Подршка рушитељима Капеле пред Цетињским манастиром, 19. март 1969.
Напад на Капелу
Маузолеј, довршен 1974.
|
Ни током Другог свјетског рата Његошева Капела није била поштеђена. У
априлу 1942. окупаторска италијанска војска је оштетила Капелу, али, срећом,
причињена штета није била велика. Међутим, рушење Његошеве Капеле до самих темеља
није било дјело странаца. 1. маја 1945, у дневном листу "Борба", гласилу
југословенских комуниста, побједника у минулом рату, проглашено је постојање
"црногорске нације" у складу са ранијом одлуком КПЈ о разбијању Српства
и Православља као највећих непријатеља Партије. Новонастала нација морала
се обрачунати са сопственом прошлошћу, славном српском традицијом Црне
Горе, а како је Његошева завјетна Капела била најјаснија ознака традиционалне
и српске Црне Горе требало ју је срушити. Почетком 1952. године, у складу
са одлуком Владе НРЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару
који је живео у САД, Ивану Мештровићу, да умјесто Капеле на врху
Ловћена подигне маузолеј. Мештровићу та идеја ни од раније није била страна,
јер је то предложио још 1924, али су српске владике одбиле његов предлог.
Овога пута није било препреке за Мештровића, познатог и по изјавама да
заједнички живот Срба и Хрвата није могућ. Мештровић је одмах прионуо на
посао, али су се радови на изградњи маузолеја одужили због лоших економских
услова у Црној Гори, па је чак, 1962. године када је Мештровић умро, изградња била обустављена
на неодређено вријеме. Најумнији људи из цијеле земље су стали о одбрану
Његошеве Капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно
рјешење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу.
Али, децембра 1968. године, Општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку
о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића.
У фебруару 1969, Завод за заштиту споменика културе СРЦГ дао је одобрење
Општини Цетиње да "измјести Капелу". Свети архијерејски сабор Српске православне
цркве издао је саопштење по коме се не може сагласити са одлуком да се
Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав
чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације. Међутим, Општинска
скупштина Цетиња забранила је Српској православној цркви да се мјеша у
њена "Уставом загарантована самоуправна права" и донијела је једногласно,
18. марта 1969. године, неопозиву одлуку о подизању маузолеја на мјесту
Капеле. Сјутрадан су на Цетињу, у знак подршке одлуци Скупштине општине
Цетиња организоване демонстрације против Митрополије Црногорско-приморске
и митрополита Данила Дајковића. Митрополија Црногорско-приморска је затражила
заштиту од Уставног суда Југославије који се прогласио ненадлежним и уступио предмет
Уставном суду Црне Горе. Уставни суд Црне Горе је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ
и Скупштине општине Цетиња биле законите и донио је рјешење да се на другом
мјесту очува аутентичност Његошеве Капеле, израживши мишљење да Његошева
Капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе. Ливада на
Ивановим Коритима била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву Капелу.
Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна Капела порушена је до темеља. Од 1974. године,
на њеном мјесту се налази дјело ниске умјетничке вриједности, Мештровићев маузолеј, по Меши Селимовићу
- "фараонска гробница". |