Светозар Томић

Пива и Пивљани

Посебан отисак из Српског етнографског зборника књ. LIX Насеља и порекло становништва књ. 31
(Примљено на I скупу Академије филозофских наука и Академије друштвених наука 9 априла 1946 год.)

Садржај

Предговор

Општи део

I. Границе

II. Име

III. Морфолошке особине

IV. Воде

V. Клима

VI. Путеви

VII. Турска управа и ослобођење од Турака

VIII. Старост и тип насеља

IХ. Трагови ранијих насеља

X. Кућа и споредне зграде

XI. Облици својине

XII. Занимање становништва

XIII. Порекло становништва

XIV. Статистика

XV. Пивљани изван Пиве

XVI. Психичке особине Пивљана

XVII. Из живота и обичаја Пивљана

А) Описи насеља и порекло породица у Жупи

1. Мратиње
2. Плужине
3. Брљево
4. Милошевићи
5. Будањ (заселак Милошевића)
6. Стабна
7. Стубица
8. Зуква
9. Лисина
10. Равно
11. Смријечно
12. Забрђе
13. Столац
14. Горанско
15. Сељани
16. Рудинице
17. Миљковац
18. Буковац
19. Бајово Поље
20. Брезна

Б) Описи насеља и порекло породица у планини

21. Безује
22. Дубљевићи
23. Борковићи
24. Пирни До
25. Пишче
26. Кулићи
27. Војиновићи
28. Унач
29. Трса
30. Недајно
31. Црна Гора
32. Горње Црквице
33. Бабићи
34. Жемчно
35. Доње Црквице

В) Насеља и породице у кањону Таре

Напомене

Сл. 1 - Највиши врх на војнику.	Сл. 2 - Горња Комарница при улазу у кањон код Прераста.
Сл. 3 - Ставе Комарнице и Сињца - постанак Пиве.	Сл. 4 - Постанак Дрине на Шћепан-Пољу, после састава Пиве и Таре.
Сл. 5. - Село Безује са кулама и на њима комбиновани кровови.	Сл. 6. - Варошица Горанско.
Сл. 7. - Куће приземљуше Тадића у Смријечну. Кров комбинован.	Сл. 8. - Кућа на ћелици Илије Дурутовића на Д. Брезнама. Кров је на четири "воде", од "шинде" са осам "швова".
Сл. 9. - Кула у Пиви са комбинованим кровом: штица и ржана слама.	Сл. 10. - "Кула" Николића у Гор. Црквицама; све зграде штицом покривене.
Сл. 11. - Кућа са споредним зградама. Трипке Греде у селу Кулићима. Кровови су од "штица" (велика кућа), од "тарабе" (кућара и колиба) и "шинде" (позади на стаји).	Сл. 12. - Катун брезански под Голијом; колибе и торови од леса.
Сл. 13. - Торови П. Николића у Г. Црквицама.	Сл. 14. - Кула Станише Гаговића на Безују са коритом за кишницу.
Сл. 15. - Гроб из XV века, звани "Ерцегов Гроб", код Сокола, града Херцега Стјепана. Горњи део гроба: дужина 2,41 м., ширина 1,19 м., висина 0,61 м. Доњи део: висина 0,30 м., усек (зарез) 0,15.	Сл. 16. - Манастир Пива, зидан 1573. године.

Сл. 17. - Краљ Дечански, фреска у манастиру Пиви.	Сл. 18. - Немања - св. Симеон Мироточиви, фреска у манастиру Пиви.	Сл. 19. - Фреска једног од двојице ктитора манастира Пиве (с леве стране јужних врата), - по нар. предању, вел. везира Мехмеда Соколовића.

Сл. 20. - Дрвена кола на Брезнима, без икаква гвожђа, са једномак точковима.	Сл. 21. - Брезанска плужица, стари и врло прост облик. Усто још једна народна рукотворина: "сто" за седење, са наслоном украшеним дрворезом.
Сл. 22. - Два "стола" (један "сто", мн. "столови") трпеза (иза столова гусле (висе о једном столу), грабље и виле (испред столова). Све су то народне рукотворине у кући Трипка Греде у Кулићима.	Сл. 23. - Пивљани код манастира Пиве са игуманом Врачаром и племенским капетаном Милошем Бајагићем.
Сл. 24. - Пивљани са Планине Пиве.

Предговор

Још пре Балканскога рата Јован Цвијић ми је често говорио да би требало обрадити Пиву и Бањане као што сам обрадио Дробњак. Говорио је: то је једна етничка целина и корисно би је било обрадити ради познавања, тих наших динарских племена, и мало је наших крајева, који се помињу у XIV, XV, XVI и XVII веку, у вези са. Дубровником, као што су Бањани и Дробњаци.

Бањани су били још склониште и уточиште многих српских породица, гоњених од Турака, и после расадник за насељавање Катунске Нахије, Никшића, Дробњака, Пиве, Голије, а преко ових и области старе Рашке и великог дела Србије. Ко мало дубље завири у књиге "Насеља и порекло становништва" тај ће се одмах уверити да се заиста велики број српских породица из Старе Србије кретао од друге половине XIV века" а нарочито после Косовске битке, ка западу, и да оне све долазе до Бањана, ту остају неко време и после се расељавају на разне стране. То се да лепо видети из живота и кретања и појединих пивских породица.

То потстицање Цвијићево учинило је да сам, за време великог школског распуста 1912 г., отишао у Црну Гору, тамо остао скоро два месеца и обишао Пиву, Рудине и Бањане. Иако тада политички односи између Србије и Црне Горе нису били сасвим братски, ја сам у Црној Гори тога пута прошао да не може боље бити. Званични су ме сматрали као странца, јер сам био србијански поданик, а они су били врло пажљиви према странцима; народ ме је пак сматрао као своје "дијете", - познавали су мене, познавали све моје - те су ме свуда примали као члана братства или као племеника. Ондашњи црногорски министар унутрашњих дела издао ми је уверење 25 јуна 1912 г. као професору из Београда, да могу слободно пропутовати "сјеверно-западни и западни дио Црне Горе ради научног испитивања" и пропутовао сам сам без икакве сметње.

По повратку из Црне Горе, таман сам приступио сређивању прикупљеног материјала (прво за Пиву) и изради фотографских снимака, а наступи Балкански рат. Одем у војску демобилишем се 29 августа 1913. год. Тако ми прикупљена грађа оста недирнута пуну годину дана. По демобилизацији, после одмора од неколико дана, поново отпочнем обраду грађе барем за Пиву. Но и то није дуго трајало, јер бих постављен 26 септембра исте године за просветног инспектора за Косовску област и одмах сам морао ићи на нову дужност. Због селидбе и великог и сасвим новог посла на новој дужности, обрада прикупљеног, материјала одложи се и овога пута на неизвесно време.

Негде почетком априла 1914 грд., пошто су се прилике у нас, после рата, биле средиле, наканим се, по трећи пут, да довршим бар опис Пиве. Рад је прилично напредовао, али мобилизација и. ступање у Светски рат прекиде и овога пута моју намеру да Пиву довршим. Отишло се у рат у јулу 1914 год.,. а демобилисао сам, се маја 1919 год.

По одласку војске из земље 1915 год. породица ми је остала у Приштини и неколико пута је била интернирана од стране непријатеља из места у, место, те ми је са покућанством и књигама пропао и велики део разних рукописа, а међу овим и нешто мало материјала за опис Пиве и Бањана. Нисам више ни мислио да започети рад о Пиви икада и довршујем; али опет на потстрек пок. Цвијића латио сам се посла и 1922 год.., пошто сам премештен у Београд, почео сам сређивати заостали материјал о Пиви, нешто га допунио подацима што су ми их послали пријатељи из Плужина и Боричја и тако сређен материјал написао сам на 117 страна и поднео Академији наука у децембру 1923 године на конкурс за награду. Мој рукопис је прегледао Цвијић и нашао да је добар и предложио, Академији да га прими и награди. Академија је усвојила предлог Цвијићев и спис наградила првом наградом:од 6.500. - динара, из фонда Нићифора Дучића, на седници од 7;марта 1924 год.: Приликом саопштавања о награди рукоpиса Цвијић ми је рекао: "Има доста празнина у раду, стога је потребно да још једном одеш у Пиву, прикупиш још материјала и допуниш извесне одељке, које сам ти забележио."

Према савету Цвијићевом отишао сам у Црну Гору у јулу исте године. Овога пута ишао сам у Црну Гору као у саставни део наше заједничке отаџбине - "јединствене" "Краљевине" Срба, Хрвата и Словенаца - и не добијам званичну дозволу да могу кроз њу "слободно" путовати као пре 12 година, али добијам од срескога начелника у Никшићу пратњу од два жандарма да ме прате и да ме кроз Пиву и Дробњак предају жандармеријским станицама на даљу "надлежност". Бојао се да ми се што не деси, јер су се још и тада осећале последице рада оних из Рима и Гајете. А какво је било стање 1920, 1921, 1922, 1923 године у Црној Гори најбоље показује оно свеже мраморје око Никшића и по другим крајевима Црне Горе.

Извршио сам предузети пут и по повратку у Београд средио сам материјал, израдио нове фотографије и довршио рад, који је са овим допунама повећан скоро за једну трећину. Тако допуњен рукопис "Пива и Пивљани" поднео сам Академији наука према ранијој обавези. Поправљени рукопис прегледао је д-р Јован Ердељановић и учинио извесне напомене. Ја сам поступио према напоменама д-р Ердељановића и тако исправљен рукопис вратио Академији.

Не само за овај рад, но за све моје досадашње радове, из етнологије и антропогеографије имам највише да захвалим Јовану Цвијићу, своме професору и учитељу. Ја сам један од његових првих ученика и слободно смем рећи: што је Вук за језик и народне умотворине, да је то Цвијић за познавање насеља и порекла нашега народа. Десет књига "Насеља српских земаља" и четрнаест књига "Насеља и порекло становништва", које је Цвијић уредио, као и још четири књиге што је уредио д-р Ердељановић, јесу својом садржином драгоцени материјал за проучавање и познавање наших народа, нарочито српског народа. Зато нека је Јовану Цвијићу велика хвала и као учитељу и као раднику на проучавању живота и рада нашега народа.^[1]

Општи део

I. Границе

Пива је у сливу река Комарнице, Пиве и Таре, а између планина Дурмитора, Маглића, Власуље, Голије и Војника. На истоку је Пиве Дробњак, на западу Гацко и Голија, а на југу Шипачно. До године 1875 Пива, је била под турском управом, а од тога времена до нашега уједињења била је у саставу Црне Горе.

Граница Пиве, према Дробњаку, полази од Товаровца, на левој обали Комарнице, у самом кањону према Дубровску, па иде, преко реке, уз Бријег, косом у Каменицу, на путу Дубровско-Безује, у Драгаљеву. Одатле граница иде у Лежаковац, у његов највиши врх, па у границу на помол Студеној.^[2] Из ове "границе", граница иде у Лонац Камен у Студеној па у Пријеспу, више Бобана, затим у врх Пруташа. Од Пруташа граница иде у Шкрчко Ждријело, па у Соје, затим косом планине до Пашине Гомиле. Из Пашине Гомиле граница иде у Штулац, па између Тепаца, и села Црне Горе спушта се у Тару у Језик.

Од Језика граница Пиве иде Таром до Шћепан-Поља, јо става Пиве и Таре. Ту прелази реку, па иде уз планину Крушево више Мратиња, па уз Вучево Поље до у врх Маглића. Од Маглића граница иде у планину Власуљу, затим преко планине Крушчице у Лебршник, па онда више Стубице и преко Равнога у Магарећу Стопу.

Од Магареће Стопе граница иде у Латично, у Новаков Бунар, па слеменом планине Голије у Мрамор, више чесама. Одатле иде у Бајово Ждријело, па у Шишман-Врх (1503 м.) више Шипачна, даље у Пећину, у Живој, у усечену границу, затим у врх Војника више Брезана, па у врх Штиверовац, потом у Луг брезански, даље у Црни Врх, па у Брезово Брдо, и затим реком Комарницом у Товаровац.^[3]

Ова племенска граница иде од коте до коте и од места до места правом линијом. Врло се често дешава да овако повучена граница одвоји од једнога племена један део било утрине, било планине или горе (шуме) и додели га другом племену с којим ово одвојено земљиште нема никакве економске а често ни физичке заједнице.^[4]

II. Име

Име "Пива" је старо. Да ли је туђе или српско још није утврђено. И код Срба и код Хрвата има назив: Пиваре, Пивница, Пивнице, а код Словенаца: Пивка за села и засеоке.^[5] Ово су речи чисто наше, па како оне имају исти корен са речи "пива", могао би се извести закључак да је и Пива" наша реч.

У нашим писаним, досада познатим, споменицима први пут се (помиње Пива код попа Дукљанина у другој половини XII века. (Predimirius): "Svevladio dedit regionem, quae scavonice dicitur Podgoria, latine Submontana, et has iupanias: onogoste, Moratia, Comerniza, Piva, Gerico, Netusini, Guisemo, Com Debreca, Neret et Rama, quas et quatour regiones Tetrarchias vocavit".^[6]

Као што се види из овога навода, поп Дукљанин је забележио име Рivа онако како ми данас изговарамо и на истоме месту. По Порфирогениту и другим историцима, прва српска државица постала је у изворишту Пиве, Таре и Лима,^[7] у првој половини IX века, те према томе и Срби су могли дати овој реци име Пива. Затим Пива се помиње у Светостефанској хрисовуљи од године 1313-1318.^[8] И два писма Херцега Стјепана од 19 јула 1453 г. (Mon. Serbica 460 и 463; и Рјечник спарина од Даничића под "Пива") писана су "у Пива на планине Пишче" (данашње село Пишче).

Године 1573 подиже манастир на врелу Сињца Саватије, митрополит херцеговачки, а доцније патријарх пећски, постриженик манастира Требиња, "отчаствои от Пиве".^[9]

Муртеза, син Хасанов, године 1579, 16 фебруара (турска година 987, првог Рамазана) издаје овакву тапију: "У округу Херцеговина, котару Церничком, опћини Пиви, у селу Ораху (које село и данас постоји) лежи земља Бостани и на темељу закона имају право на дотичну земљу калуђери и попи манастирски уз пристојбу од 60 ахчета.^[10]"

Марта месеца 1608 год. војвода Радосав, војвода Рајар и спахија Вукадин са кнезовима из Пиве и Дробњака јављају Иву Ришњанину да су га послушали, па нису послали од војводе Савојског тражена три господичића.^[11]...

Архимандрит Арсеније Гаговић, "Пивац", у своме писму упућеном руском правитељствујушчем Синоду у Петрограду 1814 год. 4 марта - вели да је родом из окружја Пиве, које је то име добило по истоименој реци.^[12]

У области Пиви има река "Пива" и крај под именом "Пива". Реку нико од мештана не зове "Пива"; они увек кажу "Ријека".^[13] У литератури се та пивска Ријека, до утока Сињца у њу, зове Комарница, а од утока Сињца, па до састава са Таром, зове се Пива.

Крај или место што се зове "Пива" јесте једна валовита страна, са око 1200 м. надморске висине, обрасла четинарима, буковом и питомом шумом, између села Лисине и Осојног Ораха с једне стране и Журковске Горе и висоравни Равног с друге стране.^[14] Ово је место у изворишту речице Орашнице, притоке р. Врбнице, у крају где су најстарија пивска насеља, те би могло настати питање: да ли је област "Пива" добила име од реке Пиве или од места Пиве. Обично је да се област или неки предео назива по реци, која кроза њу протиче, а врло је ретко да се прозове по каквом месту или брду или планини или шољу (Врпоље, Прокупље, Полог, Гора, Подгора" Пода, Пољице итд.). Овде је интересантан случај и има вероватноће да је старије име Пива код краја но код реке. Да се чини ова претпоставка, разлог је тај што је долина реке Врбнице, у чијој је челенци крај "Пива", најтоплији, најнајнасељенији и најжупнији предео у целој области, што су у тој долини најстарија пивска насеља (Магуде, Плужине и Стабна са својим засеоцима) и што се баш тај крај зове од најстаријих времена, а и данас, Пивска Жупа. Врбница је притока Пивина, али насеља из долине Врбнице немају никакве везе са реком Пивом, да би им ова могла наметнути своје име. Да може нека жупа добити име па каквом месту, које се у њој налази а не по реци, која кроза њу протиче, имамо леп пример у имену: Брсковска Жупа, која је добила то име по брду Брскову на коме је подигнут и град истога имена, а не по реци Тари, и то великој реци, која кроз њу протиче. Но било да је област добила име "Пива" по реци Пиви, било по месту Пиви, оно је врло старо и у једном и у другом случају^[15]

III. Морфолошке особине

Пива је велика овална (елипсаста) удолина, ужљебљена између Дурмитора и његових огранака с једне, и Војника, Голије, Власуље и Маглића с друге стране. Дужа оса (око 55 км.) ове велике удолине има правац Ј-С: Брезна-Шћепан-Поље, а краћа (око 30 км.) З-И: Власуља-Пруташ. Њене стране спуштају се ка реци Пиви неједнаким и неравним терасама. У овој удолини река Комарница-Пива усекла се за неких 600-750 м и створила најлепши кањон што може бити.

По Цвијићу^[16] и Хасерту процес скаршћавања у Пиви се извршио пре глацијације и тада су се формирале углавноме данашње површинске контуре Пиве.

По моренама и траговима глечера, који се у Пиви налазе по Цвијићу до 1119 м. - а по моме проматрању морена има и по селу Безују (1046 м) - Пива је била у глацијалној периоди покривена једним великим ледником. Врхови Дурмитора, Маглића, Власуље и Војника вирили су из тога ледника и изгледали као острва. И данас, кад се Пива погледа са Војника или Пруташа, она има облик једнога великога корита, из кога је глечер отекао глечерским језиком ка Шћепан-Пољу, клисуром између Улобића и Сокола. Притиском на бокове, стропоштавањем, ломљењем и топљењем, ледник је унеколико ублажио оне изразите и оштре облике на површини Пивинога тла, што је остало иза краснога процеса. Велика маса леда, која је морала бити у Пивином кориту у глацијалној периоди, сносила је приликом свога клижења и топљења трошни материјал у низине и у реку Пиву, а на тврђим стенама ледник се преламао и стварао отсеке сличне речним терасама. Процес топљења, и отицања тога великога пивског ледника сличан је отапању великих намета (сметова) и постајању поднаметних поточића. Та радња и дала је Пиви облик проширеног речног корита.

Уколико се велики ледник топио и спуштао ка великој оси - данашњем кориту реке Пиве - утолико су се његове бочне стране, наилазећи приликом свога клижења на чврсте стене, ломиле попречно. Трагови овог процеса познају се по моренама и другим знацима с десне стране Пиве: у заравни Безуја, по Пишчу, по Војновићима и Г. Црквицама; а с леве: у Пољу брезанском, у Заравни рудиничкој, око Стоца и по странама Кручице и Штирнога, Неки глечерски језици од ових мањих ледника претворили су се у речице и потоке (Пирни До, Сушица, Врбница, Суводо, Мратиње), а неки се истопили на заравнима изнад кањона Пивиних и ту сталожили цео глечерски материјал и створили извесне теренске облике, зване "заравни". Тих заравни или равни има и с једне и с друге стране Пивиног кањона као ретко где у таквом терену. Поједине од њих би чиниле целину да их нису речне долине испрекидале., Тако би Брезна чинила једну раван преко Комарнице са Дужима и Пошћенским Заврхом; Буковац са Дубровском и Безујем; Равни рудиничке са Пуховом сељанским и са Горанском преко Сињца.; Будањ преко Суводола са Брљевом; висоравни Зарисник са Борковићима и Дубљевићима, и Боричје, преко Пирнога Дола, са Пишчем. Зарисник је у Жупи, у близини Пивиног корита, наjвиши: висина му је око 1300 м., а са њега је видик јединствен.^[17]

Током дилувиума вршио се наизменични рад: насипање (фаза глацијална) и дубљење (фаза интерглацијална), и то је Пиви дало данашњи површински облик. Моренски материјал, који је морао бити растурен по целој Пиви, потоци су разнели и снели у речна корита, те га данас на појединим местима нема, а на другим има много мање но што би требало да га буде.

Интензивна ерозија Пиве учинила је да и реке Врбница и Сињац појачају снагу и спусте своје корито до ниво Пиве. То се Пивино дејство осећа и на опуштању корита сувоточине Суводола. Овим чисто ерозивним процесом Пивина је површина издељена на неколико заравни и увала, те је добила валовито-бреговиту површину, због чега је народ зове: "Пива валовита". Овакви површински облици Пиве докази су да је последњи процес, флувијални, важнији него карсни.

По Цвијићу^[18] најнижи ниво Пивинога тла чине верфенски шкриљци и пешчари, који се виде у кориту Пиве и Врбнице. Преко ових су тријаски кречњаци, а врхове чине јурски кречњаци. Дебљина ових кречњачких маса у Пиви је огромна, износи до 1700 м у вертикалном пресеку, Оволика количина кречњака и чини да је Пива карсна област са свима особинама благога карсног терена. Суво карсно поље оличено је у Брезнима, а типских карсних вртача има по целој Пиви. Оне се са Голије лепо виде по Штиверовцу, по пољу Пејовића изнад Осоја миљковачког, по Закамену изнад Сињца, Рудиница и Сељана и по Горанску. Има их и по Будњу и Брљеву. А Пивска Планина је сва под вртачама.

Особито су те вртаче изразите по Горњим Црквицама, Пишчу, Борковићима и Дубљевићима. Али од свих карсних вртача у Пиви најизразитије су оне по Дуби (на десној обали Пиве, према Мратињу) где их народ зове вргање (од врг).

Високе пивске планине су по њеним границама. На истоку је Дурмитор са врховима: Пруташем (2400 м), Сојама (2460 м) и Штуоцем (2140 м), на којима је граница између Дробњака и Пиве. На СЗ, на граници Пиве, налази се читав сплет планина са врховима од преко 2000 м. Ту су Маглић (2387 м), Волујак, Власуља (2339 м), Велико Биоче (2395 м), Штирно, Дурмитор, Витлови, Јанчарица, Кручица (2142 м). Све ове планине чине један планински масив, богат пашом и вечним наметима снега. Шумски појас на овим планинама, са пивске стране, пење се до 1600 м. надморске висине.

Са запада су дуж границе шумовите планине Смрековац, висораван Равно, Леденице, Латично и Голија.^[19] Ове су планине високе између 1500 до 1700 м.

Са југа Пиву затварају огранци Голије и планина Војник који припада Пиви, Дробњаку и никшићским селима.

Војник је недовољно проучен. Да ли због тога што је спутан и што се на њ доста тешко попети или што је према Дурмитору и масиву Маглић-Волујак-Биоче незнатан и од мањег интереса? Војник, истина, нема великих циркова као Дурмитор и Маглић, нема ни огромних вечитих намета снега каквих има на Дурмитору (са северне стране испод Шљемена), али он има најизразитији тип карсне планине динарскога система. У глацијалној периоди на Војнику је било ледника. Велика ледена маса, која је била развијена, нарочито на североисточној страни, клижењем се ломила. Ледник са северне стране, према Дробњаку, на Конџилима, оставио је слабе трагове. Он се сјурио у корито реке Буковице- Комарнице са свим материјалом, и то је река однела, те нема моренскога материјала с те стране; али су ледници са осталих страна оставили морене. Тако ледник са североисточне стране, наишавши у првој глацијалној периоди на тврди и једри кречњак, испод села Мокрога, расплинуо се по мокарској равни, истопио и оставио морене. У другој пак глацијалној периоди ледник је морао бити мањи, и он није доспео до Мокрога, него се на једром кречњаку Дивана, више Мокрога, задржао, растопио и оставио моренског трага. Тако сада има морена на Војнику са исте стране на две заравни: на Мокроме (вис. 1092 м) и на Пољицу, мокарском, катуну, на висини од 1525 м.

Део Војникова ледника, са источне стране спуштао се степенасто на Крнов, па на Вучје, са Вучја на Буковик, са Буковика на Велико и Мало Луково. Моренски материјал, који је са ове стране Војника морао бити обилат, потоци су разнели и снели у ниже пределе. Отуда се данас по Буковику и Лукову виде велике количине облутака, у свему сличних речним. - Ледник са југа образовао је одмах у Штирном Долу глечерски лежај између врха Војника (један се врх тако зове), Граднога Брда и Присирена. Овај је глечер својом тежином начинио себи пролаз влаком испод Штирнога Дола, остављајући у њему доста глечерског материјала и спустио се на зараван Јасенове Пољане, која је прекривена моренским главицама. Потоци су снели цео лакши и трошни материјал са Јасенове Пољане кроз Сурдуп и Шипачно, а одатле један део, преко једне кречне пречаге, у Никшићско Поље. - Са западне стране ледник се спуштао и направио две терасе: прва је Жива, а друга Брезна. Глечерског моренског материјала има и по Живој и по Брезнима.

Интересантан је факат да се моренски материјал око Војника спустио са свију страна скоро. до исте висине, до око 1050 м (Мокро 1092, Луково 1032, Јасенова Пољана 1046, Брезна 1055).

Војник је велика плећаста кречњачка маса између реке Буковице, Мокрога, Крнова, Јасенове Пољане и Брезана. Правац му је ЗСЗ-ИЈИ. Над Буковицом се Војник диже око 1200 м, над Крновом око 500, а над осталим подножјима око 900 м. Средња му је висина 1750 м., а највећи су му врхови: Мраморје (2000 м), Шишман, Парамида (Пирамида), Војник и Коријен више Брезана. Сви су ови врхови приближне висине.

Војник је најимпозантнији кад се гледа са северне стране, са планине Ивице. Види му се неких седам висова са седам превоја, седам седала, у једној линији, правца СЗ-ЈИ. Средину ове стране планинске чине Конџила, најстрмија страна Војника., избраздана многобројним сувоточинама и усовинама, покривена разноврсном шумом, а највише четинарима. Подножјем Конџила тече Буковица, чији је ниво ту око 750 м. над морем. Велики атмосферски талог и топљење снега толико јако растварају кречњак у врховима Војника, да се у току једног људског века створе читаве жљебине, кршне главице и вртаче.^[20] Шумска граница, пење се с ове стране до под саме врхове, а клеке има и на врховима, осим на Мраморју и на Коријену.

Стране Војника се терасасто спуштају ка СЗ према Брезнима и ка СИ према Мокроме и Крнову. На СЗ и З стране су Војника блажег нагиба, мање кршевите и под шумом буковом и четинарима. Поред Штуоца, обле кршне главице испод врха Војника, и Јаворка - једнога, кршног гребена, преко кога води пут Никшић-Пива и који везује огранке Војника са Голијом - има Гола Страна, једна рбатаста гола страна испод Коријена. На њој се западни део ледника са Војника преломио и један део остао у Живој, а други је склизнуо у Брезна. Жива је за једно 150 м. виша од Брезана, а раздваја их кршна коса покривена шумом.

Источне стране Војника су- доста стрме, кршевите и покривене буковом шумом. Оне допиру до у Меке Долове у Крушевицама, до Крнова и до Градачке Пољане. С ове стране Војник није једноставан, него је изломљен и има доста врхова покривених шумом и добром пашом. Сваки врх изгледа као да чини засебну планину.

Јужне су стране Војника најблаже и постепено се Војник уздиже с те стране од Горњега Поља до врха. Шипачно, Јасенова Пољана-Прага и Штирни До, у дно кога има вода Змињац, то су три заравни (терасе) на овој страни Војника. Обрасле су шумом, у нижим крајевима питомом и буквом, а у вишим четинарима. Са ове стране највиши су врхови: Војник, Градно Брдо и Присирен.

Војник је од тријаског и јурског кречњака. Подножје му је верфенски шкриљац и пешчар који се примећује у кориту реке Буковице. Кречњак је, особито онај са северне стране, врло трошан. Вододржљиви слојеви су тек на висини од 800 м., у висини реке Буковице и Видрована у Горњем Пољу, близу Никшића. Главни извор, на Мокроме, који се зове Кучине Пећи, после тока од 90 м. понире под Војник и народ прича да та вода извире на Видровану, са јужне стране Војника. На заравнима и по странама Војника налазе се типске вртаче. Оне су добиле свој прави облик и тип у глацијалној периоди. Данас граде секундарне вртаче велики снегови и плаховите кише. Снег на Војнику напада 2 до 3 метра дебљине. Врхови му се зими заобле и ујајче, те изгледа као једноставна снежна маса. О копњењу сва вода од тога снега (изузевши по Конџилима) пропада у земљу кроз канале у дну вртача. Жалили су ми се сељаци, Мокрани, да не могу ни "снијежницу" одржати, но снијег, како они веле, земља подгриза и поједе. На Војнику нема воде, и стока се задовољава росом и снегом који се по наметима задржава до новога. Али на Војнику има преко лета много мање снега него на околним планинама исте висине. То долази, по моме нахођењу, отуд што му је сувише карстан терен и што има много шупљина и вртача. Карсност Војника најбоље се огледа у Пољицу Мокарском, које је између Дивана и Мраморја. То је једна таласаста карсна зараван, прекриљена кршним главицама и многобројним примарним и секундарним вртачама. Висина му је 1625 м., а дели се на Горње и Доње Пољице. Доње је без шуме, скоро поплочано једрим кречњаком, а велико је око 4 км². Између тих кречних плоча налазе се простране тањирасте вртаче, по којима су растурени летњи савардаци и колибе. Горње је Пољице скоро исте величине као Доње и под шумом је буковом и смрчевом. Прекривено је правим вртачама. На простору од 1,5 км² избројио сам 34 вртаче, величине у пречнику од 10 до 15 па и више метара, а дубоке су по 5 и по 8 до 10 м. Ове се вртаче најлепше могу прегледати са Мраморја. (сл. 3). Оне су по ободу и странама покривене шумом; дно им је голо и шупље; канали су им отворени. Вртаче се пењу високо уз Мраморје. Једна је на висини од 1850 м., дугачка до 30, а широка око 1.5 м. Она је с јужне стране Мраморја, готово под самим његовим врхом.

IV. Воде

Пива спада у зону карсних области и живoм је водом врло сиромашна. У њој читави крајеви, нарочито на десној страни Комарнице-Пиве, немају ни потока ни извора и потпуно су безводни.

Кроз Пиву протичу: Комарница, Пива и Врбница а пoгранична јој је река Тара.

Комарница долази из Дробњака; извире у Пољани комарској^[21] и пошто протече кроз дробњачко село Комарницу и клисуру између Дужи и Пошћења (сл. 2), утиче у реку Буковицу испод Заврха. Буковица, је већа од Комарнице, али при саставу њих две Буковица губи своје име и даље с7е зове Комарница.^[22]

Сињац. Испод Пивског Манастира у Комарницу утиче р. Сињац, који извире у Присоју манастирском, под самим Горанском. Сињац је дуг свега 2 км. Извор му је врло јак: има два Ока, Велико и Мало, и одмах је читава река. Стреке његовог корита су врло стрме; он је право карсно врело и постао је ерозијом издани.

Пива. Од утока Сињца у Комарницу Комарница губи своје име и настаје Пива (сл. 3). Тако се зове до Шћепан Поља, до става са Таром^[23] (сл. 4). Од Сињца до Шћепан-Поља Пива је дуга 32,5 км., а од извора Буковице до Шћепан Поља Пива је дуга 93,2 км. У Пиву утичу с леве стране три притоке. Једна је од њих Врбница, која постаје од више потока: Орашнице, Сутулије и Зукве, које долазе с висоравни Равно. Има кањоне и водом је доста богата. Друга је Суводо, који пресушује, по чему је и име добио. Извориште му је у Језеринама, које су између Биоча, Граца и Плећа. И Суводо има у доњем току кањоне. Трећа је Мратински Поток, који долази с Маглића од Улобића и Плећа.^[24] Има преко целе године воде и тече кроз само село Мратиње. С десне стране једина је притока Пивина сувоточина Пирни До. Његова долина, која је нешто плића од кањона Пивиних, подељена је кречњачком пречагом на два дела:^[25] горњи, Водени До, и доњи "Ријека". Водени До се с пролећа и с јесени зајезери, нарочито његов нижи део, око извора Змињака и вода у њему стоји по месец дана. Вода из Воденога Дола, и на поплавама, не отиче преко пречаге у "Ријеку", но понире у мале поноре око Дола и еставеле на које је и избила на површину. Под пречагом избија извор Сопот, и он се сматра као глава "Ријеке", тј. доњега тока Пирнога Дола.

