Pismo đenerala Svetislava T. Simovića predsjedniku gradskog poglavarstva Herceg-Novi Jovu Sekuloviću

1937.

Pismo đenerala Simovića čuva se u Gradskoj biblioteci i čitaonici Herceg-Novi. Fotografija koja prati ovaj tekst čuva se u Zavičajnom muzeju u Herceg-Novom. Faksimil: 1 • 2 • 3 • 4 • 5 • 6 • 7 •

KAPITULACIJA AUSTRO-UGARSKE VOJSKE U HERCEG-NOVOM 7. NOVEMBRA 1918. Srpski kraljevski potpukovnik Svetislav T. Simovic i Austro-Ugarski podmarsal Housek na vratima hotela "Boka" u prisustvu opstinske vlasti i velike mase naroda, dok gradska muzika svira srpsku himnu "Boze Pravde"

Sa najvećim zadovoljstvom i zahvalnošću, dragi moj Brate iz 1918. godine, primio sam vaš ljubazni izveštaj, da je Gradsko veće jednoglasno rešilo: da se pristanište u Hercegnovome nazove mojim imenom.

Vezivanjem mog imena za jednu od obala slobodnog grada Hercegnovog, preneli ste me u nezaboravljenu 1918. godinu. Ono oduševljenje, onaj zanos, one naše nade, neću i ne mogu nikada zaboraviti.

Ponosan sam, što je Hercegnovi bio odvajkada na glasu sa svoga junaštva i koji je uvek odolevao neprijateljskim najezdama, o čemu svedoči istorija Hercegnovog i njegovi spomenici.

Kao znak zahvalnosti Vama i Gradskom veću, opisaću Vam događaje u spomen kojih ste se i mene setili.

Drugi jugoslovenski pešadijski puk srpske vojske je, posle proboja solunskog fronta i udalenja Bugarske sa bojnoga polja, sa srpsko-bugarske granice kod Carevog Sela, upućen u Crnu Goru i Albaniju. Njegova leva (jača) kolona pod komandom komandanta 2. jugoslovenskog puka potpukovnika Grgura Ristića osvojila je Skadar od 29. do 31. oktobra, dok je u tom istom vremenu DESNA (slabija) KOLONA 2. jugoslovenskog puka pod komandom pomoćnika puka, potpukovnikom Svetislavom T. Simovićem oslobodila Podgoricu, a potom i ostatak Crne Gore i Boku Kotorsku, dotle je njena DESNA POBOČNICA, komitska četa vojvode Pećanca, pod predvođenjem komitskog vojvode profesora Jovana Radovića, upućena iz Kolašina ka Nikšiću da preseče put neprijatelju na pravcu Podgorica-Nikšić i da dalje prodire u pravcu Boke i Hercegovine.

Desna kolona 2. jugosl. puka, posle trodnevnog boja na položajima kod sela Bioče i Podgorice ušla je u Podgoricu 31. oktobra, iako joj je 81. austro-ugarska divizija porušila tri mosta na Morači: gvozdeni kod Bioča, gvozdeni kod Smokovca i zidani na luk "Vezirov" kod Podgorice i most na Sitnici na putu za Cetinje.

Da ne bi austro-ugarske trupe i dalje rušile sve objekte na Cetinju, na predlog neprijatelja i molbu deputacije sa Cetinja, sklopio sam sa komandom 81. austro-ugarske divizije 5. novembra primirje sa rokom do 8. novembra do 24 časa. Ovoga je dana ušla moja parlamentarna četa i primila Cetinje i sve objekte u njemu, da ne bi bilo opljačkano kao Podgorica.

6. NOVEMBRA KOLONA POTPUKOVNIKA SVET. SIMOVIĆA najsvečanije je dočekana u Cetinju od celokupnog građanstva bez razlike uzrasta i položaja. Na ulasku u varoš pozdravile su nas razne korporacije a pred VLADINIM DOMOM Mitropolit Crne Gore Nj. Preosveštenstvo Mitrofan Ban.

Potom su trupe otišle u kasarne a mene su najotmeniji građani Cetinja otpratili do dvorca Kraljevića Danila, gde mi je bio određen stan, a gde je dotle stanovao austro-ugarski guverner Crne Gore.

