за:

колач; данас се више не чује.

³⁵ Погрешно транскрибована ријеч pane (хљеб).

³⁶ Missier или Messer, поред осталих значења, свекар или таст, у овом случају таст.

³⁷ Треба да стоји devono.

³⁸ ДАК-Судско-нотарски списи (СН), књига 162 , ф. 223 и 224.

³⁹ ДАК-СН, књига 162, ф. 224, т. и 225.

⁴⁰ ДАК-УП, фасц. 254, бр. 1447.

⁴¹ Исто.

⁴² ДАК-УП, фасц. 254, бр. 1447/1.

⁴³ Исто.

⁴⁴ ДАК-УП, фасц. 254, бр. 1548/1.

⁴⁵ ДАК-УП, фасц. 254, бр. 154 в.

⁴⁶ Мисли се на млетачке и аустријске

⁴⁷ ДАК-УП, фасц. 254, бр. 1548.

⁴⁸ ДАК-Општина Котор (ОК), фасц. II, бр. 183/1.

⁴⁹ O овоме види у Вуковом Рјечнику под превез, превес, пријевјес, вео и засједа. Иако у оригиналу стоји “il portatore del rappo nuziale” доносилац, или онај који доноси превез, ми смо”il portatore” превели са”онај који држи”, јер jе очито да је тиме италијански писар замијенио израз”colui che tiene”.

⁵⁰ ДАК-ОК, фасц. II, бр. 163/2.

⁵¹ Исто.

⁵² ДАК-ОК II, бр. 122/1.

⁵³ Исто.

⁵⁴ ДАК-ОК II, бр. 165.

⁵⁵ ДАК-ОК II, бр. 221/1.

⁵⁶ У Боки крсно име славе и католици, тј. они Црногорци који су дошавши у Боку примили католичку вјеру.

⁵⁷ ДАК-ОК II, бр. 221.

⁵⁸ Објављен у Зборнику ЈАЗУ за народни живот и обичаје Јужних Славена, књига 40, стр. 367-379.

⁵⁹ Исто, стр. 367.

r é s u м é

LE COMPORTEMENT DES AUTORITÉS ÉTRANGÈRES A L’ÉGARD DES MOEURS AUX BOUCHES DE CATTARO

D' après la documentation des Archives de Kotor, dans cet article sont analysées les mesures des autorités vénitiennes, françaises et autrichiennes qu'on prenait а l'йgard des moeurs du pays aux Bouches de Cattaro par des raisons suivantes:

1) La pratique des moeurs du pays exigeait de grandes dépenses, spécialement a l'occasion de mort an famille, du jour de la fête de famille et des noces, quand les festins duraient plusieurs jours Ces dépenses, qui souvent prenaient caractère de prodigalite, influaient sensiblement au paupérisme du peuple qui, n'ayant beaucoup d'égand envers les autorités éntrangères, dont les commandements il resppectait peu, n'était pas en état de рауег les impфts, lesquiels spйcialement pendant la domination française étaient très hauts et différents;

2) Certaines moeurs le peuple exerçait en se réuinissant en grand nombre. A ces réunions les autorités étrangères n étaient pas favorables cair on y discutait souvent suir des question politiques, y compises les rébellions-quelquefois en collaboration, avec les Monténégrins-qiu aux Bouches de Cattaro n'étaient pas rares;

3) Les autorités étrangères étaient conscientes que les moeurs, autant que la langue et les costumes nationaux, étaient le conservateur principal du caractère slave des Bocquais (Bokelji), et en conséquence un des obstacles principals à leurs tandances à la dénationalisation de ses sujets аuх Bouches de Cattaro.

Quoique les mesures des autorités étrangères étaient très rigoureuses, et contenaiant de dures sanctions, elles n'étaient pas efficaces, même a 1'egard de la prodigalité bien que ceartaines notables du pays étaient de le même opinion.

Les moeurs aux Bouches de Cattaro ont survécu toutes les dominations éstrangères, pour se modifier, ou disparaître aussi, â peine dans des coniditions nouvelles de la vie, qui influaient beaucoup sur les concaptions et sur les habitudes patriarcales.

(Preveo Slavko Mijušković)

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]

� 2001. ""Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.