Реке Комарница и Пива дужином а Врбница ширином простругале су тле области и у њему начиниле праве кањоне. Кањони Комарнице-Пиве дубоки су 600 до 750 метара^[26] а. Врбнице 400 до 600 м. Кањони Комарнице-Пиве су врло стрми, кршевити, са пуно точила и прла, а стране кањона су обрасле шумом, нарочито лева, и низа њих је приступ реци врло тежак, просто немогућ. Кањон реке Врбнице има стране блажег нагиба, речна је долина шира и пространија, те је приступ реци лакши. Стране кањона су обрасле лепом богатом шумом. Лева страна, испод села Стабна и Милошевића, има питому шуму, а десна, испод планине Жагрице, има доста борове шуме, и то је црни бор, који још зову и питоми бор.

На Врбници има дуж целе њене дужине приличан број воденица и ваљарица, док на Комарници-Пиви нема ниједне.

Иако кроз Пиву теку две оволике реке, народ се пати без воде, јер се водом са тих река слабо ко може користити због дубине кањона и немања путева. Насеља су већином, нарочито она у планини, безводна и народ, у оскудици живе воде, гради: "снијежнице", "густијерне", "ублове", "пиштете", "стублине", "корита" испод стрехе на, кући (сл. 14) и "локве". Терен је цео карсни, те сав водени талог што пада преко године пропада у земљу.

У Пивској Планини, која се сматра као чист карсни предео, има свега три извора са кратким отоком: Радошевина код Ђедова Дола, на граници Пиве и Дробњака; Гостаја у Николином Долу, у катуну Борковића; и Сопот ниже цркве Боричке, у Пирином Долу. Грађене су воде у овом крају: Пиштет у Брвну, ниже Локвице, у хатару села Пишча; Бјеланов Пиштет код Пруташа у Тодоровом Долу; Корита на Потрку у хатару пишчанском; Извори на Руђином Долу у планини села Војиновића; Ублови у удуту села Кулића.

Да поменем још Сушицу која извире из Шкрчкога Језера, протиче кањоном између Недајнога и Црне Горе и утиче у Тару. На сушама пресуши и отуда јој и име.

Тара је погранична река Пивине области од рта Језика испод Штуоца, огранка дурмиторског, до Шћепан-Поља. Стране Таре са пивске стране су терасасте, богате шумом и имају прилично извора, али нема ниједнога поточића а камо ли речице да с те стране у Тару увире осим Сушице. На Шћепан-Пољу Тара и Пива се састављају и одатле настаје Дрина (сл. 4). Тара је на Шћепан-Пољу већа и у свако доба године водом богатија од Пиве.

У кањону Комарнице-Пиве избијају на доста места јаки извори. Неки су од ових извора права карсна врела, и они су махом до саме реке. Тако је једно врело код "газа" (брод, прелаз) испод Дубе на лукама Мацинића и зове се Ноздруће.

Од свих ових побројаних живих и грађених вода народ у Пивској Планини има мало користи. Живе су воде или високо у планини, у катунима, или у "бријегу", у речним кањонима, те су стога неприступачне и много удаљене од села, а грађене су воде водом сиромашне, те и народ и стока пате без воде преко целе године.

Пивска Жупа је, међутим, богатија водом, нарочито насеља у странама у сливовима река Врбнице и Комарнице- Пиве. Новија насеља у Жупи, подигнута на катунима, живом су водом такође сиромашна.

V. Клима

Клима је у Пиви континентална, у Жупи је мало блажа но у Планини. Зиме трају пет и по до шест месеци, а лето шест до шест и по. Прелаз из зиме у. лето и из лета у зиму обележен је кишама. Чим с пролећа дан ојача и стане снег да се топи настају кише; с јесени, пак, кише почињу у другој половини октобра и завршавају се око Арханђелова-дне са снегом и лапавицом. Лучинске су кише бујне, са ветром и пљуском. Од њих често буду поплаве, "плиме", и воде надођу од брега до брега. Свака вртача и затворена долина се од њих залокви; вода избија из сваке пећине, јаме и шкрапе. Ове кише пресече у јесен снег са јаким и хладним севером, а у пролеће јарко сунце.

Снег напада у планинским селима по 2¹/2 до 3 метра дебљине, а у Жупи по 1 до 2 метра. Снег пада у зимње доба два до два и по месеца сваки дан. Осване ведро и сунце греје, а у 10 сати заподене се облак са Дурмитора и зачас прекрије целу област; око подне снег почне да пада и пада до поноћи; онда престаје, ведри се и тако бива недељама.

Снег је зими сув и лак, а с јесени и пролећа влажан и тежак. И народ и стока лакше сносе суву зиму но влажну. Зими често прекодан дуне југ и објужи, а ноћу надјача север и замрзне тако да се површина снега следи. Ово је, "површица", и кад снег "уповршичи" села оживе. По "површици" се лакше иде но по копну. Све долине, вртаче и све друге неравнине и камење снег је покрио и уравнио, тако да се може ићи на сваку страну без икакве муке. "Површица је толико чврста да по њој може и коњ играти, а да нимало не "погрезне". Замрзла површина снега је дебела на десетине сантиметара, па је чврст као дебели слој леда. Кад нема "површице" из куће се не може никуда без крпаља и лолате, и сваки је саобраћај престао. - Снег остане на земљи обично четири до пет месеци.

Највише снега напада на Недајном, "до два боја човјечија", а најмање у Плужинама. Неких година снег почне да пада о Крстову дану. Зиме су хладне и све замрзне. На Пишчу дувају врло јаки и хладни ветрови. Није реткост да се зими "помете" покоји човек на путу из села у село.^[27]

У нижим равним крајевима, као у Пољу Црквичком и у неким селима у Жупи, топлије је но у, горњим селима, али у њима слана све побије, док су на планини слане ретке. У Брезнима је најхладније. Зими, кад снег покрије земљу, падне магла по Црквичком Пољу и не диже се по месец и више дана. Из магле пада иње и температура се спусти до 25° испод нуле. На ову хладноћу утичу: осојни положај Брезана, околне планине и у неколико река Комарница. Хладноће су највеће око Богојављења.^[28]

Лети су кише ретке: или падну једна до две месечно или не падну. У вишим крајевима летња се киша обично завршава градом. Воденога талога има сразмерно доста, али је неједнако распоређен. Лета су често врло сушна (као што је било 1922 год.), тако да и усеви и трава сасвим пропадну. У Пиви су мај и јуни свежи, јули је умерен и чак влажан, а август и прва половина септембра су врло топли, нарочито међудневица.

VI. Путеви

У Пиви нема колскога пута, те се може слободно назвати земља без путева. Био је пројектован пут Никшић-Горанско, чак је нешто и трасирано у удуту никшићскоме и почело да се гради, па је тако и остало.^[29]

Једно без путева, а друго опкољена са свију страна непрелазним планинама, Пива је била одувек одвојена од свакога додира са мало напреднијим и културнијим крајевима Црне Горе и Херцеговине. Тиме се и објашњава заосталост Пиве и Пивљана у много којечему од суседних крајева.

Путеви какви су били у време турско такви су и данас: козје стазе и крчаници за оне брдске мале коње и више ништа. Још је река Комарница-Пива пресекла Пиву на два потпуно одвојена дела. Осим моста на Крсцу, испод Пирнога Дола, који је пре неколико година начињен, и моста испод Манастира,: који се непрестано квари, трећега прелаза: нема на овој реци на дужини од неких 70 км., те је она непрелазна с јесени, зими и с пролећа. Једино лети, кад су веће суше, ова се река гази и то само на четири места: према Мратињу испод Дубе, према Плужинама испод Пирнога Дола, на ушћу Сињца испод Манастира, и под Брезнима према Дужима. Прилаз је ка овим газовима готово неприступачан и несхватљив за страног човека док не би сам то видео. То су козје стазе низ стране кањона, са многобројним "скакалима" или "праговима" (ступњима) од стена, тако да човек мора да искаче или да скаче од једног до другог по 0.60 м. до 1 м висине. Осим преко ових "скакала", те стазе иду и преко прла и точила, те сваки час може путника камен, котрљајући се са висина, ударити и унаказити; или су се преко тих путања препречиле пале букве од метра у пречнику, те човек не зна како да их с коњем пређе.^[30]

Пут од Мратиња за Плужине иде све уз реку Пиву, левом страном, и траје три и по часа. Иде се кањоном поред реке и пут је понегде романтичан и пријатан, али врло често и опасан и по коња и човека да се не сурвају у реку.

У Пиву се може ући путањама са више страна: из Дробњака преко Драгаљева на Безује низ Језера преко Доброг и Тодоровог Дола на Пишче; из Фоче на Шћепан-Поље у Доње Црквице; од Гацкога на Равно па у долину Врбнице; из Голије, преко Вишћиња-Дола, на Осјеченицу ка Манастиру и Рудиницама, и најглавнији: од Никшића преко Шипачна на Липову Раван и Јаворак, па на Брезна. Овим последњим путем се одржавала веза између Пиве и Црне Горе. Изузевши зими, два до два и по месеца, овај је пут у саобраћају целе године, док су остали пролазни само за време летњих месеци.

Да би Пива могла живети и развијати се, треба је везати колским путевима: Горанско-Гацко или Пружине-Гацко; Горанско-Никшић; Горанско-Фоча и Шавник-Безује- Манастир. Од Безуја треба начинити ма и узан колски пут за Црквице и даље за Шћепан-Поље.^[31] Са грађењем ових путева, који не би сви изнели више од 130 км., Пива би постала један сигуран наш крај у привредном погледу, користан себи, околини и држави.

VII. Турска управа и ослобођење од Турака

За све време турске управе Пива је била у саставу херцеговачког (мостарског) мутесарифлука: (округа) а под кајмакамом (срезом) церничким.^[32] Изузевши време Махмуд-паше Бушатлије, када је Пива била под скадарским везиром, и време Али-паше Ризванбеговића, када је била у саставу херцеговачког везирства, она је непрестано била под босанским везирима, прво травничким, а после сарајевским. Кадија (суд) је за њу био некад у Церници,^[33] а некад у Невесињу.^[34]

Пива није била строго племенски уређена као Дробњак, иако му је суседно племе, нити је имала онакву племенску управу. Тако је било по свој прилици због тога што је Пива била ближа окружној и среској турској власти и што је у њој кроза сва времена било доста турских чифлука и муслимана, чифчија и радника. Од својих власти Пива је имала војводу и сеоске кнезове. Нигде се у њој не помиње оберкнез, тј. кнез над целим племеном, нити племенски збор као што су друга племена имала. (На пр. у Дробњаку се помиње још 1612 год. капетан (обор-кнез) Симо Мандић из Придворице као старешина над 12 сеоских дробњачких кнежева,^[35] па се то оборкнештво води у племену до 1860-тих година, управо до доласка црногорске управе.^[36]

Војводе се у Пиви помињу у XVIII веку. Прве су војводе биле из куће Јоковића из села Забрђа, па је војводство прешло на кућу Љешевића, па на Лазара Сочицу из Плужина. Војводе из куће Јоковића и Љешевића биле су у времену турском, а војводство Лазару Сочици по народној жељи дао је Књаз Никола у првом српско-турском рату.

Да ли је прве војводе у Пиви бирао сам народ, па, их турске власти потврђивале, као што је то било у Дробњаку или су их власти постављале, нема тачних података. За попа Тома Љешевића, пивског војводу, имају се писмени подаци да га је Махмуд-паша Бушатлија, скадарски везир, царски одметник, поставио за војводу Пиве и Црквица 1786 године.^[37]

Бушатлија је за време свога везирства, у намери да што више херцеговачких племена одвоји од Травника и Босне, постављао за војводе у појединим племенима своје људе и награђивао их.^[38]

Колика је била власт војводина, у то раније време у Пиви, није познато. Изгледа да је била онолика колико је војвода имао подршке код турских власти.

Свако веће село у Пиви имало је свога кнеза. Кнеза је, према времену, постављала власт и бирало село добра човека и из добре куће. На једној жалби од године 1732^[39] којом се Пивљани жале травничком везиру на неке своје људе да су притисли манастирску земљу у селу Ораху, стоје између осталих и потписи: кнез Милија Крунић, кнез Вукоман Петровић и кнез Јован Тадић. У кући Тадића ово се кнештво дуго задржало и прелазило је са оца на сина. Зна се да је 1840 године, када је Смаил-ага Ченгић прошао за Дробњак, био у Смријечну кнез Арсеније Тадић и да је пратио Смаилагу до на Дужи.

Зна се да су ови сеоски кнезови све мање распре и потре судили и пресуђивали. Трудили су се на све начине да се парничари сложе и наравњају. Нису допуштали да Срби без велике муке иду на турски суд. Веровало се да Србин губи на турском суду, па и кад парницу добија.

Појава Луке Вукаловића, педесетих година прошлога века у јужној Херцеговини, имала је одјека и у њеном североисточном делу. Септембра месеца 1852 године састали су се више Вукаловићеве куће, у Зупцима, на састанак и договор ови народни људи: од Бањана Јован Баћевић и Ђоко Миљанић, од Пиве поп Жарко Љешевић и Арсеније Гаговић, од Дробњака поп Милован Томић, Милован Караџић и Милутин Башовић. На том састанку је углављено да се устане на Турке кад Вукаловић, у договору с Цетињем, дадне знак за то.^[40]

Од овога времена па све до у јесен 1862 године,^[41] до закљученог мира између Црне Горе и Турске, Пивљани су били, као и остала херцеговачка племена, у устаничком ставу према Турској. На Рудиницама су, 6 августа исте године, у једном препаду до ноге потукли Турке и велики плен задобили.^[42] По миру Пива је остала под Турском, али за неких шест година, све до 1868 године, она није имала турских власти, него су народом управљали народни главари. Вратили су се својим кућама усташи и народ је живео потпуно слободно. У народу постоји и данас веровање да је Пива за тих шест година била у саставу Црне Горе, и да је њоме, преко народних људи, управљао кнез Никола са Цетиња. Године 1868 Турска изврши неке реформе у администрацији у Босни и Херцеговини и почне рају да стеже. Пиву подели на два дела: Планина, са свима насељима на десној страни Комарнице-Пиве, потпаде под Фочу, а Жупа, са насељима на левој страни, потпаде под Гацко.

У Жупи је "кајмакамлук" био на Горанску. Ту је био суд, кадија и јузбаша за војску. На Горанску је била и касарна за војску ("кршла") а стражарнице ("карауле") су биле у Горанску, у Сељанима, у Стоцу, на Муратовици, на Бучињу, под Равним и на Гласовитој. У Планини " кајмакамлук " је био са судом и кадијом у Д. Црквицама, на Рудини. Касарна је била на Безују, према Дробњаку, и на Недајном, а стражарнице су биле на Рудини, на Пишчу и на Безују. У стражарницама је било 10 до 20 низама а у касарнама по једна чета и више (100 до 150 људи).

Турци су ове касарне и стражарнице подигли од 1868 до 1875 године. А како је у Пиви било доста турских чифлука (Плужине и Зуква биле су Ченгића: из Липника), у њој је било и доста херцеговачких муслимана (на Зукви су били Гачани) или као чифчија или као радника, то су турске власти преко њих држале рају) у стези. Ранији пивски усташи, чим осетише нову турску управу, напустише Пиву и опет ускочише у Дробњак и тамо осташе за све време ове друге и последње турске управе у Пиви. Међу овима су најглавнији били Миро Гаговић с Безуја, Вуле Аџић и Лазар Сочица из Плужина, Шундо Бајагић из Стубице, Василије Ђачић из Рудиница, Иван Кецојевић из Пирнога Дола и Лука Војиновић-Голошија из Војиновића (назван Голошијом по "голој шији", тј. врату са којег му је био огулио кожу робијашки ланац, који је носио за велеиздају 10 година у затвору у Мостару).

Турци су били кивни на Пивљане за оно шестогодишње држање при Црној Гори, па су их држали у стези и страху какав се није запамтио. Народ је хранио турску посаду и војску; теран је на кулук; никуда се нико из свога места није смео макнути без дозволе власти; пребацивано је сељацима што су им рођаци ускоци; често су села претресана и тражени усташи - једном речи: народ је био право робље. У мају 1871 год. дошло је у Гацко 15000 низама, да подижу касарне и стражарнице око Црне Горе. Кулучио је народ, пиштао у мукама, али није било помоћи.^[43]

То стање народу је било врло тешко и једва је чекао да дође згодан тренутак да тај јарам збаци с врата. Пролеће 1875 године било је мутно и узрујано у североисточној Херцеговини. Врило је на све стране. Нереди и устанички покрети појављивали су се свуда. Зулумћари Турци, исто онако као пред устанак у Србији 1804 године, размилели су се по земљи и пљачкали и арали народ, мислећи да ће га тим начином умирити и од устанка одвратити. Међу овима су чувени и велики зулумћари били браћа Шајновићи из Дрине. Ови су пошли у Пиву да бележе десетак. Западну им усташи: Мушан Живковић, Шабан и Сава браћа Крунићи, Новак Сукновић, Сава Ликић, браћа Симо и Шћепан Плоска и још неки други. Уместо Шајновића наиђе на заседу јузбаша Ферат са граничарима из касарне "Недајно". Ферат је био на Горанску и побију се на Крсцу. Ту од Срба погине Шабан Крунић и Мушан Живковић, оба вође тих усташа, а од Турака погибе неколико војника. Србима су Турци главе отсекли и однели. По причању неких овај је сукоб био у средини маја, а Никола Бајагић вели, да је био 5 маја, и то се слаже и с песмом, коју је о томе сукобу испевао Максим Шобајић,^[44] савременик тих догађаја.

После овог догађаја посада се турска узбунила, али није предузимала у народу ништа, но је само чувала касарне и стражарнице. У Невесињу и Гацку, је врило, те ни отуда посаде нису се смеле кретати и слабити тамошње положаје. Књаз Никола је тајно помагао устанички покрет и бодрио ускоке и усташе.^[45]

Кад је невесињска пушка пукла( 27-VI-1875), то је био знак за општи устанак.^[46] Турска посада, низами, пођу с Пишча за Безује 1 августа да смене безујску посаду. Пресретну их усташи: Мира Гаговић, Шћепан Плоска, Иван Кецојевић, Радојица Шарац, Ћетко Гломазић и Милутин (Милан) Ћеранић с Дубровска из Дробњака са друговима и побију их у Долинама у Сељковцу све до једнога. Од усташа ту, поред осталих, погибе Ћеранић, а онај један Турчин што је остао у животу врати се на Пишче и извести турску посаду о погибији својих другова.^[47]

Истога дана, после подне, пође с Пишча друга група Турака да покопају оне побијене у Сељковцу. Позову Србе сељаке с Борковића да им помогну. Сељаке је водио Радуле Радовић, коџобаша, који је и раније за време "црногорске управе" био стотинаш. Чим се Радуле састао са Турцима он викне на сељаке, те скоче на низаме и све их побију, али погине и Радуле. На тај глас сељаци из села Боричја и околних села ударе на Турке и запале чардак. Ту погибе Милисав Радовић, синовац Радулов, отресит и храбар сељак. Истога дана, пред вече, Цицмили, Богдановићи и Милутин Кулић са друговима ударе на остатак Турака на Пишчу. Турци су били у кули Љешовића, а ови запале кулу (и данас стоје зидине) и Турке побију^[48]

Ови се догађаји разгласе по целој Пиви, те сељаци скоче и побију своје Турке. Низами у касарни на Недајном држали су се до 4 августа а тога се дана предаду побуњеницима с тим да их оставе живе и да их пусте да иду слободно у Фочу. Ови на то пристану и Турци оду, у Никовиће на Црквицама, а одатле после преко Таре.

У овим првим сукобима између усташа и низама усташи су стално страдали. Усташи су били наоружани штучевима и другим предњачама и били су оскудни у џебани, а низами су имали доста џебане, имали боље оружје и извежбаније војнике. Но ништа им то није помогло. Усташи су скоро за недељу дана освојили све карауле и побили или протерали турску посаду из Пиве. Једино се касарна на Безују држала до 16 октобра, кога је дана и она пала.

Гатачки Турци нису могли оставити неосвећене своје људе, што их је раја у Пиви побила, те потстакну власти и Турке у Гацку и Невесињу да се дигну против Пиве. Мали турски упади из Гацка у Пиву били су чешћи, али права турска војска под Рауф-пашом пошла је на Пиву у другој половини октобра, пошто је изгледало да се стање у Невесињу и око њега било мало умирило. Црна Гора још није била у рату са Турском, те отворено није смела да помаже Пивљане и Невесињце, али добровољци су са свију страна јурили у помоћ својој браћи. Све што је било за пушку у Дробњаку, то је појурило Пивљанима у помоћ. Тако се и у Пиви прикупи доста војника за одбрану. Пивљани и Дробњаци дочекају Турке на Равноме. Бој је био 30 и 31 октобра 1875 године на Гласовитој, више села Лисине. Бој је био жесток и водио се на смрт и живот. Најпосле се Турци повуку натраг са великим губицима. У томе су боју Дробњаци и Пивљани отели Турцима два дебанжова топа, и тај се бој може сматрати као прави почетак ратова 1875 и 1876 до 1878 године.^[49]

Берлинским миром Пива је припала Црној Гори, а осталу Херцеговину са Босном окупирала је Аустро-Угарска. Дотада је Пива била највише у вези са Гацком и Невесињем, а отада је одвојена државном границом, тако строгом, да је Пива била потпуно затворена, нарочито према Мостару, на коју је страну и имала једино нешто пута и веза.

По ослобођењу Пива је подељена на две капетаније:

Жупу, са седиштем капетана на Горанску, и капетанију Планина, са седиштем капетана на Пишчу. И у војном погледу била су два батаљона: жупски и планински. Ова два пивска батаљона с три дробњачка. сачињавали су Дурмиторску бригаду.^[50]

За глас Пиве и Пивљана и за њихово име у држави, у најновије време, поред осталих истакнутих Пивљана, највише је учинио војвода Лазар Сочица из Плужина (рођен 1838 а умро 1910 године), један од највиђених људи не само у Пиви, него у целој Црној Гори. То је био веома разборит и трезвен човек и добар командант у ратовима. У почетку је био уз политику кнеза Николе, а доцније се почео од њега одбијати. Чак је то ишло толико далеко да је био са омладинцима заједно у борби за Устав 1907 године и био опозиција кнезу и његовој камарили.^[51]

VIII. Старост и тип насеља

По Речнику места од 1925 год. имало би у Пиви 59 насеља,^[52] од којих: једна варошица, 42 села и 16 заселака, и то 30 насеља у Жупи, а 29 у Планини. По попису становништва од 1931 год. забележено је 47 насеља, и то 28 у Жупи, а 19 у Планини. Међутим ја сам приликом испитивања забележио свега 35 села: 19 у Жупи и 16 у Планини. Ова разлика у одређивању броја насеља долази отуда што има Горња и Доња Брезна; Горње и Доње Рудинице; Горњи и Доњи Унач, па то неки бележе као засебна села, а неки као једно село, а опет многа су села пивска, нарочито у Пољу Црквичком, тј. у Црквицама, издељена на крајеве, па неки те крајеве бележе као засеоке или чак као засебна села, а неки све бележе као једно село.

Старост насеља

По своме постанку пивска се насеља могу поделити у три групе: стара насеља, насеља од пре 300 до 250 година и нова насеља.

1) Стара су насеља она која се спомињу још у Средњем веку, било у писаним споменицима било у предањима. Таква су насеља у Жупи: Мратиње, Плужине, Стабна, Стубица, Смријечно, Сељани и Рудинице, а у Планини: Доње Црквице и засеоци Заграђе и Шћепан-Поље. По предању ова су насеља постојала у XV веку, а према неким старинама и привредним знацима (старим гробљима и траговима винограда и воћњака) она су могла ту постојати и много раније. Сва су ова насеља на заравнима у кањонима Врбнице, Пиве и Таре, где су климске прилике врло погодне за живот и где има у изобиљу воде и шуме. Она су била у почетку мања и становници су им се занимали земљорадњом, воћарством, пчеларством, занатима и помало сточарством. Како је простор, у коме су та прва насеља. заснована, мали и ограничен планинама и стрмим странама кањона, после и најмањега прираштаја оснивала су се нова насеља у виду крајева и заселака. Због тога су ова стара насеља матице за многобројна нова села, нове засеоке и уопште нова насеља.

2) Насеља од пре 300 до 250 година су она која су основали било досељеници (као што су на пр. Аџићи основали Лисину) било исељеници из старих крајева на првим катунима. Таква су насеља у Жупи: Брљево, Лисина, Зуква, Забрђе, Столац, Горанско, Дуба и друга; а у Планини могла би се у њих урачунати Дубљевићи и Пирни До. Ова су насеља у близини старих насеља и с њима су одржавала тесну везу како из одбранбених, тако и из економских разлога. Становништво ових насеља већ је изменило, под утицајем климских прилика, занимање. Напуштају занате, воћарство и пчеларство и одају се земљорадњи и сточарству.

3) Нова насеља. Ова се насеља могу поделити у две групе: насеља, која су постала у другој половини XVIII века и насеља, која су постала око средине XIX века и доцније. Ова су насеља постала на катунима и зимњим становима ("ватанима") старијих насеља. Оснивали су их мештани деобом задруга, а умножавали су се прираштајем и досељавањем. Оснивање тих насеља су изазвали пренасељеност и економски разлози. Сељаци су по катунима и по планини косили и спремали сено за зиму. Уза сено спремали су стаје и прибоје за овце. Прво су у стајама зимовали чобани, доцније и чобанске жене и деца, а најзад и остала чељад из чисто економских разлога: да се на две стране кућа не води. Тако се мало по мало стара села напуштају и стварају нова на катунима и при планинама. Оваквих насеља има доста и њихово се становништво углавном бави сточарством, а земљорадњом врло мало. Остала занимања својих предака - занате, воћарство и пчеларство - сасвим су напустили.

Процес стварања нових насеља, у Пиви је врло интересантан и поучан. У раније време, када није било ни личне слободе ни имовне сигурности, сељаци су се прибијали једни уз друге ради одбране и давања отпора нападачу: задруге су се чувале, а куће су биле збијене било у целоме селу било у сваком крају села. На катуне се издизало у један, а здизало такође истога дана. Ливаде по катунима су се косиле као и данас, али се сено с њих згонило у село било на коњима било зими по површици на саоницама или гранама или се слободно спуштало низ вознике. У новије време, када се народ осетио слободнији и сигурнији, подиже стаје и зимње станове по катунима и око села, где му је земља и где му је згодније, а куће гради на својој земљи без обзира на близину или удаљеност села или појединих крајева села тамо где му је најпогодније са чисто привредног гледишта. Тако има појединих сељака удаљених са кућом по три до пет а и више километара од села или најближег каквог насеља. Они зими по три до четири месеца не виде живе стране душе, већ живе усамљени као пустињаци.

Тип села

Сва су села у Пиви разбијенога типа: старија шумадискога са крајевима, а новија старовлашкога. Села шумадискога типа не заузимају велике просторе као села по Шумадији, али имају јасно обележене крајеве, у којима, су куће збијене. Њиве су у овим селима око кућа, а ливаде и испаше изван села. Таква су села Плужине, Стабна, Црквице, Борковићи и друга. Међутим, код села старовлашког типа куће су растурене по селу без икаква реда. Њиве су по селу и око села, а споредне зграде, где их има, такође су растурене по њивама и ливадама и у селу и око села. Док села шумадиског типа имају изглед мало културнијег насеља, дотле ова старовлашкога више личе на катуне него на села. А како ова села старовлашког типа немају скоро нигде шуме око кућа, нити каквог воћа, изгледају још више као нека привремена насеља.

По сеоским крајевима у Пиви насељена су иста братства, те се по њима често и зову. На пр. у Борковићима су крајеви: Радовићи, Лондровићи, Делићи и Недићи; у Г. Црквицама: Никовићи, Јеринићи, Шарићи, Војводићи, Кнежевићи итд. Како су поједини крајеви доста велики, са 15 или 20 кућа, често их понеки називају засеоцима, па чак и селима. Отуда и долази неједнака цифра у броју села код статистике и појединих испитивача.

У Пиви, близу кућа, или има по једна "појата" или племна" или нема. Куће нису никаквом оградом ограђене, а по селима, нарочито новим и најновијим, нема шуме, те су села гола и изгледају дивљачна. Куће су по селима велике и лепе, те кад би села имала дрвећа изгледала би много лепша и много савременија. Кроз села само воде стазе и понегде крчаници, а о каквом грађеном путу нема ни помена. Још народ није тамо свестан корисности путева, па на њих слабо и обраћа пажњу.

IХ. Трагови ранијих насеља

Од старина у Пиви вреди поменути ове трагове ранијих насеља: стара гробља (мраморје), гомиле, градине, црквишта и манастир.

Стара гробља

Народ их често зове "мраморје". Њих има на много места у Пиви. Има их много више но у Дробњаку, сигурно зато што је Пива, нарочито долина Пиве и Врбнице, много жупнија од Дробњака и што је била кроза сва времена насељенија од њега.

а) Стара гробља у Жупи. - На Доњим Брезницама налази се једно 30 старих гробова на једној облој главици више Стублине. Надгробне су плоче положене по земљи и до пола су у трави. Народ то гробље означава као "грчко", тј. као гробље оних становника, који су, веле, пре њих ту становали. На два од ових гробова су крстови (в. ск. 1). Надгробне плоче немају шара и нема ниједне да стоји усправљено. Кад би се те надгробне плоче испревртале, можда би се на њима, с друге стране, нашле још какве шаре или какви други знаци.

Има једно старо гробље у селу Буковцу. Мање има надгробних плоча но у Д. Брезнима, а отприлике су исте онакве као оне у Брезнима. Ове немају никаквих шара нити украса. Затим има по једно старо гробље на Бранову; ока села Смријечна; на Грацу; више села Будња; на Бари Гргурској (овде на једној плочи имају уклесане ножице, маказе, којима се овце стригу); код млина на Врбници у Плужинама. Сва су ова гробља мање више једнака: то су велике кречњачке плоче без икаквих шара и украса, растурене по земљи на каквом малом брдашцу, удаљеном од насеља по неколико стотина метара.

б) Стара гробља у Планини. Има старо гробље више Пирнога Дола. Ту има 12 лепих надгробних плоча, али без икаквих шара. Плоче су рађене и лепо отесане. Има иза Боричја 10 гробова са надгробним плочама неуређеним и простим. Има једно гробље у Кнеж-Долу на Горњој Јасени, високо у планини. Ово је гробље исто онако као оно у Борковића Катуну. Има једно гробље у Николином Долу и у Тодоровом Долу. Ово гробље у Тодоровом Долу народ зове "Грчко Гробље".

Сл. 1 - Највиши врх на војнику.

Старо гробље код цркве на Пишчу је врло интересантно. Оно је многобројније но и једно до сада поменуто. Приликом раскопавања овога гробља наишло се на нека стара црквишта. На темељима једног старог црквишта подигнута је и нова црква за Пишче и околину. Црква није велика и сва је озидана од камена из темеља тих црквишта и од надгробних плоча. Ово гробље на Пишчу је измешано: има старих гробова и гробова доцнијих (али ипак никако доцнијих од 350-400 година) са хришћанским ознакама. На старијим гробовима су плоче грубе, неизрађене и велике; доцнији гробови су лепши, плоче су им израђеније и на њима има уклесаних знакова од којих су једни прави крстови, а други личе на крстове. На једноме има прави крст (ск. 1). На другом има рељефно уклесан мали мач. На трећем гробу, који има облик крова од куће, има с чела крст интересантног облика и на једној страни два крста истога облика. На четвртом гробу има звезда шестопера и месец са, роговима (ск. 2) окренут к њој. На петом гробу има крст опет нарочитог облика. (ск. 3).