Pred srpskim poslanstvom - domom Nj. V. Petra I Kralja Srbije, gde je se rodio Nj. K. V. Naslednik Prestola - Regent Aleksandar i pred dvorom Nj. V. Nikole I Kralja Crne Gore bio je okupljen silan svet; crnogorska vojna muzika, koja je učestvovala u dočeku srpske vojske sa svojim (višim) kapelnikom g. Vimerom, svirala je i Crnogorci su se veselili i igrali narodne igre sa muzikom i bez muzike.

U toku ovih događaja došli su šest italijanskih oficira sa šest vojnika na konjima pod predvođenjem potpukovnika Vičenci-a. Iz Skadra su pošli 5. novembra lađom, iskrcali se u Vir Pazaru i prenoćili u Crnojevića Rijeci. Upućeni su sa naređenjem, da prema zaključenoj konvenciji o primirju sa Austro-Ugarskom od 4. novembra zahtevaju od austro-ugarskih vojnih vlasti, da Saveznicima predaju sav ratni materijal, koji se tada nalazio na savezničkom zemljištu. Želja im je bila da produže odmah dalje za Kotor.

Kako je od savezničkih vojsaka pred austro-ugarskom vojskom u Albaniji i Crnoj Gori bila isključivo srpska vojska, jer je Skadar osvojila od 45. austro-ugarske divizije leva kolona 2. jugoslov. puka, a Podgoricu od 81. a.-u. divizije desna kolona istog puka, to im nisam mogao dozvoliti odlazak bez našeg učešća. Stoga sam im predložio da u Kotor odu kao parlamentari po dva oficira (po 1 viši i 1 niži) i po 1 vojnik srpski i italijanski. Svi ostali da ostanu na Cetinju. Ovaj su predlog italijanski oficiri prihvatili i otišli u italijansko poslanstvo na ručak i konak.

Rešio sam se da sa potporučnikom Zdravkom Salingerom i 1-im ordonansom i sam pođem kao parlamentar u Kotor i zahtevam, da se ratni materijal preda samo srpskoj vojsci, koja je sama, bez ičije pomoći osvojila Skadar i oslobodila Crnu Goru.

U 13 časova krenuli smo autobusom za Kotor: italijanski potpukovnik i ja, njegov ađutant i moj ađutant, i po 1 vojnik-ordonans.

Kad smo izašli na Bukovicu i počeli da se spuštamo prema Njegušima, ugledali smo nepreglednu marševsku kolonu 81. a.-u. divizije, čije smo začelje ubrzo stigli i pitali za komandanta 81. divizije. Tražili smo komandanta, ali ga nismo našli. Zato smo se i mi uputili u Kotor kroz sve sredinu kolone, nezaustavljani niti uznemiravani ma od koga bilo. Prilikom prolaza austro-ugarski vojnici Sloveni veselo su nas pozdravljali i mahali često rukama i ako su bili u koloni, videći da se na autobusu vije velika srpska zastava.

U Kotor smo stigli u 17 časova i zaustavili se na pristaništu pred gradskom kapijom. Odmah su nas odveli u Komandu mesta. Tu nas je primio načelnik štaba 81. divizije, đeneralštabni potpukovnik Konstantin Sekulić. Istome smo saopštili naš zahtev o predaji ratnog materijala. On nam je izjavio, da komandant 81. divizije ne raspolaže ratnim materijalom, već da se obratimo komandantu Ratne luke Boke Kotorske podmaršalu Houseku u Hercegnovom. Za sprovodnika dat nam je jedan đeneralštabni kapetan Nemac.

Kad smo izašli iz komande mesta, masa sveta bila se već sakupila i počela klicati Srbiji, Kralju Petru i Prestolonasledniku Aleksandru.

Na obali nije bilo broda. Morali smo čekati motorni čamac iz Hercegnovog. U međuvremenu svratili smo u pivnicu "Dojmi". Tu su počele zdravice i pozdravni govori, koji su trajali do dolaska čamca.

U 21. čas stigao je motorni čamac, kojim smo pošli u Hercegnovi. Uz put su nas svratili na ratni brod "Erchercog Karlo", gde nas je komandant tog broda pozdravio dobrodošlicom i izjavio nam da je ovo sada jugoslovenska mornarica a ne austro-ugarska. Ovde su nam saopštili, da je kasno ići u Hercegnovi i da nam je spremljeno prenoćište na trgovačkom brodu "Korvin", jer tu na ratnom brodu nema mesta.

7. NOVEMBRA oko 9 časova došao je motorni čamac sa istim oficirom-sprovodnikom, koji je bio i 6. novembra. Pošto su italijanski oficiri već bili otišli motornim čamcem komandanta pristaništa, to sam sa ađutantom i ordonansom krenuo ovim čamcem.

U Hercegnovom čekalo me je prijatno iznenađenje. Na pristaništu su nas dočekali pretsednik opštine uvaženi g. Gojković sa nekoliko osoba, koji su nas bratski pozdravili i zagrlili. Potom smo sa sprovodnikom seli u automobil i krenuli u varoš. Put od pristaništa do hotela "Boke" bio je "okićen" masom sveta, koji su nas pozdravljali i bacali na nas cveće. Odvezli su nas pravo u komandu Ratne luke Boke Kotorske, sadanji hotel "Boka". Ovde su se već nalazili italijanski oficiri. Odmah za nama u dvoranu za prijem došao je komandant Ratne luke podmaršal Housek sa štabom.

Posle zvaničnog pozdrava prišli su mi i predstavili mi se kao zapovednici: jugoslovenske suvozemne vojske Boke Kotorske g. đeneral Lešić i mornarice kontraadmiral g. Katineli. Obavestili su me, da je u Boki Kotorskoj obrazovano narodno veće koje su sačinjavali: dr Filip Lazarević, prota Jovan Bućin i kanonik Antun Milošević i sekretari: profesor Mondi Peručić i advokat Ardoje Jovović. Odmah su mi ponudili svoje usluge i stavili sve svoje jedinice na raspoloženje Srpskoj vojsci i srpskome komandantu. Zahvalio sam im se i zamolio da me pomognu u mome zadatku.

Po tom je otpočela konferencija. Italijanski potpukovnik Vičenci je uzeo prvi reč i u ime Antante zahtevao, da se sav ratni materijal, koji je bio na savezničkoj teritoriji u momentu potpisa primirja preda odmah saveznicima.

Podmaršal Housek je odmah izjavio: "da on danas nema ničega pod svojom komandom; da je on noćas predao upravu Narodnome veću Boke Kotorske; da sada u Boki Kotorskoj funkcionišu jugoslovenske vlasti; da je on čisto komandant bez vojske.

Posle ove izjave, ustao sam i u ime Srpske vojske izjavio: "Pošto je materijal predat Narodnom veću, to istom ostavljam, da ono i dalje njime rukuje, pošto su se već jugoslovenska vojska i mornarica u Boki Kotorskoj stavile na raspoloženje Srpskoj vojsci i srpskom komandantu. Prema tome, više nemam šta da tražim." Ovim je bila konferencija i završena.

U to vreme čuli su se spolja zvuci muzike, koja je svirala srpsku himnu. Odmah zatim u dvoranu je stupio marinski oficir - poručnik fregate Babić i na nemačkom jeziku obratio se podmaršalu: "Ekselencijo, narod je svečano došao da pozdravi srpskoga komandanta i moli da srpski komandant izađe, jer će u protivnom svetina prodreti u dvoranu."

Podmaršal nas je zamolio da izađemo. Kad smo se pojavili na ulaznim vratima hotela "Boke" bili smo najburnije pozdravljeni. Kad je se utišalo klicanje, održao je pozdravni govor rimokatolički biskup iz Kotora, presvetli gospodin Učelini, prvo na srpskom jeziku srpskom komandantu i oslobodilačkoj Srpskoj vojsci, počinjući svoj govor sa "Dragi brate", a po tom na italijanskom jeziku pozdravljajući italijanskog potpukovnika sa "Dragi prijatelju", zahvaljujući i Italiji kao srpskom savezniku i jednom od pomoćnika za stvaranje Jugoslavije. Posle njega pozdravili su nas vrlo lepim i patriotskim govorima: pretsednik opštine g. Gojković, pretsednik Sokola g. Jovo Sekulović i u ime omladine g-ca Danica Obradović. Zahvalio sam se svima na bratskim govorima, a italijanski potpukovnik zahvalio se takođe na pozdravu želeći Jugoslaviji srećnu budućnost.

Posle ovoga hteli smo se povući i vratiti u dvoranu, gde smo bilo pozvani na zakusku kod podmaršala Houseka, ali nas je omladina dograbila i na rukama pronela kroz varoš.

Posle podne smo se vratili u Kotor. Tu su nas dočekali članovi Narodnog veća sa njihovim pretsednikom dr Filipom Lazarevićem. Sa njima sam održao konferenciju, gde su bili svi članovi Narodnog veća. Molili su me, da sa srpskom vojskom dođem što pre i primim u svoje ruke celokupnu vojnu upravu, magacine i materijal. Obećao sam im, da ću još sutra uputiti svoje trupe za Kotor.

Sa ađutantom i ordonansom stigao sam na Cetinje u 22 časa. Italijani su odbili da se vrate na Cetinje i ostali su u Kotoru.

Po dolasku na Cetinje, odmah sam izdao naređenje za pokret celog odreda za Kotor. Na Cetinju da ostane samo četa pešadije, kao što sam to učinio i u Podgorici. Polazak odreda 8. novembra, prenoćište u Njegušima.

8. NOVEMBRA izjutra odred je se krenuo pod komandom komandanta 1. bataljona za Kotor, a ja sa komandantom 3. bataljona i ađutantom ostali smo na Cetinju s tim da sutra pođemo automobilom i stignemo odred.

Ovog dana - na Mitrov dan bio je zakazan na Cetinju veliki zbor viđenijih građana o uspostavljanju kako civilnih tako i vojnih vlasti. Kad sam u tome pogledu postigao potpunu saglasnost bez i jednog glasa protiv, primio sam tu listu i potvrdio je do uspostavljanja državnih vlasti. Kako je taj zbor tekao najbolje znaju učesnici preosvećeni Mitropolit g. Dožić, drž. savetnik g. Al. Matanović, ministar g.Plamenac i g. Piletić i dr.

Posle ovoga je zbor doneo jednoglasnu odluku o izborima narodnih poslanika i o sazivanju VELIKE NARODNE SKUPŠTINE. Uveče je bila velika svečana zabava u čast dolaska srpske vojske na Cetinje i oslobođenja Crne Gore, jer se tada nije nalazio ni jedan neprijateljski vojnik na zemljištu Crne Gore.

9. NOVEMBRA odred je produžio pokret iz Njeguša i u podne stigao pred for "Svete Trojice", gde je bio odmor i ručak. U to vreme stigao sam i ja sa Cetinja i primio komandu nad odredom. U 14 časova odred je produžio marš i oko 15 časova došao ne domak ulasku u varoš. Ovde je uređen poredak za svečani ulazak u Kotor: na čelu cetinjska vojna muzika, za njom konjički vod, pa treći bataljon, prvi bataljon, druga brdska baterija, članovi Narodnoga veća i srpski Soko. U ovakvom poretku i sastavu odred je najsvečanije ušao u grad Kotor. Na ulasku odred su pozdravili predstavnici raznih korporacija i oficire i vojnike okitili cvećem.

Vojnici su smešteni po kasarnama, a odmah zatim poslate su straže radi osiguranja magacina i važnih objekata u celoj Boki i arsenala u Tivtu. Po tom su određene jače patrole da prime forove, koji su bili puni Nemaca i Madžara. Naše su patrole primile forove s tim da oni tu stanuju, dok im ne dođe red za evakuaciju..

Moralno stanje kod austro-ugarskih trupa bilo je teško, jer su svi čekali da što pre odu svojim kućama. Kad sam ušao u Boku bilo je po zvaničnom izveštaju preko 50.000 vojnika. Evakuacija Pflancer-Baltinove armije otpočela je i željeznicom i morem, ali je mnogo njih otišlo i pešice.

* * *

Vredno je zabeležiti i stanje RATNE MORNARICE, koje sam zatekao u Boki Kotorskoj. Bilo je: