Манастир Савина - Успење Богородице - икона, Рафаило Димитријевић, 1750

Иконе бококоторске школе

каталог изложбе

Завичајни музеј и галерија "Јосип-Бепо Бенковић"
Херцег-Нови, септембар-октобар 1987.

Дарко Ђуришић

Предговор

Завичајни музеј Херцег-Нови, Свети Тома, рад школе Рафаиловић-Димитријевић, 1883.

Идеја да се организује изложба икона Бококоторске иконографске школе у просторијама Умјетничке галерије "Јосип-Бепо Бенковић" потекла је од Комисије за попис покретног споменичког фонда, коју је формирала Самоуправна интересна заједница културе и науке Херцег-Нови ради увида у поменути фонд, његове заштите од пропадања и било ког отуђивања.

На подручју општине Херцег-Нови, Комисија је обишла 64 сакрална споменика и извршила стручни увид, попис са фотографијама у колору и пописном листом са 550 икона и 300 других предмета који су служили у религиозне сврхе: крстова у дуборезу, рипида, путира итд. Приликом пописа Комисија је у збиру 550 икона разних школа пописала и 85 икона Бококоторске иконографске школе, која је постојала у Рисну у 17., 18. и 19. вијеку, чији су аутори били сликари из породица Рафаиловић и Димитријевић. Већи дио икона ове школе потпуно је уништен због влаге којој су вјековима биле изложене и усљед непознавања историјске и умјетничке вриједности старе иконе.

Етничке вриједности и старе иконе, рађене на дрвету, скидане су са иконостаса и бацане у сметишта, а на њихова мјеста постављале су се нове иконе, сликане на платну и металу.

Потпис Ђорђа Димитријевића

Обзиром да је сачуван веома мали број икона Бококоторске иконографске школе, неопходно је да се заштите од било ког пропадања и отуђивања

Многе иконе, између два свјетска рата и непосредно послије Другог свјетског рата, на разне начине, са подручја наше општине, однијете су и сада се налазе у музејима Београда, Загреба, Дубровника и у посједу су многих наших и страних колекционара.

Комисија је изразила мишљење да би требало, из фонда икона које се налазе на територији општине Херцег-Нови, основати Иконографски музеј у којем би радови, односно иконе, били разврстани по школама.

Натпис Димитрија Даскала на иконостасу цркве Св. Петке у Мрковима-Луштица, 1704.

Оснивањем музеја радови би били под надзором стручних лица, па би на тај начин били сачувани од даљег пропадања и отуђивања за будуће генерације као умјетничко насљеђе.

Завичајни музеј Херцег-Нови, Богородица са Христом, рад школе Рафаиловић-Димитријевић, 18. вијек

По естетским вриједностима и доброј сачуваности, највећи број икона Бококоторске школе налази се у црквама Светог Ђорђа на Топлој, Светог Шћепана у Ђеновићима, манастиру Савини, Свете Тројице у Росама, Светог Ђорђа на Луштици итд.

За ову изложбу извршен је одабир од 40 икона које припадају 17., 18. и 19. вијеку. Оне се у стилском изразу разликују међу собом.

Неке се рађене више линеарно – графички са доста орнаментике, док су друге рађене са широко исликаним површинама.

Потпис Петра Рафаиловића

Ова разноликост у третману код сликања вјероватно је настала зато што је сваки иконописац имао свој приступ раду и био под утицајем одређене школе.

Радна организација Музеја и Галерије веома је захвална црквеним властима са подручја општине Херцег-Нови на уступљеним иконама за организовање изложбе у нашем граду.

Лазар Сеферовић

Иконе
Бококоторска иконописна школа

Завичајни музеј Херцег-Нови, Богородица са Христом, рад школе Рафаиловић-Димитријевић, 17. вијек

Најотмјенија постантичка умјетност, византијска умјетност, дуго је владала европском свијешћу. Утицај источног ликовног језика и даље живи у позним ликовима савинских икона и икона Бококоторске иконописне школе Димитријевић-Рафаиловић. Ту су очигледни, поред византијског, и други утицаји: итало-грчки, романички, готички, ренесансни.

Настајање великог броја икона везано је за посљедњу деценију XIII и прву деценију XIV вијека, тј. за године формирања преграде између олтара и наоса (брода) цркве, која се све више почела украшавати.

Доласком Турака није прекинута нит иконописног стваралаштва, али долази до смањења продукције икона и до назадовања у умјетничком изразу. У XVII вијеку јак вал западњачког сликарства преплављује позновизантијску иконографију, шири се и у Русију, а преноси се и на локалне иконописне школе.

Потпис Ђорђа Рафаиловића

У умјетности Црне Горе XVII вијек је био златно доба иконописа. Започео га је хиландарски мајстор Георгије Митрофановић у манастиру Морачи, а наставио мајстор Радул, чијим су се искуствима користили сликари дуговјечне бококоторске сликарске породице Димитријевић-Рафаиловић из Рисна, током XVII, XVIII и XIX вијека.

Потпис Рафаила Рафаиловића

Бококоторска иконописна школа Димитријевић-Рафаиловић дала је 11 сликара кроз пет генерација – Димитрије Даскал, његова четири сина: Гаврило, Рафаило, Данило и Ђорђе, који се по оцу називају Димитријевићи, затим два Рафаилова сина Петар и Василије, који се по оцу називају Рафаиловићи и њихови потомци оставили су на хиљаде икона, стотине иконостаса, дуборезачких и фреско ансамбала, најчешће по бококоторским сеоским црквама. Родоначелник ове школе је Димитрије "даскал" (Miter Dascalo detto Pizas, како пише у рисанском "катастику").

Завичајни музеј Херцег-Нови, Св. Тројица, рад школе Рафаиловић-Димитријевић, 1773.

Иконе Бококоторске иконописне школе чувају се у збирци Завичајног музеја на Топлој, Ризници манастира Савине, црквама полуострва Луштице, Дубровачкој галерији умјетнина, Сплитској галерији, Народном музеју у Београду и у приватним збиркама.

Наш највећи познавалац ове школе др Павле Мијовић каже да су се сликари-мајстори Бококоторске иконописне школе Димитријевић-Рафаиловић издвојили из тока струјања касне српске иконописне умјетности употребом јарких боја без тонских прелива, експресивно наглашеним обрисом и минијатурним обликом; дa управо наивности која се никада није спустила до нивоа фолклора, дугују своју широку популарност и допадљивост.

Манастир Савина, мала црква, Царске двери, рад зографа Димитрија 1703.

Једанаест зографа и иконописаца из пет генерација остало је скоро два вијека запажено јер су упорно преносили и пропагирали компактан и особит стил и архаичну иконографију. Иако умјетничка вриједност њихових дјела није велика, ипак они остају усамљена појава у нашој позној сакралној умјетности. Поједина дјела показују извјестан умјетнички домет који је често уоквирен провинцијалним особинама инспирације и манира.

У Ризници манастира Савине налази се и икона св. Николе, поклон Хиландара из 1735. године, која достиже висок умјетнички квалитет. Такође, истој ризници припадају и четири репрезентативна дјела руског иконописа и иконе које припадају грчко-левантинском кругу.

// Пројекат Растко - Бока / Уметност //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.