Ск. 2. и 3. - Гробље у Пишчу (О. Б.).	Ск. 4 - Надгробни споменик из Мраморја, старог гробља изнад Борковића Катуна у Пивској Планини (О. Б.)

На шестом с леве стране плоче има крст барељефу, док су ови први сви рељефни. На седмом гробу велика је плоча - 2 х 1^1/2 м. са извесним шарама (спирале) около и извесним знаком чело главе. Приликом прекопавања у овом старом гробљу увек се налази по једна мала сребрна парица. А у једном гробу, на самој ледини, у близини тога гробља, нађено. је 9 лобања, од којих су неке биле са зубима а неке без зуба.

Најлепше је гробље, звано Мраморје, у Борковића Катуну. Овде има 17 гробова на једној облој главици. Надгробне су плоче у облику трапеза од тврдога кречњака, доста лепо урађено и са шарама с лица (ск. 4). Некада су плоче биле све усправљене, тј. пободене на краћој основици, због чега их народ и зове мраморје, а данас стоји само још једна усправљена. На једној од тих плоча почео је неко да клеше крст, па је оставио недовршено.^[53] Ово је гробље на висини од 1480 м. Приближно је на тој висини и гробље на Бранову у Језерима, које народ такође зове Мраморје.

Око Шћепан-Града (Сокола) има много старих гробова. Поп Јово Радовић из Д. Црквица причао ми је да таквих старих гробова има много по шуми са стране Таре и да на њима има неких натписа. Ја те плоче нисам гледао, али сам наишао на југоисточној страни од града на старо гробље са врло великим надгробним плочама. У једној групи има 9 гробова, а међу њима је један највећи и најлепши и на њему има ћириловски натпис доста искварен. У једном напису из Фоче, штампаном у "Времену" 9 новембра 1933 године, помиње се овај гроб код града Сокола на Шћепан-Пољу, и натпис на њему. Натпис гласи: Божы и Петковь (?) спомень ...... Милошу(?) моі, у раі преиде. Молю ви не попираiте (ме) мимоидући, ере сам {а био како и вы а (вы) ћете быти како и ја смертни.

Поставихь билиг за живота а искахь умрети у Соколу ... (12 слова нечитко)... воіводе Стипана, коы ме почто (хровоіе (?)). А бе ніегов... (или: а бе у ніегову службу).... у тешко врем(е) в тешкой рати + Амин.

Овај је гроб доста добро очуван. Натпис је на, њему са стране и са нешто више труда и стрпљења могао би се прочитати и потпуно разјаснити. Гроб је доњим делом зарастао у коров, а око њега је шума. Димензије овога гроба по мерењу дописника из Фоче не подударају се у свему са мојом мером. По дописниковом: гроб је дугачак 2,36 м.; широк 1,16 м., а висок 0,96 м.; а по мојој мери гроб је дугачак 2,41 м.; широк 1,19 м., а висок 0,91. Гроб је свакако из 15 века, и то како изгледа" из доба, док је још Стјепан Вукчић био војвода, дакле пре 1448 године (сл. 15 у прил.).

Ова су стара гробља растурена по целој Пиви, али их има много више у селима која су постала на катунима и у Планини но у селима у Жупи. Једино од овога чине изузетак неколико гробова код Плужина и гробље око Сокола. Око гробља на Д. Брезнима и око гробља на Пишчу до пре 80 година није било никаквих насеља, а око гробаља у Планини и по катунима нема ни данас насеља. Настаје питање: чиме су се занимали ти становници чија су гробља на толиким висинама, где сурова зима траје најмање шест до седам месеци. То су били, бесумње, сточари, који су лети изјављивали овце на пашу на те планине, а с јесени их гонили у хумније (топлије) пределе, као што су Умњаци доскора изгонили овце на летовање на Маглић и околне планине.

Данашњи Пивљани причају да су; ова гробља старија ; од садашњег пивског становништва и зато их зову: "Старо Гробље", ређе "Мраморје"^[54] а само два зову "Грчко Гробље". Народ прича да су пре Срба у Пиви живели неки "Грци", који су због хладноће усред лета побегли низ Дрину и више се никада нису вратили.^[55]

По обради надгробних плоча ова се гробља могу поделити на старија и доцнија. Код старијих су надгробне плоче велике, грубе, необрађене и скоро без икаквих шара и украса. На тим плочама нема никаквих знакова хришћанства, те би се по томе могло веровати да су та гробља из времена пре но што су Срби примили хришћанство. Познија гробља имају надгробне плоче мало урађеније, многе су отесане и имају неке шаре; на некима има знакова хришћанства, тј. негде правих крстова а негде извесних шара које личе на крст. Та су гробља према томе из доба хришћанства, и бесумње хришћанска. Како пре Немањића тако и у немањићско доба Пива је била у саставу српских држава^[56], а од крунисања Стјепана Твртка I за краља Србије и Босне припала је Босни и у њој се помиље град Соко на утоку Таре у Пиву^[57]. У времену Херцега Стјепана. Пива је била у његовој држави^[58], што доказују и многи називи (Шћепан Град, Шћепан-Поље, Ерцегове Стране, Сандаљеви Доли, Ерцегова Градина).

У власеничком крају у Босни има много оваквих гробља и народ их зове "Старо Гробље", "Мраморје", а највише "Богомилско Гробље". Питао сам једнога старијега свештеника, проту Матеју Поповића, из тога ; краја: откуда код вас тај назив "богомилско гробље", кад се нигде у нашој земљи та гробља не зову тако? Одговорио ми је: "То је од окупације, тј. откада су Коста Херман, Трухелка и други аустроугарски научници испитивали та гробља и том приликом по Рачком назвали их богомилским. То је народ прихватио и тако их данас обично зове, а међутим пре окупације нико није ни помињао какве богомиле у тим крајевима". Ровински, који је осамдесетих година прошлога века био у Пиви, описао је Пиву у своме великоме делу (Черногорија, књ. II, стр. 103), и вели: "у Пиви је било распрострто богомилство, и за ово су докази многобројна мраморја, али је сваки спомен у народу о богомилима изгубљен". И заиста данас нико у Пиви не зна ништа о богомилима, нити их помиње, нити које од ових гробаља зове богомилским^[59].

Гомиле

У Драгаљеву, с пивске стране, има на два места великих камених гомила купастог облика. Не изгледа да је камење на те гомиле устурано ради чишћења ливада. Једна је од тих гомила висока до 8 метара, а у пречнику има 25 м. Народ прича да под тим гомилама има гробова.

Градине

У Пиви има два места што се зову градине: градина испод села Стабна и град Соко, Шћепан-Град. Градина испод Стабна је остатак неких зидина на једној стрмој каменитој коси, при утоку речице Сутулије у Врбницу. У близини ове градине има место што се зове Виногради, и народ зове градину Градина Ерцега Шћепана а винограде Ерцегови Виногради.

Шћепан-Град је на једном карсном гребену више Шћепан-Поља. Очувале су се зидине од града, али то је све обрасло у шуму да му се не може ни с које стране прићи. Положај града је врло подесан. Он је чувао прелаз на Шћепан-Пољу и одбијао са малим снагама сваку навалу ка Пиви и Дробњаку, Град је са присојне стране, па иако је на приличној надморској висини - има преко 700 м. - клима му је врло пријатна. Околина града је богата водом и шумом, а подножје му запљускују Тара и Пива. Он се помиње и пре XV века. Можда је то Међуречје Порфирогенитово^[60].

Црквишта

У врху старога насеља, а сада засеока Заграђа, испод Шћепан-Града, има стара црква са једним кубетом на средини. Црква је у рушевинама, а зидана је од камена и бигра. Сводови су изграђени од бигра, а црква је била споља обложена тесаним каменом. Црква има облик лаће, а олтар је одвојен од "цркве" зидом, што је реткост код наших цркава. На олтару су троја врата, и сви су лукови, како у цркви тако и над вратима и проворима, израђени у арапском стилу. Црква нема фресака, бело је окречена и изгледа да је служила и за џамију, иако нема мунарета^[61].

На средини цркве има један велики надгробни споменик од белога мермера без икаквога натписа. Споменик има облик кућњега крова и сељаци су га померали и превртали тражећи новац испод њега.

Око овога црквишта налази се читава шума од дивљих крушака и јабука (дивљака). Човек би рекао да је то све некада руком сађено, па запуштено и подивљало. Више црквишта има диван и јак извор.

На самом Шћепан-Пољу има црквиште у сеоском гробљу. Црквиште је велико и предање каже: да је то била главна (саборна) црква Херцега Шћепана.

Манастир Пива

Највећа је и најзнатнија старина у Пиви манастир Успеније Св. Богородице. Њега је, као што сведочи очувани запис, подигао 1573 године херцеговачки митрополит Саватије, доцнији патријарх пећски^[62]. Манастир се лепо очувао и налази се на левој обали реке Сињца, близу његовог извора, у крају који се зове Гусац (сл. 16).

Црква има облик лађе, а озидана је од финога жућкастог и црваног кречњака, који је од сунца доста изгорео, те стално прска (пуца). Средњи део цркве је на стубовима, којих има шест, по три са стране. Дебљина је зида 1,17 м. Унутрашњост цркве је подељена на олтар, мушку цркву и паперту за жене. Дужина цркве шупљином износи 26,70 м. (олтар 6,75, црква 19,95 м.) а ширина јој је 11,50. Главна врата су висока 1,85 м. а широка 1,04 м., а јужна су висока 1,55 а широка 0,85 м.

Као што се из поменутог записа види, црква се "писала" 14 година после зидања. Фреске нису неке нарочите вредности, али су се у већини добро очувале. Од наших светаца вреди поменути: фреску св. Саве у олтару, фреску Стевана Дечанског на стубу с десне стране, фреску св. Симеуна на зиду према фресци Дечанскога и две фреске ктитора манастира око јужних врата са моделом цркве. Фреске наших светаца су онакве какве се налазе по нашим задужбинама из XIII ;и ХIV века. Св. Сава је у орнату архиепископа са тонзуром на глави; Дечански има круну на глави (сл. 17) а св. Симеун је у црној раси као монах (слика 18).

Оне две фреске око јужних врата су врло интересантне. То је место за ктиторе цркве, а да ове две фреске претстављају ктиторе, најбоље показује модел цркве, коју лева фреска држи на једној руци. Фреска с десне стране ових врата, кад им се лицем окренемо, претставља човека са неком врстом капе, као турбаном, на глави, округле браде, у ћурку до земље, постављеном лисичином, са рукавима до лаката засуканим, и у зеленој антерији (сл. 19). Овај је човек пружио десну руку ка фресци с леве стране врата, а леву руку држи на прсима. Фреска с леве стране врата претставља човека у владичанском орнату без ореола. Овај држи модел цркве на десној руци и пружа је икони Мајке божије са дететом која седи на трону, (а леву руку држи на прсима^[63]. Између иконе Богородичине и врха модела цркве,- коју држи овај владика у десној руци, стоје остаци од натписа: прес(ве)та Б(огороди)це прими ... труд ... јакоже х ... он ва довици лепту ...

Више се од овога натписа не може прочитати, а другога каквог натписа изгледа није ни било.

Поставља се питање, чије су ове две фреске, што претстављају ктиторе цркве. Фреска у орнату владике, са моделом цркве на десној руци, бесумње је митрополита Саватија, који је Пивски Манастир подигао према натпису, а човек у ћурку са зеленом антеријом испод ћурка, у једној капи која личи на турбан - није свештено лице нити је православни. Чим се погледа фреска, види се да је то слика некога великог турског доглавника у оделу хоџе или муфтије. Богатство ћурка, богатства крзна, којим је ћурак постављен, зелена свилена антерија испод ћурка, капа на глави у облику турбана, округло потсечена брада показује човека и богата и од утицаја, који је омогућио подизање ове цркве. Истина је да је ово време било време патријарха Макарија и његова рођака Мехмеда Соколовића, великог турског везира, када се дозвољавало оправљање напуштених наших цркава и манастира, али се не зна да су се, у то време, и нове цркве подизале, нарочито оволике колики је Пивски Манастир. Пошто нема натписа над фреском да би се знало чија је, једини је податак о томе народно предање које вели да је то слика Мехмеда Соколовића, стрица митрополита Саватија, наследника Макаријева на патријаршиском престолу. До пре 100 година фреске су биле добро очуване и онда је и ова фреска била много јаснија, те је свако у њој познавао слику муслимана. Причају да је Смаил-ага Ченгић а нарочито његов син Дедага (Дервиш-паша), често долазио у манастир, улазио у цркву и пред овом фреском простирао серџаду и клањао. После молитве увек би оставили по жуту меџедију или дукат као прилог цркви. А Дедага је за време Стефана Ђачића, игумана овога манастира, око педесетих година прошлога века, давао манастиру годишње извесну количину жита, масла и воска, као царском вакуфу ^[64].

Неки мисле, да ова фреска у ћурку са капом на глави која личи на турбан може бити слика игумана Симеона, за чије се време црква "писала" (рађене фреске), као што се у натпису вели. Та је претпоставка немогућа из ових разлога: 1. Калуђер, игуман не може се у цркви зографисати у ћурку и са капом на глави. То нити где код нас има нити је где забележено.

Српски калуђери никада нису носили округло ошишану браду. То је манир муслимана кад мало остаре или дођу до великог положаја у чиновничкој каријери. Типове у истом оваквом оделу и са турбаном (фес, који се озго мало или види или не види, обмотан великим жутим хаџијским шалом, чалмом) мало истуреним, да се чело види, сретао сам пре тридесет и више година у Скопљу и по другим крајевима Македоније на сваком кораку.

Не може се Кир-Симеон, игуман манастира, зографисати на месту ктитора само зато што је у његово време манастир "писан".

4. Саватије, оснивалац манастира, умро је као патријарх 1586 године, дакле годину дана пре но што се црква почела зографисати, те не би имало оправдања да се игуман Симеон стави напоредо са Саватијем као ктитор.

5. Никаква натписа, осим онога напред (наведеног, изнад ових ктитора нема, што такође значи да ово није фреска игумана Симеона него некога другога човека. Да је ово Симеонова, он би приликом њене израде изнад ње или поред ње ставио какав знак или читав натпис да се то види. Према свему сам потпуно уверен да је та фреска слика некога муслимана који је помогао Саватију да добије одобрење за зидање овако велике цркве и омогућио му прилогом да се црква подигне. Да ли је то фреска Мехмеда Соколовића из млађих година, као што народ прича, или неког његовог рођака, то је друга ствар.

У цркви има доста натписа с краја XVI и из XVII, XVIII и почетка XIX века на зидовима, над фрескама, око врата, на иконама; даље има доста старих црквених утвари: крстова, кадионица, тасова, и књига са важним натписима и записима. Какав историчар-археолог и какав палеограф имали би доста посла у овом манастиру. Многи су од ових натписа штампани у "Записима и натписима" Љ. Стојановића, али би то требало све проконтролисати на лицу места.

Манастир има три звона, два новија, а једно католичко, ливено 1667 године.

Стари катуни

По Пивској Планини и око Дурмитора са пивске стране има доста катуна и места са необичним именима. Од ових нека могу бити пореклом од старијег, несрпског становништва. Таква су на пр: Мацавар До (катун села Војиновића), Шаке (стране више села Пишча), Матаруге (крај северно од Тодорова Дола), Бобани до Пријеспе (удут села Дужи), Дрпе (катун засеока Лица), Боботин Врх (у селу Горњем Унчу), Руђин До (изнад катуна Војиновића), Мургуле (долина изнад старога гробља на Пишчу), Пиоска, Кречман, Минина Варда и Бовани (места око Доброг и Тодоровог Дода).

У Борковићима се налазе два катуништа: једно се зове Парошке Долине и говори се да су ту некада издизали Парежани, а друго се зове Потрш, и веле да су ту живели Потршани. У Бањанима Парежана има и данас.

Затим, спомени су на старије становништво имена катуна и места са поуздано српским називима: Бањски Катуни, више села Војиновића; Турска Глава, велико брдо више Руђин-Дола; Ћурчина Тавница, једна главица са пећином; Лукавице, ниже Руђина Дола; Сандаљеви Доли, у близини засеока "Ерцегове Стране" и др.

На Пишчу, поврх греда, налазе се неке зидине, махом на ћелици. Народ их зове Куће Маричића. Данас у Пиви нема никога да се презива Маричић и не памти се да се ико у Пиви презивао тим именом с ову страну 300 година. Додају да је по предању од ових Маричића Вид Маричић, који се често спомиње у народним песмама.

X. Кућа и споредне зграде

Тип кућа у Пиви је исти онакав какав је у Дробњаку и у осталој северној Херцеговини. Куће су: приземљуша, на ћелици и кула.

Приземљуша је најпростија врста куће. Гради се у каквом пристранку, те јој је зид са три стране у земљи а само с једне, с лица, на земљи. Обично је "пошивена" сламом; ретко је "под штицом" или "шиндом" (сл. 7 у прилогу).

У кући приземљуши су скоро увек два одељења: соба и "кућа" или оџак (претсобље). Огњиште је у кући, а пећ у соби, и везани су вратима кроз која се пећ ложи и хлеб у пећ меће да се пече (сл. 13).

У Пиви сам наишао и на куће приземљуше (у Борковићима) са таваном преко целе куће; иначе је таван само изнад собе. У оваквим кућама живе чељад и стока заједно, и оне личе на дробњачке стаје. Над собом је, на тавану, у прегради жито у кошевима и остава, а над преградом за коње и говеда је преграда за овце. Таван је везан за кућу проскоком, а овце на таван улазе кроз вратанца, која су начињена на крову, с горње стране, при дну стреје. Ако је кућа приземљуша цела над земљом, онда су на њој двоја врата: једна за чељад, а друга за стоку, иначе су једна (ск. 5).

Кућа на ћелици је стари и омиљени тип куће. Изгледа ми да је томе узрок њена практичност у сваком погледу. Она се лако гради и довољно је пространа те има одељења и за чељад и за стоку. Она се може сматрати као прави и чисти тип српске куће динарскога човека. По Дробњаку и Пиви све старе зидине показују да су ту биле куће на ћелици.

У кући на ћелици има обично четири одељења (сл. 8): "изба" за крупну стоку, са коњушницом и телечаром; "соба" над избом, за чељад; "кућа", са огњиштем; и "ћилер" са "клијетом", или "мала соба" са ћилером. Огњиште је испред собе и оно је увек на ћелици, а тако су на ћелици и ћилер и клијет. На изби су једна врата, и изба је везана, скалама кроз проскок за "кућу". На "кући" су обично двоја врата: велика према југу или истоку и мања супротно.

Ск. 5. - Хоризонтални пресек куће приземљуше са целим таваном: 1) соба; 2) пећ ("фуруна"); 3) огњиште; 4) "кућа"; 5) улаз за стоку; 6) коњушница; 7) говедарник; 8) одељења на тавану за оставу и кошеве; 9) таван за овце; 10) проскок, који је у вези са "кућом" стубама (степеницама).

Куле су двоспратне куће: доњи спрат је "изба", а горњи "кућа" (сл. 9 и 10). Зидају се од камена "у грези" или "на врсте". На изби је онолико врата колико домаћин има синова (због деобе), а на "кући" су обично једна. Изба је од куће одвојена таваном од подница, између којих су "шипила" (ушипљено). У изби су, у једном делу, преграде за оставу, "пријесјеци" и "амбари", а у другом преграде за ноћивање крупне стоке. На тавану су собе за чељад и "кућа" са огњиштем. За огњиште је просечен таван ради сигурности од ватре. Негде је огњиште подзидано а негде је усечено у сантрач. Више огњишта је черјен о који се вешају вериге.

Горњи таван у кула и у кућа на ћелици је од шашоваца или од подница. Изнад огњишта и "куће" нема тавана, но су само греде и на њима су обично кошеви за жито и грађа за "лијес". Кошеви су лоптаста, мало спљоштеног облика, горе отворени у виду отсечка, исплетени од врбова прућа и изнутра олепљени говеђом балегом да жито не пролази кроз "плет". У један кош може да стане пет до десет товара жита, и оно се у њему лепо суши.

Прозори су на кућама мали и нема их много. Обично су на соби по два прозора и још по један на "кући" поред врата, према огњишту, ради светлости. На прозорима су стакла или хартија "пенџерлија" или "ондра" (бураг од овце).

Зид је у куће "сувомеђа", "греза" или "на врсте". По зиду се код кула и приземљуша стављају изнутра греде "округлије", а споља по две "венчанице", и оне се усеку једна у другу. Простор између округлија и венчаница зове се "атула". Поврх округлија и доњих венчаница ударају се греде за горњи таван. У венчанице се усецају рогови (кључеви), а поврх рогова је слеме. По роговима су жиоке у размаку од 80 цм., а спојене су - везане - са једним или са два реда "панта" (пајанта).

Код кућа на ћелици, које могу бити од брвана или зидане, ударају се по зиду у висини "ћелице" место округлија подвлакнице" у "ћертове". Поврх ових усецају се греде за Доњи таван па се поврх њих удари горња "подвлакница". Ако је кућа од брвана, на горњу се подвлакницу усецају диреци за брвна, а негде се брвна сасјецају у ћертове (пот. ћерт). Поврх брвана ударају се венчанице и на њих се усецају рогови. Понегде се оваке венчанице зову и "атуле".

Кровови су у кућа високи због великог снега. Све приземљуше и куће на ћелици имају обично кров на четири воде, а кула има и са кровом на две воде. Кровови су; од "шинде", "штице" или ржане сламе. Штица може бити, двојака: изграђена и личи на шинду, и неизграђена - обична тараба. Кров од ржане сламе може да траје по 30 до 40 година.

У Пиви сам наишао и на комбиновани кров: кров пошивен сламом и опточен штицом (негде шиндом) из разлога да ветрови не "засукују" крајеве крова од сламе (в. сл. 7 и 9).

И код Пивљана се запажа одлика осталих Херцеговаца и Брђана: да имају лепе и добре куће. Они ће се задужити или један део земље продати само да подигну лепу кућу. (в. сл. села Безуја бр. 5).

Споредне су зграде (сл. 11 и 14): "стаје" за овце, "појате" за коње и говеда, "племне" за сламу, плеву и сено, "колибе" лети за чељад и мрс, "савардаци" и "кућарице" за чобане. Оне су делом од сувомеђе, делом од брвана или прућа, а покривене су обично кровином, ржаном сламом или "тарабом". Често и савардаке пошивају сламом. Оплету око савардака од јачега прућа неколико појасова у виду жиока, па за њих пришивају сламу у руковетима. Колибе у катунима врло бедно изгледају. То су најпростије и најпримитивније грађене зграде код наших брђана (сл. 12).

У Плужинама сам наишао на "кошеве" од прућа за кукуруз код једних чифчија Сочичиних, што је знак да сељаци ту и кукуруз сеју.

Куће граде домаћи мајстори, зидари и дрводеље. Зид "на врсте" тј. од тесаног камена, граде приморци, Бокељи, а бољу дрвенарију - врата, прозоре, боље подове и таване - граде столари са стране. Сами сељаци пеку креч ("клак") и спремају песак ("пржину") за малтер.

"Котари", "торови" и "ограде" су обично од врљика смрчевих и јелових (сл. 13). На Брезнима сам видео торове од "љеса". "Љесе" су практичније за премештање торова, али само за мања стада оваца.

Преграде се у кућама граде од чатме, од брвана или шашоваца, а у споредним зградама од плота. (Види опширније о свима врстама зграда пивскога типа у Насељима српских земаља, књ. I, с. 411-427).

XI. Облици својине

Пива је била до 1875 године под Турцима, те у њој облици својине у земљи нису онако јасно изражени као у Дробњаку. И у њој има комуна (комуница) и приватне својине.

"Комун"^[65] је заједничка земља, шума, вода било целога племена, било једнога села, било једнога братства. У Пиви племенских комуна нема. Узрок је у томе што је Пива била све до 1875 год. издељена на турске чифлуке и што Пивљани нису живели правим племенским животом.

Сеоских комуна има доста. Државна комисија, састављена од претставника власти и претставника народа, излазила је 1886. године у Пиву и поделила опште земље ("муше") и шуме између појединих села, и свако је село добило том приликом свој део према броју домова. Те су деонице ограничене међама и границама и оне и данас постоје.

Сеоски комун уживају сви сељаци подједнако, без обзира на имовно стање и број чељади у кући. Сеоска стока пасе по комуну где хоће; сељаци секу у своме комуну дрва и грађу ("јапију") где им је најподесније; сељак подиже колибу, савардак и тор где му је згодно и с руке; гноји, оре, и коси по комуну где жели, али не сме копати зидину нигде на комуну, да се не би окућио. Комун се не може присвојити. Иноплеменик и иносељак не може да се служи ни пашом ни гором у сеоском комуну без дозволе села.

Сеоски су комуни у вези са њивама и ливадама дотичнога села и све заједно чини "удут" тога села. Кад се појави потреба, сеоски комун, било цео, било делимично, дели сеоски збор на делове. Делови су једнаки и има их онолико колико има домова (домаћина) у селу. Раван део добива самохраница као и највећа задруга; на део не утиче ни број чељади у задрузи ни богатство; 10 војника из једне куће, ако су у заједници, добију исто онолики део колики и самохраница без и једне мушке главе у кући. Иноплеменик или иносељак не може добити део од комуна па и ако живи ту, у селу и има зиратне земље.

Сам комун нити се може отуђити, нити се може добити. Комун је везан за кућу и окућницу, тј. за огњиште, и с њима се добија и продаје. Сељак или племеник у сеоском комуну може имати само један удео тј. ако сељак купи од свога сељака који се исељава и кућу и окућницу и све њиве и ливаде, он тиме не добија и његов део у комуну; али ако то купи странац и ту се настани, он са куповином куће и огњишта купује и део у комуну.^[66]

Приватна својина састоји се у зиратној земљи: у орници (њиви) и ливади и у забрану (омару, гају). Земља се наслеђује од оца или се набавља куповином. Очевина се дели на синове на једнаке делове, а женска деца добијају понешто ствари као мираз о удаји. Где нема мушке деце, женска деца наслеђују родитеље. Ако се наследница уда у друго село, земља не може отићи за одивом. "Домазет" се трпи и својата. Кад се земља продаје прво се нуди сродник, па сусед (помеђар), па сељак, па општинар, па племеник и најзад иноплеменик. Ако се земља прода, а ови се редом не нуде, сродник има право, ако је у земљи, да земљу врати после 8 дана, а ако је ван земље, и после 2 месеца.

У Пиви је било до најновијег времена чифчиске земље у Плужинама, у Д. Црквицама и у Пољу. Село Црна Гора било је све читлук; а Ченгићи су, после присаједињења Пиве Црној Гори, тужили Јока Аџића да им плати хак за Плужине, које су биле њихове.

У Пиви има и данас људи, "чифчија", на земљи Муја Сочице. Они раде напола: газдино је семе, волови и "дација" (пореза), а чифчијин је само рад. Не дели се 10 товара сена што се оставља за орање.

Турчин није могао ни за турско време купити чифлук у Пиви на силу. То су Срби између себе продавали и препродавали и радили су на све начине да земља не оде из српских руку.

Сеоски "млини", ако их има у селу, деле се на "редове", и то на онолико "редова" колико је у селу било домаћина (огњишта, димова) у времену кад се млин гради. После се, са деобом задруге, редови деле: на половине, на четвртине, на осмине и на "шеснајстине". "Ред" је време од 24 часа, а почиње са заласком сунца. "Ред се зове још и "чела" и "дио". "Ред" се у сеоском млину може и продати и купити.

XII. Занимање становништва

Као што је напред речено, Пива је Комарницом и Пивом подељена на два дела: источни, Пивска Планина, и западни, Пивска Жупа. Сама имена ових делова показују да су неједнаки у климском погледу, те се према томе и становништво у њима по занимању унеколико разликује.

Становништво у Планини занима се сточарством и земљорадњом. Сточарство је много претежније. У Жупи се народ, осим сточарством и земљорадњом, занима помало и воћарством, занатима и трговином.

Земљорадња

По црногорском имовинском закону: једно рало земље, кућа са кућном окућницом ("миљћ") и комун не могу се сељаку продати за порезу нити може сам сељак отуђити ни на који начин, те према томе сваки сељак има ма и најмање земље. Ова је одлука унета у Богишићев Законик према обичајном праву: да сељаци не трпе у својој средини човека бескућника.^[67] Бескућник је, по патријархалном схватању нашега народа, човек опак за друштво и зато га гоне из своје средине. И племеник кад прода кућу и окућницу због сеобе, те остане без земље, мора одмах да се сели из тога места. Једино сам наишао на једнога сељака у селу Црној Гори да нема нимало земље и објаснили су ми да се са свима својим био иселио у Србију, па му чељад помрла, а он се вратио да умре у своме селу и међу својима.

У Пивској Планини су села на висини од 1300 до 1400 м. (једино Безује и Пирни До су испод ове висине), те на тој висини и не може ништа да роди до јечам, раж и елда, а од поврћа само купус и кромпир. У Жупи, пак, у Мратињу и у селима у долини Врбнице, поред горњих жита, сеју помало цинквантина кукуруза ("брзородац"), озиму пшеницу и просо. На Брезнима роди само раж и овас.

Прво се с пролећа, у априлу, сеје јара пшеница, па јечам и раж. Просо и елда се увек сеју око Видова-дне. Расад купуса се пресађује у "гнојеве" (торове) и једино ту добро роди, а вртови за "кумпијер" (кромпир), "кумпјеришта", се сваке друге године гноје (ђубре).

Главно је жито јечам, и он добро роди. Једно рало (око деветнаест ари) да 130 до 180 кг. рода, а у "гноју" (на торовима) добија се са рала до 250 кг. И елда добро роди, кад је не убије слана, што врло често бива, јер је она позно жито.

Раж се сеје колико ради хране, толико исто и ради сламе, којом се куће покривају! ("пошивају").

Раж, јечам и овас жању се крајем августа и почетком септембра, а просо и елда средином септембра. Никада жита не роди толико да подмири домаћу потребу, но се мора доносити са стране.

Несташицу жита надокнађава кромпир, који роди врло добро, особито у селима на Планини (један товар усева даје 10 до 15 товара рода). Кромпир је врло добре каквоће, и он је главна храна становништву. Да није кромпира, како они веле, Пива би се раселила. Домаћин мора имати с јесени до 200 ока кромпира на свако чељаде; иначе зиму не сме дочекати.

И купус добро роди али га народ не цени као кромпир. Он се зими, као кисео, мало више једе, а сладак (пресан) готово никако.

Земља се у Пиви, као у околним племенима, обрађује онако, како се можда пре 1000 година обрађивала. Њиве се ору ралом, а на Брезнима плужицом (врста плуга) (ск. 6 и сл. 21). Усеви се сеју "на торовима" (у "гнојеве") или "у пријелоге" или на "угареној њиви".^[68] Угар се врши уз међудневицу, и то раде само Брежњани. Брезна су најнеродније и најдивљачије село у Пиви. У њима не може ништа да роди без гноја (ђубрета) или горења.

Ск. 6. - Плужина, сва од дрвета осим лемеша, раоника и цртала: 1) гредељ, 3 м. дугачак до козалца (бр. 3), од козалца до краја 0,63 м. 2) ручице, прави део (доњи) дугачак 54 цм; 3) козалац, дуг 58 цм; 4) цртало, нож од гвожђа и челика; 6) штица за превртање земље, дугачка 90 цм, широка 27 цм. Осим тога уз плужицу иде и отик, лопатица од гвожђа на дрвеном насаду за чишћење плужице.

Иако су села у долини Комарнице- Пиве, Сињца, доњег тока Врбнице и Таре доста жупна, те би у њима могло успевати све средње-европско воће, нигде нисам видео ни већег шљивака ни воћњака око кућа. Међутим причају људи да је у старо време било по селима и око њих доста воћњака, па чак и винограда. И данас се једна страна испод Стабна и Градине зове: Виногради, а изнад Шћепан-Поља има читавих редова дивљих крушака и јабука.

Зелен и поврће се не гаје, осим помало лука у Плужинама.

Сточарство

У Пиви се гаје овце, козе, говеда, коњи и свиње.

Мало је домаћина који не држи што "живо". Без коња или два вола или које овце сељаку нема живота. Отуда је она народна изрека: "Сељак без волова исто је што и човек без руку".

Највише у Пиви гаје овце. Овце су "кабе", са оштром вуном, и "реје", са мекшом вуном, увијеном у бичеве и прамење. Крупне су и отпорне према хладноћи; добро се гоје и за пет месеци лета дају доста млека, до 40 литара од музаре. Обично су све беле, а у лицу су: "бљеке" (белог образа), "зрње" (бели образи са црним пегама), "враноке" (бели образи са црним круговима око очију) и "гаре". Буљуци су од по 50 до 300 брава. Има и побравичара.

Овце с јесени и с пролећа пасу по селу и око села, лети по планини, а зими им се даје сено. Према количини сена и број се оваца зазимљује. Домаћин треба да има на сваког брава најмање до 100 ока (128 кг) сена, па да зиму чека без бриге. Овцама се сено меће до 140 дана у години.

Добро исхрањене овце дају и добру јагњад и доста млека и по оку вуне с главе на главу. Овце се стригу почетком јуна, а јагњад о Преображењу.

Код већине пивских села, како у Жупи тако и у Планини, катуни су близу села, те код њих катунски живот није потпуно одвојен од сеоског живота. У катуну су планинке са чобанима и децом. Остала чељад живе у селу, обрађују земљу и раде кућне послове, а недељом и празником излазе на катун. На катун издижу у један дан, а тако и здижу. Сточарство је у Пиви исто као и у Дробњаку. (види у I књ. Насеља: Дробњак Св. Томића, стр. 464-471). Села., која су ближе Бријега држе уз овце и по коју козу ради кострети и велике количине млека. Козе је у тим селима лако гајити: ту је Бријег, који је цео под шумом, па козе брсте и лети и зими.

Говеда су пивска мала. Краве су доста млечне, волови јаки и издржљиви, а месо је врло укусно. Зими се држе по појатама и избама и даје им се највише слама, а лети пасу по планини. Због тога су говеда о Ђурђеву-дне врло мршава и једва се крећу, а у јесен су дебела и угојена како само може бити.

Раса коња је средња. То су "токмаци", врло издржљиви и са мало хране задовољни. Пењу се по оним брдима и кршима као козе. Носе по 80 до 100 ока (100 до 130 кгр.) врло лако. Токмаци имају широке прси, кратки су са јаким ногама и развијеним предњим делом трупа: раса брдских балканских коња.

У Жупи се гаји и по које свињче, а уљаника са пчелама раније је било у овоме крају као игде у околним племенима. Данас је и то у опадању.^[69]

На негу и храну домаћих животиња у Пиви се мало пажње обраћа. Овце лети ноћивају у торовима, а зими у стајама; говеда и коњи се лети пуштају у "сампас",^[70] а зими се држе по стајама, избама и појатама, које су и нечисте и хладне.

У Пиви се у стајама не води "стопанлук", тј. не води се кућа, не пече се хлеб и не кува се јело, него чобани долазе кући на спавање.

Занати

Народ се у Пиви раније занимао и занатима и било је у племену: ковача, седлара, самарџија, мутавџија, дрндара, терзија, калајџија и др.; било је и дрводеља, који су куће градили. Борковићи су имали до 1911 године свога ковача, дрндара и калајџију. Нови начин живота и ново доба продире и у најзабаченије крајеве и потискује стару домаћу индустрију, замењујући је фабрикатима. То је учинило те се сви занати напуштају: у Борковићима је на пр. остао само дрндар, а ковач и калајџија су напустили своје занате. Изванредне су дрводељске рукотворине, као уметнички издрворезбарени "столови", гусле и др., у Кумаћима и Брезни (види слике 21 и 22 у прилогу).

Као најбољи мајстори за "лијес", за "дрвену јапију" и за покућство истичу се Мратињани и Брежњани (ск. 7 и сл. 20). Ови други имају неку врсту кола^[71] - крстата кола са котуровима (ск. 8), која сами граде и служе се њима по селу, док остали сељаци имају само "саони" за пренос сена, жита и дрва.

Ск. 7 - Брезанска кола, сва од дрвета. Градио их Јашо Ђурковић. Котурови су од јасике. Делови: 1) котурови; 2) осовина; 3) мачка; 4) процијеп; 5) заворањ; 6) стубац; 7) клин; 8) рукавац; 9) јарам; 10) тељиг; 11) жбица.

Ск. 8 - Крстата кола. Исто су што и она од једноставних котурова, само што имају овакве точкове као што показује цртеж. Точак (коло) се састоји од: 1) 4)гобеле; 2) крста; 3) рукавица; 4) можданика (клин што спаја гобеле).

Кућна индустрија

Раније је била много јача и обилнија но данас. Са новим животом и начин одевања и обувања се мења, те је та кућна индустрија и у Пиви у опадању. Још и данас жене саме прерађују вуну (перу, чешљају, гребенају, преду, препредају) и ткају "сукно", "рашу", поњаве, душеке, јастуке и струке; плету чарапе мушке и женске; неке сеју и понешто лана, те мешају с памуком и израђују платно - доста грубо али јако - за кошуље. Од "сукна" (врста шајка) се граде мушке хаљине, џамадани с рукавима и без рукава и женски зубуни. Од "раше" се граде мушке чакшире и женске сукње. "Раша" је много тања од сукна и она се ретко ваља. Сукно за поњаве (покриваче), душеке и јастуке много је грубље но оно за хаљине. Сукно за хаљине и поњаве се израђује увек бело, а за душеке и јастуке шарено. И раша се израђује бела, па се израђена боји најчешће у плаво за чакшире.

До ратова 1912 године, одело је код Пивљана било све бело, као што се и на фотографији види (сл. 21, 23 и 24). Беле су биле чарапе, беле "докољенице", беле "гаће" (чакшире), беле "хаљине" ("хаљином", или боље "аљином", се у Пиви зове горња мушка хаљина, врста доламе као што имају Мијаци, само што је мало у доњем делу ужа од мијачке, а шира од пиротске) са рукавима, па бела кошуља, те је било врло сликовито те људе погледати. Девојке и младе жене имале су беле зубуне, а старије црне и затворено-плаве. Терзије су врло вешто кројили, шили и везли (оптакали) хаљине и женске зубуне. На глави су људи, мушкарци уопште, и девојке носили црногорску капу, не онако плитку и малу као што су носили Мостарци и понеки Приморци, но доста дубоку тако да је на глави стајала врло стабилно. Младе жене су ишле, као што и сад иду, без капа, али на глави имају црну мараму (фацулет) врло укусно причвршћену за оплетену косу. Старе жене су носиле плетенице преко ушију посувраћене и дубок туна-фес без кићанке.

Данас је мушко одело и код Пивљана, као и код осталих околних племена, измењено. Белу боју заменила је црна. Црне су чарапе, црне су чакшире, црни су џамадани, црна је нека врста капута до испод кукова, све направљено од црне или у црно обојене вуне - одело нимало прикладно за оне расне горштаке, који заузимају видно место по развијености, мушкости и лепоти у српском народу.

Прерада је млека примитивна. То је женски посао, и жене израђују од млека "скоруп" (кајмак) и тврди сир за зиму. За празнике и за госте начине по неки пут меки сир и грушавину. За исхрану чељади преко лета спреме од млека: кисело млеко, "варенику", "урду" и "бучалину". Масло мету врло ретко; али масло праве од скорупа: истопе скоруп, па троп једу с хлебом, а маслом зачињавају јела место машћу.

Опште имовно стање и производња

Пива је уопште узевши сиромашна земља и у њој је тешко живети. Спутна и без икаквих путева остављена је потпуно самој себи.

Од 1895 год. па до I Светскога рата много је момчади ишло из Пиве у Северну Америку у печалбу. То је била права зараза, те је ишао у Америку и коме је била невоља и коме није. Није било села из кога није било по неколико младића у Америци: 1912 год. је на пр. из Пишча било 21, и то 17 момака и 4 ожењена; из Кулића 8; из Црне Горе 16.

Одлажење у Америку је много утицало на те људе: они су се унеколико просветили. Кад се врати "Американац" (тако зову оне који су били у Америци) кући, кућа одмах "сине" и чељад се отргну од оног обичног сељачког живота. Друкчије се у тој кући живи и друкчије ради. Димитрије Дуруговић, сељак са Брезана, и Дрека Недић са Недајнога тако су трезвени, разумни и разговорни као да су свршили какав народни универзитет.

До 1912 год. није било из Пиве ни једног младића који је положио матуру или учио на каквим вишим школама, док је из свакога осталога краја Црне Горе било по неколико. И основне школе су имали свега неколике, те је и писменост у Пиви врло слаба. Народ живи примитивним животом, рађа се и умире без лекара, јер лекара, нити је кад било у Пиви нити га можда сада има.^[72] Бабички посао врше обичне сељанке, па кад се зна да је Пивска Планина потпуно безводна област, онда се може мислити како те бабице-сељанке одржавају чистоту код породиља" и колика је смртност и деце и мајки. Једино захваљујући својој здравој раси и сировој природи ови су људи успевали да се одрже.

Материјални статистички подаци за Пивску Жупу из године 1911 најбоље показују ондашње народно имовно стање и продуктивност пивскога земљишта у томе крају. Ове сам податке исписао у лето 1912 год. из пописних књига за порезу и они показују да је од целокупног земљишта у Жупи 1911 год. било:

под шумом 50%

непродуктивног 12%

обрађеног, под њивама и ливадама 18%

под испашом 20%

Од обрађеног земљишта било је: оранице 3519 и 7/8 рала и ливаде 5881 коса. Те године било је у овој капетанији, у 26 насеља, 791 домаћин и њихово имовно стање било је овакво:

На 791 домаћина било је 3.519 и 7/8 рала==600 ха, по 75 ари на 1 домаћина;

На 791 домаћина било је 5881 коса ливаде == 2117 ха, по 2,6 ха на 1 домаћина;

На 791 домаћина било је 29390 оваца и коза, по 37 брава на 1 домаћина;

На 791 домаћина било је 3461 говече, по 4,37 грла на 1 домаћина;

На 791 домаћина било је 838 коша, по 1,06 грла на 1 домаћина;

На 791 домаћина било је 1026 суда чела, по 1,30 суда на 1 домаћина;

На 791 домаћина било је 929 свиња по 1,17 брава на 1 домаћина.

По упоредним подацима за Пивску Планину из године 1911 и 1931 види се да ли је и уколико народно благостање унапређено и увећано.^[73] Број домаћина био је 1931 године за 127 већи но 1911 (778 према 651). Њихово имовно стање било је:

1911 год. рала оранице 2989=543.5 ха;

коса ливаде 6512=1800 ха;

оваца и коза 29.037 брава;

говеда 3.625 грла;

коња 1.162 грла.

1931 год. рала оранице 524 ха, по 67,4 ара на 1 домаћина;

коса ливаде 1.792 ха, по 2,3 ха на 1 домаћина;

оваца и коза 47.307, по 60 брава на 1 домаћина;

говеда 4.001, по 5,15, грла на 1 домаћина;

коња 1.115, по 1,43 грла на 1 домаћина.

Према овоме укупно имовно стање становништва у току од 20 година није увећано, но је чак може се рећи опало, јер на истом земљишту и са истим бројем грла домаће стоке - изузевши оваца - живи данас 127 домова више но што их је било 1911 год. Број ситне стоке повећан је услед тога што има довољно пасишта по планини у Дурмитору и што су биле неколике последње године родне травом.

Из података о продуктивном и непродуктивном земљишту види се да у Жупи има 50% земљишта под шумом, док напротив у Планини нема ни 10%. Жупа је сва у осоју а Планина у присоју, а позната је чињеница да су у нашим карсним пределима много шумовитије осојне но присојне стране.

Велики су комплекси шума у Жупи око Мратиња, на Будњу и Брљеву, по Кручици, око Равнога, на Голији, од Лединаца до Војника и у Бријегу. Мратињска, будњанска и брљевска шума је крстата гора, углавноме бор; на Голији и Војнику је бор, смрча и јела, а има доста и букве; по нижим крајевима и у долини Врбнице и Сињца превлађује питома шума.

Бријег, који је од Војника до Шћепан Поља дугачак око 50 км., у погледу флоре је врло интересантан. Он је цео под шумом, и шума је много гушћа и бујнија на левој страни, у осоју. Ту је: бор, смрча, јела, тиса, мулика, буква, бели и црни јавор, бели и црни јасен, леска обична и међеђа, граб, клен, брест, ива, мукиња и друго. Десна, присојна, страна Бријега сувља је и избраздана точилима, прлима, влакама, усовинама са испалим голим кречним хрбатима од реке па до врха Бријега. То је слика да се ретко где таква може видети. Бор, који је дрво чистога голога карста, расте под тим голим хрбатима, на голој кречној стени, да се човек диви како се ту може одржати. Расут по тим хрбатима, са својом црном масном бојом у односу према зеленилу питоме горе по точилима и влакама, даје кањонима нарочиту чар и дивљину.

У Пивској Планини има шуме око Црне Горе, у кањонима Сушице и Таре и по Д. Црквицама, али је нема довољно ни за грађу ни за гориво, те су сељаци из села дуж Бријега принуђени гонити јапију из Голије или Војника, а дрва из Бријега.

Пивљани око Бријега секу лети лист за козе и говеда преко зиме. Место, где секу лист они називају "листобер" и "листосек".

XIII. Порекло становништва

Као што је показано напред у II одељку овог рада, Пива као жупа, тј. као насељен крај, помиње се у ХII веку у Дукљаниновој хроници, а у Свето-Стефанској хрисовуљи (1313-1318) пише: "дахь моу Гьцко и Пивоу да си бирь бере"...^[74] У XV веку већ се чешће помиње. Тако се на пр. јула месеца 1453 год. Владислав, син Херцега Стјепана, који се бунио против оца, мири с њим у планинама Пиве.^[75] Многи називи и културни трагови из XV века показују такође да је Пива у то доба имала насеља и имала своје властито становништво. И народно предање вели да је Херцег Стјепан имао свој двор у селу Стабну, где и данас постоје неке зидине, зване Ерцегова Градина, и њиве зване Виногради Ерцега Шћепана; затим у податке ове врсте спадају: име засеока Горњег Унча Ерцегова Страна и поред ње Сандаљеви Доли, па Соко, више става Пиве и Таре, "град Ерцега Шћепана"; па развалине цркве Раче, које су испод самога града, задужбина Херцега Шћепана, па најзад име малог насеља Шћепан-Поља, на самим ставама Пиве и Таре. Све то показује да је Пива у данашњим својим границама играла извесну улогу у држави Херцега Стјепана.

Становништво Пиве, у то доба, бесумње су били Срби (по селима у Жупи), можда измешани са Власима на планинама, по катунима.^[76]

Константин Јиречек у својој књизи о Власима^[77] помиње Wlachi Pilatusi (Власи Пилатовци или из Пилатоваца), а Вукадин из Пилатоваца године 1616.^[78] завештава запис Манастиру Пиви, сваке године, "старъ уліа" (стар.= 40 ока), и даде вола за уље. Пилатовац је у Опутној Рудини, пограничном крају Пиве, а Пива је између Дробњака, Гацка и Опутне Рудине, па пошто се у ова три краја, који опкољавају Пиву, помињу ти Власи, сточари, можда их је било и по катунима у Пиви. Има насеље Пилатовац на ЈИ од Билеће, до самих Бањана, па можда су и ови Пилатовци издизали на Дурмитор.

Према климатским приликама и траговима виноградарства и воћарства центар српског живља у Пиви у XIV и XV веку била су села Стабна (са засеоцима Седларима и Ковачима.) и Плужине (са Магудама). Ондашњи засеоци села Стабна: Мутафџије, Туфегџије, Сукнари и Брашнари^[79] данас не постоје. Постоје само селишта и живо народно предање да је тај крај некада био занатски крај у држави Херцега Стјепана и да су се ту израђивали самари, седла, разни алати, "мутафи", оружје, сукно и раша и да се млело жито за потребе Херцега Стјепана, те су им по томе дата имена.

Са навалом Турака у XV веку и са пропашћу Херцегове државе (1482 г.) пивско се становништво проредило и изгубило дотадашњи свој карактер. По сили нагона за самоодржање сточари су у маси, било са стоком, ако им ова није била заплењена, било са голим животом, побегли у слободне млетачке и дубровачке крајеве, где су имали доста познаника; а од земљорадника и занатлија иселило се у слободне хришћанске земље било на северу било на западу такође оно што је било богатије и истакнутије. Остало је у Пиви сиромашно сеоско становништво и мале занатлије, и они су се сви прикупили и груписали ради лакшега одржања у кањону Врбнице, око јаких села Стабна и Плужина и у кањону Комарнице и Сињца, око Рудиница и Крушева. Можда је нешто мало становника остало и у селу Мратињу и на Шћепан-Пољу.

Ово заостало пивско становништво било је крајем XV и почетком XVI века врло малобројно и као да има места оно предање међу Пивљанима које каже: да је све данашње пивско становништво постало од два брата, Руђа и Бранила. Оно вели, како је неки паша (дакле у турско време) дошао у Пиву и довео са собом два, ропчета, два брата, Руђа и Бранила. Свештеник "из Поља"^[80] откупи од паше та два младића, покрсти их и Бранилу да име Јован а Руђи Никола. Како су у Пиви две главне славе, Св. Јован (7-I) и Св. Никола (6-ХII), Пивљани веле: да су од Руђа-Николе сви Никољштаци, а од Бранила-Јована сви Јованштаци. Према томе су, по њиховом казивању, од Руђа: Гаговићи, Гломазићи, Пејовићи, Крунићи и Сукновићи; а од Бранила: Кулићи, Тадићи, Сочице, Топаловићи, Јововићи, Блечићи., Мићановићи, Лучићи, Бакрачи, Гојковићи, Баланџићи и Бајагићи.

Има и друга верзија овога предања, по којој су се преци Руђа и Бранила, одмах после Косовске битке, преселили однекле са Косова или Метохије у Бањане. Пошто су Турци освојили све српске земље, одметне се од султана један Турчин, познат као велики напасник и зликовац. Овај Турчин затражи од Бранила да му пошље у логор сестру и још неке ствари. То Бранило не учини, него позове Турчина на мегдан и нешто преваром (био му је сасуо пуну торбу "луга" у очи) а нешто окретношћу погуби Турчина. То јунаштво Бранилово дочује султан и из захвалности што је погубио царског одметника да му доста земље да на њу не плаћа данак и да бира земљу где он хоће. Руђо и Бранило пођу из Мостара да траже подесну земљу за себе. Дођу на Поље Невесињско и затим Гатачко, земља им се допадне али ту не остану ("Један је Турчин дао, али ће други узети поље"), него продуже преко Равнога и дођу у долину Врбнице и ту се населе у Магудама, близу данашњега села Плужина. "Овде су брда и планине, спутно је, а заклоњено од свакога; може нам доћи вруће брашно из млина (близу су млини на Врбници), само дрво пред кућу (водом) и жива риба из воде", говораху они међусобно.

Како су браћа славила исту, славу Св. Јована, њихови се потомци, да би могли долазити о слави једни код других, поделе и Руђини потомци узму за славу Св. Николу, а Бранилови остану при Св. Јовану. Отуда данас сви прави Пивљани, па ма где они били, славе "или Никољдан (6-ХII) или Јовањдан (7-I).

У току XVI века пивско се становништво подмладило и умножило прираштајем и досељавањем. Пива је остала у залеђу Турака, који су је прошли и отишли ка границама Дубровника, Млечића и Угарске. Била је мирна, те је становништво несметано радило своје послове и напредовало како у земљорадњи тако и у сточарству, јер је све унаоколо било пусто. Обновили су се стари занати и свакој израђевини било је прође, пошто је све што је народ раније имао било пропало и уништено у ратовима и немирима.

После косовске пропасти и првих навала турских, велики број Рашана и људи са Косова и Метохије напуштали су и своје домове:^[81] једни се кретали, у мањем броју, ка северу, Београду и Смедереву, а други у већем, ка. западу. Од ових који су се кретали ка западу неки су после етапнога задржавања у Зети и Далмацији (Аџићи, Љешевићи, Гаговићи) доспели у Пиву и ту се настанили. Староседеоци су били многобројнији, богатији и етнички јачи од досељеника и ове су у се претопили и наметнули им своје обичаје и славу (Аџићи нпр. напуштају своју славу Велику Госпођу и узимају општу, Св. Јована), али и досељеници уносе у домаће становништво своју физичку снагу, покретљивост и искуство.

Изгледа да се мешавином староседелаца са досељеницима нагло почело увећавати пивско становништво, те већ крајем XVI века, на сто година после пропасти Херцеговине, имамо у Пиви становништво које подиже велику цркву и даје богате прилоге цркви. "1573 год. подиже манастир на врелу Синцу Саватије, митрополит херцеговачки, а доцније патријарх пећски, отчаством од Пиве, подријеклом Руђић"^[82] На 14 година доцније пописа се манастир,^[83] а године 1626. пописа се препрата у манастиру Пиви трудом кир-Аврамије игумана и војводе Павла Драшковића и трудом Дуке Вуковића.^[84] 1673. године старац Раде и поп Симеун Дучић са синовима Ивом и Јовом и Андрија Радовић са браћом и Лека Мајсторовић и Секулови синови Марко и Бобовац приложише Баре манастиру.^[85] Већ 1711. године помиње се као преписач у манастиру ђакон Василије Пивац.^[86] Даље, године 1732. помињу се као сведоци на обнови прилога Бара (напомена 4) манастиру Пиви: кнез Милија Крунић, кнез Вукоман Петровић, Вукоман Вуиновић и кнез Јован Тадић и Вучић Кулић и Петар Кујунџић и Мићан Голианин.^[87]

Сачувале су се три тапије на основу којих Манастир Пивски полаже право на. земљу звану Бостани у селу Ораху. Тапије су на турском језику: једна из XVI, једна из XVIII а једна са почетка XIX века. Све су три преведене, али врло рђаво. Преводио их је неко ко није добро знао српски, а отштампане у Босанској Вили за годину 1895, на стр. 298. Ове су тапије знатне колико ради своје садржине, у којој се помињу места и имена људи, толико ради расветљења ондашњих административних и политичких прилика. Због тога доносим у напомени прве две тапије у целини а трећу у изводу.^[88]

Сви су ови наводи доказ да се пивско становништво није гасило нити староседелачко прекидало од Немањићскога доба па до наших дана. Било је прилика да се јако смањило, као оно у времену ратова Херцега Стјепана и његових синова са Турцима, али се затим опет намножавало које прираштајем које досељавањем, те већ у XVII и XVIII веку видимо читаве поворке Пивљана како се селе из Пиве и једни иду у Босну ка Гласинцу и Сребрници, а други у северозападни део београдског пашалука, у Подриње. У Пиви данас има староседелаца 61.2.8% (у Жупи 55.30% а у Планини 59.8%) док у околним племенима - Дробњаку, Никшићу, Голији, Рудинама и Гацку - или има нешто мало староседелаца или их нема никако.

Поименични преглед порекла данашњих родова и породица у Пиви

После староседелаца у Пиви има највише Дробњака, 6,29%. Они су сви у селима на Планини (највише их је у Горњим и Доњим Црквицама), а доселили су се већином око средине XIX века, само неки у новије доба.

После Дробњака долазе по броју Гачани, са 5,68%, па онда досељеници из Старе Црне Горе, са 5,28%.

Има пет породица са 12 кућа за које се зна да су досељеници, али се "не зна одакле су".

Оне су бесумње своју кућу и огњиште напустиле због каквог кажњивога дела, па да не би нова средина сазнала ко су и шта су, оне су криле у почетку своје порекло, а доцније се то и заборавило, те њихови потомци заиста и не знају откуда су им стари дошли.

Пада у очи да у Пиви има много презимена, иако у њој има доста староседелаца. Тако није у осталим племенима. Свакако је тако у Пиви зато што су Пивом Турци дуго управљали и што је у њој било доста чифчија, те је турски начин прављења. презимена, да се деца презивају по оцу, преовладао и потиснуо стара презимена.

XIV. Статистика

Док су се у понеким крајевима српских земаља, на пр. у Војводини, водиле колико толико тачне књиге о броју домаћина у појединим селима и крајевима, дотле се у Црној Гори и у српским племенима око ње слабо на то обраћала пажња. Једино ако је неки путник, научник приликом проласка забележио колико отприлике има неко племе или место домова или становника, иначе других података нема. И турске власти су водиле неку статистику о броју домова по појединим насељима због харача, због војнице, због десетка и других дажбина, али то је све толико нетачно да се човек на то никако не сме ослонити нити на основу тих дата изводити ма какве закључке. Податке за те турске статистике обично су давали сеоски кнезови или племенски оберкнез и, разуме се, они су увек подносили мањи број домова, да би се мање дажбина плаћало. Они су у томе ишли толико далеко да су читаве крајеве појединих села или читава села изостављали, само ако су могли. На пр. у једној турској статистици из 1851-52 године о Дробњаку^[90] изостављена су села Петњица и Тушина и пола насеља у Шаранцима, који су се тада рачунали у Дробњак.

Ни наши свештеници нису раније водили књиге рођених, умрлих и венчаних. И сами су били или неписмени или полуписмени, те нису такве књиге ни могли ни умели водити. И у Пиви и у Дробњаку те црквене књиге почеле су се водити тек од осамдесетих година прошлога века.

Откада је Пива потпала под Црну Гору водила се статистика броја домаћина по селима, као и број домаће стоке и број рала и коса обрађене земље због порезе. У овим подацима број домаћина прилично је тачан, али нигде нема броја становника, а статистика домаће стоке и обрађене земље нетачна. је, јер су то сељаци сами пријављивали. Тако се поред највећега труда да се какви тачнији статистички подаци о Пиви и њеним насељима из ранијих времена приберу није у томе успело.

Уколико је познато први је Гиљфердинг, педесетих година прошлога века, забележио да Пива има 270 кућа, да сваки домаћин плаћа по 126 гроша порезе, 150 гроша војнице и 3 червонца десетине на годину.^[91]

Пива је ушла у састав Црне Горе на Берлинском конгресу 1878 године, а извршен је попис у њој 1883 године.^[92] По овоме попису у целој Пиви било је 926 домова са 5.766 душа (тј. по 6,18 душа на једну кућу) Пада у очи велика разлика у броју домова по наводима од Гиљфердинга (1857 године) и ових од 1883 године - дакле више за 656 домова по попису од 1883 но што је Гиљфердинг забележио, што би чинило прираштај на годину по 25 домова и нешто више. То није могућно и несумњиво су Гиљфердингови подаци нетачни. Сељаци су свакако били пријавили број домаћина само упола из бојазни од плаћања разних дажбина држави и спахијама.

Имамо статистику од 1911 год. коју сам ја извадио из књига за наплату пореза. По тој статистици било је у Пиви:

1) У Капетанији Жупа Пивска, у 26 насеља, 790 домаћина. 2) у капетанији Планина Пивска, у 31 насељу, 651 домаћин. Дакле, свега 1441 домаћин. Из овога излази да је прираштај, према попису од 1883 год., за 28 година 155,6%.

Статистичка табела општине Жупопивске

За 1921 и 1931 год. имамо статистику по званичном попису од тих година. Тако по попису од 1921 год. имамо у Пивској Жупи 886 домова са 4.511 становника -по 5,2 на један дом; а у Пивској Планини било је 640 домова са 3.395 становника -по 5,3 становника на један дом.

По попису из године 1931 било је у општини Пивска Жупа 970 домова са 5.284 становника приближно по 5,4 становника на један дом; а у општини Пивска Планина било је 811 домова са 4.487 становника - око 5 становника на један дом.

Статистичка табела општине Планинопивске

Интересантно је посматрати прираштај становништва по појединим селима у Пиви у току десетогодишње периоде од једнога пописа до другога. Било је доста расељавања у овом периоду, те отуда нека села имају мање становника 1931 но 1921 год., а у некима пак прираштај је био велики. То се најбоље види из двеју овде приложених табела.

У попису од 1921 год. неки засеоци или горњи и доњи део села нису узимати као самостална насеља, те их и нема у списку насеља, док се у попису од 1931 год. помињу као засебна села и имају свој број домова и становника. Отуда и излази већи број села (пописних јединица) у 1931 но што их је било у 1921 години.

XV. Пивљани изван Пиве

Она херцеговачка изрека "Херцеговина цио свијет насели а себе не расели" може се лепо применити и на Пиву. Пива је мала, њена су прва насеља малобројна, али Пивљана има по свима српским крајевима.

Исељавање из Пиве почело је рано. Већ крајем XVII века имамо Пивљана у Боки Которској^[94] као виђених породица. То се исељавање наставља кроза сва времена и траје до најновијег доба.

Према предању и подацима могло би се рећи да су била три главна периода у исељавању Пивљана: један у другој половини XV века, у времену пропадања српских државица; други у првој половини XVIII века, у времену устанака. и сеоба под патријархом Арсенијем IV Шакабентом; и трећи крајем XVIII и почетком XIX века, у доба Кочине крајине и устанака за ослобођење. Исељавање је у првом периоду било управљено ка Боки Которској, Далмацији и ка северозападу; у другоме ка Босни и Подрињу, односно Славонији, а у трећем ка Староме Влаху, одакле су се неки исељеници етапно спуштали у Подриње, у Ваљевску Подгорину и у Шумадију. Тако има данас Пивљана у Боки, у Херцеговини, у Босни, у области старе Рашке и у северној Србији. Сви они знају да су пореклом из Пиве, а неки знају кад су се иселили и од кога су рода.

Према подацима у досадашњим књигама Академијине публикације "Насеља и порекло становништва" има Пивљана изван Пиве у овим пределима:

1) У Дробњаку су Пивљани:

Божовићи, Голубовићи и Пицурићи у Дубровску. Они су од Ушћумлића и доселили су се око средине прошлога века на земљу дробњачку као чифчије.^[95] А Ракетићи на Добријем Селима^[96] и Вуковићи^[97] на Боровцу ранији су досељеници из Пиве.

Сви славе Св. Јована (7-I).

2) У Полимљу и Потарју су Пивљани:

Бајиловићи ^[98]) у Врановини, славе Св. Јована, Василијевићи^[99] у Орљу, славе Св. Ђорђија, Пивљани^[100] у Крћу, славе Св. Архангела, Пијевци^[101] у Голешу и Славотићу - славе Св. Јована, Пијуци у Кричку, муслимани, Пузи^[102] (Рви, Власоње, у Ђурашићима, Тооцима, Барицама, Бабинама, Џурову и Избичњу - славе Св. Николу, Станојевићи^[103] у Црнузи, Тешовићи^[104] у Ограђеници, славе Св. Ђорђија, Шалипури^[105] у Голеши, Тооцима и Мажићима, има их у Србији, славе Св. Јована.

3) У Вишеградском Старом Влаху Пивљани су:

Сташевићи и Тотићи у Пријеворцу и Јовановићи у Зубачу, сви славе Св. Јована. Ове су три породице истога рода, а род су са Јелисавчићима у Биоски у Ужичком округу. Сви су од Бајагића из Пиве.^[106] Крунићи у Штрбачкој Ријеци од Крунића из Пиве, ту досељени пре 150 година; славе Св. Јована.^[107] У Сребрничком срезу има Крунића под именом Томића и Миличића. Прво су се отселили из Пиве у Пећ па онда у Сребрницу.

4) У Ужицу су Пивљани:

Љешевићи досељени шездесетих година прошлога века;^[108] и Цицварићи у селу Никојевићима од Гаговића с Безуја.

5) У Ваљевској Колубари и Подгорини Пивљани су:

Пимићи (њихов су род: Панићи, Бранковићи, Антонијевићи, Станковићи, Адамовићи) у селу Дупљају, сви славе св. Јована^[109]. Терзићи у с. Кланици, славе св. Јована^[110] (с њима су род Мијатовићи, Мосоровићи и Ристићи). Дудићи (род са Џодићима) у Клинцима, славе св. Ђорђија^[111]. Тодоровићи у Кључу и Ђуричићи у Рајковићу, досељени у првој половини XVIII века - славе св. Ђорђија^[112]. Пиваљевићи и Танасијевићи у Кључу, досељени у првој половини XVIII века - славе св. Ђорђија^[113]. Перишићи у Сушици (Колубара), досељени у првој половини XVIII века - славе св. Ђорђија^[114]. Вујичићи и Алимпићи у Туђину досељени у првој половини XVIII века - славе св. Ђорђија^[115]).

6) У Сарајевском Пољу Пивљани су:

Јошиловићи у Долцу, досељени пре 135 година, звали, се у Пиви Пијуци - славе св. Арханђела^[116]. Васићи у Лукавицама, у Крупцу, у Старој Гори, у Кијеву, у Пољанама од Аџића су - славе св. Јована^[117]. Анићи у Неџарићима: од Васовића^[118]. Радојевићи у Лужанима од Радојевића; досељени пре 80 година - славе св. Николу^[119]. Шоје у Осијеку, од Бајовића - славе св. Николу^[120]. Чепици у Осијеку од Апрца - славе св. Илију^[121]. Мићићи у Рељеву, од Бошковића - славе св. Николу^[122]. Моћевићи у Слатини, од Аџића - славе св. Јована^[123]). Јевтановићи у Сарајеву - св. Саву^[124].

7) У Горњем Драгачеву - Србија - Пивљани су:

Микановићи и Мишевићи досељени пре 140 година - славе Игњатијев-дан^[125]).

8) У Херцеговини Пивљани су: Старовићи, Слијепчевићи, Поповићи и Давидовићи у Самобору - славе св. Саву^[126].

9)У Лепеници (Шумадија): Гојковићи у Белошевцу, славе св. Јована,^[127].

10) У Ваљевској Тамнави: Кованџићи у Јабучју, досељени, у првој половини XVIII века - славе св. Ђурђиц^[128]. Крсмановићи у Забрежју, досељени у првој половини XVIII века; славе св. Јована^[129] Кузмановићи у Букору, досељени првој половини XVIII века, славе св. Јована^[130]. Марићи у Љутицама, досељени у првој половини XVIII века, славе св. Николу^[131]. Поповићи у Паљусима, досељени у другој половини XVIII века, славе св. Ђорђија^[132]. Симонићи у Радљеву (зову се и Ивковићи) досељени у првој половини XVIII века, славе св. Јована^[133].

11) У Боки Которској Пивљани су:

Пивљани у Подима, ту се помињу 1693 године; славе св. Ђорђија^[134]. Милутиновићи у Крушевицама - ту се помињу 1693 године - славе св. Николу^[135].

12) У Рађевини Пивљани су:

Живковићи, Обрадовићи, Бранковићи, Тадићи, Пурићи, Тамићи, Ђукановићи, Матићи, Пурковићи, Васиљевићи, Ћирковићи, Марковићи, Степановићи, Недељковићи, Ђурићи, Ћирићи, сви у Костајнику, досељени у почетку XVIII века; славе св. Архангела^[136].

Митровићи, Марковићи, Илићи, Деспотовићи, Петровићи, Мишковићи, Ковачевићи, Вујићи, Марковићи, Благојевићи, Ђурићи, Мићићи, Тадићи, Јакшићи, Грујичићи, Симићи, Пантићи, Мијатовићи, Пешићи, Јокићи, Грбићи, Ђукићи, Бојићи, Деспићи, Гајићи, Кузмановићи, Лукићи, Стевановићи и Петковићи - сви у Церову, доселили се у XVII веку, славе св. Ђурђија^[137].

Дивљаковићи у Кржави, доселили се у првој половини XVIII века, славе св. Архангела^[138].

13) У Јадру Пивљани су:

Антонићи, Никићи, Илићи, Јовановићи и Богдановићи у Зајачи, доселили се почетком XVIII века, слава им је св. Ђурђиц^[139]. Матићи, Томићи, Восиљевићи и Јовићи у Зајачи, досељени у првој половини XVIII века, славе св. Јована^[140]. Пантићи, Ђунићи, Ковачевићи и Антонићи у Пасковцу, досељени у првој половини XVIII века, слава им је св. Ђурђиц^[141]. Ћор-Илићи у Плочи, доселили се у првој половини XVIII века, славе Срђев-дан^[142]. Јеринићи (старо презиме Кујунџићи) у Клупцима, досељени у првој половини XVIII века, славе св. Николу^[143]. Драгићевићи и Добриловићи у Тршићу, досељени у другој половини XVIII века, славе св. Јована:^[144]. Игњатовићи у Коренити, досељени у другој половини XVIII века, славе св. Ђурђиц^[145]. Лазићи, Гајићи, Стевановићи, Матићи и Петровићи - сви у Помијачи, доселили се у првој половини XIX века - славе св. Јована^[146].

14) У Гружи Пивљани су:

Тијанићи у Гледићима, досељени из Колашина у време Карађорђево, славе св. Петку^[147]. Марковићи у Љуљацима, доселили се у првој половини XVIII века, славе св. Јована, од потомака Баја Пивљанина^[148]. Павловићи, Петронијевићи, Мијатовићи у Љуљацима род с Марковићима, доселили се пре Карађорђа, славе св. Јована^[149]. Марковићи (Пантелићи, Филиповићи, Драговићи и Алексићи) у Љуљанима, досељени пре Карађорђа, славе св. Јована^[150]. Милићи, Красојевићи, Радошевићи и Сарићи, род с Марковићима;, у Љуљацима, славе св. Јована^[151]. Бачаревићи у Радмиловићу, доселили се пре Карађорђа, славе св. Јована^[152] Мрљеши (Павићевићи, Синђићи) у Топоници, славе св. Јована (24-VI)^[153]. Мићићи (род Марковићима у Љуљацима) у Опланићима, дошли после Карађорђа из Чајетине, славе св. Јована^[154]).

Бесумње има осим ових изређаних породица још доста Пивљана у нашим крајевима. Надати се, кад изађе ова књига да ће се многи јавити да су Пивљани и да ће се ова глава исправити и допунити.

Услед непрестанога сељакања и услед турске управе многе су наше породице изгубиле своје старо презиме, а многе су презиме често мењале. Због тога често налазимо код нас да цело једно село слави исту славу и да су му све породице једног порекла, а међутим имају по десет, па и више, родова са разним презименима. Добро би било да се просто законом забрани да се презимена мењају.

Овако широко распрострањење Пивљана изван матице у Пиви: по суседним пределима Херцеговине и Црне Горе са Боком Которском, по Потарју, Полимљу, Вишеградском Старом Влаку и осталој старој Рашкој, по Гружи, Лепеници и осталој Шумадији, по Рађевини, Јадру и осталом Подрињу, по Драгачеву, Ужичком крају, Ваљевској Подгорини, Колубари, Тамнави са другим крајевима Србије, Сарајевском Пољу и осталој Босни, - одакле су исељени Пивљани одржавали везе са својом матицом у Пиви, - допринело је извесној нарочито истакнутој историској улози ове (планинске области у старој Херцеговини. То је не само одржавање националне везе између Пиве, са архимандритом Пивског Манастира Арсенијем Гаговићем на челу, и устаника у Србији, са Карађорђем на челу (види даље стр. 491-492). Већ је то такође и предлог Пивског архимандрита Арсенија Гаговића, поднесен лично у Петрограду 21 новембра / 13 децембра 1803 године, дакле уочи Устанка у Србији, о. оснивању Словенско-српске државе под заштитом Русије.^[155]

XVI. Психичке особине Пивљана

Пивљани су чист тип Херцеговца, динарскога човека; који је у планини живео, сам се развијао и сам себи своју културу стварао.^[156] Има код Пивљана нешто у психи што их разликује од Дробњака и од других црногорских Брђана, а то је нека врста повучености, скромности и неповерљивости, што је по моме нахођењу дошло од досадашње њихове усамљености. Кад су у пољу, сељаци пивски радо ступају с човеком у разговор и хоће да учине сваку услугу; међутим на скупу, у хану или на тргу тешко ступају у разговор и још теже се поверавају страну човеку, што је сушта противност Дробњацима. "Пивљани полако иду, полако али зрело мисле, полако говоре и све је код њих одмерено и као са неком натегом", веле наши људи.

Пивљани су физички врло развијени; и спадају међу најбоље развијене делове нашег народа. Раста су, обично висока^[157], плећи и прсију широких, грудни кош им је више четвртаст но обао, снажни су "као земља", имају доста велику главу и прилично дебеле усне, кукови и карличне кости су им доста развијени, спорога су хода, дебелих ногу (развијених листова), великога корака и широких стопала. Длакави су (рутави) по- раменима, леђима и грудима^[158]. Боја им је косе и очију већином мрка (види сл. 23 и 24).

Теже је утврдити душевне особине Пивљана. Зна се да између Жупљана и ових са Планине има неке разлике. Војвода Лазар Сочица често је корео Жупљане са Планинцима и говорио: "Погледајте: како су ови са Планине отресити и како на њима све лијепо стоји, па макар и подерано било". И међу самим Пивљанима постоји мишљење да су Жупљани скромнији и бистрији но Планинци, а ови да су поноситији, бољи домаћини и гостопримљивији^[159]. Па и између сељака у Планини има разлике. Они у селима дуж кањона Пиве куд и камо су отреситији него они испод Дурмитора и око Сушице. Тако исто нису ни сви Жупљани једнаки.

Поједине породице у Пиви се истичу извесним психичким цртама. Зна се да су Кулићи и Војиновићи окретни и живи, велике шалџије и кад се шале добро је, иначе су напрасити и злопамтила. За Тадиће и Шипчиће веле да су окретни и довитљиви, способни за шалу, за смех, за трговину, за живот и уопште за све. Бајагићи добро причају и политичари су. Тако се исто зна да су такви и Брежњани, нарочито Дурутовићи и Ђукановићи^[160]. Сердарство је било у Пиви у кући Гаговића; прво војводство у кући Јоковића, па прешло на Љешевиће, а са ових на Лазара Сочицу.

Докле су Пивљани у Пиви овакви како су окарактерисани, дотле су, кад напусте свој крај и дођу у нову средину, људи који се умеју снаћи, окретни и живи, способни трговци, добри домаћини; њихова физичка појава и природна бистрина даје им надмоћност над мештанима, те их ови цене и истичу над осталима; једном речи способни су за живот, али су способни и за зло. За Пивљане у Лозници Цвијић вели: "Пивљани су стари досељеници. Припадали су неким угледним породицама из Пиве. Сви су били имућни, имали земље, коју су давали под "аренду". Сами су мало радили, али су умели "располагати", како се онда говорило. Свет се чудио њиховој вештини да с мало рада врло добро живе. Није код њих било разметања јунаштвом и хвалисавости, а имали су неке боље тежње и неку врсту отмености; осим тога оштар понос и начин понашања који је уливао респект и старинцима. Ретко су се с ким спријатељили, а били су верни пријатељи на које се могло у најтежим приликама ослонити, а оне су онда у Лозници биле честе"^[161]. "Пивљани су убојице, тако је наша наопака крв", рече ми једном у разговору Милош Бајагић, племенски капетан. Ова опаска једног виђеног Пивљанина објашњава појаву што су готово сви чувени хајдуци из друге половине XIX века у западној Србији били пореклом Пивљани (Јосовац од Јелисавчића из Заовина, старином Бајагић, Солдатовић из Драгачева, Бркић из Папратишта, Болмази из Дубраве код Ивањице итд. Сви су старином Пивљани). Љуба Павловић, испитивач ваљевскога и подринскога краја, где има доста досељеника из Херцеговине, -нарочито из Пиве, вели: "Бањани, Граховљани и Пивљани су чувени хајдуци и вечити незадовољници, а међу њима никада слоге и братства, вечита подвојеност и самоћа".^[162]

Пивљани су строго морални људи. Жене се обично из суседних или даљих племена, врло ретко из суседнога села а из свoга никада осим "погрешком".^[163]

Много се води рачуна о кући из које се девојка узима и од кога је девојачка мајка. "Ништа горе но несоја у кућу довести" и "каква мајка онаква и ћерка", веле Пивљани. Кад девојку дају из куће и сватови је поведу, отац или најстарији рођак, овако јој говори у виду благослова: "Пођи, поступи (послушај), срети, испрати за годину дана, тако ти не била проклета наша храна".

Ако се деси - што је врло ретко - да нека девојка добије ванбрачно дете, онда је она презрена од њенога братства и забележена у целоме племену.^[164] Ово иде у дивљаштво и нимало није човечно, али патријархални морални закони су тешки и строги. Ако пак неки виђени човек нема деце са својом женом, онда му се гледа кроз прсте ако добије ванбрачно дете и усини га, само да му се не би траг утро. Развод брака у Пиви не постоји.

Пивљани су, као и остали српски сељаци у Херцеговини, побожни: моле се богу уочи празника и недеље, понека кућа има "иконлук" са кандилом и иконом крснога имена. Имају сада приличан број цркава, а до пре 80 година манастир им је замењивао сеоске цркве и он је општи. Неки предак Делића, као дечко би одведен у Цариград, потурчи се и ступи у царске делије (отуда и презиме Делић), врсту јаничара. Постане старешина делија и обогати се. Под старост врати се кући и понова се покрсти. Да би свакоме показао да је био и муслиманин, он још за живота начини "нишан" на "мазар" (споменик за гроб) и на самрти нареди да му се тај нишан стави чело ногу, а крст чело главе. То и учини и тако је гроб имао обележје хришћанства и муслиманства^[165] Пивљани гроб зидају. Стране гроба зову се "бедримице" а гроб се покрива плочом, те земља не пада непосредно на мртваца. У случају смрти на путу они мртваца сахране у најближем гробљу, само ако је српско.

Докле су Пивљани изван Пиве склони и на казнима дела, дотле су у своме месту поштени и не памти се да је било разбојништва или убиства из користољубља. Лети је пуна планина говеда; и коња без чобана, иду куда хоће и пасу где, хоће и никад се ниједно не изгуби. Ситна се стока чува због вукова, а не због чега другога.

Са капетаном Бајагићем пошао сам из манастира (5 августа 1912 године) за Брезна. Капетан је носио "дацију" (порез) око 6.000 перпера у бисагама на своме јахаћем коњу. Заноћили смо у Доњим Брезнима, на друму, у некој кошари без пода и без стакла на прозорима, коју су они звали хан. У хану су била два одељења: једно за спавање гостију, а друго са тезгом за пиће, а по средини је био ходник (по њиховоме "портик"). Цела кућа са свим покућанством и пићем није вредела ни 500 динара. Бајагић скинувши бисаге с новцима баци их у ходник до самих врата. После малога одмора ми хтедосмо изаћи да се прошетамо и капетан Бајагић рече механџији: "Дрека (тако се звао механџија), бога ти, убаци ове бисаге са дацијом тамо иза банка (тезге) да не стоје овдје у портику". На то Дрека плану: "Зар ти, капетане, можеш и посумњати да у мојој кући може што нестати? Ако си што тако мислио одмах да ми идеш из куће, јер је то за мене срамота. Не само што ће те бисаге преноћити ту у портику, но нећу ни врата затварати". Капетан се стаде извињавати Дреки да он то није ни мислио, но да се људи не спотакну ноћу на бисаге, ако би ко улазио... И би како Дрека рече: бисаге са новцима осташе у ходнику и врата осташе целу ноћ отворена... Сутрадан се капетан и ја растадосмо, ја пођох за Дробњак а он сам преко Војника за Никшић.^[166]

Задруге су се биле очувале у Пиви до пред I Светски рат. Истина, није било сувише великих задруга, али их је било врло много од десеторо до петнаесторо чељади, нарочито у селима на Планини, где је главно занимање сточарство, које се без задруге не може развијати нити одржавати. Највећа задруга 1912 год. била је у Спасоја Радојевића на Брезнима. Старешина задруге и "домаћин" је обично отац или најстарији члан по годинама. После оца долази најстарији син, а ако овај не ваља, онда најспособнији и највреднији ("ко снагује, тaј старешинује", веле Пивљани). Увече се наређује шта се има сутра радити, и ту нема противречења. У кући је невеста најмлађа, па девојка. Домаћица је најстарија после домаћина, она је старешина унутра у кући.

У задругама деца са млађим женама засебно седе за трпезом, а људи и сви одраслији засебно. Најамници (слуге) ручавају са људима и сматрају се као чланови породице.^[167] Ујутру прво устају невесте и девојке, помету и успреме кућу и наложе ватру; затим устају жене, па тек онда људи.

Иако се Пивљани сматрају као спори мислиоци, они ипак имају оштро око и фини суд. Главна сметња, њихову развијању била је у томе што су били кроз сва времена беспућем одвојени од целог света, што нису имали школа и што су имали за најближе суседе гатачке Србе муслимане, који су били надалеко по злу чувени. Докле је кроз Дробњак пролазио главни друм, који је од најстаријих времена везивао Приморје и живе трговачке и културне центре Оногошт и Врхобрезницу (Риђане-Таслиџу, данас Никшић, Пљевља), дотле кроз Пиву нити је кад било нити сада има икаквог живљег саобраћаја. Али природна бистрина и здраво расуђивање постоји и код Пивљана исто онако као и код осталих наших Брђана, само што је то прикривено и неизрађено. Додиром са културним срединама и школом та се даровитост појављује и Пивљани у томе мало коме уступају.^[168] Њихове пословице: Злу браву зла паша не гине; Христос се родио, а ја сам се бачио; Ништа горе но несоја у кућу довести; Зна гара ђе је бара;^[169] Многога ми је празна кућа усрећила; Коњ се познаје по ходу, а човек по збору, итд., показују бистре и оштроумне људе.

Тако исто и припеви уз гусле показују бистрину Пивљана, као ови:

Тешко вуку меса не једући,
А јунаку вина не пијући,
Добру коњу зоби не зобљући,
Празној ћеси често кумујући.

Тешко капи на ћелавој глави,
А копчама на кривим ногама;
Тешко звонцу на шугаву јарцу
А брцима на слинаву старцу.

Тешко мене силом пјевајући,
У буџаку баби слушајући,
Удовици самој спавајући,
Калуђеру на њу гледајући.

Тешко пушци у страшљивој руци,
А јунаку у братству нејаку;
Тешко ватри од љескове гране,
А пуници од зетовске хране.

Тешко селу куда војска прође,
А ђевојци која сама дође,
Прво ти је јутро прекорена:
"Да си добра, не би дошла сама".

Нема лажи без сиједе браде,
Ни весеља без момчади младе;
Нема љета без Ђурђева дана,
Нити брата док не роди мајка;
Нема огња без стржева пања,
Ни милости без невјесте туђе,
Ни љубави праве без ђевојке...^[170]

XVII. Из живота и обичаја Пивљана

Моба

И данас у Пиви постоји моба, и то само за косидбу и грађење куће. Сами сељаци дођу на мобу самораници и покосе јој ливаду. Богатији домаћини који имају доста земље, те им је тешко то средити са својом чељади, позивају мобу. Већина мобара долазе на мобу из чистог поштовања према домаћину, а остали долазе што их је домаћин задужио са нечим опет у раду око сређивања летине: било да им је дао волове за свучу сена, било коње за вршај, било да му је прошле зиме позајмио мало пиће за стоку. Овакав домаћин мора добро да угости мобаре. Чим се изјутра скупе да им се ручак: обично сира, цицваре и кисела млека са хлебом; за ужину им закоље према броју косачи или двизицу или овцу јалову или овна; а за вечеру спреми им се пита са доста кисела млека и скорупа. Пиће се не даје за ручак и ужину из бојазни да се косци приликом утркивања не би косама исекли; а понеко даје по једну чашу ракије пред вечеру и кафу негде пре јела, а негде после јела. Косци на моби одреде између себе једнога за "козбашу", који ће ићи пред косцима и управљати косидбом, - а то је обично најбољи косац - и једнога за "остојбашу", који иде у реду последњи. Обично је то какав шаљивчина, који прави смех у дружини.

За ужину козбаша добија главу од закланог брава а остојбаша тртицу са репом. Моба је весеље у дотичној кући; сва су чељад на ногама у чистом руху, а косци сви у белом, те изгледају на ливади као лабудови кад иду један за другим. Цео се дан чује песма, а увече негде се и коло поигра...

Моба за грађење куће је друкчија. Ту сељаци, а негде и племеници, дођу домаћину који је почео кућу градити са воловима и коњима да му помогну да свуче "јапију" и дотера "клак" (креч) и камен за кућу. И то се ради у један дан, кад се сељаци договоре. На мобу за грађење куће долазе људи без икаква позива или какве раније обавезе. То је стари обичај који се још и данас чува и поштује. То је оно племенско: сви за једнога а један за све.^[171]

Крсно име (слава)

Крсно име је празник куће и "кућњега шљемена". Да се не би кућа (односно домаћин) постидела пред гостима и званицама, Пивљанин слави славу свечано и што боље може.

Ск. 9. - Облици славских свећа.

Зна се отприлике ко су званице и колико ће их бити. Званице долазе уочи крснога имена и ма вечери тога дана одреди се један између њих за "долибашу". Долибаша је главни гост: он седи у челу трпезе, зна најбоље напијати (држати) здравице и од њега здравица почиње.

На дан крснога имена, после ручка (на селу је ручак око 9^1/2-10 сати а вечера око 6^1/2 до 7 сати), званице са домаћином праве крсну свећу, која је увек трокрака (ск. 9). и може бити разнога облика; а домаћица меси "крсни хлеб" крсни Колач (ск. 11) - од пшеничног брашна. Крсни колач је пресан - врста погаче - ишаран проскурником и другим шарама.

Ск. 10. - Кабао са славском свећом на дан славе.

Жито се не кува за славу.

На вечери на дан крснога имена је главни славски обред. Прво се постави трпеза, па домаћин, опкољен гостима, запали славску свећу и прилепи је на кабао^[172] (ск. 10) у који се музе млеко и у коме треба да има мало воде "да овце не пресушују". Кабао са свећом намести се на какво видно место да га "софра" (трпеза) може гледати. Затим се устаје у "славу светитеља" и напија прва здравица у славу божију.

Ск. 11. - Славски колач.

После се седа за трпезу и у том домаћица доноси крсни колач и предаје долибаши. Долибаша га прима, стави на колена, окреће га и чита му молитву: "Колико у тебе зрнаца, онолико у нашега брата домаћина оваца, јагањаца, жутица (наполеона) и сваке добре среће,. а највише мушких глава; која те ријека мљела онолико у нашега брата - домаћина сира и млијека" итд. Онда се хлеб ломи и утакмица је између оних који колач ломе ко ће нај већи комад добити. Половина колача дели се гостима, а друга половина се оставља попадији. Сутрадан по крсном имену гости се разилазе. Свештеник долази да прекади (да очита славски обред) кад стигне, јер један свештеник има по неколико села, у којима су куће веома растурене, те не може никако доспети ни у десету да изврши прекаду на сам дан славе. Њега чека половина колача и пола славске свеће, која се пали кад попа дође да врши прекаду.^[173]

О крсном имену домаћин служи госте добрим јелима и разним пићима, највише медовином и ракијом. Ретко се деси да се на слави неко напије. Уза сваки обед држе се здравице, намењену дому и домаћину, "кућњем шљемену" ("шљеме му стасито, име му гласито" ...), берићету, кумовима и пријатељима, гостима и званицама, путнику и намернику.

Обичаји о женидби

До пре осамдесетих година у Планини Пивској није било у селима ниједне цркве. Данас их има девет, и од њих је најстарија она у Кнежевићима (заселак у Црквицама), грађена шездесетих година прошлога века. У Жупи су биле неколике. Манастир је био општи и он је био заједничка црква за све племе.

Свака црква слави свога свеца (патрона), и на тај дан се скупља из околних села народ код цркве: држи се "вашар", како Пивљани данас веле. - Код манастира је сабор на Велику Госпођу. На сабору се на једној страћи чује песма и игра, а на другој кукњава и тужаљка. Младеж игра и пева. Играју се обично: зетско оро, "двоје и двоје" и неке друге старе игре. Они који су у жалости окупе се око жене која тужи и ту се добре "тужиље" (нарицаљке) изређају у тужењу и помињу у нарицању све мртве оних који су ту на окупу.

На вашарима се не води никаква трговина, само се продаје пиће и воће.

До Балканскога рата родитељи су у Пиви тражили девојку за сина, а отада се то изменило, и данас обично на саборима и на вашарима, загледа се момак у девојку, па то саопшти родитељима или, ако ових нема, старијој браћи или рођацима и замоли их да му ту девојку просе. Ови иду кући девојачкој на преноћиште и понесу плоску (буклију) ракије. Отац девојачки дочека их лепо као и друге госте. Кад седну за вечеру просиоци ће рећи: "Ви нас не питате због чега смо дошли, нити вам ми казујемо ... Дохватите ону ракију" ... Домаћин одговара: "Нећемо ракију, јер је старије јутро од вечери, па ћете ујутру казати због чега сте дошли". Тако остане до ујутру. Сутрадан се проси девојка, па ако се испроси, пије се ракија,^[174] ако не, иде се кући и носи ракија натраг. Ако се девојка испроси, просиоци се враћају кући младожењиној, испеку једног брава (овцу јалову или двизицу), намесе колача и узму боцу ракије. и све то носе кући девојачкој. Ово је "уговорна ракија".^[175] После свршене просидбе оба пријатеља сазивају своје суседе на ракију.

Затим домаћин младожењин купи сватове. Сваки сват кад полази на свадбу понесе кући младожењиној литар ракије, заклано јагње или двизе, погачу или питу. Пошто се свати окупе, деле се звања: "муштулугџија", онај који најављује сватове^[176]; "првенац" (првијенац), млад сват који иде пред сватовима; "стари сват", старешина и, заповедник у сватовима; "војвода", "барјактар" (ова:т који носи барјак), "домаћин" сватова, "кум", два "девера", "чауш" (тера -комору, успут бије кокошке и њему нема суда) и "пустосвати". Сватови иду на коњима и ред је да ноће у кући девојачкој. Сутрадан, кад се у тој кући постави трпеза и око ње искупе сватови, браћа или рођаци изводе девојку и предају је деверима. Она тада сваког свата пољуби у руку. Потом девојачки отац или други сродник, ако оца нема, предаје девојци "молетвену чашу" (тј. чашу са неким пићем) и каже: "Кћери, хајде пођи из свога сретнога рода у тај сретни твој дом; срео те свети Тома, те ми здраво дошла дома; наредио свети Спас, десио ти се добри час ко Христу и Јовану на Јордану; дао бог да се китиш срећом ко пшеница пљевом".

После тога сватови полазе и воде девојку, али пазе да не оду истим путем којим су њеној кући дошли (да не би девојка бежала од мужа), а тако исто пазе и кад долазе кући младожењиној. Кад сватови поизмакну од куће девојачке, један од својте девојачке зове девојку по имену. Девери пазе да се девојка на тај позив не окрене (да се деца не би уметала на ујчевину). Пре но што се дође кући младожењиној, сврати се у цркву и изврши се венчање, јер се невенчана девојка не сме довести кући младожењиној. Кад сватови дођу кући, додају младој накоњче, она, га прима, три пута га око себе окрене и најзад пољуби. Затим јој додају решето са житом, и ова баца жито на кућу и око куће, па онда решето баци преко куће.

Тек пошто се сврши овај обред сватови и девојка одјашу с коња, улазе с младом у кућу и наступа права свадба. Девери обводе младу три пута око огњишта, она разгрће ватру и на плочу ставља сребрн новац, а затим се са свима укућанима и свадбарима који су око огњишта редом пита и то је као нека врста претстављања и првога упознавања. За време док један девер обводи младу око огњишта, други јаше коња младинога и гони га око куће "да не би ђевојка побегла".

Свадба траје три дана, и она се проводи весело: младеж са игром и песмом а старији са мудрим разговором и шалом. Разуме се да никада не изостају гусле и песма. Трећега дана, када се хоће сватови и свадбари да разилазе, постави се "велика трпеза". Кад сви поседају, онда млада са кондиром (ибриком) воде а девер са ручником (убрусом) и легеном долазе и пре но што се почне јести девер свакоме свату и свадбару подноси леген, а млада посипа да опере руке. Пошто овај опере и обрише руке, вади сребрн новац, а богатији и златан, и баца у леген. Тако се изређају сви. Овај обичај се зове "пољевачина" (од поливати), и новац добивен на пољевачини припада млади. Нека млада за тај новац купи себи нешто ствари, а неке даду свекру, те им он набави неку овцу или какву јуницу за приплод. То се храни и умножава са домаћом стоком. Цео приход од овако створеног младиног имања припада млади и такво имање зове се "особина". "Особина" је многе велике задруге растурила и упропастила, јер се стварала завист и зла крв међу јетрвама због већих и мањих "особина".

Тамо нема мираза нити се какав мираз даје уз девојку, али девојка носи ковчег и у њему своје хаљине и бошчалуке (дарове) за домаће и за главне сватове, и носи, ако је мало богатија, хаљине за спавање: душек, јастук и поњаву, све од вуне. То је све натоварено на једнога коња и иде са сватовима.

Посебни део

А) Описи насеља и порекло породица у Жупи

Пивска Жупа данас обухвата сва пивска насеља на левој обали Комарнице-Пиве. У најраније доба Жупа је обухватала само насеља у долини реке Врбнице и делила се на Горњу до Плужина и Доњу од Плужина до реке Пиве. Доцније се Доња Жупа проширила на Мратиње и на насеља око Сињца. Ова насеља имају блажу климу и друкчију привреду од осталих пивских села, те је отуда и дошло име Жупа.

Као и раније, Жупа се и сад дели на Горњу и Доњу. У Горњој Жупи су села: Забрђе, Ковачи, Орах Осојни и Присојни, Јасен, Лисина, Стубица, Зуква и засеоци: Криводо (где су Пјешчићи) и Пољана Додерска; а у Доњој су: Смријечно, Столац, Горанско, Плужине, Мратиње, Будањ, Брљево, Милошевићи, Седлари, Стабна, Рудинице и Сељани.

Жупа је, у целини узета, валовита, тј. издељена је на предеоне целине долинама Пиве, Врбнице и Суводола. Саобраћај је између ових појединих делова врло тежак и мучан, што много омета промет и мешање становништва између себе. Тих предеоних целина има седам. Почевши од југа ка северу долази: 1) Површ, у којој су села: Брезна, Бајово Поље, Буковац, Миљковац, Рудинице и Сељани; 2) Горанско са својим засеоцима и са Зарисником; 3) Рбат између Буковице, Врбнице и Орашнице са највишим врхом Паносом; по странама овога Рбата су села,: Столац, Забрђе, Смријечно, Ковачи, Лисина и Орах Голубовића, а у челенци Врбнице су: Јасен, Орак Апрцовића, Зуква и Стубица. 4) Присоје реке Врбнице у коме су села: Стабна, Седлари и Милошевићи. раван Будањ између Врбнице и Суводола. б) Брљево између Суводола и Пиве; и 7) Мратиње са околином. Прегледаћемо у свакој од ових предеоних целина насеља и порекло њихових породица.

1. Мратиње

Село је на левој обали Пиве, најсеверније од свих села жупских. Сеоски поток разрио је кањон Пиве, створио себи пространо, доста плитко, корито, и у томе је кориту село. Село је окренуто ка реци. Око села су: на С планина Улобић, на Ј брдо Облик и на СИ зараван Препеличје. У село се може ући само на два места и то путем поред реке Пиве (ово је уска стаза преко стена и точила) и преко планине Улобићи, који је пут још врлетнији и опаснији но први.^[177]

Мратиње је богато текућом водом: поред потока, који кроз село протиче, има у селу доста, извора и чесама.

Њиве су по селу и око њега:. Ливаде су им: Кутије, Барни До и Дуба на Планини према Мратињу.

Око села је читав појас борове шуме, звани Омар. Главна сеоска гора је у Препеличју, и она је састављена од јелове, јасенове, букове и брестове шуме.

Село се дели на Горње и Доње, а средина села зове се Коштан. Село је на висини од 887 м. над морем.

Мратиње се сматра за једно од најстаријих села у Пиви. Оно је матица за многа насеља у области. Његово је становништво старо.

Родови и породице: Кокановићи (1 кућа, слави Св. Арханђела). Сматрају их за осниваче и прве становнике Мратиња. Прича се да је предак Кокановића чувао кокоши у Херцега Стјепана у Соколу; Херцег га заволи као добра и вредна човека, да му земљу у Мратињу и од кока прозову га Кокановић. Ћаласани (20 к., св. Ђорђије), старином су од Сарајева. Куће су им на Коштану. Од Ћаласана је Цијук и Первановић. Митрићи (8 к., св. Ђорђије) су у Д. Селу, а један живи у Барном Долу у Катуну. Огњеновићи (13 к., св. Ђорђије); од Огњеновића је и Турудија. "Они су се доселили у Мратиње из Бањана због убиства. Огњеновићи и Митрићи су исто братство. Радовићи (5 к., св. Јован) су у Д. Селу; дошли су с Пишча. Веруси (1 к., св. Лука), досељени из Пријепоља, где и данас има доста Веруха (1. п. ј. Верух, множ. Веруси). Вуковићи (15 к., св. Арханђео). Преци Вуковића су старином од Озринића са Чева у Црној Гори. Била два брата: Вуко и Вукота. Вуко је био хајдук, убију човека на Чеву и од крви побегну чак у Мратиње да би се склонили од освете. Настане се у Горњем Селу, где и данас живе само Вуковићи. Ово је било, како причају, у време зидања Пивског Манастира. Род су им Неимаревићи у Мостару и у Дробњаку.^[178] Мратињани нису радо гледали ове добеглице и чинили су им велике неправде. Тако Вуковићи од насиља Митрића одбегну у Дабар у Босни. Тамо су били 40 година. Један од ових из Дабра оде у Бањане и тамо се ожени и настани. Погине од чобана, а жена му са шесторо деце остане ту, па и данас у селу Миљанићима живе његови потомци. Остали се из Дабра врате на очевину у Мратиње. Од Вуковића су Шимуни (5 к.) и Пантовићи (1 к.) у Д. Селу (обоји: славе св, Арханђела). "Пасови" Вуковића: Вуко-Трипко- Илија-Васо-Јоксим-Радован-Лазар (данас [1912] човек од својих 45 година). Маснићи (3 к., св. Ђорђије) су родом из Зубаца иза Грахова. 1889 год. отселило се из Мратиња 19 домаћина у Србију. Од ових су Огњеновићи у Старој Бањи у Јабланичком срезу.

2. Плужине

Село је врло старо и једно од најлепших села у Пиви. Налази се у долини реке Врбнице, близу њенога ушћа у Пиву. То је лепа пространа долина са пуно -пропланака, заравни и ледињака. Око села су велика брда, сеоски комуни: на С Јазбине; на СЗ је блага страна Виногради, што је знак да су ту били некада виногради; на 3 Жагрица; на ЈЗ Краставица; на Ј Гола Глава и на И Зарисник. Село је све у питомој шуми. У селу има доста извора, али су слаби. Врбница никада не пресушује.

Плужине се деле на крајеве: Плужинско Брдо, Градац, Гојковића До, Сеоце и заселак Магуде. Куће су по крајевима подигнуте без икаквога реда; њиве су у селу, а ливаде у селу и на планини; стаје су такође у планини и по селу.

Катуни су Топаловића и Баланџића на Пишчу, а Маловића на Зариснику.

Као најстарији родови у Плужинама сматрају се:

Топаловићи (3 к.), који су се раније звали Ђукановићи по Ђукану који је био сакат у ногу и звали га Топал. Од ових Ђукановића је кнез Лалош, важна личност у животу Пивљана. Баланџићи (б к.), Сочице (2 к.) и Гојковићи (4 к.). Сви су истога рода и славе св. Јована. Старо им је презиме Будаковићи, па се доцније разродили. И данас се својатају.

Аџићи (б к.) су од Аџића из Лисине. Тасовци (2 к., св. Арханђел); досељени 1882 г. из села Требијева код Требиња. Маџари (5 к., св. Јован), род су Симуновићима из Стубице а то презиме добили су због некога претка који је ишао изван Пиве да ради па се вратио у капуту и панталонама. Ђаковић (1 к.), дошао с Пишча. Ниношевић (1 к., св. Јован), староседеоци; од њих је био кнез Нинош. Милић (1 к., св. Ђорђије) и Божовић (1 к., св. Никола), оба усташи, досељени из Фоче 1882 г. живе на Сочичиној земљи. Лубурићи (2 к., св. Никола) су од Лубурића из Голије, а старином од Вујачића са Грахова. Цицмили (2 к.), од Цицмила из Стоца. Маловићи (2 к., св. Јован), староседеоци. Станковић (1 к., св. Петка), дошао од Никшића пре 35 година, зову га "Црногорац".

3. Брљево

Село је над самим кањоном реке Пиве и потока Суводола, на једној заравни, иа земљишту таласастом. По селу нема шуме, али је има око села са свију страна. Изнад села је планина и катун Јаворак, а над планину се наднео Улобић са многим снежним наметима (сметовима).

Село је постало од некадашњег катуна. У селу има извор али је слаб. Њиве и ливаде су у селу око кућа, а стаје су заједно са кућама.

Куће су без икаквога реда по селу растурене. - На Брљеву живе Љешевићи (10 к., св. Јован). Љешевићи су родом из Метохије, из некога места између Ђаковице и Призрена. После Косовске битке отселили су се из Метохије у Љешко Поље у Зети, близу Титограда. Из Љешког Поља један се отселио у Кртоле, у Боки Которској и основао село Љешевиће (и данас постоји) код Љуштице; а други оде у Пиву и на месту званом Гусић, где је данас Пивски Манастир, оснује село Гусић. Ту су живели до краја треће четвртине XVI века, док им није земљиште одузето за подизање манастира. Они се онда раселе: једни оду на Гласинац у Босну, где их има и данас под именом Љешевићи и Кандићи, а други се отселе на матуне на Брљеву и ту куће подигну и село оснују. Преци Љешевића: Лука-Шћепан-Војвода Томо Војвода -Жарко-Крсто-Милосав (1924-човек од 40 година). Аџићи (6 к.) од Аџића из Лисине; Ћаласани (10 к.) од Ћаласана из Мратиња; Шимуни (3 к.) од Шимуна из Мратиња; Кужићи (3 к., св. Јован), старином из Бањана од Пејовића. Веле, неки њихов предак донео болест кугу, поморио свет а он остао жив и по томе прозову га Кужић. Васовићи (13 к., св. Арханђео), старином из Бањана, из села Петровића; прво су се настанили на Будњу где их има и данас.

4. Милошевићи

Село је над левим кањоном реке Врбнице, испод планине Кручице, на једном таласастом таванку. Куће су растурене по томе таванку без икаквога реда.

У селу има један слабији извор са кога сељаци пију воду.

Њиве су у селу, а ливаде су по селу и на Будњу (ном. Будањ). Стаје су заједно са кућама, а има их и на Будњу. Будањ је био раније катун за Милошевиће па се временом претворио у село. Данас је катун Милошевића у Штирном.

И Милошевићи су старо насеље. У селу живе: Ђорићи (8 к., св. Јован) старици. Смајићи (20 к., св. Јован) старинци. Аџићи (4 к.) од Аџића из Лисине; Ђалићи (б к.) пре 70 година дошли из Никшића; славе св. Јована. Ружићи (6 к. св. Ђорђије). Пре 100 година дошли из Јасеника из Гацка. Јововићи (1 к.) од Јововића са Забрђа..

5. Будањ (заселак Милошевића)

Будањ је близу Брљева. Село је постало од катуна села Милошевића; налази се на заравни између кањона Суводола и Врбнице. Терен је благи карст са много врло великих и дубоких вртача, које пропуштају воду.

На Будњу нема извора; има убао са кога народ пије воду.

Њиве су и ливаде у селу и око њега; тако су измешане стаје и куће. Планина и катун је заједно са Милошевићима у Штирном.

На Будњу су: Љешевићи (1 к.), дошли с Горанска. Васовићи (7 к., св. Арханђео); предак им се доселио из Петровића у Бањанима^[179]. Ђођићи (6 к.) од Ђођића из Милошевића. Ребићи (2 к., св. Ђорђије), пре 100 година дошао им предак из Јасеника из Гацка.

6. Стабна

На левој страни реке Врбнице, испод планине Кручице, у једној сувој продоли, на. висини од 900-1050 м. налази се село Стабна. Продо је присојна, жупна и отворена ка долини Врбнице. У селу има један извор са кога све село носи воду. Село се дели на крајеве: До, Главица, Баре, Пода и Међа.

Куће су растурене по продоли и појединим крајевима без икаквога реда. Њиве су у селу, а ливаде у селу, у Ковачима и у Кручици. Стаје су помешане са кућама. Катун је у Кручици. Село има доста шуме она се са планине спушта до изнад самих кућа.

Стабна са својом околином сматрају се међу најстарија насеља у Пиви. У селу и данас има једна градина, звана Ерцегов Град, а једна присојна страда испод те градине зове се: Виногради Ерцега Шћепана, што све значи да то насеље има везе са Херцегом Стјепаном. Кад се овоме дода живо народно предање - поткрепљено именима места и крајева - да је Херцег Стјепан имао у Стабну и неку врсту двора за летње становање, а око Стабна мале засеоке, у којима су живели његови људи - занатлије: ковани, седлари, самарџије, мутавџије, туфегџије, сукнари, Онда, бесумње, ово је насеље најмање из почетка XV века. Већ 1579 год. помиње се у једној тапији имао село Орах у општини Пива^[180] а то је заселак Стабна.

Стабна имају засеоке: Ковачи, Јасен, Орах, Седлари и Језера.

Ковачи су некада били катун за Стабна. Налазе се на десној страни Врбнице. Данас у Ковачима живи по која кућа од сваке стабњанске породице.

Њиве и ливаде су у селу; ливада има и у Кручици. Стаје су измешане са, кућама.

Јасен. И Јасен је на десној обали Врбнице, у страни над самим гредама. Њиве су ту око кућа, а стаје и ливаде на Рудним Брдима.

Орах. Имају два Ораха: Присојни или Голубовића и Осојни или Апрцовића. Оба су на десној обали Врбнице и то Присојни на благој страни испод Лисинске Пољане, окренут ЈЗ, због чега се и зове Присојни; и Осојни на благим странама: испод Лисине, окренут СИ, те му је отуда и то име дошло.

Њиве и ливаде у оба Ораха су око кућа. Присојни Орах има ливада и у. Језерцу. Стаје су заједно са кућама. Катун Голубовића Ораха и једнога дела Стабна: је у Корнати.

Пореске власти данас воде у својим књигама обадва Ораха као засебна села.

Седлари су се доскора рачунали као заселак села Стабна; данас се већ води м порезничким књигама као засебно село. Оно се налази између Милошевића и Стабна, у подножју планине Греда, које се вежу за планину Кручицу. Кручица је велика кречњачка маса, богата добром пашом. У Седларима су куће растурене по селу без икаквога реда.

Језера су заселак у подножју саме Кручице, у врху Стабна.

У селу су: Радојичићи (12 к. од ових су 7 к. на Ковачима, св. Јован) старинци су. Радојичића има у Почитељу, у Невесињу, у Србији и у Босни. Туфегџићи (21 к., од ових 8 кућа презивају, се Кондићи; 2 к. Туфегџића су на Ковачима;. слава св. Јован). Радојичићи, Туфегџићи и Шарци на Недајном један су род па се разродили. Мутап Лазар, Карађорђев војвода, је од ових Туфегџића из Стабна. Његово се млиниште и данас познаје на реци Врбници према кући Радојичића. Тијанићи (17 к., од ових 10 кућа живе на Ковачима, слава св. Јован), старинци су. Тијанића има у Србији и Босни. Продани (2 к., св. Јован), досељеници су, али се не зна одакле. Ђајић (1 к., св. Никола), усташ из Зубаца у Херцеговини.

На Јасену су: Сукновићи (12 к., св. Никола,), старинци. Они су од некога Сукнен-спахије, који је имао своје ваљавице (ступе) на Врбници под Јасеном, па отуда Сукновићи. Шумићи (5 к., св. Никола), досељени. Говедарица (1 к., св. Никола), усташ из Гацка.

На Присојном Ораху су: Голубовићи (22 к., св. Никола), старинци су Кулићи (4 к.), из Кулића са планине. Трипковићи (1 к.) са Пишча. Двожак (1 к.) аустријски заробљеник, покрстио се и остао.

На Осојном Ораху су: Апрцовићи (15 к., св. Илија), старинци су с Чева из Црне Горе од Гардашевића. Пејовићи (Ђукови, 19 к.), од Пејовића с Миљковца.

У Седларима су: Аџићи (10 к.), од Аџића из Лисине; били на Ченгића земљи и ту остали.

7. Стубица

Село је у подножју планине Брштевца, у присојној страни речице Сутулије са великим нагибом ка Врбници. Имају и воде и шуме у изобиљу. Њиве и ливаде су по селу а стаје заједно са кућама. Планина и катун им је у Брштевцу.

У селу су: Симуновићи (21 к., св. Јован), старинци су. Род су им Маџари у Плужинама. Жуловићи (Пеуловићи) 6 к., св. Јован), старинци су. Бајагићи (2 к.) од Бајагића са Зукве.

8. Зуква

Под планином Брштевцем, с његове западне стране је Зуква. То је мало село, некадашњи катун насеља из долине Врбнице. Село има доста воде и шуме. Њиве и ливаде су по селу и око њега, а планина и катун је у Брштевцу.

На Зукви су:

Бајагићи (21 к., св. Јован), старинци су, родом из Стубице. Врло су отресити људи и сви добро певају уз гусле. Има их у Босни, у Власеници и на Гласинцу под именом Бајагићи; у Србији у Житном Потоку као Бајагићи, а под именом Јелисавчићи у Ужичком округу. Преци Бајагића: Марко-Иван-Никола-Шундо-Никола (сада 1924 има око 70 година).

9. Лисина

Село су основали Аџићи^[181] и оно је у странама Лисинског Потока, који утиче у Орашницу, а ова у Врбницу. Село има доста воде а мало шуме, те им поплаве досађују. Из године у годину све је више голети и поточина. Земља је врло неродна и посна. Њиве су у селу, а ливаде и планина им је на Равноме. Зимњи станови су заједно са кућама.

Аџићи (20 к., св. Јован). Аџићи су стара породица. Старином су из Метохије или са Косова, па се после пропасти, негде крајем XIV или око почетка XV века, отселили у Зету; из Зете се отселили у Косијере у Катунској нахији (окр. цетињски). Ту један део остане где их има и данас, а други оду у Далмацију и живели су у Книну. У Книну им није било добро и крену се на југ да траже боље место. Дођу у Бањане и настане се под Тупан (село у Бањанима). Одатле су издизали на Недајно у Пивској Планини. Звали су се Зечевићи и сви су славили прво Вел. Госпођу, а затим Малу Госпођу, што и данас славе сви Косијери. На Недајном, у катуну, остали су да. зимују и стално да живе два брата Зечевића: Бора, који је био добар човек, и Кривача, који је био зао и рђав човек. Народ је хтео да убије Кривачу, који је био као неки старешина у катуну. Овај потури брата Бору и народ га стави под гомилу. Тада се Мара, Борина удовица, са децом и Кривача отселе са Недајнога у Жупу и Кривача добије за насеље Лисину, а Мара заселак Коваче код Стабна. Од овога Криваче су, по предању, сви Аџићи, тако прозвани по неком претку аџији; а од Борине удовице Маре су: Радојичићи, Тијанићи, Туфегџићи и Кандићи. Сви су стару славу напустили и примили општу пивску славу св. Јована. Њихово досељење у Пиву могло је бити пре једно 230 до 260 година. Једни Аџићи су се отселили у Србију и од њих су Демировићи.

10. Равно

Село је на висоравни која је око 1400 м. над морем; простире се од Гласовите до Трештенима, на коме је била граница између Гацка и Пиве. На Равно су издизали Аџићи из Пиве и поједине српске породице из Гацка и данашње село постало је од катуна. Имају доста воде и шуме, а снежни намети држе се скоро преко целога лета. Оно мало њива, што их има, ливаде и испаше налазе се између кућа и зимњих станова и око села.

Село се дели на крајеве: Криводо, Мрамор, Пољана Додерска, Баре и Околишта.

Становници се у главноме занимају сточарством, а помало сеју јечма и ражи, саде купус и сеју кромпир који добро роди.

Равно је било до I Светскога рата под капетанијом голиском и зато није ни ушло у упис пивских села. Од уједињења је пристало Срезу шавничком, општини Жупа-Пивска.

Сви данашњи стални становници Равнога су старином Гачани и то из гатачких села Бурешице и Шљивовице. Ту су: Додери (5 к.), у Додерској Пољани под Мрамором; с њима су Милетићи. Једни Додери су из Попова (Поповци) (слава св. Лука); други су из Улога у Невесињу, ови славе св. Ђорђија. Изгонили су овце на летовање и у Миљковац. Пјешчићи (22 к., Шћепан-дан - св. Стефан), живе у Криводолу; Гргуревићи (Гргури) (4 к. Шћепан-дан), живе у Барама; и Ћоровићи (4 к. Шћепан-дан) живе у Околишту и још неколико разних породица са по једном или две куће. Свега на Равноме има, по последњем попису, 54 куће.

11. Смријечно

Село је у подножју планине Леденица са северне стране. Куће, су подигнуте на земљи пескуши по облим главицама и валама; оне су растурене по селу, без икаквога реда. Зимњи станови су заједно. са кућама. У селу има доста. воде а на Леденицама доста шуме.

Њиве и ливаде су по селу и око села. Главне су ливаде на. Муратовици а катуни су им на Леденицама.

Смријечно се дели на крајеве: Долови, Главица и Баре.

На Смријечну су: Тадићи (41 к, св. Јован), старинци су. Године 1732. помиње се кнез Јован Тадић^[182]. Тадићи су род са Блечићима, а од ових су Секуловићи. Најпре су живели у Плужинама, па се народили и Тадићи добили Смријечно, а Блечићи Сељане. Од Тадића су Петковићи у Требињу. Костићи (4 к., св. Илија), одавно су се доселили у Пиву, али се, не зна одакле. су. Веле да су били становници у Сињцу још пре Руђа. Од Костића је било и владика. Варези (5 к., св. Никола), доселио се на мираз. Говедарица (1 к., св. Никола), усташ из Гацка.

12. Забрђе

Село је на висини од преко 1200 м., на једној висоравни опточеној планинама са свију страна. У селу има довољно живе воде. Куће су без икаквога реда растурене по селу на прљуши. Њиве и ливаде су у селу, а зимњи станови измешани са кућама.

Планине су око села: Бучиње, Горажданско Поље, Жагрица изнад Магуда, Муратовица, Међеђа, Гласовита (место где су изгинули Срби и Турци 1875 г.) више Лисинске пољане на Равноме.

На Забрђу живе само Јововићи - (има их 25 к., св. Јован); они су од Тадића. Предак им се отселио са Смријечна на катун и село основао.

Њихови преци: Јово (Јововићи)- Станоје-Антоније-Ми-Митар-Бошко-Лазар -(човек 1924 од својих 35 година).

13. Столац

Село је на једној висоравни, у углу између кањона Врбнице и Пресјеке, више засеока Магуда. Планина Жагрица са својом богатом шумом допире До самога села. Њиве и ливаде су у селу и око њега; куће и стаје су измешане.

На Стоцу живе само Цицмили (има их 26 к., св. Ђорђије), старином су из Грбља из Боке Которске. Поп Никола, предак Цицмила, убије у Грбљу свога комшију и побегне на Столац. Ту се један од његових синова ожени кћерком некога кнеза (неки веле кнеза Лалоша), чији се синови отселе у Босну а домазет остане на земљи тастовој и од њега су Цицмили. Причају да је овај предак Цицмил основао и уредио царину на мосту на Пиви.

14. Горанско

Насеље је у углу над кањоном Пиве и Сињца, више манастира Пиве. Куће су подигнуте на земљишту таласастом и неравном, пуном вртача и облих главица. Немају довољно воде. Нема никаквога реда у подизању кућа, но зида свако на својој земљи. Њиве и ливаде су око кућа.

Горанско се дели на варошицу Горанско и на село. Варошица је оно неколико кућа што се види на фотографији сл. бр. 5, а сеоске су куће по долинама око варошице, те се не могу с једнога места ни прегледати. Крајеви су села: Шуме, Сињац и Окрајци. Сињац се рачуна као заселак и он се налази у изворишту реке Сињца. Куће су му растурене по странама реке Сињца, а њиве и ливаде су око кућа.

На Горанску) данас живе: Сочица (1 к.), старином из Плужина. Љешевићи (4 к.), од Љешевића са Брљева. Мићановићи (10 к.) и Бакрачи (26 к.) - један су род; старинци су и сви славе св. Јована. Лучићи (16 к., св. Јовама), од одиве су Бакрача и Мићановића. Род су са Љешевићима. Говедарице (2 к.) су од Говедарица из Гацка из села Миољаче, славе св. Николу. Аџићи (б к.) од Аџића из Лисине, и још неколике породице са по једном кућом као занатлије и дућанџије.

У Сињцу живи по нека кућа: Љешевића., Бакрача, Лучића и Мићановића.

15. Сељани

Међу најстарија насеља у Пиви спадају и Сељани. Налазе се при врху кањона реке Комарнице, с леве стране, на висини од 960 м.

Њиве су по селу и око села; ливаде су у Закамену; стаје су у Пухову и Закамену; катун је за цело село у Тун-Долу. Село има доста воде и шуме.

Сељани имају три засеока: Пухово, Водице и Крушево. Прва су два засеока изнад Сељана, а Крушево је испод Сељана, а у самом кањону. Од Крушева па до Конџила, цео је Бријег под шумом.

У селу су: Секуловићи (14 к.); Вукосављевићи (8 к.) и Блечићи (24 к.). Сви славе св. Јована и сви су староседеоци. Има једна кућа Беслема, усташа из Херцеговине.

На Крушеву живе Блечићи и једна кућа Гломазића с Рудиница; а у Пухову и Водицама су Секуловићи.

16. Рудинице

Јужно од Сељана, на таласасто-нагнутом земљишту, у левом кањону Комарнице а на висини од 959 м. налазе се Рудинице. Село је бесумње то име добило, што се некада у њему вадила каква руда. У горњем делу села има једна главица од црвенице - Руђино Гувно - са великим процентом гвожђа. У селу има доста воде, за Горње Рудинице је чесма Тодоровац, а за Доње извор Корита.

Село се дели на Горње и Доње Рудинице.

Куће су растурене по селу без реда. Њиве су око кућа а ливаде су у Пољу. Стаје су око кућа, а има стаја и кућа на Равнима рудиничким. Катуни су на Горњим Брдима и у Долима (ном. До). Планина им је Вукодо у Голији. Дрва догоне из Бријега и Вукодола.

Рудинице се сматрају као једно од најстаријих насеља у Пиви. Данас у Рудиницама живе:

У Доњим: Гломазићи (12 к., св. Никола), старинци. Дамљановићи (5 к., св. Никола), старинци. Благојевићи (2 к.) од Благојевића с Буковца.

У Горњим: Николићи (8 к.), Ђачићи (тако прозвани по неком свом ђаку) (4 к.), Ђикановићи (8 к) и Гутовићи (7 к.), сви су један род и сви славе св. Николу и старинци су. Шућури (3 к. св. Никола), старинци. Голићи (7 к. св. Ђорђије), дошли за одивом из Ибарскога Колашина, пореклом Дробњаци. Бајовићи (звани Чепури) (2 к. св. Никола). Бајовићи су од Бајева Поља. Они су непосредни потомци Баја Николића Пивљанина^[183].

На рудиницама живи још по једна кућа: Јаредића (Мирића), који су старинци, Вујиновића и Поповића скорашњих досељеника.

17. Миљковац

Село је у присоју, на таласастој страни на путу од Горанска за Брезна. Село је лепо и врло чисто. Куће су у групама и све су шиндом или штицом покривене. Њиве су и ливаде око кућа, а ту су и зимњи станови.

Село је постало пре 200 година на катуну. Његови ранији становници били су Додери и Миловићи; од Миловића данас нема ни трага, а Додера има на Равноме.

На Миљковцу су: Пејовићи (24 к. св. Никола), старинци су; Бучалина (1 к., св. Никола), старинци; Апрцовићи (3 к.) од Апрцовића из Осојног Ораха; Ристићи (2 к. св. Никола), са Ораха су из Жупе Никшићске.

Пејовићи су од данашњега становништва најстарији у селу. Преци су им: Пејо-Глигор-Јован-Симеун-Тома-Декица-Богдан-Симеун (данас (1924) жив поп Симо) - Богдан. Пас се узима око 25 година, што чини око 225 година.

18. Буковац

Село је између Штиверовца и Бријега на једном таласастом земљишту. Село је старо, има чатрњу (густијерну) за коју, веле, да су је "Грци" градили. Њиве су у селу између кућа, а ливаде су нешто око села а нешто у Дуби.

Буковац има заселак Дубу, која је доскора била засебно село. У Буковцу су куће и стаје заједно, а катуни су под Голијом у Заборју. Терасасто су поређана: Брезна, Бајово Поље и Заборје.

У селу живе сами Благојевићи (56 к., од ових 21 кућа су у засеоку Дуби), сви славе св, Ђорђија.

За своје порекло причају они сами ово: Живела некада у Буковцу 3 брата: Алекса, Марко и Благоје па побегну од крви у Гацко. После извеснога времена Благоје се поврати на Буковац и од њега су Благојевићи. Алексин потомак Алекса из Гацка се отсели у Дробњак и од њега су Алексићи (Мирко) на Малинску; Марко оде у Црну Гору и од њега су Марковљани. Од ових су Марковићи у Изгорима а има их 2 куће и на Грахову.

Благојевићи се у Буковцу не узимају међу собом осим у случају "погрешке". Преци су им: Петко-Иван-Вучета-Јоко-Драгић-Ристо-Спасоје (1924 г. од 30 година); или друга грана: Благоје - Станоје - Арсеније - Ђуро-Ћетко-Васо-Тодор (1924 човек од 50 година).

19. Бајово Поље

Село је добило име по Бају Пивљанину, који је првога Турчина, веле, ту убио. Оно се налази на једном пољицу изнад Потрка брезанског. Пољице је таласасто са пуно долина и вртача, по којима су куће растурене без икаквог реда.

Њиве и ливаде су по селу и око њега. Катуни су под Голијом, а стаје су у селу између кућа.

Село је постало 1862 год., у времену привременог ослобођења Пиве.

У селу су: Јововићи (23 к., св. Јован), они су од Јововића са Забрђа; били су им катуни; у Бајовом Пољу па ту и село основали. Јововићи су се много разродили, али се ипак између себе узимају само у случају "погрешке". Јовићевић (1 к., Никољдан). Они су од Пејовића са Ораха.

20. Брезна

Село је у Пољани брезанској између Војника и левог кањона реке Комарнице. Добило је то име по многим брезама које ту расту. Село се дели на Горња и Доња Брезна.

Доња Брезна су између Штиверовца и Стојковца. Имају живу локву: Гојсаву за појење стоке и стублину, насред пута, са водом за народ. Куће су подигнуте по самој ивици кањона без икаквога реда. Њиве су око кућа, а ливаде у Љељиним Долима, око села и испод Голије. Стаје су у селу, између кућа и око села.

Катун Дурутовића су Пода под Голијом. То је типско карсно земљиште са многим снијежницама и вртачама. Пода су одвојена од Брезана Осојем, које је цело покривено шумом буковом и смрчевом. Шума је јединствено лепа. Има у изобиљу дрвета преко 30 м. у висину, а 70 до 100 цм. у пречнику. На Подима се не сеје, нити се кадгод што сејало.

Горња Брезна су у врху поља на самим гредама испод Присоја и Тушине Главице у подножју Штуоца. Воду пију из стублине, која је у пољу, близу стублине Доњих Брезана. Из ових стублина вода отиче и никад не пресушује.

Куће су растурене по ивици поља до саме шуме. Стаје су у селу око кућа и између њих. Катун је у Војнику, испод Штуоца и испод Осоја.

Брезна је једна карсна зараван - таласасто карсно поље - али без икакве везе и сличности са правим карсним пољима у Херцеговини. Под врло танким слојем црне прљуше налази се посна риђуша са оштрим кремештавцем и црвеним ситним пешчаром.

Оно мало земље, што има у Пољу брезанском, постало је од гноја (ђубрета), угари или труљењем траве и стрна. У Брезнима се оранице врло тешко залединче; прође и десет година па не постане ледина као што је била.

У Пољу брезанском има много малих нових вртача. Постају и данас и то на један доста интересантан начин. Орањем или каквим другим механичким дејством дође се до кречњачке подлоге у Пољу. На тој подлози има доста пукотина и шупљина, кроз које са водом, за време поплава, пропада и онај трошни материјал и око тога отвора ствара се вртача. Вртаче су плитке до 0,50 цм. у дубину а у пречнику имају 1-3 метра. Изгледа као да има испод Брезана велика субтеренска пећина, која омогућава тако брз постанак тих вртача. Ова су Брезна изгледа некада орана. Међутим, преци данашњег становништва су се искључиво занимали сточарством и Брезна само косили. Брезна су била до пре 80 година катун Шипачњана. Ту су понеки Шипачњани имали стаје за овце и ту су зимовали.

Доња Брезна су основали Дурутовићи. Они су старином с Чева из Црне Горе. Пре 200 година напусте Чево и отселе се ујаку Грбовићу, у Дробњак; овај их насели под Војник у Шипачно, где их има и данас. Синови Вукосава Дурутовића, који је био члан суда у Никшићу, по изгори Шипачна, 1862 г., преселе се на катун у Брезна, ту зимују, доцније начине куће и оснују село Доња Брезна. Данас на Д. Брезнима живе: Дурутовићи (15 к., св. Арханђео). Дурутовићи су: поп Дурут-поп Ристо-Станоје-Вукосав-Ристо-Јанко-Димитрије (1924 од својих 50 година). Тодоровићи (У к., св. Арханђео), од Тодоровића су из Шипачна; они су 1862 г. са Дурутовићима дошли на Брезна и подигли куће. И данас имају земље у Шипачну. Недићи (1 к.) од Недића су са Борковића.

Горња Брезна су основали Ђурковићи (16 к., св. Никола). Ђурковићи су - пореклом из Куча од Прекића. Они су рођаци Даковића на Грахову. Прво су из Куча прешли на Грахово, па из Грахова се отселили у Риђане крај Никшића.

Поп Стојан Ђурковић из Риђана, савременик св. Петра, када је била буна на Никшић (1787 г.) отселио се на Брезна, где су им били катуни, ту начинио кућу и оснује село Горња Брезна.

Један су исти род: Ђурковићи на Брезнима и они на Дубровску, у Дробњаку, Даковићи и Ковачевићи на Грахову, Радовићи у Невесињу, Пековићи на Дубровску и Делибашићи у Рудинама. Радојевићи (14 к., св Арханђео), родом су с Чева, па се отселе у Шипачно, а године 1862 преселе се заједно са Дурутовићима на катун у Брезна. Јоковићи (2 к.), најстарији у Брезнима. Врачари (2 к.) од Врачара с Безуја,. Недићи (2 к.) од Недића с Борковића. Ђикановићи (3 к.) од Ђикановића с Рудиница, досељени пре 40 година. Благојевићи (6 к.) од Благојевића из Буковца. Тадићи (2 к.) од Тадића са Смријечна. Лалићи (1 к., св. Петар), од Лалића с Дужи у Дробњаку. Шахотић (1 к.) скори насељеник.

Дурутовићи, Тодоровићи и Радојевићи су један род. Разродили се, узимају се између себе, па чак и сами се Дурутовићи узимају међусобно.

Б) Описи насеља и порекло породица у планини

Пивска Планина обухвата сва насеља на десној обали Комарнице-Пиве са пивске стране и насеља с леве стране Таре од Језика па до Шћепан-Поља. Сва су ова насеља, изузевши Доњих Црквица и насеља око Шћепан-Поља, постала на катунима, нека раније а нека у најновије време, те стога имају и други тип но она старија насеља у Жупи. Ова су насеља гола, без шуме, без воде, на великим карсним висинама, без икаквих услова за какав бољи и културнији живот. Примитивно сточарство и сејање овса, јечма, ражи и кромпира и гајење купуса једино је занимање ових наших планинштака.

21. Безује

Село је на гредама кањона реке Комарнице у подножју Осмо Гомиле. Тврде стене кањонске, које су испод села, нису дале да се ивице кањона; сурвавају, но се начинио као подињак-зараван са долинама и влакама разнога правца. Тле је села тврди кречњак са трошним материјалом, растуреним по том подињку, снет са Осме Гомиле и Велике Обле Главе. Село је на коти 1046 м. а корито Комарнице на 683 м., те је висина кањона испод Безуја 363 м. Изнад села су Стрме Стране, голе са растреситим кречњаком и приличном испашом.

Терен је чист карст, те нити у селу нити игде у близини има живе воде. У врху села, под ртом Пиштетом, налази се пиштет, једна густијерна (бистијерна) доста примитивно начињена са малом количином воде и то само зими, иначе свака кућа има испод стреје велика корита (види фотографију бр. 14) за хватање кишнице и за топљење снега из снијежница. Из ових корита, кишницу, а тако и снијежницу пију чељад, а и стоку одатле поје. Ово је најбезводније село у целој Пиви.

Сеоске су куће без икаквога реда растурене по странама долина и влака. Куће су све од камена и већином шиндом покривене. Једне су "на ћелици", а једне на изби.

Њиве су по селу и око села, а ливаде изнад села, у Драгаљеву и по планини. Летују на планини, а катуни су им: Катин До, Равна Доца и Дубоки До. Сва је планина сеоски комун и ту се ништа не сеје, једно због велике висине, а друго што нема нигде дрвета за ограду. Сеоски је комун и Бријег у удуту села, Стаје су са прибојима у Драгаљеву, у Пољу, у Надубљу и у Вроштици. Чобани зими долазе кући на ноћиште.

Село су основали Гаговићи на катуну; пре једно 140 до 150 година. Миро Гаговић, рођен око 1830 г., памти Безује са 16 кућа: 8 Гаговића, 6 Врачара и 2 Бошњака. Матица Гаговића је данашњи заселак села Рудиница: Доље Крушево^[184].

На Безују су: Гаговићи (21 к., св. Никола). Ово је једна од старијих и угледнијих породица у Пиви. У њој је увек било добрих и отреситих људи, који су били познати и изван Пиве. Такав је био архимандрит Хаџи-Арсеније Јованов Гаговић крајем XVIII и почетком XIX века. Он је играо важну улогу у Првом устанку, одржавао везу између Карађорђа и херцеговачких Срба. Архимандрит Арсеније, као Хилендарски јеромонах, одлазио је манастирским послом у Русију 1783 године^[185], па је после био главна веза између рускога отсека за српске послове и Срба. Архимандриту Арсенију Карађорђе шаље прокламацију да се Срби дижу на Турке. Ова је прокламација: "писато подъ Біоградомъ у табору сербскомъ КЗ (27) августа аωд(1804)" и на њој је десет потписа: први Карађорђе Петровићъ а последњи капетан Радићъ Петровићъ у име целе Сербіе.^[186]

По једној забележеној причи^[187] Гаговићи су старином из Метохије. "По пропасти царства на Косову три брата, претка Гаговића, пошли су из свога роднога мјеста из Метохије са осталим народом ка мору. Дошли су у Бањане и ту један остане и од њега су Петровићи у Бањанима. Други брат оде у Гацко и од њега су Звиздићи. Потомак овога, Ђуро Звиздић, дао је име своме селу: Метохија (у Гацку) као сјећање на Метохију у Ст. Србији, одакле су родом. Трећи, пак, брат оде у Пиву, насели се у Доњем Крушеву; и од њега су Гаговићи. Ово је све било за време Синан Паше".

Станиша Гаговић, старац од својих 80 година (1912), причао ми је да су Гаговићи старином од Призрена, па су се из Призрена прво отселили у Пећ, у Метохији. Из Пећи су дигли и дошли на Јасен под Равно у Пиви. Из Јасена су се преселили на Крушево код манастира, У Крушеву су дуго живели, били су кнежеви, имали су свој двор и своју придворну цркву, па су све то Турци разрушили. Из Крушева су се отселили на Безује на турску земљу. Имали су своје земље по Буковцу и по Брезнима.

И сам архимандрит Арсеније каже у своме писму Свјатјејшему Правитељствујушчем Синоду од 4 марта 1814 године: да су његови преци подигли манастир Успенија Св. Богородице, звани Пива, и да су живели у селу Доњем Крушеву: В' сем' мјестје бил' предков' моих' зимниј дворец' с придворноју церковију Свјатаго Николаја Чудотворца.^[188]

Родоначелник Гаговића је, по писању архимандрита Арсенија: Књаз Вукашин, који се презивао Рудич. Вукашин је имао два сина: Саватија, патријарха српског, који је подигао манастир Пиву 1573 г., и Гаврила по коме су се они и прозвали Гаговићи.^[189]

Јован-архим. Арсеније-Атанасије-Сава-Миро (1912 имао око 80 година)-Лазар (од 35-40 год.). Гаговића има 30 кућа на Гласинцу у Босни, од њих су Цицварићи у Србији. Неки Јован Гаговић, а звали га и Јовча и Јовчета, отсели се с Безуја у Пљевља, и ту је био трговац. Један од његових унука, кога су звали Јован (Јовча) Цицвара, оде из Пљеваља у Ужички крај и од њега су Цицварићи у селу Никојевићима.

Врачари (19 к. св. Никола). Од ових 19 кућа презивају се: Врачари 8 кућа, Бајовићи 4 куће, Таушани 4 куће и Пантовићи 3 куће. (Не узимају се између себе). Врачари су од Гаговића. Један Гаговић врачао (гатао), и његови се потомци по њему зову Врачари. Врачара има у Лици. Гаговићи и Врачари су међу собом слични. Сви су они црномањасти људи, црне косе и прилично космати. Бошњаци (7 к., св. Лука), старином су са Заграда из Жупе Никшићске. По разури Требјесе отселе се у Босну, отуда им и презиме Бошњаци, па се из Босне врате на Безује на турску земљу.

22. Дубљевићи

Над кањоном Пиве, на висини од 1425 м. је село Дубљевићи. Кањон је под селом дубок око 750 м. Село је на таласастом земљишту. Село нема живе воде; пију кишницу и снијежницу (топљеницу). У селу има једна приватна густијерна и из ње се даје сељацима вода само о слави и каквом весељу. Куће су без икаквога реда растурене по странама влака и долина. Нигде нема ни две куће заједно.

Оно мало њива и ливаде су у селу и око њега. Планина је Дубљевића од села до Колијевке. Катун им је: Дубљевића Катун. Сви издижу и здижу по договору у један дан. Зимњи станови су заједно са кућама; све у селу и све заједно. Комун је сва планина и Бријег. Село је голо, без иједнога дрвета. Дрво за гориво гоне из Бријега. Гробље им је насред села; немају цркве. Село је постало на катуну.

У селу су: Дубљевићи (28 к., св. Ђурђиц, 3 нов.). Они су родом са Дуба (ном. Дуб) између Цуца и Бјелица у Црној Гори, од породице Милића у Бјелицама. Прво су одигли у Невесиње и ту једни остали а други због крви преселили се у Пиву на куповину.

Једна грана од ових Дубљевића отселила се у Тепца у Дробњаку и тамо се зову Поповићи.

Дубљевића има у Гацку, Борчу, Јабуци и Изгорима. У Невесињу има село Дубљевићи и од ових су Дубљевића Рњез и Полексићи (5 к.). Они су од Јоковића са Брезана.

23. Борковићи

Село је на висини од 1397 м. над кањоном Пиве. Земљиште је таласасто са облим ниским главицама и пространим долинама.

Село је основано пре 80 година на катуну. Издизали на планину у борје, од чега је дошло име "Борковићи", па ту и село створили.

Прво село Борковића било је Крушево у кањону; и данас сваки сељак из Борковића има своје земље у Крушеву.

Село нема живе воде; имају густијерне и снијежнице.

Њиве су и ливаде у селу и око села. Катун им је Николин До у планини. Имају ливаде по странама брда Божура, у Ружиглавице, по Брдима и на Мраморју. Зимски станови су у селу и у Сељковцу, селишту у кањону,. На лепом времену долазе зими чобани из Сељковца кући на ноћиште.

Куће су у групама растурене по главицама а не у долинама због великих сметова (намета). У долинама су њиве. У селу нема нигде дрвета; зими гоне дрва из Бријега.

Село је врло чисто; више њега има брдо Божур.

Имају нову цркву, она је изван села, над самим Бријегом, и око ње је гробље.

У селу има четири краја са именом породица које у њима живе.

Ту су братства: Радовићи (24 к.), Недићи (19 к.), Делићи (12 к.) и Лондрићи (4 к.), сви славе св. Јована и старинци су.

По причању сељака била су три брата: Богић, Јован и Вуко. Од Богића су Радовићи, који су се звали и Ђуровићи; од Јована су Лондровићи^[190], а од Вука Делићи. Недићи су, по једнима, родом из Бањана из села Зеба и род су Копривицама. Издизали, веле, у Дурмитор на катун (и, данас има у планини Борковића место што се зове: Бањски Катун), па један од њих, зет некога Делића по Неди, остао у Борковићима, запопио се и по мајци Неди прозове се Недић. Од њих је, причају, било девет попова.

По свему изгледа да су сви они једно братство па се у току времена разродили и намножили^[191].

Делића^[192] има у Сарајеву, на Гласинцу под именом Реновићи, у Јајцу, у Требињу и Шуми, у Бањој Луци (Лазар Делић). Радовића има у зворничкој околини, на Гласинцу и у Србији. Лондровића има у Загорју под именом Таловићи, а под тим именом има једна кућа у Борковићима.

24. Пирни До

Село је у једној отвореној долини, чије је залеђе у Пруташу а отворена страна везана за кањон. Висина му је надморска 1202 м. Долина се налази између Пишчанских Греда и Брда Боричкога. На плимама зајезери се најнижи део Пирнога Дола. Изгледа да је то била некада жива локва па поронула у земљу, дошавши у везу, каналом са каквом подземном реком, којих има и сувише испод Пивске Планине.

Земља је у селу црна прљуша, а стране су састављене од чврстога кречњака. Осоје је према Боричју, које је катун за Пирни До и ту се сада ствара ново село, које чини целину са матицом; присоје је према Пишчу.

У селу има један убао са живом водом: Змињак и један јак извор: Сопот, испод цркве. Куће су у разбијеним групама растурене по странама долине, а има их и по самом дну долине. Оне су без икаквога реда подигнуте једне према другима. Њиве су око кућа у селу, а ливаде на Боричју. Зимњи су станови у селу.

У селу су: Кецојевићи (17 к., св. Јован). Најстарији су становници села, а досељени су из Бањана назад 250 година. Веле, била четири брата и хајдуковали. Турци су их гонили и они су морали да беже из Бањана. Један се отсели у Херцег Нови, крајем XVII века^[193] а већ 1726 г. помиње се у општини Топла: сећа Јово Кецојевић^[194]. Други побегне у Пиву и настани се у Пирном Долу. Убрзо погине и остане му жена Канда^[195] са четворо деце. Трећи брат побегне у Невесиње, тамо промени презиме и затури траг, а с четвртим шта је било не зна се. Дубљевићи (2 к.) од Дубљевића из Дубљевића. Шипчићи (3 к.) од Шипчића из села Црне Горе. Мићановићи (7 к.) од Мићановића с Горанска. Јоковићи (2 к.), род с Јоковићима на Брезнима. Цицмили (2 к.) од Цицмила из Стоца.

25. Пишче

Село је у таласастом Пишчанском Пољу, које је голо и без иједнога дрвета. Постало је од катуна, а надморска му је висина 1453 м. Село нема живе воде.

Куће су растурене по пространим долинама, те се с једнога места не могу ни видети, а само имају неколике по странама тих долина.

Њиве су око кућа и испод села по Крстачама, а ливаде су све у селу. Катуни су им: Семуница, Старо Гладиште, Турски До и Околишта; а зимњи су станови у селу.

Дрва гоне лети из Поклечја, изнад катуна, из шуме Матаруге а зими из Бријега.

Пишче^[196] има своју цркву и око ње гробље.

У селу живе: Добриловићи (8 к., св. Јован), старином су из Плужина^[197]. Чавићи (6 к.), Богдановићи (14 к.) и Јојићи (6 к.), исти су род, славе сви св. Јована. Старином су из Плужина и тамо су се звали Маничевићи. Од три брата: Маничевића Јоје, Богдана и удовице трећега брата Чаве постали су сви. Од Чавиног сина Рада постали су Радовићи у Мратињу. Трипковићи (9 к., св. Јован), старином су из Плужина. Вуковићи (9 к.) од Вуковића из Мратиња; дошла два брата Васо и Вуко пре 125 година на турску земљу као чифчије и ту остали. Њихови су преци: Илија - Вуко - Јован - Радован - Ђорђије (1924 од својих 40 година). Ових Вуковића има на Гласинцу и у Санџаку. Цицмили (5 к.) од Цицмила са Стоца.

26. Кулићи

Село је у великим карсним долинама, влакама и вртачама на висини од 1407 м. У селу нема живе воде; пију кишницу и снијежницу. Куће су растурене по странама тих долина и вртача. Терен је без шуме а само на понеким местима, у осојној страни, има помало чечара - закржљале букве.

Њиве и ливаде су у селу и око њега, а планина им је са катуном- Кулића Катун - у Рудом Пољу. Зимњи су станови - стаје и прибоји - у селу заједно са кућама. Дрва за

огрев гоне из своје планине, где има сваки домаћин свој гај (забран) за сечу.

У селу су: Кулићи (9 к.) од Кулића из Присојног Ораха. Подигли су село на катуну. Греда (1 к., св. Арханђео) из Мостара и као усташ 1875 г. доселио се у Церницу, па у Горанско, па на Пишче, па у Кулиће.

27. Војиновићи

Село је подигнуто на ували испод Развршља, Јаворка и Љетишта. Село је без воде; имају густијерне, а у Лицу је густијерна са живом водом. Куће су без икаквога реда растурене по секундарним влакама те увале. Заселак (приселак, како они кажу) Лице налази се близу села са неколико кућа растурених по странама карсних долина.

Њиве и ливаде су им око кућа, а тако и стаје. Катун им је у Прибјановићима, више села; а Војиновића је планина: Турска Глава, Планиница, Поглечје, Руђин До (овде има Жива вода), Зелена Главица и Лукавице.

У планини сваки домаћин има свој забран из кога догони Дрва за огрев.

У селу су: Војиновићи (12 к.), Шашовићи (7 к.) и Дондићи (7 к.). Сви су старином из Плужина и сви славе св. Јована. Јоковићи (4 к.) од Јоковића са Брезана, Аџићи (3 к.) од Аџића из Лисине. Деда ових Аџића дошао је као домазет на мираз у Војиновиће.

28. Унач

Село се састоји из три краја: Доњи Унач, Горњи Унач и Ерцегова Страна.

Доњи Унач се налази над самим гредама Пивиних кањона у једној таласастој вали, на висини од 1374 м. Куће су растурене по странама те вале без икаквога реда.

Горњи Унач је на валовитим странама Боботина Врха и Јагодина Врха. Куће су подигнуте по долинама тих вала.

Ерцегова Страна (заселак Горњег Унча), названа тако по катунима Херцега Стјепана, који су ту били, - налази се испод Плоча и Брда, огранка Јагодина Врха.

Ови крајеви немају живе воде. Доњи Унач пије кишницу и снијежницу, а Горњи Унач и Ерцегова Страна имају грађене воде. За стоку граде локве у планини.

њиве и ливаде су по селу, и око села. Катуни су им у планини под Великим Врхом. Стаје и зимњи станови су у селу и око села. Дрва за огрев гоне из Сумарове Горе близу кућа. Унач има своју цркву.

На Доњем Унчу су: Крунићи (23 к., св. Никола) по предању су из Изгори у Херцеговини; преселили су се-из Изгори у. Бањане а из Бањана у Пиву у село Орах, и тада су се презивали Пејовићи. Једна Пејовића удовица Круна преуда се за кнеза Баланџу и доведе му два сина од првог мужа. Кнез Баланџа Крунином сину Петру препише пола, Ерцегове Стране. Потомци Крунини прозову се Крунићи. Крунића има много око Сребрнице у Босни.

На Горњем Унчу су: Миличићи (4 к., св. Никола) од Крунића су, а прозвали су се Миличићи, по Милици, супрузи праунука Крунина Милутина (Круна-Петар-Томаш-Марко -Милутин и Милица) Крунићи (3 к.) од Крунића из Доњег Унча. Ушћумлићи (4 к., св Јован) су Од Аџића из Лисине, па по једном Аџићу, који је често ишао на турски суд - ућумат - прозвали га Ушћумлија, а његово потомство: Ушћумлићи. Род су Ушћумлићима Томчићи у селу Црној Гори и Божовићи на Добровску у Дробњаку.

На Ерцеговој Страни су: Баланџићи (7 к.) од Баланџића из Плужина. Бјелаковићи (4 к., св. Јован), старином су из Гацка од Слијепчевића; пре једно сто и неколико година доселио се под Ерцегову Страну Бјелак и од њега су ови Бјелаковићи.

29. Трса

Село је на таласастој равни са многим тањирастим вртачама и кршевитим, областим главицама. Са свију страна село је опкољено овећим брдима: Љељенак са С, Борова Страна са СЗ и Урљај на И. Село има грађене воде.

Њиве и ливаде су у селу и у пољу. Катуни су им ниже Љељенка и Урљаја. Стаје су заједно са кућама. Куће су растурене по дну брда око поља. Имају доста шуме; дрва за огрев гоне из Милогоре.

У селу су: Краљачићи (2 к., св. Ђорђије) родом су из Бањана од Вујадиновића, а старином од Скадра. Први становници на Трси били су преци ових Краљачића. Због убиства два Мирковића на Унчу, отселе се у Босну у Главичице, више Бијељине. Било их је свега 12 кућа и свих се 12 отсели, и село оста пусто трсило због чега се и назове Трса. Један потомак ових исељеника Комнен као момченце врати се натраг у Трсу на дедовину и од њега су Краљачићи. Преци су им: Комнен - Стојан - Мићо - Јован - Илија - Мићко (1924 човек од 40 година).

Потомака оних исељених Краљачића има и данас у Главичицама. 1911 године Мушан Краљачић са Трсе био је код тих својих рођака у гостима месец дана. Ови су Краљачићи у Главичицама врло виђени људи; било је досад од њих шест свештеника.

Јокановићи (22 к., 9 у Подгори а 13 на Трси, св. Ђорђије), старином су из Бањана, из села Миљанића. Прадеда Јокан, по њему Јокановићи, рођак Краљачића, дошао на Трсу и купио земљу од отсељених Краљачића. Најпре су на Трси имали катуне а зимовали су у Бањанима.

30. Недајно

"Не да Челик поља Челикова, не да Жарко села Недајнога" и због тога се зове Недајно, веле Пивљани.

Село је подигнуто на једној пространој плиткој долини на кањонима реке Сушице, на висини од 1466 м. У селу има убао са живом водом. Куће су растурене без икаквога реда по долини. Њиве су око кућа изнад села и испод села, а ливаде испод села у Пољанама (ном. Пољане). Катуни су им:

Милогора је њихова шума. Она се протеже од Недајнога до Ерцегове Стране; сва је обрасла разном шумом.

У селу су: Жарковићи (17 к., св. Јован) најстарији су становници у селу; по једнима су они из Плужина од Бранила а по другима су родом из Гацка. Копривице (14 к. св Никола) из Бањана су од Копривица. Шарци (10 к.) и Мазићи (9 к.) род су, славе св. Јована, старином су из Стабана из Жупе. Причају даје било врло јако братство па услед помора остала само два брата, од којих је један био шарен у лицу због богиња и од њега су Шарци, а други вадио мазију (клео се) и од њега су Мазићи. Батурани (1 к., слава св. Трифун) доселио се из Црне Горе. Ушћумлићи (2 к.) од Ушћумлића с Унча. Давидовићи (3 к., јесењи Срђевдан) су Затарци из села Велинића.

31. Црна Гора

Село је на таванку између кањона Сушице и Таре. Добило је то име по четинарској (црној) шуми, а постало је од турскога чифлука - некада катуна.

Село се дели на Горње и Доње. Горње Село има живу воду - чесму - Забој, а Доње пије топљеницу и снијежницу. Прве су куће постале у Доњем Селу.

Њиве су у селу и око села, а ливаде око села и у планини: Долови и Надгорје. Катун је за Доње Село: Николића Ограде, а за Горње Село - Ограде.

Зимњи станови су у селу заједно са кућама, које су растурене по једном долу а опкољене омањим брдима. Ово је село на највећој надморској висини, лежи на преко 1500 м.

У Доњем Селу: Докићи (31 к., св. Јован); по једнима су родом из Лисине а по другима од Тијанића из Стабна. Мумини (11 к., св. Ђорђије) из Тушине су из Дробњака. Батурани (6 к., св. Трифун) су од Бадњара из Тепаца из Дробњака.

У Горњем Селу: Шипчићи (21 к., св. Игњат) старином су из Рудина из Кнеж-Дола. Побегли на Равно у Пиви од крви, па се доцније населили у Црној Гори на турској земљи. По једном претку, који је био висок а танак као шипка прозову се Шипчићи. Томчићи (15 к., св. Јован), су од Аџића из Лисине. Петар Аврам (1 к., Срђевдан) испреко Таре је, из Златног Брда. Јанковићи (2 к., св. Никола) су из Тепаца из Дробњака. Све су побројане породице биле чифчије на турској земљи па ту и остале.

32. Горње Црквице

Ово се место звало до пре 100 година Корита, па по многим црквиштима на Капавици прозвало се Црквице. Старије име Корита показује да се село налази у пределу пуном корита, плитких вртача - над кањонима Таре и Сушице. У селу нема живе воде, воде су грађене и пије се кишница и снијежница.

Село се дели по родовима на крајеве: Кнежевићи, Војводићи, Шарићи, Јеринићи, Никовићи, Бауцале и Бојати. Неискусну посматрачу изгледа као да су ови крајеви засебна села, те их и зову: село Кнежевићи, село Јеринићи, село Никовићи. Ова неучвршћеност између села и краја знак је да су то нова насеља.

Село је врло пространо. Њиве и ливаде налазе се у селу између и око кућа. Зимњи станови - стаје - и летње колибе су заједно. Нису далеко од кућа, те се чељад никада не раздвајају, но су увек сви заједно "и на даду и на чанку", што је веома добро за бољитак економског развитка ових планинштака.

Куће Никовића су на таласастом земљишту са многим облим главицама. На западној страни од кућа налази се троспратна и богата четинарска шума. Крај је на висини од 1382 м. Има своју цркву. Куће Јеринића су такође на таласастом земљишту, растурене по долинама и главицама без икаквога реда. Шарићи су на брдовитом терену; куће су подигнуте по брдима изнад таласастога поља. Војводића Крај је на висини од 1335 м., на земљишту без икаквога тачно одређеног облика Ту су праве карсне вртаче, долине свакога облика и правца, обле главице и влаке. Крај има своју црквицу. Кнежевићи су ЈИ од Војводића на самим кањонима Сушице. Куће и стаје су растурене без реда по главичастом терену, препуном главица, коса, долина и влака.

У Николићима живе: Никовићи (8 к., св. Лука); Требјешани. По последњој разури Требјесе (1789) ускоче Требјешани у Морачу, па из Мораче пређу у Дробњак, у Сировац и Подструг и тај се крај дробњачки по њима, као ускоцима, прозове: Ускоци. Из Ускока три брата Требјешанина: Драго, Јоко и Нико оду и населе се у Горње Црквице. Драго и Јоко врате се у Ускоке, а Нико остане и од њега су Никовићи. То сељакање било је пре сто десет година^[192]. Преци Никовића су: Нико - Јоле - Ристо - Петар - Милош, човек од својих 30 година (1924). Никовића има у Србији.

Бауцале (4 к., св. Ђорђије). Ово је најстарији род у Никовићима. Не зна се откуда су дошли. У Дрини до Фоче има доста муслимана Бауцала, који су се ту доселили из Никовића из краја Корита. Код цркве у Никовићима има турско гробље које се зове: "Бауцалско гробље". Код Бијељине се налази једно село Бауцале. Од Бауцала су Авдићи у Доњим Црквицама.

Бојати (13 к., св. Ђорђије) су од Јауковића из Дробњака. Бојо Јауковић служио код једнога Кнежевића и ту остао и по њему се његови потомци прозову Бојати. Бојата има у Србији.

У крају Јеринића живе: Живковићи (11 к., св. Ђорђије) старином су из Дробњака од Церовића из Тушине. Доселио се Живко, по њему Живковићи, а по његовој жени Јерини познат крај Јеринићи. Род су им Гашовићи и Ликићи.

Патићи (2 к., Срђевдан) су из села Велинића испреко Таре. Јокановићи (1 к.) од Јокановића са Трсе. Бајагићи (1 к.) од Бајагића са Зукве. Цицмили (10 к.) од Цицмила из Стоца. Врачари (4 к.) од Врачара с Безуја. Обоји живе на засеоку "Шорићи".

Војводићи (4 к., св. Лука), Требјешани су, род Никовићима.

У Кнежевићима су: Кнежевићи (14 к., св. Ђорђије) старином из Дробњака. Огњеновићи (2 к.) од Огњеновића из Мратиња. Поповићи (2 к., Мала Госпођа); дошли испреко Таре; раније се звали Каримани. Плошчићи (Плоска) (1 к.) и Ковачевићи (2 к.)

33. Бабићи

Село се прво звало Црвеник, па се по некој баби, која је шест синова отхранила, прозвало Бабићи. Земљиште на коме је село типски је карст. Село је постало од катуна.

У Бабићима данас живе:

Радовићи (3 к.) од Радовића из Мратиња. Ранчевићи (2 к., Мала Госпођа) су из Озринића код Никшића. Митрићи (2 к.) од Митрића из Мратиња. Батурани (1 к.) од Батурана с Недајнога.

На засеоку Кутијешу живе: Митрићи (2 к.) од Митрића из Мратиња. Ћаласани (2 к.) од Ћаласана из Мратиња. Огњеновићи (1 к.) од Огњеновића из Мратиња. Кокановићи (1 к.) од Кокановића из Мратиња.

34. Жемчно

Село је мало и налази се у карсним долинама и валама. Безводно је, а има доста шуме. Њиве и ливаде су заједно, а заједно су куће, колибе и стаје. Село је постало од катуна.

У селу су: Вранићи (3 к., св. Јован) они су од Савовића из Комарнице у Дробњаку. Ћурчићи (5 к" св. Ђорђије), ту су од пре 150 година. Костићи (1 к., св. Трифун), најстарија породица у селу. Бабићи (1 к., св. Стеван), из села Бабића.

35. Доње Црквице

Доње Црквице су у углу, где се кањони Пиве и Таре сучељавају. Више горњега дела села налази се брдо Соко (1452 м.) са градином Херцега Стјепана. Насеље је старијега постанка и село се дели на Горње и Доње Поље. У Горњем Пољу има јак извор: Славањ, а у Доњем Врба. Према овоме Доње Црквице су једино веће насеље у Планини, које има живу воду. Село је подељено на крајеве: Ратковићи, Побрњица, Рудина, Ченгића Поље и Враца. Рудина је средиште села и то је била варошица - касаба - у време турско за цео тај крај. Налази се на висини од 1125 м.

Њиве и ливаде су у селу и око њега. Куће и стаје су помешане. Катун је Доњег Поља у Грубач-Врху, а Горњег по Жеичну и Јеринићима.

У Горњем Пољу су: Бабићи (2 к.) из села Бабића. Дадовићи (15 к.) од Радовића из Мратиња. Карабасили (7 к., св. Никола), с Рудиница из Жупе. Гашовићи (Гашићи) (15 к., св. Ђорђије) из Дробњака су. Кулићи (5 к.), од Кулића из Присојног Ораха. Нишићи (2 к., св. Ђорђије) од Никшића су. Ђукићи (3 к., св. Ђорђије) од Ђукића из Дробњака. Митрићи (8 к.) од Митрића из Мратиња. Живковићи (4 к., св. Ђорђије) из Дробњака су.

У Доњем Пољу су: Поповићи (20 к., св. Ђорђије) старинци су у селу а преци су им од Скадра. Неки поп побегао од турскога зулума. и после дугога лутања настани се у Доњим Црквицама. Потомци му се прозову Поповићи и веле да је од њих било 19 попова. Бојати (2 к.) од Бојата из Горњих Црквица. Шаинци (3 к., св. Лука) Требјешани су од Никшића. Ивановићи (3 к., Миољдан) из Бријега су из кањона Пиве. Грубачи (7 к., св. Ђорђије) из Дробњака су. Пантовићи (5 к.) од Пантовића су из Мратиња. Ћаласани (3 к.) од Ћаласана из Мратиња.

В) Насеља и породице у кањону Таре

36 Ђендова Лука је на једном таванку (тераси) у кањону Таре испод села Црне Горе. Има у изобиљу и воде и шуме.

Становници су: Давидовићи (1 к.), досељени испреко Таре, славе св. Ђорђија; и Кнежевићи (1 к.), од Кнежевића са Црквица.

37. Божурев До је у кањону до саме Таре. Старо је насеље, ту још из времена турскога.

Становници су: Шаиновићи (3 к.), Авдићи (3 к.) и Шабановићи (1 к.), сви су испреко Таре; Зукановићи (7 к.) из Херцеговине; сви су муслимани и ту насељени као чифчије. Има и Арап-Оџа 1 кућа; то је неки мелез, дошао по верском послу па ту и остао.

38. Оџића Главице са 3 куће Оџића, муслимани, родом испреко Таре и 2 куће Бојата из Г. Црквица.

39. Марков До са две куће Ивановића, славе Миољдан, родом" из Ограђенице испреко Таре.

40. Ликића До са 3 куће Ликића, старином од Живковића из Црквица; 1 кућа Ивановића и 1 кућа Мијатовића.

41. Лијећевина у кањону до саме реке Становници су: Грубачи (4 к., св. Ђорђија) из Дробњака из Тушике; Верговићи (1 к.) испреко Таре.

42. Јасен са три куће Ушћумлића са Унча и 1 кућа Милића, усташи испреко Таре од Чајнича.

43. Папратишта са 7 кућа Вуковића из Мратиња.

44. Заграђе, највеће насеље у Кањону Таре. Налази се више самог Шћепан-Поља на једној заравни. Ту је стара црква Рача у полуразрушеном стању.

Становници су: Вуковићи (3 к.) од Вуковића из Мратиња; Јоковићи (1 к.) од Јоковића из Брезана; Живковићи (3 к.) од Живковића из Црквица; Гвоздени (2 к., св. Никола) су из Дробњака, из Тепаца; Јојићи (1 к.) од Јојића с Пишча.

45. Шћепан-Поље је на самим ставама Пиве и Таре, на постанку Дрине, на луци - тераси - високој над летњим нивоом Пиве и Таре 4,40 м., а над морем 454 метра. Куће су око те луке а по луци су њиве и ливаде. На Шћепан-Пољу је брод (прелаз) на Тари, "код Хума", на путу ка Фочи. Доскора се ту Тара прелазила на плутима, а сада има гвоздени мост.

Више Шћепан-Поља је Шћепан-Град са многим старим гробовима око њега (в. сл. 15).

Становници су: Вуковићи (6 к.) од Вуковића из Мратиња и 1 кућа Милића.

46. Чокове Луке једино насеље у кањону Пиве с десне стране. Становници су Јововићи (4 к.) од Јововића са Забрђа.

Напомене

1 На овоме месту имам да захвалим Максиму Топаловићу, племенском капетану у пензији, из Плужина и Секулу Кецојевићу, судији из Пирнога Дола (Боричја), на услугама и подацима које су ми дали како би овај рад био што потпунији.

2 "Граница" је усечен крст на каквом станцу камену (велика непомична стена која је већим делом у земљи) и обележава међе разних удута.

3 Ову границу Пиве казао ми је, у јулу 1912. год., сердар Миро Гаговић са Безуја, старац онда од својих око 75 до 80 година. Ова се граница Пиве у свему не поклапа са, границом према Дробњаку како причају Дробњаци, нарочито на Војнику и даље од Студене до врха Пруташа (види Насеља српских земаља књига I, с. 360), нити на Војнику према никшићским насељима, како причају Шипачњани,

4 После ослобођења Пиве, излазила је осамдесетих година XIX века државна. комисија са Цетиња, те је повлачила границу Пиве и удута појединих њених села. Ове границе, повучене од комисије, могу се и данас наћи у званичним књигама на Цетињу.
Секуле Кецојевић, сада судија у Прокупљу, Пивљанин, дао ми је ову границу Пиве: Дурмитор - Ћирова Пећина - Пријеспа - Студена (израђени камен) - Каменица у Драгаљеву - Чечево Врело у Војнику- Пећина у Живој - Бајево Ждријело у Голији-Ружарица у Голији-Властелино Ждријело у Латичном -Трештеник - Кресојевића Локва у Брштовцу - Власуља - Маглић - Вучево - Саставак Пиве и Таре - Тара - Дезик (ниже Црне Горе) - Штулац - Дурмитор.

5 Речник места од 1925 год. с. 318.

6 Ф. Шишић: Летопис попа Дукљанина с. 327.

7 К. Јиричек: Историја Срба, књ. I, с. 86.

8 Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава Средњега века с. 624.

9 Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи бр. 949, 1994, 3043.

10 Босанска Вила: година. 1885, с. 298.

11 Јован Н. Томић: Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVI и почетком ХVI века, књ. I, с. 496.

12 Ст Димитријевић Грађа за српску историју из руских архива и библиотека (Срп. aкад. наука Споменик LIII, други разред, с 110)

13 "Идем на Ријеку", "надошла Ријека", "потопили се људи у Ријеци", "гонимо стоку да појимо чак на Ријеку"

14 Аустр. ђенералштабна карта 1: 76 000 Гацко-Ораховац, зона 33 кол. XIX

15 Река Комарница има два дела: "Горња" Комарница од њенога извора до састава са Буковицом под Дужима, и "Доња" Комарница, одатле до ушћа. Сињца - до постанка реке Пиве. У долинама обе ове Комарнице било је од најстаријих времена насеља, али по свему изгледа да су насеља на левој обали Доње Комарнице (данашња пивска села: Рудинице (Горње и Доње) и Сељани са својим засеоцима: Пухово, Водица и Крушево, Горње и Доње) старија него дробњачко село Комарница.
Жупа Комарница попа Дукљанина то је данашњи Дробњак, нарочито његово корито, које захвата средњи и доњи ток дробњачких река: Комарнице, Буковице, Тушиње, Бијеле и Шавника, Дробњачко Корито, односно жупа Комарница налази се између жупа Мораче и Пиве тачно како наводи поп Дукљанин.

16 Ј. Цвијић: Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и Црне Горе (Глас Срп. академије наука LVII с. 106 и 107).

17 Са Зарисника се види готово сва Пива и њена села. У планини се виде села: Борковићи, Сељковац, Боричје, Пишче, Д. Унач, Г. Унач, један део Кулића и Војиновића и Трса, у Жупи се виде: Брљево, Будањ, Плужине, Милошевићи, Седлари, Стабна, Столац, Смријечно, Горанско, Бајово Поље, Г. и Д. Брезна.

18 Ј. Цвијић: Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и Црне Горе (Глас Срп. академије наука, LVII, с. 108).

19 Са Голије се види цео Војник и преко њега Лола, Маганик, цео Дробњак, цела Пива, Дурмитор и највећи врхови у Сињајевини: Старац и Јаблан, цела Пивска Жупа и све равни у њој. (Види сл. 1).

20 Јанко Дукин, човек од 75 година, причао ми је 1901 године да он памти када су поједини делови Дивана и Војника били под бусиком (жива трава) и клеком, док су сада го крш.

21 Свет. Томић: Дробњак, (Насеља срп. земаља књ. I, с. 373).

22 Буковица извире у Језерима, испод Ранисаве, огранка Дурмиторовог. У њу се уливају с леве стране: Тушина и Бијела, а с десне Шавник.

23 Ст. Новаковић: Српске области у Х и XII веку (Гл. Срп. уч. др. књ. 48 с. 72).

24 Ј. Цвијић: Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и Црне Горе (Глас Срп. академије наука књ. LVII с. 103).

25 Ibid., c. 113.

26 Народ зове стране кањона речју "бријег". - "Идем у бријег да насијечем дрва"; "Низ бријег је тешко сићи на Ријеку"; "Гони козе у бријег да брсте".

27 1923 г. један дечко од 14 година "помео се" на путу између Дубљевића и Борковића, и то дању.

28 "Закрсти свети Крсте а намигни свето Богојављење да она "пашчад" (из Гацка) не прелазе преко Равнога", има изрека код Пивљана.

29 1935 год, настављено је грађење овога пута, а 1938/39 начињен је до Брезана.

30 Спустио сам се таквом једном стазом ка реци од Дубе и од Брезана, а испео сам се кроз Ждријело испод Дужи, па не желим да се то кад више понови. Спуштање траје један сат, а, пењање 1,45 до 2 сата. Анероид је показивао код Дубе на врку кањона, 627 мм, темп. 16°; а на газу, у дну кањона, 684 мм, темп. 20°; разлика 57 мм. Ако се узме да висина расте или опада на 1 мм 10,5 до 11 м, онда је дубина, кањона испод Дубе око 625 метара).

31 До ове, 1932, год. на Шћепан-Пољу се Тара прелазила на плутима или на жици у корпама, а сада је начињен добар гвоздени мост, и тиме олакшан саобраћај са Фочом.

32 Бос. Вила: година 1886, с. 298, Сарајево.

33 Ibid.

34 Ibid.

35 Свет. Томић и Др М. Дробњаковић: Списак фермана и повеља породице Дробњак из Рисна, с. 14.

36 Свет. Томић: Дробњак (Насеља срп. земаља, књ. I с. 4411).

37 У Мухамеда Сулејманпашића, чиновника у Пресбироу, пре осам година, видео сам хартију на којој је било написано на турском ово што иде: "Раб Божи Махмуд (Бушатлија) 9 рамазана 1201 (1786) год. поставља попа Тома (Љешевића) за војводу Пиве и Црквица да изводи рају на пут послушности".

38 Тако је поставио за војводу дробњачког Станишу Алексина Абазовића с Пошћења мимо збора племенскога. Дробњаци Станишу нису хтели да слушају нити су га признавали за војводу, док се он држао Скадра; а кад се одрече Скадра и призна травничког везира за свога господара, Махмуд-паша пошље своје људе (Цимириоте), те убију војводу Станишу у Г. Буковици, где и данас постоји "Станишин мрамор" на путу испод Урљача, у катуну Вемића.

39 Босанска Вила: година 1885, с. 298.

40 Влад. Ћоровић: Лука Вукаловић, с. 33, Београд 1923.

41 Ibid. с. 123.

42 Ibid. c. 127.

43. Д. Вуксан: Споменица о херцеговачком устанку с. 31 (Београд 1928).

44 Један овај сукоб, који би се могао назвати први у целом устанку, стављају нешто мало доцније.

45 Војвода Машо Врбица, онда прва и најкрупнија личност на Цетињу, пише ово писмо у Дробњак: "Г. Командиру Грубану Церовићу у Тушину поздрав. Одма, чим примиш ово писмо, објави свијема ускоцима (из Пиве), који се налазе у цијеломе Дробњаку, кои је јунак и способан носити оружје, нека се добро оружа и нареди изузимајући острагушу [тј. да ускоци не носе острагуше, да се не би видело да имају везе са Црногорцима], па нека иде Вулу Аџићу и Лазару Сочици на Троглав или ђе их они позову. Њихов ће посланик доћи одма тамо. Дакле, чим посланик дође, нека су ускоци готови да иду. - Тако знади и да си здраво! - Војвода Машо Врбица". (Ово је писмо код мене. Нашао сам га међу писмима мога оца Божа, који је био писмен и преписка са племеном ишла је преко њега. - (Св. Т.).

46 Др. М. Жердић: Споменица о херцеговачком устанку 1875 године, с. 77, Београд 1928.

47 Никола Бајагић причао ми је, да је овај сукоб био 31 јула, на Госпођине покладе, а не 1 августа.

48 Овом приликом је Ристо Војиновић скочио низаму на леђа да га удави, а низам га подухвати рукама и понесе у кулу. Ристо запомага за помоћ и Милутин Кулић опали кубуром на Турчина, погоди га у плећа и убије, али и пробије обе руке Ристи, које је овај држао склопљене око Турчина.

49 У овом боју је погинуло Турака 760, а Срба 57. Од ових је било Пивљана 29 на челу са Вулом Аџићем (Стилман: Херцеговина и последњи устанак, с. 64, Београд 1932 г.).

50 Данас, после уједињења, Пива сачињава са Дробњаком један срез - срез шавнички - са седиштем у Шавнику.

51 На једној седељци у Оџаклији Кнез му за то пребаци и рече: "То се од тебе, Влаше (тако је Кнез звао Сочицу), нијесам надао, јер сам ти много учинио и много сам те задужио". "Исуса ми" (ово је била узречица Војводина), Господару, више сам ја тебе задужио но ти мене. Ја сам тебе од хиљаду мотика створио хиљаду најбољих пушака, а шта си ти мене!? Да нијесам ваљао не би ме ни држао за војводу" одговори му Сочица. (По причању присутних: Јанка Вукотића и других).

52 Народна просвета: Речник места Краљевине СХС (званично издање, Београд, 1925) с. 146. Ја сам само Горње и Доње Црквице узео као засебна села, а сва насеља у кањону Таре као једну целину, а тако и Горња и Доња Брезна, и Горње и Доње Рудинице, и Горњи и Доњи Унач, као по једно село.

53 На више гробова у доцније време неко је почео да уклесава или крст или звезду или какво име. На једном гробу неко је уклесао: Бан Грубан, па је ту застао. Тај бан Грубан је сигурно Грубан Церовић, капетан и командир дробњачки.

54 Мраморјем народ обично зове оно гробље у коме има надгробних плоча које стоје усправно.

55 Причају: О Петрову дне пао снег до колена по целој Пиви. Преконоћ удари север, те све замрзне и створи се површица, која је држала три дана. Због тога то старо становништво са овцама и осталим живим побегне у Дрину где је хумније. У прилог овоме што казује прича да наведем ово. 1901 године, уочи Св. Илије, прешао сам Тару код Левера и ту сам ноћио. Преко ноћ била је непогода каква се само замислити може. Грмело је, севало, пљускови са градом и снегом целу ноћ падали, вуци вијали и ја тешко ноћ провео. На Св. Илију ујутру изишао сам на Језера и затекао цео Дурмитор и сва Језера под снегом дебелим 10 цм. Било је ведро и илинско сунце до увече све истопи.

56 Ст. Станојевић: Историја српског народа 123.

57 В. Калић: Повјест Босне, c. 26.

58 Влад. Ћоровић: Историја Југославије, с. 233, други ступац, вели, "Стјепанско подручје, које је хватало од бококоторског залива до близу Олова у Босни и од Цетине до Мораче и Лима добија назив: Херцеговина". Ст. Станојевић: Историја српског народа с. 190.

59 У Меким Доловима на Дурмитору има око 70 плоча истих онаквих као што су оне на овим гробљима (П. Ровински, Черногорија, књ. II с. 103 градина). Изгледа да су се ту вадиле плоче за стара гробља по Језерима, јер их одатле није сувише тешко спустити до у Раван. Не памти се, нити се прича да је ико од Дробњака или Пивљана вадио какве плоче у Меким Доловима, те је сигурно да су те плоче остале ту из давних времена.

60 Ст. Станојевић: Нар. енциклопедија, књ. IV, с. 1083.

61 По пропасти Херцегове државе црква је напуштена и пропала, па су је свакако после муслимани, што се да закључити по изради лукова у арапском стилу, оправили себи за богомољу (џамију), и најзад је и они напустили.

62 Види записе у Љ. Стојановића: Стари српски записи и натписи, књ. I, с. 267 и 268 (број записа 949 и 950).

63 Никифор Симоновић, игуман Пивскога Манастира, пише ми 12. VIII. 1924 год.: "Прва слика, на десну руку, до зида од препрате, окренувши се к њима - слика је човека у ћурку са капом на глави, гдје десном руком пружа слику пивске цркве другоме, гологлавоме човјеку, а лијеву руку склонио је на прси".
"Овај други човјек исто тако десном руком пружа исту слику цркве Св. Богородици, која сједи у трону, а лијеву држи на прсима," ... Кад сам снимао ову фреску нисам могао приметити модел цркве на десној руци овога човека у ћурку, као што пише игуман Симоновић, а тај се модел не види ни на мојој фотографији. Препукли зидови и примитивно крпљење истих многе су фреске искварили, те су изгубиле и историску и уметничку вредност.
Н. Р. Кнежевић у своме чланку: "Манастир Пива" вели за ову слику: "На једној фресци, код јужних врата манастира, види се Турчин природне величине, са чалмом на глави, седе браде, обучен у свилену антерију, опасан пасом и заогрнут ћурком постављеним крзном. Турчин је ставио леву руку на прса, а десном додаје нацрт цркве патријарху. То је оснивач (ктитор) цркве, јер се по старом обичају оснивач живопише код јужних врата"... (Лист сарајевска "Просвета" за 1938 год., свеска за март, с. 70).

64 И данас Ченгићи у Сарајеву сматрају Пивски Манастир као свој вакуф (задужбину).

65 Свет. Томић: Дробњак (Насеља срп. земаља, I књ. с. 456).

66 1889 г. седамдесет домаћина из села Плужина отселило се у Србију. Њихове куће и земљу купио је војвода Лазар Сочица и ту населио, као чифчије, усташе из Херцеговине. Да ли из пажње према овим усташима, или из пажње према војводи Лазару, који је био "све и свја" у Пиви, овим чифчијама признато је право уживања комуна и право на део. Тако је војвода Лазар прећутно добио и комуне са куповином кућа и окућница. Ко зна како би се ово узело, да је војвода Лазар сам сву земљу обрађивао.

67 Бескућником зову човека који нема земље и куће.

68 На њиву се нанесе помало сламе а по њој се покупи коров и бусење. То се све равномерно растури по њиви, па се запали и изгори. На томе угару роди две године по нешто ражи и овса, али после тога нити може шта да роди, нити се њива може да заледини за неких 10 година.

69 Поп-Јово Радовић у Црквицама има модеран уљаник (пчеланик) и доста суда пчела.

70 Пустити у "симпас" то је кад се јалова говеда и коњи који се не употребљавају за рад о Ђурђевудне истерају у планину, ту остану до јесени, а нико их не чува но пасу сами по планини и ноћивају где их ноћ затекне. Домаћин свој мал обиђе недељом и омрси га (да му шаку соли).

71 Сељаци сами граде и "саони" и рала и плужицу и јарам и "тељиге" и виле и грабље и косишта и све потребе за обрађивање њива и ливада. Има сељака, како ови кажу, што очима види то рукама створи.

72 Један Рус лекар, избеглица, беше 1924 г. на Горанску.

73 Статистички подаци за 1911 г. Вађени су из књига од "дације" а подаци за 1931 г. узети су из званичног државног пописа од 1931 године.

74 Ст. Новаковић: Законски споменици срп. држава средњег века, с. 624.

75 К. Јиречек: Историја Срба, књ. II, с. 163, Београд, 1923.

76 Ровински каже: "У Пиви никада никаквих житеља не зна се да је било до чистих Срба", Черногорја, књ. II, с. 103, Санктпербургъ. 1897.

77 Dr. C. Jiriček: Die Wlachen und Maurowlachen in den Denkmalern von Ragusa, c. 145, Prag, 1897.

78 Љ. Стојановић: Записи и натписи, књ. I, с. 284, бр. 1024.

79 На р. Врбници, испод Јасена, у удуту села. Стабна, било је некада много, а и данас има неколико, ваљавица (ступа) за сукно и рашу и доста млинова за брашно.

80 Ово ће бити или Шћепан-Поље или Црквичко Поље, јер се само та два места у Пиви као насеља зову именом Поље.

81 Ј. Цвијић: Балканско Полуострво књ. I, с. 163, Београд 1922, Ровински: Черногорија књ. II, част 1/110. Санктпетербургъ. 1897 год.

82 Види напомену бр. 2 у IХ/5 одељку.

83 Љ. Стојановић: Записи и натписи књ. I бр. 950.

84 Ibid бр. 1177.

85 Ibid бр. 1689.

86 Љ. Стојановић: Записи и натписи књ. II бр. 2216.

87 Ibid., бр. 2603. И данас постоје породице Крунићи, Кулићи и Тадићи у Пиви.

88 Прва тапија: "У окружју Херцеговина, котару церничком, опћини Пиви, у селу Ораху леже земље "бостани", на темељу закона имаду право на дотичну земљу калуђери, попи манастирски, уз пристојбу од 60 ахчета. Тапија се издаје и да посједу нема никакве сметње.
Дано 1 рамазана 987 г.
(тј. 16 фебруара: 1579).
Муртеза син Хасанов"
Друга тапија: После 200 година калуђери пишу молбу босанском везиру у Босну и наводе да су манастирску земљу у селу Ораху, звану "бостани" заузели Илија и браћа Симова из села Стубице противу шеријата и закона и моле да се манастиру земља врати.
На ову молбу долази:
Наредба: "Кадији и таби-паши у Церницу, Молитељ и калуђери манастира Пиве, што се налазе докази у њиховим рукама, ушљед њихова права налаже се да се нападачи од посједа отстране и свима на знање ставило и јавило.
Дано 1 сефера 1189 г.
(тј. 1776 г. 20 фебруара).
Мехмед Мишир кајмакам босански"
Трећа тапија: Након 30 година, године 1805, Хаџи-Арсеније Гаговић, старешина манастира Пиве, жали се турском суду - кадији невесињском - да су неки сељаци, његови парохијани, притисли земљу звану "бостани." Земље врате манастиру, и парницу добија.

89 У неколико села има по један човек или породица скоро досељени као радници или занатлије. Ови су нестални, често мењају место пребивања и због тога нису унети у овај преглед породица. Таквих има у целој Пиви свега 16 породица са самцима.

90 Свет. Томић: Дробњак (Насеља српских земаља књ. I, с. 477).

91 Гиљфердинг: Босна и Херцеговина и Ст. Србија, с. 346.

92 П. Ровински: Черногорија, књ. II, с. 195. Санктпетербургъ 1897.

93 Године 1921 Дуба се рачунала као заселак села Буковца, а Ковачи и Седлари као засеоци села Стабна. Стога нису ни уношени у статистику од те године као самостална насеља. А по попису од 1931 године сва три ова насеља су узета као самостална села.

94 Тома К. Поповић: Херцегнови, с. 139, наводи 1701 г. Николу Кецојевића као досељеника, а Кецојевићи су Пивљани.

95 Свет. Томић, Дробњак, Насеља срп. земаља, књ. I, с. 446.

96 Ibid., с. 447.

97 Ibid., с 448.

98 Петар Мркоњић (Атан Пејатовић): Средње Полимље и Потарје, Насеља српских земаља, књ. I, с. 315.

99 Ibid., с. 317

100 Ibid., с. 332.

101 Ibid., с. 331.

102 Ibid., с. 331.

103 Ibid., с. 336.

104 Ibid." с. 337.

105 Ibid., с. 341.

106 Поп Стјепо Трифковић: Вишеградски Стари Влах, Насеља српских земаља, књ. II, с. 647.

107 Ibid., с. 650.

108 Љ. Стојановић: Гласник Географског друштва, Београд, св. 7- 8. с. 164.

109 Ibid., с. 983.

110 Ibid., с. 703.

111 Ibid., с. 711.

112 Ibid, с. 719.

113 Ibid., с. 908.

114 Љуб Павловић: Колубара и Подгорина, Насеља срп. земаља, књ. IV с. 983.

115 Ibid., с. 989.

116 Поп Стјепо и Влад. Трифковић: Сарајевска околина, Насеља срп. земаља књ" V с. 103.

117 Ibid., с. 118.

118 Ibid., с. 133.

119 Ibid., с. 164.

120 Ibid., с. 176.

121 Ibid., с. 177.

122 Ibid., с. 227.

123 Ibid., с. 247.

124 Јевто Дедијер: Херцеговина, Насеља српских земаља, књ. VI с. 1. 24.

125 Коста Јовановић: Горње Драгачево, Насеља српских земаља књ. V с. 400.

126 Јевто Дедијер: Херцеговина, Насеља српских земаља, књ. VI с. 123.

127 Т. Радивојевић: Лепеница, Насеља српских земаља, књ. VII с. 242.

128 Љ. Павловић: Ваљевска Тамнава, Насеља српских земаља, књ. VIII с. 552.

129 Ibid., с., 553.

130 Ibid., с. 554.

131 Ibid., с. 571.

132 Ibid., с. 585.

133 Ibid., с. 596.

134 Поп Сава Накићевић: Бока, насеља српских земаља, књ,. IX с. 405.

135 Ibid., с. 503.

136 Боривоје Ж. Милојевић: Рађевина и Јадар, Насеља српских земаља, књ. IX с. 757.

137 Ibid., с. 700.

138 Ibid., с. 704.

139 Ibid., c. 746.

140 Ibd., c. 746.

141 Ibid., c. 747.

142 Ibid,., c. 755.

143 Ibid., c. 756.

144 Ibid., c. 698.

145 Ibid., c. 770.

146 Ibid., c. 796.

147 Михаило Драгић: Гружа, Насеља Српских земаља, књ. Х с. 241.

148 Ibid., c. 294.

149 Ibid., c. 296.

150 Ibid., c. 296.

151 Ibid., c. 297.

152 Ibid., c. 319.

153 Ibid., c. 330.

154 Ibid., c. 303.

155 Д-р Душан Пантелић, Београдски Пашалук пред Први српски устанак (1794-1804), Посебна издања Српске акад. наука, књ. CXLVI, Одељење друштвених наука, књ. 57, Београд 1949, стр. 384 и др. - Гор. став с овом напоменом унео редактор.

156 Јов. Цвијић: Балканско Полуострво, књ. I с. 29 и 33.

157 Иван Кецојевић из Пирнога Дола, осамдесетих година прошлог века, био је највиши човек у Црној Гори: имао је око 2.10 м.

158 Анрија Јовићевић: Ријечка Нахија (Насеља. срп. земаља, књ. VII, с. 664).

159 У колиби Л. Јоковића у Боричју (Катун Пирнога Дола) запитао сам планинку: има, ли карлицу млијека да ми прода. - "Имам да ти дам а не да ти продам", одговорила ми је.

160 "А да ну, ти Дробњаче, мене кажи, ка ово све знаш, какав милет живи на мјесецу", пита ме неписмен сељак са Брезана Јашо Ђурковић.

161 Ј. Цвијић: Балканско Полуострво књ. I с. 215.

162 Љ. Павловић: Ваљевска Тамнава (Насеља српских земаља. књ. VIII c. 628).

163 Намора се момак да узме девојку с којом је имао дете "погрешком" да је мање бруке и срамоте.

164 1912 године наишао сам у Плужинама на девојку Мару Ђаковићеву, која је добила дете. Брат је истерао из куће, она побегла у шуму, тамо на комуну начинила савардак и у њему са дететом живи. Ради у селу на надницу, те се издржава.

165 Тај је гроб доскора постојао на Борковићима. Прокопије Врачар, садашњи, игуман (1912 г.) манастира Пиве, памти тај гроб и вели, да је све камење од старога гробља узидано у темеље ове цркве на Борковићима па и тај.

166 Каква разлика са временом у 1924 години? Онда није смео нико никуда да макне кроз Црну Гору без пратње, а убиства чинила су се свакодневно.

167 Најамнику, човеку, је била плата 1912 г. 80 до 100 форината аустриских (160 до 200 перпера) годишње. Он је радио све у кући: орао, копао, косио, чувао зими стоку, догонио и цепао дрва итд. Надница раднику је била од 1 до 2 перпера према послу.

168 1924 год. у никшићској гимназији имало је преко 700 ученика из Округа никшићскога у који улазе: Дробњаци, Пива, Голија, Бањани, Рудињани, Граовљани, Жупљани, и причали су ми професора те гимназије да су ђаци из Пиве, нарочито из Жупе, међу најбољима и по учењу и по владању.

169 Зна и овца (гара) ђе је добра паша.

170 У овим припевима има око две трећине стихова сасвим нових, а остало је опште. Ни сам их нигде наишао ни у књизи нити их чуо овако сређене као ово у Пиви.

171 Виђени, а инокосни, сељаци - ту је на првом месту свештеник - с јесени замоле добре домаћине да им приме по једну овцу на исхрану. Ови то приме и тако понеки од њих исхране по пет, па чак и десет, туђих оваца са својим стадом.

172 Неко славску свећу прилепи под икону на "иконлуку", неко на јарам, а неко на крављачу (суд у који се такође музе млеко).

173 Као што сам напоменуо, Пивљани, као и остала околна племена, не праве жито за славу. Тамо се кољиво (тј. пшеница) кува само на задушнице, пред велике посте, и то се кува велика количина, носи се у цркву и после службе изнесе се на гробље и раздаје народу за душу мртвима.

174 За ову се ракију каже "прошла ријеч" и "попила се буклија".

175 Уговори се кад ће бити сватови и колико ће их бити.

176 Муштулугџија је лице које јави неки добар глас и зато добија муштулукдар.

177 У старо време чим би каква, опасност запретила селу, Мратињани би ове путеве закресавали и запаљивали камењем да нико споља не би могао у село ући. Причају да је на превару у село ушао 1862 г. Дедага Ченгић, попалио село и посекао хаџију Сочицу, игумана манастира Пиве, који није хтео да бежи из села као остали народ, но је поверовао турској беси.

178 Неки Вуковић због отмице једне девојке убије два брата Љешевића и побегне у Мостар. Тамо се бавио зидарством и брзо се прочуо као одличан неимар. Веле да је поправио мост на Неретви у Мостару, што нико није могао, и по њему његово потомство прозову Неимаревићи.

179 Била два брата: Ђуро и Васо. Живели у Петровићима у Бањанима, а катун им био у Штирном. Славили су сви св. Илију. Убију човека и Ђуро побегне у Гацко, потурчи се и од њега су Звиздићи; а Васо се настани у Приљепе, на левој обали Врбнице према Магудама. Потомци овога из Приљепа преселе се на Будањ. С Будња се једни отселе на Брљево, где су им били катуни, а двојица, Мијо и Гаврило, отселе се на Гласинац, где им и данас живе потомци. Генеалогија Васовића на Будњу је: Васо-Божо-Сава-Остоја-Спасоје-Трипко-Симо -Милутин-Васо (данас момак од својих 30 година).

180 Босанска Вила за 1895 год. с. 298. Сарајево.

181 Андрија Јовићевић: Ријечка Нахија, Насеља књ. VII с. 627 и 623.

182 Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи књ. II с. 90. Бр. 2603.
Преци Тадића од кнеза Јована на овамо: Јован - Остоја-Јаков Мијат- Стојан-Тадија-Миро-Тадија-Спасоје (човек данас од -својих 40 година).

183 Бајо Пивљанин је из Рудиница; зидане његове куће се још и данас познају, налазе се на јужној страни села, у крају званом Ивановићи. Бајо је погинуо на Вртијељци, близу Цетиња 1685 г. Од његове су породице Николићи на Рудиницама.
Породица Бајова била је проклета. Проклео је сам Бајо. Веле, било је седам браће. Бајо пође у хајдуке и позове браћу. Они не хтедну но остану код куће. Тада им он рече: "Ни се ископали, ни се разродили а земље вам увијек доста било". Сви су Пивљани знали за ово проклетство. На молбу племенскога капетана Василија Ђачића долазио је у кућу Чепура, потомака Бајових, митрополит Црногорски Митрофан Бан, читао молитве, скинуо клетву и благословио кућу.

184 Хаџи Арсеније Гаговић, крајем XVIII века, помиње своје село Доње Крушево, у њему Гаговића куле и придворну цркву св. Николе. Ст. Димитријевић: Грађа за српску историју из руских архива и библиотека (Споменик Српске академије наука, књ. LIII. C. 110 и 111).

185 Ст. Димитријевић: Грађа за српску историју из руских архива и библиотека (Споменик Српске академија наука LIII с. 88).

186 Ст. Димитријевић Грађа за српску историју из руских архива и библиотека Споменик Српске академије наука, LIII с. 88).

187 Босанска Вила за 1895 с. 297, Сарајево.

188 Ст. Димитријевић: Грађа за српску историју из руских архива и библиотека (Споменик Српске академије наука LIII с. 112).

189 Ibid,. с. 110

190 Прозвани тако по једном сину Јованову, који је правио лондре (ном. лондра) од овчијих бурага за подапињање прозора место стакла.

191 Сви су они старином из Плужина. Раније су се презивали Лаловићи (Лалошевићи) и из Плужина се једни преселе у Гусић а други у Крушево. У Гусићу су била два брата, Раде, од кога су Радовићи, а други је одведен у Цариграду као мали, био јаничар у делијама и од њега су Делићи.

192 У Пивском Манастиру има и данас икона са оваквим натписом: "Сију икону писа кнез Вук Делић сину своме Митру за здравље а себи за душу у манастир Пиву Богородици. Тогда бист владика кир Филотеј (1742), рука Рафаила писа".

193 На молби, коју су досељеници, усташи Срби из Херцеговине поднели дужду млетачком Алвизу Моћенигу II да им да земље око Херцег Новог, писаној 19 јула 1701 године - стоји међу 6 потписа и име Никола Кецоевић (Кецовић). (Тома К. Поповић: "Херцегнови" с. 139).

194 Гласник Етнографског музеја: књ. VIII с. 31. Београд 1933.

195 Канду су хтели Пишчани као досељеника да отерају из Пирнога Дола и узору цео До и посеју јечам. Канда ноћу преоре њиве и посеје елду. Оду кадији на давију и он запита чији је усев у њивама? Канда одговори моја елда. На то ће кадија: чији је усев, тога је и земља Тако Канда остане и од ње су Кецојевићи у Пиви.
По предању Кецојевићи су са Косова од некога Трипка војводе, па се после Косовске битке кренули на запад са осталим народом да траже нову отаџбину. Тако лутајући на крају се настане у Бањанима. Од овога Трипка војводе, веле, да су и ови пивски родови: Јоковићи, Бановићи и Пејовићи.

196 Народ прича да је Херцег Стјепан путовао из Стабна за Соко преко планине, па му на Пишчу умре дете, а он рекне: "а, ох, пиште ми дијете" (Умре им дијете) и од те речи: "пиште" село је добило име Пишче.

197 Од ових Добриловића са Пишча причају да је Стојан Чупић, јунак из првога устанка. Отишао је из Пиве са оцем у Србију када му је било 7 година и доцније се најмио у некога Чупе да служи. Овај га као вредног и поштеног усини и да му презиме Чупић.

[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /