 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Književnost koju je minuli šesnaesti vek ostavio u nasleđe sledećem, sedamnaestom, na području koje pokriva današnja Crna Gora sa svojim primorjem bila je upadljivo nejednaka po obimu i nejedinstvena po karakteru; isto tako, nije ni po vrednosti bila sva od istoga roda, niti je pak mogla da se jednači s književnošću ostvarenom u drugim, i većim, ondašnjim našim literarnim sredinama. Uza sve to, ona je predstavljala dobru osnovu za poznije građenje, sa koje se moglo poći dalje i to bar u dva pravca. Jedan od njih značio bi nastavak i šire razvijanje u već poznatim i uglavnom određenim okvirima, ali sada ponegde i u ponečemu na nov način, uz veće bogatstvo oblika i, razume se, na višem nivou. Drugi je bio u traženju i otvaranju novih puteva, bližih suvremenim kretanjima u evropskoj književnosti.
Među odlikama koje su se u književnosti u ovim stranama nastavljale i u novom stoleću najpre se uočava njena razdvojenost, njena, gotovo bi se reklo, raspolućenost u dva naporedna toka, koja su i dalje išla odvojeno, bez slivanja i preplitanja, a dugo i bez ikakvih međusobnih dodira. Posebnu i u potpunosti specifičnu književnost imao je katolički deo ovdašnjeg stanovništva, gde se književnost razvijala i menjala u zavisnosti od razvoja i mena književnosti evropskog Zapada. Sasvim je drukčija bila književnost pravoslavnog sveta: usled dokraja nepovoljnih uslova pod kojima je bila prinuđena da traje, ona je ostajala u svojim čvrsto određenim, bezmalo okamenjenim oblicima i bila u stvari od nevolje osuđena na ponavljanje odavno dostignutog, uz samo retke, mestimične i izuzetne pokušaje varijacija. Drugo nasleđeno svojstvo književnosti ovoga tla u tome je što je ona, dobrim svojim delom, svoj izraz tražila u latinskom i italijanskom jeziku, mada ne više i jedino u njima, kao što je slučaj bio dotle. Književnici su i dalje u najvećem broju poticali iz redova učenih ljudi i bogoslova, a ređe su bili pesnici, pa je stoga i književnost koju su stvarali bila pretežnije učena i bogoslovska no umetnička. Sa sedamnaestim vekom, u kome je došlo do novog rascvata erudicije i obnovljenog, čak pojačanog, interesovanja za teološka pitanja, i za pobožnu, moralističku, pa i neskriveno propagandnu književnost koju nadahnjuju crkveni krugovi, ta su dva elementa u literaturi postala još naglašenija i očitija. Najzad, nije ni u ovom stoleću izostala pojava da pisci odavde odlaze, zbog malih izgleda kod kuće ili zbog šireg polja za svoje ambicije na strani, i da u pojedinim italijanskim kulturnim centrima teku svoju literarnu karijeru i traže šansu da dođu do glasa i književne slave.
Ali uz sva ta stara svoja svojstva književnost XVII veka pokazuje ovde i neka nova. Sada se javlja, i ima je sve više i bolje, i umetnička književnost na narodnom jeziku. Ne samo izrazom i stilom, i ne samo svojim stalnim pesničkim formama i svojim temama, već i dijalekatski, ona se naslanja na književnost Dubrovnika, pa je u tom pogledu uz nešto očiglednog i namernog preterivanja govoreno čak i o dubrovačko-bokeljskoj književnoj simbiozi.[130] Ova otvorenost prema književnosti Dubrovnika, kao nov i tada malo primetan kvalitet u književnosti nastaloj na današnjem Crnogorskom primorju, ispoljava se i u ličnim, a ne samo u literarnim vezama pisaca: pojedini pesnici Dubrovnika borave od vremena do vremena po službenim poslovima ili privatno u Kotoru ili drugde po Boki, kao što i poneke ljude od knjige putevi dovode iz Boke u Dubrovnik, gde imaju prilike da se nađu i u društvu tamošnjih erudita i književnika. Ovakve veze ne uspostavljaju se, međutim, samo s Dubrovnikom: od prvih decenija XVII veka, pa dalje sve više, s piscima Boke prisne dodire ostvaruju i pisci sa ostalih tačaka Primorja, i oni čak lakše, s obzirom na činjenicu da su se s Bokeljima našli u istoj političkoj i državnoj zajednici.
U ovom stoleću, zatim, sve vidniju ulogu u književnosti dobijaju, uz Kotor, i ostala mesta Boke Kotorske i Primorja — Perast, Budva, Prčanj, Dobrota, na primer — kojima ostvareni ekonomski uslovi, dostignuti stepen društvenih odnosa i kulturne prilike omogućuju ne samo da postanu mali centri civilizovanog života već i da mu daju i svoje vidne i osobenim bojama obeležene doprinose. Najneobičniji je možda " tom pogledu položaj Perasta. Taj majušni grad, smešten na onda beskrajno opasnom i nesigurnom komadu zemlje, nije bio samo naselje veštih i smelih pomoraca, sposobnih i spretnih trgovaca, i hajduka, ratnika i gusara nadaleko čuvenih po hrabrosti i bezobzirnosti, nego isto tako — i ne bez udela i zasluge upravo tih kategorija svojih stanovnika — i naselje najšire ?i najdublje obrazovanih opata, tananih poznavalaca geografije, astronomije i navigacije, erudita sa sklonostima ka istoriji i sa osetljivošću za tradicije, ljubitelja pozorišta i skromnih pisaca za pozorište i, što po značaju sigurno nije na poslednjem mestu, skupljača narodne poezije i stvaralaca koji pišu u njenome duhu i na njen dobro znani način.
Svoje početne trenutke i prve svoje predstavnike barokna književnost Boke Kotorske imala je u samom središnom svom gradu. Nekoliko kotorskih pisaca koji joj stoje na čelu delovalo je jednovremeno i ostavilo dela različitog karaktera, na ova tri jezika na kojima se onda pisalo. Među njima nije uvek mogućno utvrditi prvenstva i načiniti u svemu pouzdan redosled, jer nam sada nedostaju mnogi potrebni datumi, a najčešće ni ostali književnoistorijski spomeni o njima nisu potpuni ili nisu sigurni. Ako i nije bio baš prvi, svakako ne stoji ni mnogo daleko od toga ugledni i moćni vlastelin kotorski Marijan Bolica; u književnost on je ušao sa svojim poluslužbenim spisom na italijanskom jeziku koji se obično naziva skraćeno Spis Skadarskog sandžakata, ali koji, u stvari, ima znatno duži naslov, po ondašnjoj sklonosti pisaca da već i u naslovu čitaocu naznače i čitavu sadržinu: Izveštaj o Skadarskom sandžakatu i njegov opis, koji sadrži puno obaveštenje o gradovima i mestima, njihovim selima, o domovima i stanovnicima, religiji, običajima, imetku i naoružanju onih naroda, i podrobno o svemu značajnome što se nalazi na onome području (Relatione et descrittione del Sangiacato di Scuttari, dove si ha piena contezza delle citta et siti, loro villagi, case et habitatori, rito, costumi, havere et armi di quei popoli, et quanto di considerabile minutamente si contenga in quel ducato).[131]
Izvan onoga što je sam Marijan Bolica zapisao o sebi, malo se još šta može reći o njemu; ostalo je nepoznato čak i to od kada je i dokle živeo.[131] Sa svojim bratom Franom spadao je u najviši i najimućniji kotorski patricijat; i jedan i drugi, takođe, veoma tesno su sarađivali s mletačkim vlastima u Kotoru i bili im, štaviše, u službi, vernoj i revnosnoj: "Depeše kotorskih providura upućene mletačkom senatu od 1611—1614. pune su podataka o radu dvojice Bolica Frana, i Marijana", konstatovano je već poodavno.[133] Te su im se vlasti, pored materijalnih naknada, odužile za to i laskavim titulama kavaljera. S najvećim priznanjem, koje je utoliko veće što se izricalo samo retko i po izuzetku, isticao je zasluge Frana Bolice u duždevom veću (collegio) 27. februara 1634. providur Tijepolo, naglašavajući da je on "jedan od vodećih ljudi ovoga grada i ličnost visoke politike" i da na zapovest mletačkog predstavnika služi interesima Sinjorije "s mnogo osobite vernosti i privrženosti".134 Delom vršeći dužnosti koje su mu poveravane, a delom po vlastitoj inicijativi, i isto tako na želju svojih prijatelja, Marijan Bolica prošao je, na konju ili pešice, celim prostranstvom ondašnjeg skadarskog sandžakata, a to znači velikim delom Albanije, čitavom današnjom Crnom Gorom i delom Hercegovine, i to prošao uzduž i popreko, po više puta i najpažljivije pamteći ili beležeći obilje svakovrsnih detalja. Prilikom tih putovanja, on je dolazio u dodir s mnogim nosiocima najviše turske vlasti i uspevao je, često, da nađe put do njihove duše i da s ponekim sklopi posebnu vrstu srdačnosti i prijateljstva, koja mu je potom mnogo vredela u njegovim diplomatskim i državničkim misijama. S njima je on provodio duge časove u lovu, na Skadarskom jezeru i drugde, i uživao je gostoprimstvo na njihovim dvorovima; nekima je uzvraćao, primajući ih u svoj dom, kada su, u bolesti, tražili sebi pomoći kod "latinskog hećima" u Kotoru.
Teško bi sada bilo s punom odlučnošću govoriti šta je Bolica želeo da postigne svojim spisom, koji je nazvao "opisom", ali i "izveštajem", naglašavajući tako i njegov literarni, ali i njegov zvanični karakter, i koji je naročitom posvetom, datovanom u Veneciji 25. majem 1614. godine, uputio mletačkom patriciju Mafiju Mikijelu (Maffio Michiele). Možda mu cilj i nije bio jedan, nego ih je u isti mah bilo više. U tonu i sadržini posvete kao da se osećaju neki nagoveštaji da je on tada pomišljao i na štampanje svog dela. To bi možda imale da znače njegove dosta maglovite aluzije na čudne i nepromišljene izveštaje nesmotrenih osoba, koji su valjda do tada odavde stizali, a koji su u dušama vladalaca dobijali nepoželjne odjeke od velikog značaja. On je stoga, a gledajući kako se od nekoga doba iz godine u godinu na granicama njegovoga Kotora (Cattaro, patria mia) okupljaju velike turske grupe pokrenute protiv pobunjenih brđana "Albanije" (kako su tada nazivani ovi krajevi), a u nameri da pokaže opipljivim načinom uzroke okupljanju tolike vojske, kao i to kuda one teže, od koga su sastavljene i ko ih vodi, odlučio da "živim i vlastitim bojama ocrta "glavne gradove ovoga sandžakata, s njihovim položajima, i da nabroji sela i kuće njihovih stanovnika, da imenuje ko im zapoveda, i kaže koliko bi boraca moglo da se otuda podigne, kojim su oružjem naoružani, koju veru veruju i koje običaje imaju, i da doda ono što je još od osobitog interesa". Ali, s druge strane, kada se ima u vidu da je u tom mnoštvu pojedinosti većina bila poverljive prirode, mogućnost štampanja takvoga dela unapred se znatno smanjuje. Izvan sumnje je, međutim, i to da Bolici nije bio isključivi cilj ni da mletačkom moćniku pruži "samo veoma stvaran i podroban opis i izveštaj", kako je on sam definisao taj tekst, i da tako ovaj ostane omeđen jedino svojom praktičnom, službenom i obaveštajnom svrhom. To se vidi u odeljcima u kojima on opširno prikazuje neke događaje, na primer onaj iz 1604. kada je skadarski sandžak-beg Ali-beg Memibegović pokušao da silom otme od Crnogoraca danak i poklone, a ovi ga sačekali u brdima, razbili i oterali tako da se sam beg "jedva spasao na dobrom hatu", ili one iz 1612. i 1613. o pohodima Mustafa-paše i Arslan-paše protiv Brđana, završene takođe neuspehom. Isto se to vidi po odeljcima u kojima se nesrazmerno dugo zadržava na pojavama ili momentima od sporednije važnosti ili koji čak striktno i ne ulaze u njegov predmet — kao kad nadugačko i naširoko opisuje lov na ukljeve u Skadarskom jezeru i lovove na Bojani i drugde, kojima je prisustvovao. To je zatim očito po rasutim napomenama u kojima ističe lepotu, prijatnost i prirodne draži pojedinih mesta, gradova ili predela; takve su napomene o Cetinjskom manastiru ("malen ali veoma lep"), Lovćenu (sa koga se, kada je vedro, vidi daleko, sve do Drača i Skadra), Baru ("bella citta"), dolini Bojane (sa "dvanaest njenih prekrasnih sela punih milina"), Rijeci Crnojevića, Podgorici i još tolikim drugim. I to čitalac mora zaključiti i kada nailazi na piščeve ekskurzije o prošlosti i starini pojedinih gradova (Drivast, Žabljak, Medun, Duklja). Ti odeljci imaju gdekad i svojih čisto literarnih odlika, ili pak pokazuju eruditske pretenzije autora. Stiče se utisak, najposle, da je Bolici u velikoj meri bilo stalo i da podvuče vlastitu ulogu u zbivanjima na ovom području, zapaljivom na najsitniju varnicu, ali i od tolikog značaja za mletačke državne interese, i da istakne svoj lični uticaj na njih. U politici kotorskog providura prema Turcima, u njegovom opštenju s visokim turskim funkcionerima, prilikom povlačenja određenih državničkih poteza, Bolica je najčešće, tako barem iz njegovog spisa proizlazi, posrednik i emisar, savetodavac i izvršilac, što može sve da bude, jer je čovek velikog iskustva i poznavanja stvari, i jer ga s vrlo uticajnim Turcima povezuje ne samo poznanstvo već i prijateljstvo. Kada se 1604. ljuti Ali-beg Memibegović, koji se uputio da kazni i pokori pobunjene Brđane, načas zaustavi u Kotoru, Bolica će ga, kao svog davnašnjeg prijatelja, na čijem je dvoru bio gošćen i koga je i sam gostio, predstaviti kotorskom providuru s kojim će ovaj voditi ugodan razgovor. Bolica će sam, dve godine kasnije, na opšte zadovoljstvo, srediti granični spor oko dela teritorije s pašnjacima između Obođana i stanovnika Špiljara, a njegovo rešenje potpomoći će svojim svedočenjem skadarski sandžaci i kadije iz Crne Gore, Skadra, Podgorice i Peći. Njemu će doći 1612. godine izaslanici Mustafa-paše, s pismima i zahtevima, i on će se pobrinuti da se izgladi prvobitni nesporazum i da se izaslanici vrate s doličnim darom za bosanskog pašu, koji je tada takođe bio na prolazu, vodeći jedan od kaznenih pohoda na Brđane. Takvih diplomatskih uspeha Marijana Bolice ima u njegovom spisu još nekoliko ispričanih, i ispričanih, razume se, s neprikrivanim ponosom, ali jedan je autoru ostao naročito drag, ako se sudi po prostoru koji mu je posvetio: dostavljanje državne pošte, koja je brodovima stizala iz Venecije u Kotor, pa su je odatle pojedini za to angažovani i plaćani Crnogorci prenosili do baila u Carigradu, i iz Carigrada drugu donosili u Kotor, odakle je opet brodovima odlazila za Mletke, bilo se komplikovalo usled krvave zavade Crnogoraca s Kučima, preko čije su zemlje vodili putevi, pa je, jedno vreme, umesto kraće, i brže, a time i jeftinije maršrute, ona bila prinuđena na zaobilazniju i sporiju, a time i skuplju, ali je onda stvar u svoje ruke uzeo Bolica i umirivši zakrvljena i zavađena plemena uputio poštansku štafetu napuštenim starim smerom.
Boličin Opis Skadarskog sandžakata važno je i dragoceno delo u mnogom pogledu. Ono je to pre svega kao istorijski izvor. U njemu je načinjen trenutni snimak čitavog prostranog regiona, u kome je glavni i najznatniji deo oblast današnje Crne Gore, i to snimak tačan i do najsitnijih pojedinosti jasan. Na tom snimku ostali su zabeleženi administrativna podela, politički položaj i društveni odnosi regiona u ono vreme, zatim njegova geografska i fizička situacija; potom su na njemu razgovetno ubeleženi svi njegovi gradovi, sela i zaseoci, sa svojim autentičnim nazivima, s brojnim stanjem stanovništva, kuća i boraca koje su kadri da dadu, s imenima njihovih starešina i predvodnika u tom trenutku; tu su najposle planine, reke i jezera posmatranog kraja, kao na podrobnoj geografskoj karti, ali često s puno dodatnih, a važnih ili zanimljivih podataka. Bez ovog Boličinog spisa sigurno je da mnogih znanja o svemu tome danas ne bismo imali, ili ih ne bismo imali ovako na okupu i ovoliko pouzdanih.
Ali Bolica je više nego hladni statističar i registrator trenutnog stanja. On je dao svoje prikaze nekih događaja koje je smatrao značajnim, i tu je takođe bio tačan, kao što su potvrdila proveravanja istoričara po arhivima. Što je važno takođe, i što ovim kazivanjima još više podiže cenu, kotorski posmatrač bio je nepristrastan i objektivan i viđeno je saopštavao bez traga isključivosti, koje god bilo, verske, ili etničke, ili pak političke. Ranije vladare Crne Gore pominje on na više mesta i uvek s osobitim poštovanjem; najčešće je među njima "presvetli gospodin knez Ivan Crnojević" (l'illustrissimo signor conte Giovanni Cernovichio). Bolici posebno imponuje što u ličnom posedu ima jednu sablju, koja je ratni plen iz davnašnjih sukoba Crnojevića s Turcima. Nije manji ni respekt koji pokazuje govoreći o starim kraljevima i carevima Srbije (l'imperatori di Servia). Njih pominje mahom u vezi s privilegijama koje su iz njihovih dana ostale u Kotoru i po ostalom Crnogorskom primorju, ili sa zadužbinama koje su oni podigli, posebno "kraljica Jelena i njen sin Stefan Uroš, imperator Srbije". O jednome od njih, o kralju Milutinu (re Milutin di Servia) ima i nešto više od toga. Bolica nije prećutao, iako je to lako mogao da učini, da se njegove "svete mošti" (corpo santo) čuvaju u "prebogatoj i prelepoj crkvi", sedištu srpskih patrijaraha u Peći, i da je zbog mnogih čuda on poštovan i nazivan od naroda "svetim kraljem" (čak je tako, u izvornom jeziku, i rečeno: svetti Cragli). Za samoga patrijarha pećkog on je naglasio, isto tako, da u duhovnim stvarima (in spirituale) zapoveda čitavom Srbijom, Podgoricom, Crnom Gorom i Grbljem, kao i područjem Kotora, razume se onima tamo koji su "srpske vere" (di rito servo). Na isti način, kao "hrišćane srpske vere" (christiani di rito serviano) on je dosledno označavao pravoslavno stanovništvo u celoj oblasti koju opisuje, razlikujući ga tako od stanovništva "rimske vere" (rito romano), ali ne pokazujući pri tom ni najmanjega znaka neke religijske netrpeljivosti.
Kada je u Opisu Skadarskog sandžakata Bolica napuštao svoj namerno izabrani i svesno održavani: stil službenog izveštavanja, i prikazivao događaje,. ili pojave, ili predele iz prirode, njegov tekst je dobijao i živosti, i svežine, i neke literarne lepote. Po takvim odeljcima vidi se da je on mogao biti zanimljiv pisac, i po njima ovaj spis ulazi i u književnost. Ulazi, doduše, tek delimično i ima tamo znatno skromnije mesto no što bi ga Bolica mogao imati da je svojim književnim sklonostima davao širega maha i puštao više slobode.
Naprotiv, jedino u sferama erudicije i kulturne istorije ostaju kotorski plemići Marijan Buća i Ivan Frano Bolica sa svojim radom oko kotorskog statuta.[136] Kada je gradsko veće Kotora odlučilo da štampa statutarne odredbe grada, sav posao na njihovom redigovanju i konačnom raspoređivanju u knjigu poverilo je toj dvojici uglednih svojih članova, bez sumnje uvereno u prostranost i kompetentnost njihovog pravničkog iskustva.[136] Iz starih rukopisa u kojima su čuvani tekstovi najranijeg statuta i iz kasnijih zakonskih odluka koje su im bile na raspolaganju, oni su sačinili svoju verziju statuta koja je 1616. godine štampana u Veneciji (Statuta et leges Civitatis Cathari) i koja je time postala zvanična.[137] Posao koji im je poveren oni nisu obavili u svemu besprekorno, kako o tome danas sudi stručna kritika[138]: umesto da čuvaju prvobitni hronološki red zakona, pokušali su da odluke sređuju po sadržini, i to nije ispalo sasvim srećno. Ali ondašnji Kotorani, koji su imali da se njihovim poslom služe kao da su bili daleko zadovoljniji. O tome svedoče možda već i sami neki spoljašnji znaci: na uvodnim stranama knjige odštampani su porodični grbovi obojice redaktora Statuta, pored ostalih, i doista malobrojnih, ilustracija koje krase knjigu i sve odreda simbolizuju ili sam Kotor ili mletačku vlast u njemu: Svetoga Trifuna i krilatog lava, i grbovi Džanfrančeska Dolfina, mletačkog rektora i providura u vreme kada je do izdanja došlo, i porodice Bembo, iz koje je bio ondašnji dužd u Mlecima Đovani Bembo. Ali ima i izričitih znakova toga zadovoljstva: u latinskim pesmama posvećenim zakonima i Kotoru, pored kojih su još štampane pohvalne pesme providuru Dolfinu i duždu Bembu, za koje se sve pobrinuo građanin mletački i kancelar kotorski Petreli, Buća i Bolica slavljeni su kao kotorski Soloni i Likurzi, jer su zakoni "najčvršće stare zidine grada". Sa svoje strane redaktori Statuta napisali su samo jedan tekst i njime su dali svoj prilog izrazima podaničke odanosti: to je njihova posveta providuru Dolfinu, pisana kurtoaznim latinskim stilom i dovršena u toku 1615. godine.
U krugovima kotorskih erudita i pisaca na latinskom i italijanskom jeziku isticali su se tih prvih decenija XVII veka i dva brata iz građanske porodice Cizila (Cisilla), Mihajlo i Timotej. Mlađi od njih, Mihajlo, bio je svetovni sveštenik i poznati propovednik, čuven do te mere po učenosti i pobožnosti da se dugo pamtila reč kotorskog biskupa — koju su, doduše, ponavljali i drugi, kao neki stalni obrt, u slučajevima slične vrste — da u crkvenoj hijerarhiji nema položaja toliko visokog da ga on ne bi bio dostojan.[180] Taj visoki glas i takva učenost sigurno su mu obezbedili izbor i imenovanje, 1. jula 1605, za opata Svetoga Đorđa kod Perasta, ali su mu doneli i mnoge teške trzavice i grdne nevolje, koje su proisticale iz poznatog, dugotrajnog i ljutog sukoba Peraštana i Kotorana oko prava imenovanja nosilaca te časti.[140] Oslanjajući se na pomoć i podršku ovoga starijeg brata Timoteja, koji je dugo bio njegov kapelan, opat je nekako izlazio na kraj s teškoćama dužnosti i sa silovitom ćudi područnih vernika, mada u jednom naročito dramatičnom trenutku, decembra 1621, nije izdržao iskušenje, te je podneo ostavku, koju mu je kotorski biskup odmah i uvažio, imenovavši ga za kanonika crkve Svetoga Trifuna. To je, međutim, bio samo kratak prekid, jer su ga Peraštani bez imalo ustručavanja bukvalno prinudili da se vrati napuštenom stadu, pa je on, prihvativši njihove "razloge", na čelu peraške opatije ostao sve do smrti, 1646. godine. Ali je Cizila bio i poslednji Kotoranin koji je nosio mitru opata Svetoga Đorđa; posle njega ona je dodeljivana isključivo Peraštanima, pa je tek na taj način okončana njihova viševekovna surevnjivost na Kotorane oko toga. Po uveravanju pomenutog svog brata, Mihajlo Cizila je bio znatan latinski pesnik; ali osim jedne njegove pesme, koju nam je isti Timotej i ostavio u svom zapisu, nemamo nikakvog daljeg oslonca za prosuđivanje njegove poezije. A i ta jedna pesma, koja je samo kratki epigram ispevan prilikom smrti kotorskog vlastelina Ivana Bolice, nije za to dovoljna. Ona je više konvencionalno smišljena pohvala preminulome no izraz nekih istinskijih emocija: grob je zatvorio Ivana iz slavne kuće, ali su i zemlja i more nemoćni da zatvore i njegovu slavu, jer je on sa svojih vrlina sticao prve časti u svome gradu, i bio visoko pažen od mletačkih vlasti, a sad su mu se za njih, umesto tesne zemlje, otvorili uzvišeni nebeski dvori.[141]
Stariji brat Timotej Cizila bio je monah benediktinskog reda, a pripadao je Mljetskoj kongregaciji, koja je okupljala benediktince Dubrovačke Republike. Razloge zbog kojih je on prvo vreme svoga života prvo boravio izvan rodnoga grada i čak, prema ondašnjem stanju stvari, u drugoj državi, ne baš uvek, i naročito ne tada, i prijateljski raspoloženoj prema njegovoj, možemo samo nazirati: bio je vrlo blizak srodnik "opata melitenskoga" Mavra Orbina. U Dubrovniku je on po ovoj prilici i zaređen, pa je posle, kao monah, dugo živeo po dubrovačkim benediktinskim manastirima, zauzimajući, od vremena do vremena, poneke više časti u hijerarhiji svoga reda: godine 1605, na primer, on je bio prior glasovitog manastira Sveti Jakob od Višnjice. Ali je tamo bio prinuđen da popije i ne jednu gorku čašu; najgorča mu je svakako došla 14. decembra 1604, kad su dubrovačke vlasti, iz nekih tajanstvenih i samo njima znanih motiva, zatražile od nadbiskupa da Cizilu i njegovog rođaka, don Mavra Orbina, koji je poznati istoričar i pisac Kraljevstva Slovena, odstrani sa teritorije Republike. Nekoliko dana kasnije, istina, ovaj zahtev je donekle ublažen, pa su obojica benediktinaca proterani u manastir na Šipanu.[142] Nije isključeno da je tada, i upravo zbog toga, Timotej doneo odluku da se vrati kući, u Kotor, a kako je neposredno potom njegov brat Mihajlo imenovan za opata Svetoga Đorđa, on mu se priključio, i kao njegov saradnik i kapelan živeo i radio više godina u Perastu.[143] Poznato je da se u tim prilikama isticao kao dušebrižnik među obližnjim hrišćanima koji su živeli pod Turcima, naročito među onima u Risnu, i da su i sami Turci pokazivali nekog razumevanja za taj njegov rad: kad je polazio na uobičajeni petogodišnji pohod u Rim 1621 (ad limina), kotorski biskup izdao mu je osobito toplu preporuku i u njoj je naveo da je on u Risnu javno delio svete tajne i da je na granicama opatije pričestio više stotina vernika.[144] Njegov kasniji život nije jasan u mnogim pojedinostima: zna se samo da je 1624, kad je dovršio svoje jedino delo, bio u zvanju, a valjda i na dužnosti, opata i vikara u Ulcinju.[145]
Cizilino delo posvećeno je istoriji kotorske patricijske porodice Bolica, kao što je to naznačeno i u dugom naslovu na italijanskom jeziku, kojim je ono i pisano[146]; skraćeno se to delo naziva Bove d'oro (Zlatni vo). Takav naziv Cizila je odabrao stoga što je, idući za svojim neobičnim, baroknim ukusom, pošao od sopstvene verzije porekla kotorske porodice: najpre je izmislio neko drevno slovensko prezime Volica, a onda je njega naročitom etimološkom kombinacijom doveo u vezu s porodicom koju se poduhvatio da proslavi (Volica — Boliza, de Boliris). Idući krivudavim tokovima svoje ideje, on je istoriju porodice Bolica vodio od prastarih predaka i od veoma dalekog trenutka pre zasnivanja Kotora ili tobožnjeg starog Askrivija; a doveo ju je srećno do same godine 1624, kad je delo okončao. Svoje je izlaganje, preglednosti radi, podelio u tri odeljka ili "knjige", kako je voleo da govori, prema staroj terminologiji; prva je izlagala predmet od najstarijih dana do vremena kada se Kotor podložio vlasti Venecije, druga je bila posvećena položaju grada i "knežine" (Contea), a u trećoj su se pripovedali životi mnogih svetih mučenika i ostalih slavnih ljudi koje je dao grad pod grbom Bolica, ali su, u vezi sa tim, ili i bez traženja bilo kakve povezanosti, unete i mnoge druge stvari o gradu i uopšte.
Svoj je posao Cizila shvatao kao ozbiljni naučni rad i sebe je zamišljao kao istoričara. Da bi bio što uverljiviji i da bi svome izlaganju pribavio što egzaktniji vid, on se pozivao na izvore, navodio autore i istorijske autoritete i uopšte nastojao da sve dokumentuje što iscrpnije. U stvari, sve je to samo igra i privid: naučnost njegovog spisa je na staklenim nogama, a istorijska istina nije mu čak ni pravi cilj. Nekritično birajući i prikazujući stvari, mešajući ih s pričama i izmišljotinama za koje zna da ih je sam stvorio, zaplićući i natežući okolnosti, on želi da na svaki način i svim sredstvima proslavi vlasteoski rod Bolica, čiji su ugledni i bogati pripadnici iz prvih decenija XVII veka, po svoj prilici, i obilno finansirali taj njegov rad. U tom poslu on ima i ugled, koji se raspoznaje već na prvi pogled: nesumnjivo je to Kraljevstvo Slovena, delo njegovog rođaka i manastirskog sabrata Mavra Orbina. Orbinov golem istorijski spis štampan je, takođe na italijanskom jeziku, 1601. u Pezaru, a nastajao je baš u godinama kada je Cizila živeo s Orbinom pod istim krovom i tako reći pred njegovim očima. Kritičnost nipošto nije jaka strana Orbinovog dela, i čak daleko od toga; tu je Cizila njegov verni sledbenik; Orbin mnoge znatnije događaje iz istorije Dubrovnika dovodi u neposrednu vezu s delatnošću pojedinih članova plemićke porodice Bobaljevića, koji su mu mecene, ili ih delatnosti Bobaljevića pripisuje, a isto to čini Cizila s Bolicama u Kotoru; Orbinov je stil često na barokni način iskićen i bombast, a italijanska mu je fraza malo kada potpuno korektna; doslovno iste mane zapažaju se i u stilu i u jeziku Timoteja Cizile.
Srećom, Bove d'oro ne svodi se samo na ta negativna svojstva. U Cizilinom delu ima stranica od vrednosti i nesumnjivo korisnih; jer je njegov autor bivao u svome kazivanju i konkretan i sređen, a ne uvek i jedino nebulozan i barokno naduven. U tom smislu zapažaju se naročito odeljci u kojima pisac slika Kotor iz svojih dana, koji je umnogome bio lepši od Kotora koji nam je ostao posle razaranja i zemljotresa; zatim su to odeljci o ponekim stranama života u tom starom gradu, s njegovim turnirima i viteškim natecanjima omladine, s gađanjem alke i pokladnim običajima, ili sa skupovima njegove elite na unapred izabranim tačkama sastajanja ili po gospodskim vrtovima, barokno kultivisanim i punim bogate mediteranske flore, pravim "rajevima zemaljskim", kako ih zove i sam Cizila.[147] Velika je šteta što ovo zanimljivo delo barokne istoriografije nije u svoje vreme štampano: ono je najverovatnije za te svrhe i spremano, pa se posle zbog nečega odustalo od štampanja. Još gora je šteta što ga sada nemamo ni u približno potpunom opsegu: već na početku prošloga veka, kada ga je "sa izvornika" prepisivao bokeljski istoričar i pisac Tripo Smeća, od blizu šest stotina njegovih stranica mnoge su nedostajale. Ti Smećini prepisi jedino su što se od tog Cizilinog spisa dugo čuvalo. Iz njih je ponešto uneo u svoj rad o Cizili i ovome njegovom delu Srećko Vulović, drugi poznati istoričar stare Boke Kotorske, samo sada s kraja devetnaestoga veka, a ponešto ostavio u svojim ispisima. Jedan odeljak o ženi-ribi uhvaćenoj u Baru i posle tu udatoj, koji je narodna bajka u stvari, odnedavno je i preveden na naš jezik.[148]
Tek u barokno doba, i kada je benediktinac Cizila ispisivao redove svog bizarnog istorijskog spisa, nastali su najraniji umetnički stihovi na srpskohrvatskom jeziku u Boki Kotorskoj. Istina, nije isključeno da su to samo prvi sada poznati stihovi na tom jeziku koje je napisao jedan Bokelj, ako se prihvati mogućnost, veoma verovatna, uostalom, da je umetničke poezije na narodnom jeziku tu bilo i pre, i možda čak i u širem obimu, ali da se ona posle nekako izgubila, ili možda leži ko zna gde izvan našega domašaja, zaboravljena i neznana. Dokle god se takva poezija ne otkrije, i ne iziđe na svetlo dana, mora se uzimati da je barokni patricije iz Kotora Jeronim Pima prvi među svojim sugrađanima propevao na maternjem jeziku. Bilo je to najverovatnije jednog od poslednjih dana novembra 1622. godine, u Veneciji, a ne u samom Kotoru.
Jeronim je tada još bio student u Padovi: njegov otac Bernard Pima otpravio ga je na nauke s velikim nadama, ali isto tako i s dubokom kesom punom novaca. A isto tako će, deceniju kasnije, taj kotorski vlastelin poslati i svog mlađeg sina Ludovika. Obojica braće Pima, i Jeronim i Ludovik, svršili su s uspehom najviše škole i u Kotor su se vratili sa zvučnim titulama doktora in utriusque iuris. Ludovik je, uz to, za vreme studija bio sindik i prorektor univerziteta pravnika (Universitas Juristarum), pa su mu na završetku mandata, 1635. godine, postavljene u znak priznanja za zasluge i pokazane vrline dve počasne ploče s odgovarajućim natpisima u zgradi univerziteta pod svodom atrijuma s desne strane.[149] A Jeronim se više zanimao književnošću i, drugujući s piscima, voleo je da ih pomaže kao mecena.
Jednome od njih, Lodoviku Cukolu (Lodovico Zuccolo), iz Faence, lektoru, filozofu i političkom misliocu, on je platio štamparske troškove za novo izdanje traktata o časti, ugledu, slavi i poštovanju (Discorsi dell'honore, della riputatione, della gloria, del buon concetto), koje je izišlo 1623. godine kod poznatog mletačkog štampara Marka Džinamija.[150] Cukolo je bio pravi poligraf svoga vremena: pisao je i o poetici, o platonizmu, o državnom razlogu, o ljubavi prema domovini i malo ne o svim temama koje su zanimale njegovo stoleće[151]; kao predmete svojih knjiga, menjao je lako i podneblja: jedno vreme živeo je na dvoru urbinskog vojvode, a 1616. godine pokušavao je da se ustali i u našem Dubrovniku, kao profesor u gimnaziji, posle smrti Kamila Kamilija, ali i u tome je istrajao jedva jednu godinu.[152] Poznavao je naše ljude i znao je i neke naše krajeve; otuda je svakako u njegove knjige ušlo toliko spomena o našim prilikama, specijalno onima u Dubrovniku. I otuda je nesumnjivo došlo i do njegovog zbliženja s Jeronimom Pimom.
Mladić iz Kotora dobio je najlaskaviju posvetu od svih koje je bilo moguće dobiti. U njoj on je predstavljen kao otelovljenje i živi model svih onih uzvišenih ideja o časti, o slavi i o ugledu koje je u knjizi teorijski razvijao filozof iz Faence. Pomenuta je i istaknuta njegova visoka upućenost u književnost, njegova uglađenost, humanost, i blagost njegove duše, i njegovo postupanje puno časti, otmenosti i gospodstva. Nije zaboravljena ni porodica iz koje je potekao, i koja je jedna od "najčuvenijih i najpoštovanijih ne samo u Kotoru već i u celoj Dalmaciji, kako po starodrevnosti porekla tako po obilnom imetku (beni di fortuna) koji poseduje, po sjaju sa kojim ga troši i po plodnosti u ljudima velikim i izvrsnim u svim lepim i pravim zanimanjima".
Valjda u znak zahvalnosti za tolike pohvale, za koje je, koliko god bio barokno sujetan i neodmeren, morao znati da su preterane i da nisu ni u dovoljnoj meri iskrene, Pima je na svom jeziku sročio pesmu Gospodinu Ludoviku Cukolu vrh lisanja od bitja od časti, koja je štampana u dnu strane gde se završava indeks znatnijih stvari o kojima je u knjizi reč (Tavola delle cose notabili). Pesma je kratka i sastoji se od ukupno šest dvanaesteraca:
Čijem vrijeme trajaše u časti i slavi
kada nas učaše slijediti drum pravi
od časne vrijednosti i vječne svitlosti,
ukazat htje svitu kriposna tvoja vlas
kako ima čestitu dobiti čovjek čas;
tim častan tko će bit, tve pismo ima čtit.
Kako se već na prvi pogled vidi, Pima je za svoju pesmu izabrao tradicionalne dvanaesterce, kojima se u nas na Primorju pisala poezija još od XIV veka i koji su u njegove dane naglo počeli da izlaze iz mode. On je od svojih šest dvanaesteraca obrazovao dve strofe, svaku sa po tri stiha, od kojih prva dva čine par i rimuju se međusobno po sredinama i na krajevima (to su tzv. dvostruko rimovani dvanaesterci) a treći je celina za sebe i u njemu se rimuje završni sa srednjim delom. Takvu kombinaciju dvanaesteraca voleo je još Džore Držić, ali se ona sreće, mada ne tako često, i kod Šiška Menčetića i Marina Držića. I u jeziku i u stilu Pima je učenik najstarijih dubrovačkih petrarkista: rođeni jekavac, kao i oni, on pribegava svesno tradicionalnim ikavizmima (sliditi, svitlosti, vridnosti, svitu, kriposni) koji deluju potpuno veštački i ishitreno u spoju s izvornim jekavskim oblicima (čijem, vrijeme, vječne, čovjek). U tim formalnim karakteristikama ovih stihova, kao i u samoj njihovoj pojavi, gotovo je i sva njihova vrednost; sadržinom svojom, inače, oni su dosta prozaični i podsećaju samo na ono što je srž Cukolove knjige: učenje o putu kojim se stiže do časti i "vječne svitlosti".
Za Jeronima Pimu ovi stihovi bili su bez sumnje samo avantura iz studentskih dana; nije barem poznato da je i još neki put kasnije pokušao da bude pesnik. Vremena je inače imao: zna se da je živeo u Kotoru do 1641, kad je načinio testament, a možda i koju godinu potom. Ali su ga zanimale druge stvari, u prvom redu poslovi: kupovao je i prodavao, pravio novčane transakcije i bio opunomoćenik svojih sugrađana, nadgledao imanja i borio se s kmetovima oko njihovih obaveza.[163]
Pesnik koji je odmah za Pimom pošao u službu "ilirskim muzama" bio je takođe kotorski vlastelin, a i živeo je u isto vreme, krajem XVI i u prvim decenijama XVII veka. Zvao se Vicko (Vičenco) Bolica, a pripadao je onoj grani te porodice koju su zvali još i Kokoljić. Pošto je tad u Kotoru bilo, kao što se vidi, više plemića istog imena i prezimena pesnik se, da bi se od njih razlikovao, i sam potpisivao još i kao Vicko Kokoljić.[154] Od njega nam je ostao samo kratak hagiografski spev Život blažene Ozane, koji je sa dve propratne pesme posvetio ("prikazao") svojoj rođaki "mnogopoštovanoj gospođi suor Katarini Bućića, priuri manastira Svetoga Pavla, reda Svetoga Dominika".[155] Spev je nastao krajem treće decenije sedamnaestog veka, kada je pesnik bio već prešao pedesetu godinu života. Pomišljalo se, čak, i ne bez osnova kako se čini, da je delo spremano upravo "za svečanosti u čast Hozane, o kojima se povela reč u toku 1628. godine, kad su je Kotorani hteli dignuti na oltar i proglasiti svetiteljicom".[156] Našlo se i prihvatljivo objašnjenje činjenici da je spev posvećen Katarini Buća: ta dumna bila je iz vlasteoske kotorske kuće u kojoj je negdašnja neznana "Vlahinja", a buduća svetica, po silasku u grad iz zabitog crnogorskog sela primljena u službu, a u času kada joj je spev posvećen ona se nalazila na čelu, kao "priura", manastira koji je osnovala sama Hozana, kako je ista ta negdašnja seljančica nazvana po zaređenju.
Bolica se nije odveć mučio ni tražeći za svoj spev prikladnu materiju, ni birajući za njega odgovarajući oblik. Materiju je našao gotovu u na italijanskom jeziku pisanoj i 1592. štampanoj biografiji od Serafina Racija, ali je uzeo samo njen početni deo, tek jednu njenu petinu po prilici, gde je bio ispričan Ozanin život do trenutka kada se ona dala zazidati u svojoj manastirskoj ćeliji. Boličin spev je, dakle, samo prepev odveć poznatog Racijevog teksta: bez vlastitih dodataka i bez razigrane invencije, on pripoveda kako se "nevješta Vlahinjica", koja se "u tursko rodi selo", prvi put zapitala: "Tko visoke stvori gore, tko li ovo slano more, tko li polja, tko li rijeke?", zatim kako je u nekoliko navrata imala vizije Hrista, kako je više puta "dodijevala" majci da je odvede u Kotor, kako se ispovedala i ponovo videla Isusa, i kako se, na glas sa neba, rešila da pođe Slauši, koja "od svijeh žena bješe kruna", sa zahtevom da ju "čini zazidati", čime je otpočela njena borba sa "đavlom". A što se obrade tiče, Bolica se držao manira i stila dubrovačkih pesnika, vidno se trudeći da im ostane veran što više. Hozaninu istoriju ispričao je u 188 osmeraca i u strofama od po četiri osmerca koji se rimuju po shemi abba, a i u jeziku on je do te mere podražavao Dubrovčane da bi se čitalac sasvim lako dao navesti na zaključak da pred sobom ima tipično dubrovačko delo kada ga na jednome ili na dva mesta ne bi od toga odvratio poneki "bokeljizam" našega Bolice (kakav je, na primer, U stihu: "Povedi me u Kotoru".[157] Ta vezanost za dubrovačke uzore u času kad književnost Boke Kotorske na narodnom jeziku pokušava da stane na svoje noge jedna je od zanimljivosti Boličinog dela: nemajući sopstvenih književnih tradicija, srpskohrvatski pesnici na ovom području uključili su se u dubrovačke tradicije i postali njihovi sledbenici. A druga je zanimljivost Boličinog dela u tome što je sa njim bokeljska književnost na narodnom jeziku dobila prvi svoj spev, koli je odmah poneo sve bitne oznake svog baroknog doba: u predmetu, koji je hagiografski, u idejama, koje su u sklopu doktrine katoličke obnove, i najzad u stilu, koji je primetno doteran i upadljivo uglađen.
Dve pesme kojima je Život blažene Ozane posvećen uglednoj Kotorkinji dve su male zagonetke, i svaka na poseban način. Ona druga, koja je u dvostruko rimovanim dvanaestercima i pesnički bezvredna, jer samo nagoveštava sadržinu speva, možda nije delo Vicka Bolice, nego nekog neznanog njegovog suvremenika, na šta bi upućivao već i sam njen naslov — Istoj gospođi N. Ali ko bi onda to mogao biti? A ona prva, u osmercima, lepa je koliko i zagonetna: u njoj Vicko Kokolić moli svoju "bratučedu", koju "ljubi više oka", da primi njegov skromni pesnički dar ("ovi stvorak male valje"), koji je njegova "tamna pamet sagradila i obećava drugi, bolji i kotorske dame dostojniji. Ali potom, u daljem tekstu, nastavlja sa stihovima koji su namerna, i potpuno očigledna, i nesumnjiva imitacija Jeđupke Mikše Pelegrinovića:
Ti mu primi žudbu srca,
zalihom se voljom pasi,
tako ti Bog dušu spasi,
kad ti dođe strašna smrca,
ter, sestrice i gospođe,
ako te kad god ko uspita:
Tko ti darak taj poskita?
rec: Velika srca dođe.
Zatijem pak se moli Bogu
da ga zasad smrt ostavi,
jeda ti uzdar da ljubavi,
jeda t' plati službu mnogu.
Otkuda ovde odjednom taj neočekivani, a u isti mah tako sigurni, plod dugotrajne i strasne lektire Pelegrinovićeve hvarske maskerate i kako je do njega došlo? Odgovor bismo sigurno imali kada bismo bliže poznavali život Vicka Bolice-Kokolića; ali nam je njegova biografija nejasna, pa stoga i odgovora koji želimo nema.
Jedan rođak pesnika Života blažene Ozane, ne zna se samo u kojoj meri blizak, po imenu Marin Bolica, došao je do nekog pesničkog i naučnog ugleda u Italiji, i bio tamo štampan, čitan i hvaljen u knjigama koje je izdavao sam, ili koje su izdavali drugi.[158] Od kotorskog dela njegove biografije poznato je jedino da je u tom gradu rođen 1603. u vlasteoskoj porodici koja je već dotle bila dala tolike znatne ljude kulturi Boke Kotorske. Marin Bolica je rano otišao iz Kotora, trbuhom za kruhom, a sigurno i za pesničkim glasom. Studirao je u Padovi, kao i većina naših ljudi koji su onda bili mletački podanici, a posle toga je otišao u sveštenike i izvesno vreme bio je u službi, kao sekretar, kod papskog nuncija u Veneciji Džanbatiste Agukija (Agucchio) Kada je taj viđeni prelat umro, Bolica mu je na sahrani u crkvi Svetoga Frančeska a Vinea održao pompezni pogrebni govor na latinskom jeziku, koji je iste godine, 1632, štampan u Veneciji (Oratio in funere illustrissimi ac reverendissimi Joannis Baptistae Agucchii). I neko vreme posle smrti Agukija, Bolica se zadržao u Mlecima, gde je 1634. štampan njegov u latinskim stihovima izrečeni panegirik venecijanskom patriciju i senatoru Domeniku Molinu (Panegyris Marini Bolizae in laudem illustrissimi atque eccellentissimi D. Dominici Molini). Možda se ta oduža prigodnica Marina Bolice odista dopala slušaocima, ali pohvale koje joj pojedini autorovi poštovaoci izriču u po jednom madrigalu (Baldassar Grissi), sonetu (Pietro Vila) i latinskom epigramu (Francesco Pisani), pridodatim toj knjižici, već na prvi pogled deluju kao preterane, čak i u kontekstu barokne sklonosti ka preuveličavanju; jedna će od njih, na primer, zaželeti da kaže kako je senator Molin u Bolici našao pesnika velikog kao što je on veliki junak, ali to neće umeti da izrazi bez sledeće besprimerne i zato komične hiperbole:
Eroe di lui più maestoso il mondo
non sa mostrar, ne v'è dal Moro al Perso
poeta più di te dolce e facondo.
Dalji Boličin život i rad tekli su na drugoj sceni, izvan Venecije, ali su u mnogim pojedinostima ostali nejasni. Sam on kaže, u jednoj svojoj knjizi, da je dosta propatio na nekom italijanskom dvoru, napadnut od harpija, divljih Neptunovih kćeri, ali ništa pobliže ne govori ni gde je to bilo, ni kada. Pozvan u Modenu od strane vojvode d'Este, ustalio se tamo konačno i ostao svih preostalih desetak godina života, kao profesor retorike u internatu za plemiće (Collegio de nobili). Najverovatnije je iz njegovih tadašnjih predavanja proistekao traktat Suprotstavljanja čuvenoj Ovidijevoj Eneidi (Oppositioni contro alla famosa Eneide di Virgilio), koji je do danas ostao u rukopisu. S velikim poznavanjem onovremene poetike i s mnogo njenih pedantskih propisa u glavi, ali i s puno smisla za uočavanje stvari i zdravoga razuma u prosuđivanju, on se suprotstavlja opštem oduševljenju za pesnika Eneide i nalazi u njegovom proslavljenom eposu mnoge očite pozajmice iz ranijih pesničkih dela, kao i bezbrojna ogrešenja o verodostojnost, dobar raspored, stil i druga svojstva visoke poezije. U okvirima učilišta u kome je Bolica mlade plemiće upućivao u tajne retorike i poetike obrazovana je bila Akademija degli Elpomeni. Među svojim članovima ona je brojila i našeg eruditu i pesnika iz Kotora. U njoj je Bolica držao veliku i izvanredno učenu akademsku besedu o takozvanim imprezama, jednoj naročitoj vrsti znamenja, obično s grbovima, simboličnim figurama i ličnim devizama, kojima su se, kao obeležjem svoje izuzetnosti, kitili, ponosili, i za kojima su ludovali barokni vitezovi, erudite, pesnici, kavaljeri. Tom prilikom Bolica je razlagao istorijski i teorijski o imprezama, uključujući se tako vlastitim doprinosom u onda već ogromnu, a posle sve više uvećavanu literaturu o tom pomodnom predmetu. Istovremeno je svoj govor shvatio kao priliku da protumači i proceni novoizabranu imprezu same akademije u kojoj je držao svoje razlaganje. Smatrajući ovaj svoj spis značajnim — ili su ga takvim smatrali drugi, koji su odrešili kese za odgovarajući trošak — Bolica ga je 1636. štampao u Bolonji u posebnoj knjizi pod odužim naslovom: Akademijski govor Marina Bolice, plemića kotorskog, o imprezama, posvećen prejasnoj visini gospodina vojvode od Modene (Discorso accademico di Marin Bolizza Gentil'Huomo di Cattaro sopra l'imprese, all'altezza serenissima del Signor duca di Modena) U to vreme je malo koji događaj od većeg odjeka u Modeni mogao proći bez Boličinog učešća, makar se to učešće svelo i na samu prigodnu poeziju; kada je zahvaljujući inicijativi vojvode Filiberta d'Este svetište modenskih kapucina obogaćeno relikvijama znamenitih svetaca, Bolica je pohvalnim stihovima u pesmama raznih metričkih shema, i uz obilnu upotrebu uobičajene retorike, zasuo pobožnog vojvodu i svi ti stihovi, do poslednjeg, odštampani su u knjižici Pobožne pesme dušama primljenim na nebo za čije se kosti veoma pobožni vojvoda Filibert d'Este pobrinuo da se prikupe u hramu kapucina u Modeni (Caelo receptis animis quorum ossa pientissimus princeps Philibertus Estensis Mutinae in Aede capuccinorum honorifice condenda curavit religiosae Camoenae Pium concinnunt melos); a pri sahrani kneginje od Venoze, 1638. godine, među pesnicima koji su oplakali smrt te visoke gospođe našao se i neizostavni Bolica. U Modeni je Bolica dočekao i poslednji svoj dan, 27. novembra 1643, a sahranjen je u tamošnjoj crkvi San Carlo. Jedan od njegovih učenika, Roberito Piucci, izgovorio mu je tada svečani pogrebni govor, za koji je tekst napisao Boličin kolega Don Paolo Ferraroni. Ta barokna oracija, prepuna karakterističnog zanosa, ali bezmalo prazna u pogledu činjenica, kao što su bili mahom pogrebni govori tada, pojavila se zatim i u posebnoj knjižici, štampanoj već sledeće godine u Modeni. Tako se krug njegovog rada zatvorio na način sličan onome na koji je počeo. Da nije odlazio iz Kotora, ili da se u njega vratio, Marin Bolica bi se možda ogledao i kao pesnik na maternjem jeziku, poput svog brata Dživa, koji je ostao u rodnom gradu; ali kako je trajno živeo u Italiji, sav njegov rad, kako u pogledu jezika na kome je tekao, tako i u svojim temama, bio je određen tom okolnošću.
U pravoslavnom delu današnje Crne Gore književnost su takođe određivale okolnosti, ali na svoj način i razume se u drugom pravcu. I dalje je ovde, osim donekle specifičnijeg slučaja Gavrila iz pljevaljske Svete Trojice, književni rad ostajao na prepisivanju tekstova usko crkvene i sasvim praktične namene. I dalje, zatim, izvan okvira puke pismenosti, unekoliko izlaze jedino retki, slučajni i ne uvek u potpunosti očuvani zapisi na završecima i marginama knjiga, ili na okovima njihovih korica, na zidovima i dovracima crkava, na putirima i petohlebnicima, čak ponekad i na ripidama.
Nova središta pismenosti, za koja se ne bi moglo reći da ih je u tom pogledu sputavala tradicija, polazila su, međutim, putevima kojima se pre toga, na drugim mestima, hodalo već vekovima. Nekakav "grešni i manši v inoceh Luka", uzeo je da na osvitu novoga stoleća, 1600. godine, prepisuje stari tekst Molb'nika, "pri hramu arhistratiga Mihaila na rijeci Tari", pa kad ga je srećno doveo do konca, obratio se čitaocima starom formulom izvinjavanja za eventualne greške, koju je učinila svežijom samo naivna šala na kraju: "Ašte i budu gdje čto pogrješil, a vi v'šim dobrim umom i naučenijem ispravite: nečto hud um, a drugo ne beh ispravio slova ni sroki, ni polusročije, ježe mi bje prvo rukodelije, a bješe zima, i ne bje namestija".[159] Pogotovo su ti ugaženi putevi ostajali skriptorijima u kojima je već bilo prethodnog rada i gde se stvorila kao neka prepisivačka škola sa svojim običajima i utvrđenim tekstovima; pa i kada su se nalazili u drugoj sredini, pa i u dalekom svetu, njihovi pripadnici nosili su sa sobom sećanja, navike i izgrađen stil rada; tako je čak "v svetem grade Jerosalimje" za jeromonaha Savatija, proigumana manastira Hopova, s kojim je tamo otišao "radi poklonenija svetago i životvoreštago groba gospodnji i v'sjeh č'stnih mjest jego", prepisao Psaltir, "grješni i unili i lenivi mnih imenem Diomidija, ot zemlje Hercegovini, ot monastira Vranštici, bliz župe Vranešt".[160] Oni koji su u Vranštici ostali činili su isto: "smjereni Antonije" ostavio je 1615. godine svojom rukom ispisani Apostol, ali sa njim i zapis sa svojim svedočenjem o vremenu u kome je radio: "i carstvujuštu togda v Konstantinu gradu ljuti bogoborac i stada Hristova ratnik sultan Ahmet... obladajuštomu božijem popuštenijem grjeh radi naših. I v to vrijeme velika nužda hristijanski rod obdržaše pod vlastju carstv[a] ... ne možem pisaniju predati velije bijedi za imenije radi, i mnogi hristijanski rod otide ...[161] U međama tradicije, i njima do kraja obeležen, ostao je tada književni rad i drugde. Na Cetinju, u hramu "ježe s'zda gospodin Ivan Črnojević", prepisivan je 1608. godine Minej "nastojanijem blaženago i vseo'sveštenago episkopa črnogorskago i primorskago kir Ruvima"[162]; u toj godini narod je, pored turskih nasilja, morila još i teška glad i prepisivač, grešni Avakum, koji je svoje ime ostavio u tajnoj azbuci, zabeležio je svoj jauk nad tim nesrećama: "I v to ljeto bist krjepk glad, jakože člvjekom ot svojih život lišati se. Oh bijeda, oh tuta, oh skrbi v to ljeto ot prokleti čeda agarjanskih na hristjanski rod, oh, oh, oh!"[163] Pored svega toga, u istom manastiru našlo se vremena i pogodne prilike da se već naredne godine, i "povelenijem" istoga vladike Ruvima, ispiše još jedan Minej.[164] U toj godini, još uvek "nuždnoj", sagrađen je manastir Dobrilovina "na rece Tare, va podkrilije gori Sinaj", nedaleko od Mojkovca, i od tada je taj hram, koji je ubrzo i islikan[165], postao novi centar ne samo verskog nego i nacionalnog, pa i kulturnog rada na ovom području; već 1625. zabeležio je na jednoj knjizi da je to "sveta mineja monastira Dobrilovine".[166] Nisu bolja vremena tada tekla ni za stari manastir "na rijecje zovom Morača, iže jest v zapadnih stranah v prjedjeljeh maćedonskih", pa ipak je tamo 1615. godine ispisan "sveti i bož'stveni zakonik"[167], a godine koja je došla potom "Georgije zugraf", a to je poznati Đorđe Mitrofanović iz Hilandara, izradio je slike "oko glavnoga portala spolja na zapadnoj strani crkve"[168], ostavivši uz to i zanimljiv zapis da su to bila "vremena nužna i teška, togda že veliku nasiliju suštu ot agarjenskih čed na hristijanski rod i na crkve i monastirje že iže sut v pustinjah že i v mirje", i da je tada "prjestol vse srbskije zemlje" držao patrijarh Pajsije, a da je hercegovački mitropolit bio Longin.[169] Slikani su u isti mah i "sveti obrazi" nad proskomidijom u manastiru, a slikari su, izgleda, bili jeromonasi Luka i Gerasim[170], ukoliko nisu bili samo pomagači istoga Đorđa Mitrofanovića. Uz Moraču, koja je u XVII veku doživela razdoblje novoga sjaja, svoju započetu misiju nastavljao je i manastir Piva: tu je, decembra 1630. godine monah Toma završio "rukodelanje" knjige "slavne i božanstvene" nazvane Prorok[171], a svršene su tu i mnoge slične knjige.
Posebnu i izuzetno vidnu ulogu imao je u prvoj polovini sedamnaestog veka manastir Sveta Trojica "v mjeste zovomje Vrhobreznice bliz mjesta Pljevlja u Hercegovini".[172] Taj značaj je manastir mogao imati zahvaljujući, u prvom redu, dugotrajnoj i neumornoj prepisivačkoj delatnosti jednog svog monaha, "hudog i grešnog inoka" i "rasodera" Gavrila Trojičanina, koji je rodom od Šćepan-Polja ("otč'stvom ot Stefanja Polja, ježe jest meždorječije tarskoje i pivskoje"), a radio je na knjigama između 1633. i 1651. godine. Svojim lepim i čitkim, pravilnim i kao u štampi udešavanim slovima on je ispisao mnoge i obimom takođe zamašne rukopise, od kojih sada znamo: Minej (Služabni minej za novembar), započet 27. aprila, a dovršen 3. jula 1633. godine[173], Sinaksar (Posledovanije crkovnago pjenija i s'branija vseletnago po ustavu Sv. v'stočne jerusalimske crkve), iz 1642. godine[174], Psaltir s sinaksarom i nekim molitvami potrebami nuždnimi, iz 1643. godine[175], Psaltir, iz 1644. godine[176], Psaltir, iz 1646. godine[177], Psaltir, iz 1648. godine[178], Šestodnev Jovana Egzarha (Kniga glagolajema Šestodnevnik Jovana Eksarha), zajedno s Topografijom Kozme Indikoplova (Knjigi Kozmi naricaemago Indikoplov) i s tekstom Tolkovanije četirem vremenom, dovršen na Veliku sredu, 21. marta 1649. godine[179], Vrhobreznički hronograf, to jest veliki rukopis sa raznovrsnim istoriografskim tekstovima, u kome je, na prvom mestu, Hronograf po kome je ceo rukopis dobio ime, a zatim dolaze Rodoslov ("Skazanije v kratce o srbskih gospodah"), pa takozvani Stariji letopis ("Paki načnem o Nemanji Stefanu, prvomu gospodinu srbskomu, iže nedokončana nakončati jeliko moštno") i najzad takozvani Mlađi letopis ("Paki hoštu načeti ot Stefana Nemanje i vsa v'zoglaviti"), i koji je, kako se sa svom pouzdanošću zna, ispisan 1650. godine[180], Bogorodičnik, takođe iz 1650. godine[181], i Minej za januar, dovršen 23. juna 1651. godine.[182] Već i ti sačuvani radovi Gavrila Trojičanina predstavljaju širok prepisivački repertoar, ostvarivan dugogodišnjim trudom i pravim podvigom; ali nema sumnje da je ovaj neutrudnik prepisao za svoga veka i više, pa su te ostale njegove rukopise uništile netragom nedaće vremena, koje su nam i inače odnele veliki deo kulturnog nasleđa iz prošlosti.
Ono što odmah pada u oči jest činjenica da je u izboru tekstova za prepisivanje Gavrilo bio ponegde širi i slobodniji od svojih prethodnika i savremenika. Istina je da i kod njega daleko pretežu dela striktno crkvene namene, ali je razlog tome lako naći, jer ne treba smetnuti s uma da su jedan deo njegovog prepisivačkog rada sigurno određivale narudžbine[183], a da je neke rukopise takođe spremao za prodaju, iako nije imao prethodne dogovore s kupcima. Ali to ipak nisu bila samo takva dela, nego se Gavrilo laćao i tekstova namenjenih individualnoj lektiri. I oni su pobožni i bogoslovski doduše, ali nisu više praktično liturgijski. Među delima te, više svetovne, namene svakako je Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova, kao i "poetski opis od četiri vremena godine, od nepoznatog pisca", u istome rukopisu. Uz to, on je voleo i spise hagiografske i one u pravom smislu reči istoriografske, o prošlosti sveta i svoga naroda naročito (kao što su oni u Vrhobrezničkom hronografu), a nije se ustezao da u rukopise unosi i folklorne zapise, molitve za svakojake praktične prilike, pa i praznoverice o vilama i samodivama.
Najveći deo tekstova on je prenosio iz starijih predložaka; kada ovih nije bilo kod nas, uzimao ih je sa strane. Najčešće su ti predlošci bili ruski: za delo Kozme Indikoplova to je utvrđeno nesumnjivo a sasvim je izvesno da i njegovi drugi rukopisi imaju ruske izvore. I u njegovom jeziku, uostalom, ima tragova ruskoga uticaja. Ali ni u tom pogledu Gavrilo nije bio jednosmeran: ima u njegovim rukopisima i uticaja sa zapada, a uočeni su lako i orijentalni elementi u njima.
Prepisujući, Trojičanin je više pazio na lepotu slova no na sam tekst: najverovatnije se tu nalazi objašnjenje što su mu se potkradale pogreške ili što je iz nepažnje pravio ispuste. Na svu sreću, nije uvek ostajao samo prepisivač koji mehanički obavlja svoj posao; u naučnoj kritici ustanovljeno je da sve tekstove koji ulaze u sastav njegovog čuvenog Vrhobrezničkog hronografa — i Hronograf, i Rodoslov, i oba Letopisa, stariji i mlađi — nije "prosto prepisivao", već da ih je "zbilja 'sastavljao', dajući sastavima svoju redakciju".[184] Ali i pre nego naučna kritika, to je o svom radu, ili barem o jednom od letopisa, rekao on sam, ističući da se oko njega dosta potrudio "s'birajte ot mnogih ljetopisac".
Pojedinim rukopisima Gavrila iz Svete Trojice još više dižu vrednost njihove raskošne ilustracije, po kojima se oni ubrajaju u naše najlepše rukopise XVII veka. Naročito je u tom pogledu odavno čuven rukopis u kome su Šestodnev bugarskog egzarha Jovana i Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova. Njegov iluminator izradio je naslovne šare, inicijale i veliki broj minijatura u bojama, koji prate tekst i direktno ga objašnjavaju: uz Šestodnev minijatura ima samo pet, ali uz Kuzmino delo ima ih trideset sedam, odnosno, sa prikazima životinja, ukupno četrdeset i pet. Sam Gavrilo rekao nam je ko je bio njihov slikar: "Podviza se v izobraženij svetih obrazov seje bogod'hnovenije knjigi blagopodvižni, i blagoč'stivi, i blagoveni zugraf kir Andrej Raičević, ot sel Tolc..." Taj Andreja Raičević nije bio baš osobit, a ni mnogo originalan majstor; radio je kopirajući ilustracije ruskih rukopisa, od kojih se doduše mestimično i udaljavao i koje je u ponečemu i nadmašio, ali se ipak ni sam nije ispeo odviše visoko: slike mu nose otisak zabačene umetničke provincije. U njima su zapaženi još izvesni orijentalni uticaji, a i neke odlike zapadnog slikarstva[185], što je i prirodno s obzirom na okolnost da je radio na prostoru gde se dodiruju umetnost jednog i drugog dela sveta. Posle proučavanja ovoga rukopisa, a dobrim delom i blagodareći njemu, našlo se da je Raičević ostavio za sobom i trinaest ikona, rađenih u istom iluminatorskom maniru i ostvarenih s približno istom umetničkom snagom. Na Raičevića se sada gleda kao na umetnika "koji se trudio da održava neprekidno dodir s onim skromnim umetničkim tendencijama koje su se javljale u istočno-hrišćanskom slikarstvu njegovoga doba", a kao najbitnije u njegovom stvaranju ocenjuje se "to što je uspešno nastavio tradiciju najboljih slikara među Srbima u XVII veku uključujući se i sam u njihov prvi red".[186]
Još je jedan rukopis Gavrila iz Svete Trojice bogato iluminisan, čak slikarski bolje. To je njegov Psaltir iz 1643. godine, za koji je Trojičanin na žalost propustio da naznači "zografa", koji mu je bio saradnik. Pomišljalo se u jedan mah[187] da bi tri minijature iz toga Psaltira, na kojima su predstavljeni car David, Sveti Đorđe na konju i Sveti Sava Srpski sa svojim ocem Svetim Simeunom, takođe mogle biti delo Andrije Raičevića, ali se potom, analizom stila ustanovilo da ta atribucija nije opravdana, jer se ove minijature u mnogo čemu razlikuju od Raičevićevih, "a uz to su i znatno više umetničke vrednosti".[188] Sada se pomišlja da bi neimenovani minijaturista Gavrilovog Psaltira iz 1643. godine mogao biti isti onaj zograf Kozma, čije se dve ikone sa likovima Svetog Save Srpskog i Svetoga Simeuna čuvaju u manastiru Morači i koji je bez ustezanja nazvan najuglednijim srpskim slikarem sredine XVII veka".[189]
Na svojim rukopisima Gavrilo Trojičanin ostavljao je svakovrsne zapise, od kojih ga neki, po svojoj lepoti, izvode iz reda prepisivača i uvode u pravu književnost. Već u prvom svom prepisu, u Mineju iz 1633. godine, on se poigrao, sakrivajući svoje ime u zagoneci zasnovanoj na brojnoj vrednosti slova, u kojoj su neki istoričari književnosti videli pesnički zapis[190], a drugi čak pesmu-zagonetku, i to u stihovima.[191] U Sinaksaru iz 1642. njegova je zabeleška lapidarna, ali i ona ima u sebi neke poezije: "Togda Ahmet paša na ar pasku be na Hercegovini, dobro sudben." Svoj Psaltir iz 1648. propratio je zanimljivim zapisom o njegovoj vrednosti: "Siju knjigu pisa Gavrilo Trojičanin u manastiru Trojici, i postavi cijenu pedeset gerecija [vrsta srebrnog novca], a koliko može terezijom potegnuti [tj. kolike je težine na terazijama], toliko je srebra vrstna, a toliko je cijena." Ali dva oduža Gavrilova zapisa osobito su poetski nadahnuta i s pravom su našla mesta u izborima starih književnih tekstova.[192] Jedan je u rukopisu sa Šestodnevom i Kozminom Topografijom, rađenom 1649. godine, prema iskazu Gavrilovom u uvodnim redovima zapisa, "v čast prepodobnih i bogonosih otc naših srbscej zemlji prosvetitelj svetago Simeona, novago mirotočca, i iže v svetih otca našego Savi, prvago arhiepiskopa srbskago". Gavrilovu pesničku rečitost nadahnula su tu tragična zbivanja iz mletačko-turskoga rata, koja su se s neumitnom oštrinom i surovošću sručivala najviše na glave nedužne raje iz redova njegovoga naroda: "Ostavše že Agarene veliku bedu tvorahu svojim podavnikom, dani vzemljušte na vsak d'n, i ovi od hristijan svezajemi, ini bijemi, ini že phajemi, ini že begahu v tuždije strani, ostavljajušte domi i sela. Uvi, umiljen prizor be videti. Osta zemlja dobrih pusta, ljudi že, i skot, i plod zemljnih. U istinu mnozi togda živi ublažavahu umrših, takovije bedi ne mogušte trpeti, jeježe da izbavit ni vseblagij Gospod Isus Hristos molitvami svetih svojih..." Drugi je Gavrilov zapis te vrste i vrednosti u njegovom Mineju (Mesečniku) iz 1651, koji je odoleo silnim istorijskim iskušenjima, da na kraju ipak nepovratno nestane u plamenu poslednjeg rata. U tom je zapisu Gavrilo zalelekao poput starozavetnog proroka Jeremije, na koga je sam sebe opomenuo, pred zulumima kojima je Ali-paša Čengić podvrgao njegovu Hercegovinu, vodeći po njoj svoje čete skupljene "ot vsudu ot Ilirika, i Arvaniti, i Klimati, i Travunjani, i Dioklitjani, i Zahumljani, i Dalmati, i Hrvati". "Si svirepejahu Hristovo stado", jadikuje Trojičanin, "jako l'vove neukrotimi, ili pardosi ljuti, ili zmije letajuštije pogl'titi vse vjernije. Domove pljenijahu se, imjenija rashištahu se, vsak vzrast i človjek i v stra se i tuze beše, i verni i neverni iže imejahu imjenija, ostavljajušte sela i domi, bjegahu v inije gradi i vasi i stranoprišlci bjehu v tuždih..." to bi za sada bio pun opseg Gavrilovog prisustva u našoj književnosti. Nije obrazložena, a ne izgleda ni dovoljno uverljiva pretpostavka po kojoj bi on bio autor i jedne zbirke izreka i moralnih sentenci, od kojih su neke i u stihovima[193]; ta zbirka, ispisana na način sasvim bizaran i čisto barokni, kako bi i spoljašnim svojim izgledom začudila čitaoca, nedavno je uočena u Bolonji, i moraće se podrobnije proučiti, pre no što se dođe do neke izvesnosti o njenom poreklu, a eventualno i o njenom autoru.
Po prilici istih godina kojih je u onda toliko dalekoj Svetoj Trojici pljevaljskoj inok Gavrilo dovršavao svoje poslednje prepisivačke i književne radove, mali ali vremenom sve uočljiviji kulturni centar obrazovao se u junačkom Perastu, koji je dotle davao samo pomorce, trgovce i ratnike. Bokeljski gradić u književnost je uveo, i prvi je njegov pisac bio, u mnogom pogledu izuzetni Andrija Zmajević. Porodica iz koje je on potekao izvorno nije iz Perasta, već iz Crne Gore, od Njeguša, i u početku je bila pravoslavna. Sišavši u Kotor u vreme kada su Crnu Goru napuštali i Crnojevići; ona je tu stekla nešto ugleda i imetka, a sa tim je brzo prihvatila i katoličku veru. Pošto se krajem XVI veka preselila u Perast, uspela je da u novoj sredini pusti duboke korene i da se probije do prvih redova njenoga društva. Svoje poreklo, međutim, ona nije zaboravila; nije ga zaboravio naročito Andrija Zmajević[194], i to objašnjava mnogo šta u njegovom životnom postupanju i u njegovom radu, iako je on, inače, bio i do kraja ostao revni vojnik rimske crkve, koji se svakodnevno bori da se njena vlast proširi što dalje i da zahvati što više.
Njegova karakteristična biografija[195] počinje krajem jula 1628, kada se, kao najstariji sin, rodio u kući Nikole Zmajevića[196], zvanog još i Milutin; posle njega došla su na svet njegova braća, Ivan i Krsto, od kojih će naročito ovaj poslednji biti uticajna ličnost u Perastu, a u više navrata i njegov kapetan.[197] Skromno školovanje Andrija je dobio već u rodnom mestu, u kome su franjevci od 1638. godine držali osnovnu školu "u kući darovanoj im u ovu svrhu od obitelji Mazarović"[198], i zatim, jedva nešto bolje, u Kotoru; ali pravi svoj ulazak u svet najviše nauke on duguje odlasku u Rim, gde je, kao pitomac Kongregacije za propagandu vere, u njenom zavodu Urbano, učio "s ostalijem mladićima od svega svijeta skupljenijem" i gde je stekao doktorat filozofije i teologije. Darovit, sposoban i radan, Andrija Zmajević brzo je zapažen u Rimu: u toku jula 1651. on je, na zauzimanje Splićanina Jeronima Pastrića, primljen u Svetojeronimsko bratstvo, zajedno sa još osmoricom mladih sveštenika, koji su poticali svi iz Dalmacije.[199] I njegovi prvi pokušaji u književnosti vezani su već za te studentske dane: kada je bivša švedska kraljica Kristina, pošto je "prigrlila" katoličanstvo i doselila se u Rim, došla u pohode Propagandinom "koleđu", pitomci su joj izrekli pohvale u govorima i pesmama na dvadeset i šest jezika, "koji se u rečenom mjestu nađoše među četrdeset i dva mladića istoga koleđa"; među njima bio je i Zmajević, koji o tome beleži: "Mi jo' našijem slovinskijem dostojnu slavu dasmo".[200] Dok se Andrija bavio na studijama, njegov Perast doživeo je strašnu dramu, koja je i jedan od najvećih trenutaka njegove istorije: 15. aprila 1654. iznenadno su ga napali Turci iz Hercegovine pod vođstvom Mehmed-age Rizvanovića, ali ih je malobrojno i još proređeno stanovništvo - jer je većina plovila morima - uz pomoć žena i staraca tako odbilo sa svojih pragova da je to ostalo zauvek u pamćenju i dugo bilo proslavljano u poeziji. Jedan od prvih koji se junačkim braniocima Perasta poklonio stihovima bio je Zmajević: kako izgleda već u Rimu, na osnovu vesti koje su mu stigle od kuće, ispevao je u osmercima poemu Boj peraški, čiji je jedini prepis čuvan sve do sredine prošloga veka u domaćoj knjižnici peraških patricija Smeća, da se nekako od tada bespovratno izgubi;[201] Odmah po povratku u Perast, Zmajević je, iako tek mladi sveštenik, na zahtev rimske Propagande podneo izveštaj o stanju crkve u kotorskoj dijecezi, koji su nadležni primili s uvaženjem i osobitom pažnjom; od tada je on pouzdanik Kongregacije za širenje vere na tom terenu i neprekidni izvestilac o prilikama koje vladaju u njemu. "Mletačka gospoda", na predlog njegove opštine, imenovala ga je, tako mladog, 22. januara 1656. za opata Svetoga Đorđa i župnika peraškoga, što je novi znak visoke vere u njegove sposobnosti. Na toj teškoj i sirotinjski plaćenoj, ali uglednoj i časnoj dužnosti ostao je sve do 1671; "šesnaest godišta vladasmo onom opatijom", zabeležiće sam docnije.[202] U međuvremenu, 1664 godine, on je uz tu dobio i funkciju vikara crkve u Budvi, u kojoj nije bilo biskupa, i zvanje namesnika (komesara) Svete stolice. Kada je 6. aprila 1667. Dubrovnik i područje Boke Kotorske zadesio strahoviti zemljotres, Zmajević je za dlaku ostao živ: bio se baš uputio za Dubrovnik, u posetu tamošnjim prijateljima, i pred polazak služio je misu u svojoj opatskoj crkvi, kada je nastao užasni trenutak koji ga je zatekao pri samom svetom činu, posle čega su ga onesvešćenog i ranjenog izvukli ispod ruševina, iz jednoga groba, dok je njegove pratioce našla najcrnja sudbina. Čim je prezdravio, ojađen glasovima koji su stizali iz Dubrovnika, on je nad nesrećom slavnoga grada procvileo pesničkim delom Slovinska Dubrava, istočna Dalmacija, milostivo od Gospodina Boga pohođena godišta 1667, koje je za njih, a i za njega, trebalo da znači i reč ohrabrenja i nade. To delo on nije štampao, ali se svakako pobrinuo da, barem kao njegova poslanica, stigne do njegovih preživelih prijatelja u Dubrovniku.[203] Živeći na području koje je bilo gotovo neprekidno užareno i u stalnoj napetosti, i u kome su se mešale religije i narodi, Zmajević je uspevao da mudrošću i taktom održava najbolje odnose sa svima, i da bude poštovan i od pravoslavnih, koje je, pored svega, ipak smatrao šizmaticima i nastojao da ih nagovori na sjedinjenje s rimskom crkvom, i od Turaka, od kojih je, kriomice i oprezno, pokušavao da otme što više duša i da ih privede stadu katoličkih vernika. Kada je to bilo potrebno, nije se ustručavao da služi u "srpskim" crkvama, da dočekuje i gosti pravoslavne kaluđere i da sa njima raspravlja o crkvenim pitanjima, ili da u ime doseljenih hajduka piše molbe da im se dodeli bogomolja "ispod sela Stoliva" za njihove verske potrebe.[204] U tom cilju, i "da bi znao šta se u knjigama ovih šizmatika sadrži", dao je sebi truda da nauči crkvenoslovenski jezik i ćirilicu[206], kojom se - kako je kasnije u jednoj prilici istakao - "služi čitava naša nacija" (illyrica elementa B. Cyrili, quibus universa nostra natio utitur, "sveti Ćirilo takođe istomu jeziku učini slova, kojimi ne samo Dalmacija i Srbija, dali Polonija, Moskovija, Rusija, Moldavija, Bulgarija i ostale države na susjedstvu služe se").[206] Njegovi napori išli su i u pravcu podizanja i umnožavanja svešteničkog kadra, koji bi se, po njegovoj zamisli, školovao u Dubrovniku, u naročito za to podignutom kolegijumu. Da to postigne, putovao je, na zahtev Propagande, 1660. godine, u Rim, a zatim je pismima podsticao Dubrovačku Republiku da ostvarenje te ideje omogući i nudio se čak da lično dođe u Dubrovnik i da joj u tome bude od pomoći, na šta je ona, uvek podozriva prema mletačkim podanicima, sve učinila da to omete, odvrativši ujedno peraškom opatu "da ne treba da se uznemiruje i radi toga dolazi u Dubrovnik".[207]
Visoko ceneći sve te napore Andrije Zmajevića, papa Klement H imenovao ga je 23. februara 1671. za nadbiskupa barskog i "primasa Kraljevstva Srbije" (Antibarensis Diocleensis archiepiscopus et Regni Serviae primas). Ovako dostignut vrhunac u karijeri istaknutog Peraštanina njegovi sugrađani obeležili su nizom znakova naročite radosti i pažnje. U crkvi Svetoga Nikole Zmajevića je svečano zaredio drački nadbiskup Gerard Galati, a peraški prvaci, kapetan Vicko Mazarović i sudije ("suđe"), postavili su u istoj crkvi spomen-ploču o retkom događaju, za koju je tekst na latinskom jeziku sročio Emanuel Meseri (Emmanuel Messeri), doktor medicine i filozofije, koji je od 1657. pa zatim punih osamnaest sledećih godina proveo u službi gradskog lekara u Kotoru.[208] Još više od toga, "komunita od Perasta" pripremila je tada, a valjda pomišljala i da štampa (što nije učinjeno) album pohvalnih pesama i proznih elegija, na našem i latinskom jeziku, kojima su izraze svome veselju u ovoj prilici dali ondašnji pesnici, a Zmajevićevi poštovaoci i prijatelji, Korčulanin Petar Kanavelović, Kotoranin Tripo i Vicko Skura, Dživo Bolica i, konačno, već spomenuti Emanuel Meseri.[209]
Barokni pesnik sa Korčule Petar Kanavelović (1637—1719), čije su izvanredno razgranate veze sa Dubrovnikom i njegovim pesnicima dobro poznate[210], živo je pratio i prilike u Boki Kotorskoj i bio je u bliskom prijateljstvu s nekim uglednim ljudima sa njenoga tla. Pesma koju je 1671. godine ispevao za dan ustoličenja Andrije Zmajevića za nadbiskupa barskog i primasa srpskog samo je prvo njegovo okretanje u tom pravcu, koje sada znamo; posle je pevao prigodne "začinke" za svadbe kotorske vlastele[211], a još docnije, politički angažovanom pesmom o smrti peraškog silnika Vicka Bujovića, oštro je ošinuo ne samo Bujovićeve ubice već i čitav ondašnji Perast.[212] Njegova Pjesan, koju je u čast Andrije Zmajevića "složio" u uglađenim osmercima, puna je laskavih reči za Perast i njegov "puk hrabreni", koji su odneli pobedu nad "zloćudnim Mehmet-agom", ali naročito insistira na dobiti koju katoličkoj veri obećava dan stupanja peraškog prelata ("tvoga draga plemenika") na nadbiskupsku stolicu: zahvaljujući njemu, imala bi da se rasplodi "po nevjerstvu vjera prava". Pozdravljajući s najlepšim željama odlazak Zmajevićev na tu visoku dužnost ("pođi s dobrom časti veće"), on se nada da će njegov razum učiniti ono "što ne učini sablja i snaga" i, poput svog uzora Gundulića, lične želje pretvara u proročko predviđanje:
Nek propast pakla vrla
tebi snagu svu podloži,
neka vjera neumrla
po znanju se tvom uzmnoži;
neka gdje sad u nesvijesti
slavi s' ime Mahumeta
podigne se po tvoj svijesti
slavni biljeg križa sveta;
neka umukne na mečitu
hodža, i vrag satare se,
nevjernici po tvom svjetu
neka krstom čelo urese.
Drugi pesnik, čiju jednu prigodnicu sadrži album spremljen u čast Andrije Zmajevića, Tripo Skura, bio je kotorski kanonik i dugogodišnji profesor u gradskoj školi u Kotoru, u kojoj je služio barem od 1661. do 1675. godine, na zadovoljstvo komune i pokazujući "izvrsnu sposobnost, zauzimanje, ustrajnu i napornu marljivost".[213] Iako mlađi od Zmajevića — rođen je oko 1636, a umro je 12. januara 1685. godine[241] — spadao je u krug najintimnijih prijatelja peraškog prelata, i ovaj mu se obratio jednom šaljivom, ali i vrlo srdačnom poslanicom u stihovima. Pokušavajući sada da i sam propeva, Skura se srazmerno lako snašao u složenom dvostruko rimovanom dvanaestercu, ali se nije pokazao kao neki veliki pesnik.[215]
Njegova pesma, osim barokne dosetke s Andrijinim prezimenom i iskrene vere u visoke mogućnosti, znanje i razum slavljenika, ne nudi mnogo šta više:
Putniče, pogledaj okom i s pameti
ognjeni ovi Zmaj gdje visoko leti,
dobro ga pogledaj, nemoj se bojati,
nema u sebi jeda, premda je krilati,
on krila upravi gori do nebesa,
otajna naravi sva pozna čudesa,
u visoko leti, a više će se dić
s krilom i s pameti često Zmajević...
Bolji je i okretniji, a svakako i dosetljiviji pesnik ispao Tripov brat Vicko Skura, koji je bio još mlađi — rođen dan-dva pre 13. aprila 1645. godine[216] — i koji je, pošto se kratkotrajno nalazio na dužnosti sekretara vanrednog providura, mlad i umro, 4. oktobra 1689. godine.[217] Od njega su u albumu dve pesme, oduže i obe u osmercima. Prva je Kolo diklic Elikone u slavu prisvijetloga i pripoštovanoga gospodina Andrije Zmajevića arkibiskupa od Bara, Kraljevstva Servije primata i u njoj je pesnik zamislio kako je u jednu zoru, s mukom i trudom, "kao putnik novi" našao put do Parnasa i tamo oslušnuo kako elikonske "diklice" pevaju u slavu Zmajevića i njegovoga Perasta; po toj njihovoj pesmi sve čime se Perast istakao do tada neveliko je u poređenju s ovim što je dočekao sada:
Među slave sve ostale
koje tvoje mjesto primi,
sve su dosle bile male
pri ovoj koju sada imi.
Još je bolje zamišljena pesma Zavidos pridobivena od Slave, u kojoj se ta dva personifikovana lika, sa mnogo baroknog preterivanja, spore oko slave i časti "dostojnoga arkibiskupa od Bara kraljevstva Servije primata". Slava je, naravno, sva u glorifikovanju, Zavidost je, naravno, sva u odricanju; Slava priznaje da i kad bi imala "sto jezika i sto justa posred glave", nikada ne bi mogla dostojno nahvaliti Zmajevića, a Zavidost u maniru Dživa Gundulića, i pod njegovim očiglednim uticajem, podseća na prolaznost svetske slave, na Ikarovu nesreću i na poučnu sudbinu Aleksandra Velikoga, da završi baroknom refleksijom, kao što bi to učinio i Gundulić:
Svakoj slavi dođe svrha
ništa u dugo neće stati,
ko i kad nebo snijegom prha,
ki se u vodu priobrati.
Kako se već unapred bez muke moglo pretpostaviti, neobični spor će se okončati punim porazom Zavidosti: ona će priznati da Zmajevićevoj časti i slavi nije bio kadar naškoditi ni jed njenih zmija, i to je vrhunska tačka barokne hiperbole kojom se hvali znameniti Peraštanin:
Dopuštujem unaprijeda
da uživaš slavu moju,
pokli zla kob meni ne da
da ti smetam sreću tvoju.[218]
Jedini bokeljski pesnik dužega daha i opsežnijeg književnog dela, koji je u ovoj prilici s ostalima uputio svoje čestitke u stihovima Andriji Zmajeviću bio je "vlastelin kotorski" Dživo Bolica. Rođen još poslednje godine prethodnoga stoleća, on se tada približio kraju svoga ne samo pesničkog već i životnog puta, i u obe pesme Zmajeviću, pisane u dvostruko rimovanim dvanaestercima, tuži se na bolest ("nemoć") koja ga je stegla, obećavajući, ako ga ona pusti i dade mu "živjeti vremena koji broj", da će i u drugim pesmama slaviti Zmajevića "glas veli"; bolest se, možda, prema njemu pokazala milostiva — jer on je živeo sve do 16. juna 1685. godine[219] — ali zato obećanje kako se čini nije izvršio: drugih njegovih pesama o Zmajeviću nema ili ih više ne nalazimo. U ovima, uznosio je novog barskog nadbiskupa prvo kao pesnika "slovinskoga" jezika:
er ti tvom jeziku poštenje njegova,
koji je pri tebi u slavi i dici
nad svijem pod nebi vrijednijem jezici,
cić toga kijem vlada u rodni tvoj Perast
i vazda, i sada, tebi će slava rast.
Ali Zmajevićeva "hvala i dika" živi i "u našem Kotoru", i vlastelin toga grada Bolica moli Boga da Peraštanina ubrzo vidi kao biskupa Kotora.
er Božje radosti, duhovnoga mira
bilo bi nam dosti uz tebe pastira,
ljubio poznane ere bi sve vike
vlastele, građane, mile redovnike.
A kako Zmajevića dobro znaju i Rim i rimska gospoda, Boličine dobre želje smeraju još i više - da Peraštanin postane i kardinal:
već ako te sreća naša izjednači
s onijem kijeh odeća crljena oblači.
Kao nadbiskup barski i primas srpski Andrija Zmajević pokazao je mnogo inicijative i pastirskog staranja. Već iste godine, učinio je vizitaciju svoje dijeceze, koja je trajala dvanaest dana, od 25. septembra do 3. novembra 1671, i prilikom koje je posetio sva mesta u koja je mogao stići (Bar, Zupce, Tuđemile, Spič, Sozinu, Markoviće, Paštroviće, Lastvu, Maine, Pobore, Budvu). O onome što je zapazio ili učinio na tom putu podneo je Propagandi iscrpan izveštaj[220], koji nije samo službeni dokument već i u mnogim detaljima verna slika života, naravi i običaja našega sveta, katoličkog i pravoslavnog, a unekoliko i muslimanskog, u onim krajevima. Ponegde u tom izveštaju ima i literarne živosti — kada Zmajević opisuje svoj ulazak u tada sasvim turski Bar, ili kada prikazuje kako su ga srdačno, i s koliko pravoga poštovanja dočekali iguman i kaluđeri Praskvice. Takvih odlika ima i u najkraće naznačenim portretima pojedinih Zmajeviću područnih sveštenika ili u prikazima životnih situacija u koje su prilike dovele pokatkad ovo verski izmešano i šaroliko stanovništvo.
Kako se Bar, koji je nominalno bio sedište njegove dijeceze, nalazio u turskoj vlasti, nadbiskup nije mogao stanovati u njemu, nego je za svoju rezidenciju izabrao Paštroviće. Odatle je delovao kao revnosni prelat, starajući se ne samo da uvede bolji red i vaspostavi staru disciplinu u vlastitoj dijecezi već i da što više tamošnjeg pravoslavnog sveta prevede u svoje stado. S takvim ambicijama on je, najverovatnije, tu pripremao dijecezanski sinod, održan 10. decembra 1674. u crkvi Sv. Tekle u Spiču. Svi akti toga sinoda, počev od uvodnog Zmajevićevog govora, pa do poslednjih odluka koje su na njemu donete, bili su na narodnom jeziku, što je izuzetan slučaj u praksi rimske crkve onoga vremena[221], ali što je još jedno sigurno svedočanstvo o snažnom "slovinskom" osećanju barskoga nadbiskupa.
Iz Paštrovića, u kojima je mogao imati neprilika i možda stoga, ali i iz zdravstvenih razloga, Zmajević je prešao u rodni Perast, i od tada je trajno boravio u njemu. Tu je dovršio i uredio još oko 1670 započetu veliku palatu — Peraštani su je prozvali "Biskupijom" — ispod Penčićkih stena, "s izbočenim pročeljem na dva krila"[222] i s monumentalnim baroknim ulazom, koji je srušen u prošlom veku. Kućnu kapelu i "lužu" u ovoj palati Zmajeviću je islikao freskama peraški slikar i njegov dalji rođak Tripo Kokolja, čije je školovanje pomogao i kome je ostao mecena do kraja svoga života. Sada su te freske sasvim izgubljene i jedva im se naziru obrisi[223], a i samu "Biskupiju" vreme je pretvorilo u ruševine. Svoju palatu Zmajević je ispunio svakovrsnim knjigama iz teologije, literature i istorije, među kojima je provodio znatan deo života, čitajući, prepisujući dela dubrovačkih pesnika (pored ostaloga i glavno Gundulićevo delo Osman) i spremajući svoja dela. Zmajevićeve knjižnice više nema, na žalost, jer je sva izgorela 1806. godine u Herceg-Novome, u požaru kuće porodice Burovića, koja ju je nasledila i čuvala sve do tada. Iz Perasta je Zmajević delovao kao crkveni starešina velikog političkog i društvenog autoriteta i kao propovednik na narodnom jeziku, rado slušan i izvan Perasta, po ostalim mestima Boke Kotorske. A obilazeći ta mesta, po ovim i drugim svojim mnogobrojnim poslovima, zanimao se prošlošću čitavoga kraja, i pribirao je stare natpise i druge ostatke antičkih vremena, od kojih je neke uklapao u građevine koje je podizao ili obnavljao u svome Perastu. Njihove prepise i crteže slao je gdekad poznatim evropskim starinarima, s kojima je bio u vezi, i oni tu njegovu saradnju spominju i posebno ističu.
U Perastu je Zmajević, po svemu sudeći tokom 1675. godine, okončao svoj još 1655. započeti veliki rad, u kome je izložio istoriju jevrejske i hrišćanske vere i prošlost crkve od stvaranja sveta pa sve do dana u kojima je delo dovršio. Kako je unapred računao na veoma širok krug čitalaca, svoje je delo radio u tri verzije, možda istovremeno, ali možda i jednu za drugom.[221] osnovna je bila na "slovinskom" jeziku, a to je u ovom slučaju bio Zmajevićev domaći i svakodnevni govor, i u latinici, kojom se pisac služio i inače. Ona je bila ilustrovana s četrdeset crteža sitnih i mahom skromno izvedenih, sa portretima pojedinih ličnosti ili njihovih grbova; neke je od njih radio sam nadbiskup, a neke mu je, bez sumnje kasnije, ucrtao Tripo Kokolja.[225] Drugu verziju je pisao ćirilicom, za koju je bio uveren da je u upotrebi kod najpretežnijeg dela slovenskog sveta. Uz nju je naporedno dodao, kao treću verziju svoje istorije, i prevod na latinski jezik, namenjen svakako obrazovanoj evropskoj publici. Srpski i ćirilicom pisani tekst i njegov latinski prevod Zmajević je nameravao da štampa, ali zbog nečega ostvarenju svoje zamisli nije zadugo pristupao. Kada se odlučio da delo otpremi u Rim, Kongregaciji za širenje vere, pravi trenutak je već bio prošao. Iako je dobila imprimatur i sve potrebne preporuke, u prvom redu sa strane Splićanina Jerolima Pastrića, koji ju je čitao u svojstvu službenog revizora, Zmajevićeva knjiga nije štampana, ni tada, kada je publikovanje pretekla piščeva smrt, ni 1711, kada je to pokušao, i ponovo kod Propagande, Andrijin nećak i naslednik na barskoj nadbiskupskoj stolici Vicko Zmajević.[228] Tako je ona i ostala do danas, u voluminoznim rukopisima od kojih svaki, zajedno s prilozima i dodacima broji po bezmalo hiljadu stranica. Primerak samoga autora, pisan latinicom, čuva se u Arheološkom muzeju u Splitu, a onaj koji je bio namenjen štampanju, pisan ćirilicom i s latinskim prevodom naporedo, razdvojio se nekako, pa je prvi njegov deo u "Vatikani" u Rimu, a drugi u Biblioteci seminarije u Padovi. Sačuvane verzije nisu u svemu identične, a razlike se zapažaju već od naslova; ona u latinici nazvana je Država sveta, slavna i kreposna ljetopisa crkovnoga, dok je verziji u ćirilici i na latinskom jeziku naslov Ljetopisa crkovnoga staroga i novoga zakona sveta i kreposna država slovinsko-latinska.[227]
Svoje delo Zmajević je pisao na način kojim su se slična dela pisala još u srednjem veku, ali koji je kod crkvenih autora ostao omiljen i u novijim vremenima. To je u pravom smislu reči verska i crkvena hronika i Zmajević ju je s razlogom nazvao letopisom. Osnovna je podela dela na dva odseka, od kojih prvi opisuje stvaranje sveta i prikazuje starozavetne događaje; drugi izlaže istoriju hrišćanstva od početka nove ere do 1675. godine, pri čemu se to veliko vremensko razdoblje dalje razlaže po stolećima, a u okvirima svakoga stoleća po vladavinama pojedinih papa. Za prvi odsek Zmajeviću je glavni izvor Sveto pismo, a pojedinosti koje tamo nije mogao naći preuzimao je iz apokrifnih spisa. Istoriju nove ere izneo je služeći se najviše i obilno Crkvenim analima (Annales ecclesiastici) kardinala Čezara Baronija (Baronius) i istoimenim delom njegovog nastavljača Odorika Rajnolda (Raynoldus), ali koristeći uz to i veoma obimnu literaturu, istorijsku, geografsku, biografsku, hagiografsku i teološku, od pisaca antičkih, pa sve do onih njemu savremenih. Pored verske i crkvene istorije, izlagao je i istoriju svetovnu, jevrejsku, grčku, latinsku i konačno evropsku; a svuda je tu nalazio mesta i povoda da uplete i istoriju slovensku, koju u duhu ideja svog velikog uzora Mavra Orbina vodi od starozavetnih dana i u koju uključuje i narode, zbivanja i ličnosti koji joj ne pripadaju, ali za koje je i on, kao i ostali "slovinski" humanisti, čvrsto držao da su njen neodvojiv deo. Za takva mesta Orbinovo delo Kraljevstvo Slovena nudilo mu je najviše građe, i on ju je preuzimao bez kolebanja i u širokim zahvatima. Uz Orbina, sledio je i druge pisce, slovenske, od Popa Dukljanina i Tome Arhiđakona do Dubrovčanina Jakete Lukarevića i Trogiranina Ivana Lucića, i neslovenske, od Porfirogenita do M. Sabelika i A. Bonfinija. U preuzimanju građe i u služenju složenim istoriografskim materijalom Zmajević nije bio ni obzirniji, a ni kritičniji od drugih pisaca sličnih dela, pogotovo što je svoj Ljetopis crkovni pisao s unapred utvrđenim namerama i sa čvrstim i gotovim idejama.
Zmajevićevo viđenje istorije sveta u potpunosti je crkveno i religijsko: ta "država", čiju on sudbinu prati kroz vekove, "sveta" je, "slavna" i "kreposna", i njom ne upravljaju svetovni vladari u ime svojih uskih i sebičnih ciljeva već izabranici božji u ime uzvišenih načela svoje vere i kao izvršioci najviše volje. Još uže od toga, Zmajević je doktrinaran katolik i revnosni misionar rimske crkve: on teži ne samo da pokaže primat crkve kojoj služi i njenu apsolutnu pravovernost, i superiornost u svim pitanjima vere, već da i ovim delom, kao što je to činio celokupnim svojim radom, doprinese širenju njenoga uticaja i pridobijanju novih sledbenika, pre svega iz kruga tadašnjih "šizmatika".
Odlike koje bi, uprkos takvim Zmajevićevim pogledima i bez obzira na te njegove namere, davale veći značaj njegovome spisu, barem u izdvojenim njegovim delovima, nalaze se u piščevom osećanju slovenskog zajedništva i u mestimičnoj živosti njegovoga stila i bogatom i izražajnom njegovom jeziku. Kao Sloven, Zmajević se naročito oduševljavao i najviše je prostora dao srpskoj istoriji. To je sasvim razumljivo i s obzirom na njegovo poreklo, dakle biografski, s obzirom na deo zemlje u kome je živeo i delao, i na kome su trajala, i čak se razvijala, predanja o staroj slavi srpskih država, dakle istorijski i geografski, a zatim i s obzirom na to da su na istovetan način osećala i postupala i dva naša pisca koja su Zmajevića najviše impresionirala, Mavro Orbin u Kraljevstvu Slovena i Dživo Gundulić u Osmanu, dakle i literarno. A Zmajevićev stil i njegov srpskohrvatski jezik, obojen oznakama lokalnog peraškog dijalekta, ali oplemenjen čitanjem dubrovačkih pesnika, koji su tada smatrani našim klasicima, i obogaćen poznavanjem usmenog pesništva, koje je u Perastu Zmajevićevih dana imalo period svoga bujanja, čine prijatnom lektiru Ljetopisa crkovnog, pa čak i onda kada se baš ne bi moglo reći da je sama njena materija suviše privlačna. Ono što je još jedna, i sasvim naročita, zanimljivost toga dela, strogo uzev, u njega i ne spada: to su Zmajevićeve digresije, u kojima je on pripovedao zgode izvan svog predmeta, a u više navrata nije se ustručavao da govori i o samome sebi i o ponekim trenucima vlastitog života.
Njegov život po dovršenju tog zamašnog posla nastavio je da teče sav u grozničavoj aktivnosti, graditeljskoj, dušebrižničkoj, političkoj. Kako su, međutim, nailazili povremeno i teški trenuci, i surova ratna zbivanja, nije čudo što su delatnog nadbiskupa ponekad, ali samo načas, zaustavljale teškoće ili što je gubio nit nade, za kojom je išao. Obraćajući se Kongregaciji za širenje vere, 14. novembra 1678, na primer, on je pisao kako je za njega "nadbiskupski položaj težak krst, jer mora da živi u sredini Turaka, renegata i rđavih katolika, opterećen, pri tom, velikim izdacima, da bi mogao odgovarati svome visokom položaju".[228] U takvim je raspoloženjima on očekivao približavanje smrti i, spremajući se za nju, gradio je, na jednoj peraškoj uzvisini, svoju grobnu kapelu — u Perastu je zovu "mauzolejem" — koju je posvetio Gospi od Rozarija. Kraj nje je podigao lepi osmougaoni zvonik, koji je sasvim u stilu baroka i svakako jedan od lepših na našem Primorju, a sliku za oltar u kapeli, na temu tajne Rozarija, omiljenu među mletačkim slikarima epohe, radio mu je Tripo Kokolja. Od smrti je, međutim, bio još daleko, a misao na nju brzo su mu potisnuli ratni događaji, u kojima su živo učestvovali njegovi Peraštani, a u izvesnoj meri i on sa njima. U toj borbi Zmajević je video mogućnost da se od Turaka — a to je njemu značilo: za hrišćanski svet — otmu gradovi iz susedstva, i da tako i njegov Perast odahne od tetke more turskoga okruženja. Svakako sa ciljem da podstakne ratnički duh sugrađana, a i "poslednja vremena i narodi da ne bi zaboravili slaviti desnicu božju" koja je 15. maja 1654. pomogla Peraštanima da se odbrane "od čudnovate sile turske" i da postignu slavno dobitje", on je na fasadu župne crkve postavio spomen-ploču ("vječnu uspomenu"), na koju je uklesan njegov tekst o slavnoj pobedi, i to na narodnom jeziku. Već 1684. godine učestvovao je u oslobođenju Rita, a tada je doživeo ono o čemu je sanjao, po primeru svoga prethodnika Gundulića: da se sa vrha minareta obrati svojim vernicima držeći krst u ruci i da tursku džamiju zatim preobrazi u hrišćanski hram.[229] Drugi put je doživeo sličan trijumf kada je posvećivao hram podignut u Herceg-Novome, pošto je 1687. Jerolim Korner, predvodeći savezničke snage, među kojima su bili i Zmajevićevi Peraštani, oslobodio i ovaj grad. U pesmi kojom je savremeni peraški pesnik slavio mletačkog providura i taj Zmajevićev čin je dobio odgovarajuće mesto:
A Girolamo Santo
la più grande moschea
dal Zmajevich Andrea
fa consacrare.[230]
("I čini da Andrija Zmajević posveti Svetome Jeronimu najveću džamiju.")
Neprekidnu mecenatsku i graditeljsku delatnost Andrija Zmajević krunisao je u poslednjoj deceniji života. Njegovim staranjem, a sigurno i uz znatnu njegovu materijalnu pomoć, građena je tada župna crkva u Perastu, čiji su zvonik i apsida, po planovima mletačkog arhitekte Beatija, sagrađeni 1691. godine, dok je sama crkva, posle Zmajevića, ostala nedovršena; a po njegovoj zamisli, i opet svakako uz znatne njegove finansijske žrtve, Tripo Kokolja je islikao, od poda pa sve do tavana, unutrašnje prostore Gospe od Škrpjela, likovima proroka i sibila, prizorima iz Bogorodičinog života ili portretima crkvenih otaca i jevanđelista, i tako ostvario svoje najzrelije, i u stvari životno delo.[231] Sam nadbiskup barski i "primas srpski" nije dočekao da vidi kraj tog dela: u toku Kokoljinog rada na njemu, on je umro 7. septembra 1694, a nadzor nad dovršenjem te znatne umetničke tvorevine našega baroka preuzeo je, zajedno s drugim Andrijinim dužnostima, njegov bratanac Vicko.
Književno delo Andrije Zmajevića nije obimno, a nije u celini ni utvrđeno, niti je do nas došlo neokrnjeno. Njegov Boj peraški možemo smatrati konačno izgubljenim, a sada se takođe ne mogu naći "propovijedi koje je u Perastu govorio i po okolini" (S. Vulović). Zmajevićevu Pjesmu od pakla, za koju je Ivan Kukuljević odnekud znao da je štampana "u Mlecih 1727", nije do sada video niko, pa ni sam Kukuljević[232], a ni tvrdnje o njegovom beleženju narodnih pesama, koje književni istoričari i biografi uporno ponavljaju, nisu nimalo sigurne, jer oba rukopisa sa takvim pesmama - jedan od njih predstavlja vrlo opsežnu zbirku - koji su njemu pripisivani, ne potiču od njegove ruke, a ni inače se nije moglo dokazati bilo kakvo učešće znamenitog Peraštanina u njima. Njegov Ljetopis crkovni nije literarno, već istorijsko i teološko delo, a još mnogo manje u književnost ulaze akta Barskog sinoda, ili Zmajevićevi izveštaji i dopisi Kongregaciji za širenje vere, koji su proistekli iz njegove službene delatnosti i jedino po izuzetku sadrže literarnije pisane odeljke. Do kraja se to isto može reći i za njegovu prepisku. Pisma koja je izmenjivao s krupnim predstavnicima pravoslavne crkve, na našem jeziku - s patrijarhom srpskim Arsenijem III, na primer, ili s vladikom hercegovačkim Savatijem[233], kao i ona koja je upućivao znancima po Italiji, na jeziku italijanskom - Splićaninu Jeronimu Pastriću, na primer[234] - i kada su inače prijateljska, i kada se u njima govori više o ličnim no o opštim stvarima, što je inače redak slučaj, po pravilu nemaju književnih odlika, a ne vidi se u njima ni težnja njihovog autora da ih imaju. Tako Andrija Zmajević kao pisac ostaje samo zahvaljujući svojoj Poslanici Tripu Skura i svome spevu o dubrovačkom zemljotresu koji se obično skraćeno naziva Slovinska Dubrava.
Poslanica Tripu Skura[235] šaljiva je pesma, neobične konstrukcije, i ne u svemu, i dokraja, razgovetne sadržine. Kako to pokazuje jedan njen stih, pisana je u vreme dok je Zmajević bio još peraški opat, pa prema tome i mlad, i oran za vesele sedeljke o velikim praznicima na početku godine, s prijateljima i uz bogatu trpezu. Ona predstavlja jedan zabeleženi trenutak iz intimnog života starih Bokelja iz gornjih i obrazovanijih slojeva društva, koji nam je i inače tako malo poznat, pa je već i sa te strane veoma zanimljiva. Koliko se dade shvatiti, Zmajević je šalje kao odgovor Skuri, i u njoj s mnogo srdačnosti, ali i dobrodušnog peckanja, prebacuje prijatelju što je propustio da ga pozove u Kotor na neku svetkovinu (Tripunj-dan?) i priča kako mu se uputio ipak, i nepozvan, ali su mu "vihri" i nevreme zaustavili brod i vratili ga kući. Utehu nalazi u molbi Bogu da mu ne da "umriti" dok ne smiri svoje želje u boljim prilikama "kad ne bude leda", a bude dukata,
kojijem ćemo meda toliko kupiti,
kijem se začiniti moć će svaka pića,
da nam bude biti vazda bolja srića.
U toj svojoj poslanici Zmajević se očigledno bori za izraz, kojim ne vlada uvek najbolje, i to njegovu pesmu čini mestimice tamnom što se smisla tiče; osim toga, ima u njoj i hotimične nejasnosti, koju su barokni ljudi voleli - nejasnosti proisteklih iz aluzija na stvari bliske obojici sagovornika, ali koje sada nas stavljaju pred nerešive teškoće. Prema ukusu baroknog čoveka, Zmajevićeva poslanica dobila je i svoj polimetrijski vid: ona počinje sa šest osmeraca koji se slikuju po shemi ababcc - što predstavlja takozvanu sekstinu, od one vrste kakvu su u istom veku negovali Dubrovčani - nastavlja se zatim s tačno trideset dvostruko rimovanih dvanaesteraca, da se okonča opet osmercima, ali sada svrstanim u tradicionalnu strofu od četiri stiha.
Tako šareni polimetrijski oblik ima i Zmajevićeva "pjesan" nazvana Slovinska Dubrava, koja je zrelije i doteranije delo, i u koje je peraški pesnik polagao i veće nade;[236] Ona je neposredni odziv na strašni zemljotres od Velike srede 1667. godine, koji je najteže pogodio Dubrovnik, ali koji je stigao da ošine i šire susedstvo, pa i Zmajevićevu Boku. Katastrofa jedinog slobodnog grada u našim stranama - "slovinske Dubrave", kako Dubrovnik naziva pesnik iz Perasta, po ugledu na Gundulića - nije za Zmajevića značila samo opštu narodnu nesreću, iako ju je tako shvatio u prvom redu; bila je ona i njegova lična nesreća, koja ga je zatekla u divan prolećni dan i kog je bio već na samom njegovom opatskom ostrvu, u dvorima "ke njegda ogradi car Šćepan Nemanja", dok je "korabljicom" išao za Dubrovnik sa svojom "družinom", da tamo nekom "prijatelju ljubljenom" čestita uskršnje praznike. Tu je Zmajević doživeo u malome sav njen užas i potom polumrtav izvučen ispod "mramornih stijena", koje su međutim smrvile njegove mlade pratioce i zadale im "ljutu smrt". Sve što se u tim stravičnim trenucima dogodilo s njim, Zmajević je sam ispripovedao u prvom, i većem delu svoga speva; a ono što je zadesilo Dubrovnik, i što on nije lično mogao videti, stavio je u usta nekoga "slavja", čije je žalosno "cviljenje" slušao u svom "bostanu" i koga je tobože zamolio da mu kaže uzroke tolikog njegovoga jada, a uzroci su bili u tragediji: "slovinske Dubrave" odakle je "slavić" doleteo. Za tako raznorodnu materiju svoga dela Zmajević je izabrao i raznorodnu strukturu: svi narativni delovi speva pisani su u starinskim dvanaestercima, rimovanim po sredinama i na završecima; Zmajevićeva jadikovanja, posle izbavljenja iz ruševina, i njegove molitve Bogu, kao i njegova obraćanja "tihom slavju lužaninu", redovno su u osmeračkim sekstinama istoga roda koga je i sekstina u Poslanici Tripu Skura; a za slavujev odgovor, u kome je prikazana dubrovačka katastrofa, izabrana je strofa od pet kraćih stihova u kojoj su prva četiri najčešće šesterci, a poslednji je redovno od pet slogova.
Zmajevićeva "pjesan" Slovinska dubrava mnogo je pre zanimljiva i od značaja kao kulturnoistorijska nego kao čisto književna pojava. U njoj se sa više strana odslikava pesnikova ličnost; ona je zatim izraz njegove životne filozofije, njegove vezanosti za tradiciju i njegovog neizmernog "slovinskog" patriotizma; iz nje se daju sagledati i poneki delovi njegove poetike i njegova lektira. Zmajević je i ovde pre svega nepokolebivi vernik; tragično zbivanje o kome peva on shvata kao trenutni izliv "srdžbe božje", ali je za njega to što se desilo mnogo više znak trajnog milosrđa Višnjega, a za Dubrovnik i božje "pohođenje" koje obećava ponovni procvat. Takav je i smisao njegove poruke ojađenim Dubrovčanima, na kraju pesme. Iz slavujevog "cviljenja" nad nesrećom Dubrovnika vidi se i inače koliko je ona i za Zmajevića bila bolan udarac. Jer u njegovoj svesti, kao i u slavujevoj pesmi, Dubrovnik je
slavna Dubrava
roda slovinskoga,
kruna i slava naroda moga ...
... moja Dubrava
sred slovinske strane
mv jedina slava.
Kao pesnik, on u Dubrovniku vidi grad poezije i stanište "slovinskih" muza; kao istoričar i čovek od istorijskog smisla, visoko ceni njegove državnike; a kao graditelj, on se ushićavao njegovom arhitektonskom lepotom:
U njemu slavići
moji su pojali,
stari i mladići
na svjetlo su dali
pjesni plemenite...
U njemu gospoda
mudra i razumna
slovinskoga roda
dika, čast i kruna
slavna je bila ...
... Nije bilo grada
u slavnom jeziku,
ni ljepšijeh zgrada
kako u Dubrovniku,
gradu mojemu...
I upravo to divljenje za ovaj grad snage Zmajevićevom uverenju da katastrofalna "trešnja"nije i ne može biti, smrt "Dubrave":
Nije t ona poginula,
ne može ti poginuti,
premda je malo uvehnula,
premda je malo uvehnula,
zelena će ošte biti,
mnogo ljepše neg je bila
drag perivoj bit će vila.
U njoj će se još kruniti
vojvode i vitezovi,
književnici proslaviti
plemeniti bit dvorovi ...
Kada se Slovinska Dubrava čita iole pažljivo, ne treba suviše napora, a ni naročito izoštrenog sluha, da bi se raspoznalo, ili osetilo, gde je sve peraški pesnik išao za svojim sećanjima iz Biblije, gde su mu dolazili pod pero tragovi čitanja srednjovekovnih spisa, kakav je, na primer, Fiziolog, u čemu je, i kada, sledio omiljene dubrovačke pesnike, i to ne samo Gundulića već i Mavra Vetranovića, i kako je sve, hotimice ili neosetno, svejedno, koristio reči, obrte ili slike karakteristične za usmenu poeziju.
Eruditskim i književnim radom Andrije Zmajevića Perast je zakoračio u istoriju naše kulture i književnosti. I mada sam Zmajević nije ostavio velika i značajna dela ni u nauci, a ni u literaturi, njegovo bavljenje jednom, kao i drugom, predstavljalo je preuzimanje inicijative koja će biti nastavljena i zračilo je primerom. Mnogi njegovi sugrađani, već u njegove dane, a naročito kasnije, nastaviće istim putevima, a pokušaće da iznađu i nove, i Perast će tako postati još jedno malo, ali vidno, naše književno središte. Naporedo sa njim, javiće se tada po Boki i po ostalom Crnogorskom primorju još nekoliko takvih središta.
Jedno od njih, i opet neveliko, obrazovalo se oko sredine XVII stoleća u Budvi. Iako se našla na krajnjoj periferiji takozvane Mletačke Dalmacije, pa usled toga, a i zbog raznih drugih nepovoljnih okolnosti, bila osuđena na zaostajanje, i bila još izložena stalnim nedaćama, iako je zatim, u toj svojoj ekonomskoj i društvenoj teskobi bila lišena mogućnosti da se šire i slobodnije razmahne, Budva je isto tako i grad daleke prošlosti i dugoga sećanja, i to joj je pomoglo da i sa po jedva nekoliko obrazovanijih duhova koje je uvek nekako nalazila pokazuje znake izvesne kulturne živosti kao i postojanih napora da se oni održe. Tom prastarom gradu davali su tada osnovni ton i određivali boju pomorci i mornari, zanatlije svih vrsta, sitni trgovci, popovi i redovnici, i sem toga su se u ratna vremena sklanjala u njega čitava jata prebeglica iz zaleđa, koji su takođe doprinosili njegovoj fizionomiji. Ali bilo je tu i, doduše tanušnog, domaćeg plemstva, s nešto manje briga, a više dokolice i uslova da izgradi sebi način života približan životu ostalog patricijata na našem Primorju, iako, razume se, u daleko svedenijem opsegu. Osim toga, zna se da je tu radila i nekakva škola, svakako gradska, u kojoj su mladi Budljani ponešto učili i sticali makar i osrednje obrazovanje. Neki od njih postajali su čitaoci i pratili su, do izvesne mere, književnost ostvarenu u većim centrima; a kad su se osmeljavali da budu i pisci, prilagođavali su literaturu krupnijih središta svojoj maloj sredini i pokušavali da joj ponešto i sami doprinesu.
U takvim prilikama neki nepoznati Budljanin uzeo je da za sebe, a i za druge u gradu, sačini ceo jedan zbornik poezije u kome su se našli sve sami prepisi tekstova starih i novijih, od kojih su oni prvi gdekad bili i veoma stari i poticali još iz XV veka, ili čak i odranije, a oni drugi bili sasvim sveži i suvremeni. Možda je on negde na početku te Budljanske pesmarice, kako smo njegov zbornik prinuđeni da nazivamo, stavio i svoje ime, ali ti se prvi listovi nisu sačuvali; nedostaju i svi listovi posle sto četrdeset i sedmog, koji nesumnjivo nije bio završni, pa nismo u mogućnosti da kažemo ni šta je sve dalje ona sadržavala. Na jednoj stranici nepoznati Budljanin približio nas je vremenu u kome je radio na ovom rukopisu; pošto je, oko sredine svoje zbirke, odlučio da prepiše i skupinu "pjesni duhovnih" koje su se pevale od davnina u korčulanskoj bratovštini Svih svetih "u nediljni dni i blagdane od svetih"[237], on je stavio i godinu kada je time bio zabavljen. Ali je kasniji knjigovezac, pri uvezivanju njegovoga rukopisa, odsekao taman toliko bočnog prostora koliko je bilo potrebno za jednu cifru, i sada se na tom mestu dade pročitati jedino: "Godišća od porođenija Divice 164."[238] Postoji, međutim, jedna mogućnost, do sada nezapažena, da se još više pomeri termin pre koga Budljanska pesmarica. nije mogla nastati: u nju su, pri kraju, uneta dva duga "cvita" poznatog pesnika sa Brača Ivana Ivaniševića iz knjige Kita cvitja razlikova, štampane "u Bnecijeh" 1642. godine. To su "cvit četvrti" koji je Ivanišević nazvao Ljubeznivi razgovor od duše s Isukrstom na križu, a budljanski prepisivač ga je skratio u Duša i Isukrst, i "cvit prvi" koji i u Ivaniševićevoj knjizi i ovde ima naziv Od pomnje koju ima Bog od človika.[230]
Kao i ovo što je već pomenuto od sadržaja Budljanske pesmarice, i sve drugo u njoj pripada crkvenoj literaturi. Na uvodnom mestu ona sadrži završni deo (jer je početni nestao zajedno s prvim listovima pesmarice) Prikazanja od rojenja Gospodinova, koje se u glagolskim i latiničkim rukopisima javlja još od XV veka[240]; na začelju joj je drugo "prikazanje" o Hristu, i takođe staro i sa drugih strana poznato, a naslov mu je Muka Gospodina našega Jezukrsta[241]; njemu, naprotiv, nedostaje kraj, pošto je pesmarica oštećena i sa te strane. Između ta dva prikazanja, u Budljanskoj pesmarici ima puno svakovrsnih pobožnih i liturgijskih pesama, gdekad i u dijaloškom obliku, božićnih i korizmenih, uskrsnih i duhovnih, ili onih za praznike posvećene Bogorodici. Za njih se u naslovu obično naznačuju, našim ili latinskim jezikom, prilika i trenutak kada su se pevale, a neke možda, u nekakvom skromnom obliku, i prikazivale: "u petak mrsanski na procesijunu večer", "u četvrtak večer na misterija", "veliki četvrtak večer na procesijunu" i slično. Zatim tu dolaze prepevi čuvenih himni, kao što su Zdrava, morska zvijezdo zbrana (Ave, maris stella) i Od istoka sunčanoga (A solis ortus cardine), ili psalama, kao što je pedeseti (Miserere), zatim brojna obraćanja "križu" i pesma sveticama Barbari i Luciji, a našla se, među njima, i poznata Emauska scena preneta u dijaloški oblik, u kojoj se Isus javlja Luki i Kleofi na putu za Emaus.
Praveći svoju pesmaricu, anonimni Budljanin nije pokazivao ni mnogo raznovrsnosti, ni suviše izbirljivog ukusa; nije vodio nimalo računa ni o dijalektu u kome su tekstovi bili ispevani, ni o pismu kojim su bili pisani; a uvrštavajući ih u svoj zbornik nije se brinuo naročito da mu svaka reč bude tačna i nije se ustručavao da ponegde menja i preinačava. Njegove namere bile su pri tom pre svega praktične: njemu su bili potrebni tekstovi za različite crkvene prigode, za praznične dane i pobožne narodske svetkovine. Svi su oni namenjeni puku, da na njega deluju ganutljivošću sadržaja ili situacija, jednostavnošću i neposrednošću poruka, nežnošću svoje priproste poezije i, kada su dobijali dramski vid, očiglednošću scenskog prikaza, ma koliko inače on bio sirotinjski oskudan i glumački primitivan. Budljanski prepisivač bio je verovatno neki sveštenik, ali se obrazovanjem nije mnogo uzdizao nad svojim punom, ili je još bio mlad i lišen dubljih i širih znanja; na to bi barem upućivalo njegovo dosta skromno poznavanje latinskog jezika, usled koga se, u naslovima, mogao zadovoljavati i indikacijama u kojima ima očiglednih ogrešenja o gramatiku i pravopis[212].
Svi tekstovi koje sadrži Budljanska pesmarica nalaze se, ovakvi isti ili sa sitnim, a razumljivim razlikama, u mnogobrojnim zbornicima slične poezije, hvarskim, korčulanskim, zadarskim; naročito mnogo bliskosti ova pesmarica ima s nekoliko decenija kasnije nastalim zbornicima zadarskog pisca i prepisivača Šimuna Vitasovića (1644-1719), što je potpuno nedvosmislen znak da im je bar deo izvora bio zajednički.[243]
Svoju vezanost za tle sa koga je potekao nepoznati Budljanin zasvedočio je dugom pesmom u kojoj se od Boga i čitavog nebeskog dvora svetaca i ugodnika, mučenika i anđela moli blagoslov za budljanski narod (Benedictio super populum). Tu pesmu on nije smislio sam, kao što nije smišljao ni išta drugo od sadržaja svoje zbirke, nego je za nju upotrebio prastaru pesmu istoga naslova, nastalu, kako izgleda, u Zadru još u Drugoj deceniji XV veka[244], koja se u dve različite varijante dugo održavala po rukopisima i koja je potom dospela i među ostale prepise Šimuna Vitasovića. Budljanin nije preuzeo doslovno nijednu od sačuvanih varijanata, nego je izvršio — ako tako već nije bilo u njegovom izvorniku — njihov spoj, pri čemu je ponešto odbacivao, a ponešto dodavao, i, što je najvažnije, sve prilagođavao svome gradu i vezivao za Budvu. Tako ta pesma u njegovoj pesmarici već na početku ima:
O ti puče poštovani,
naši drazi vi Bu(d)ljani,
Bog pomozi, svi sveti vas pomoz'te
ki u ovom templu sad dođoste
Kao dobar katolik, pesnik ovog "blagoslova" počeo je molitvama za "oca papu", i Budljanin je to preuzeo, a kao verni podanik nastavio je molitvama za "cesara" i naročito za Veneciju, što je odgovaralo i prepisivaču iz Budve:
Daj bnetačkoj čast gospodi
i na suhu i na vodi,
gospodovat mnogo lita
u kolesu svega svita.
Pesma se, posle toga, produžava — i to je u njoj glavno — molitvama za mir i spokojstvo, veselje i dobro zdravlje, "bez kuge i glada", za obilje i bogatstvo "grada Budve" i njegovoga naroda, svih rodova i od "svake vrsti". U dugačkom nabrajanju, koje ima karakter i ton litanije, vidno je nastojanje da se ne ispusti nijedna kategorija i nijedna stvar od značaja: pomenuti su popovi, fratri i "koludrice", "djeve čiste, udovice"; odmah za njima i takođe na početku su i "svi vlasteli i vladike" i svi "pučani"; a za njima se ređaju vojnici ("pješci i konjici"), mornari (za koje se moli zaštita "od fortune i zlih ljudi"), i "svake vrste artizani": "postolari", kovači i zlatari, "pelicari", berberi i lekari, kalafati i bačvari, pa trgovci, vozači i seljaci, koji daju "desetine", kopači i žeteoci; molitve su se zatim nastavile za "naša drivv, naše barke", za "žitne zemlje" i "sve paše", pa čak za stoku i "svaka stabla po sve polju".
Iako se na mnogim mestima te molitve i u nizu njenih stihova reč napadno vezuje za Budvu i Budljane ("blagosovi, Bože, ov grad Budve", "blagosovi i obidi svi okolo Budve sidi", "blagosovi sve Budljane", "sve Budljane i njih dilo", "svaki Budve kraj i konac" i slično), ona predstavlja samo nevešt i ne mnogo srećan pokušaj budljanskog prepisivača da je lokalizuje i aktualizuje. Ta njegova neveština upada u oči naročito na mestima gde je to ubacivanje Budve po svaku cenu i u svakoj prilici padalo na krajeve stihova i tada neminovno zatiralo i poslednje ostatke prvobitne rime kao, na primer,
Blagosovi, Bože, ov grad Budve
da ni u njem kuge ni glada
umesto izvornog:
Blagoslovi, Bože, ovi grad
da ni u njem kuga ni glad,
ili:
Blagosovi, Bože, Budvu,
Blagosov tvoj daj mu,
gde je prethodno bilo:
Blagoslovi, Bože, Zadar,
blagoslov mu tvoj daj na dar.
Iz Budve je potekao i prvo je vreme svog života i rada za taj grad vezao Krsto Ivanović, koji će posle, u Veneciji seičenta, postati viđen i ugledan pisac pod imenom Cristoforo Ivanovich.[245] Porodica mu je pripadala budljanskom patricijatu, a poreklom je bila "sa Cetinja u Crnoj Gori", kako je on sam o njoj zapisao u jednoj prilici; kao budljanski plemić (nobilis buduensis) Ivanović se označuje i na jednom svom portretu rađenom posle mnogih godina provedenih u stranom svetu. Godina njegovog rođenja, oko koje je inače bilo prilično raspravljanja, najverovatnije je 1618; na to upućuje natpis uklesan na njegovoj raskošnoj grobnici u mletačkoj crkvi S. Moisé, u kojoj je sahranjen 1688, a u kome je ispod njegovog poprsja od finog kamena, stavljeno aet. an LXX, što znači da je umro u sedamdesetoj godini. Do znatnog obrazovanja uspeo je da dođe delom u rodnom gradu, ali još više u Italiji, gde je na nekom univerzitetu najviše studije okončao titulom doktora oba prava. Početne korake u karijeri, kao i u stvarima erudicije, načinio je još u Budvi. Tu je najpre bio kanonik glavne crkve, što mu je pripadalo kao plemiću, notar kaptola, što je postao zahvaljujući svome poznavanju pravnih nauka, i javni učitelj, što je bez sumnje izabrao sam.
U Budvi je Ivanović, u toku 1650. godine, radio na italijanskim jezikom pisanim Budljanskim analima (Annali di Budua), koji su imali da budu, a valjda su i bili, u tri knjige: prva je objašnjavala poreklo grada, govorila je o njegovoj prošlosti i vladarima pod kojima je bivao, sve do odlaska iz njegove luke "despota Đurđa, poslednjeg gospodara Srbije, Zete i Budve", prešla je na dobrovoljno pristupanje grada Mletačkoj Republici, 1442. godine, uz očuvanje svih zakona i povlastica koje je uživao "pod Đurđem despotom", i nastavljala je poglavljima o upravi grada, o njegovim društvenim odnosima i o ekonomskoj situaciji, o glavnim njegovim porodicama, patricijskim i pučkim, i o događajima u kojima su se pojedini Budljani istakli; druga knjiga posvećena je budljanskim crkvama, počev od katedralne, Svetoga Ivana Krstitelja, pa do najmanje i najneznatnije, a u vezi s tim i pobožnim životom Budljana; trećom je hteo da prikaže nošnju, običaje i svečanosti stanovništva svoga grada. Od celokupnog na taj način zamišljenog Ivanovićevog spisa ostalo je, i to sve u veoma poznim prepisima, samo trideset i pet poglavlja prve knjige; sve drugo je izgubljeno, ukoliko budljanski "analista" nije posao prekinuo, ne okončavši nikada potom.[246] Budljanski anali ne mogu imati prema tome onu vrednost koju bi imali da je delo do nas došlo u celini: ali svake vrednosti oni nisu lišeni i ovako. Pišući ih, Ivanović je upotrebio sve što je mogao naći u Kraljevstvu Slovena Dubrovčanina Mavra Orbina, a vadio je i iz drugih "autora", na koje se sporadično, iako dosta uopšteno, poziva: mnogo mu je koristio i Statut grada Budve, koji je on temeljno poznavao po starim rukopisima, i koji je nešto kasnije, 1653. godine, uzeo da sredi i prepiše sa originala, spasavajući ga tako možda od konačnog propadanja.[347] Više novih i korisnih obaveštenja i pojedinosti našao je u dokumentima mesnog arhiva (nel officio della cancellaria prettoria), a o zbivanjima u Budvi i oko nje koja su bila njemu bliža ili čak savremena pisao je po vlastitom i neposrednom saznanju stvari. Ivanovića su u njegovom poslu vodila osećanja lokalnog i usko budljanskog ponosa, ali i ponosa opštijeg i šireg, to jest slovenskog. S prvim njegov čitalac ima prilike da se sretne već u uvodnim redovima Anala, gde Ivanović kaže da je "grad Budva, iako po opsegu zidina malen, po časnom glasu i po vrlinama veliki". A drugo izbija na onim mestima gde pisac, pod očitim uticajem dubrovačkog opata Orbina, celom slovenskom plemenu, pa i svojim Budljanima, prema tome, rodonačelnika vidi u Jafetu, trećem sinu starozavetnog proroka Noja, "čiji potomci behu Sloveni, koji siđoše i raširiše se svetom iz Skandinavije"; tu on Budljane prikazuje kao izdanke Slovena i Gota (što su njemu sinonimi), "koji su držali ovaj deo sadašnje Arbanije", pa su tako, dakle, njegovi sugrađani, "potomci slavnih naroda, koji su Slaveni". U takvom izvođenju slovenskog porekla sve je, naravno, na niskom nivou izmišljenih i bez kritike usvojenih priča; ali u te su priče u Ivanovićevom veku svi verovali, pa im svoje poverenje nije uskratio ni Ivanović.
Još Italijan F. M. Apendini rekao je za Ivanovića da je negovao poeziju na narodnom jeziku (poesia nazionale) i da je pevao "s mnogo finoće i dobroga ukusa". A kako je barokni Splićanin Jerolim Kavanjin u svom spevu Bogatstvo i uboštvo, uznoseći Ivanovića kao "mudroga pojnika i uzorita", zbog njegovih "talijanskih pjesni", dodao, dosta nejasno, da ga hvale mnogi, "al što 'e veće, znan ga Oliva k nebu meće", shvatilo se to kao da je Budljanin ispevao Život od Olive, hćere Julijana Cesara, koja je srpskohrvatski prepev stare i poznate italijanske pripovesti o devojci bez ruku, i koja je anonimno štampana u Veneciji tri puta u kratkim razmacima, 1698, 1702. i 1722. godine. Ali, kad su se bolje shvatili Kavanjinovi stihovi i kad se zagledalo u ostala Ivanovićeva dela, uvidelo se da je splitski pesnik imao vidu ne Olivu iz pomenute pripovesti, već isusovačkog generala Džan Paola Olivu (Gian Paolo Oliva), kojim se Budljanin znao i dopisivao i koji je krupnim pohvalama obasipao Ivanovićevu italijansku poeziju.
Ivanoviću uostalom i nije preostalo još mnogo vremena da se bavi poezijom na našem jeziku, jer je, zbog ratnih neprilika kojima je bila izložena njegova Budva, već krajem 1653. ili početkom sledeće godine zauvek napustio rodne strane i trajno se nastavio u Italiji. Tamo je mogao da piše, i stvarno je za dugih decenija i pisao, jedino u "toskanskom" jeziku, od koga je, kako je sam isticao, njegov maternji govor sasvim različit (il mio nativo idioma tutto diverso dal Tascano). Kraće vreme Ivanović je proveo, kako izgleda, u Veroni, gde ga nalazimo već 1654. godine i gde je, došavši brzo do ugleda, postao član čak dveju tamošnjih akademija (Accademia Filarmonica i Academia dei Temperati). Ali se odatle, tokom 1656. ili 1657. godine, preselio u Veneciju, i tu je ostao sve do smrti. Dugo je u Mlecima bio u službi Leonarda Pezara, prokuratora Svetoga Marka, kao njegov sekretar, a u poslednjoj deceniji života, 1681. godine, mletački dužd Luiđi Kontarini postavio ga je za kanonika bazilike San Marko. Ali ne izgleda da je za to vreme prekidao svaku vezu s Budvom: 1677. povereno mu je da sa još jednim sugrađaninom bude u Mlecima u jednoj stvari "poklisar najvernije opštine Budve", pa je to ostalo zabeleženo u gradskom statutu uz tekst dukale koja je tom prilikom dobijena.
U Veneciji se Ivanović pokazao kao spretan stihotvorac, koji lako, brzo i vešto gradi stihove na najrazličitije teme i koji svaku prigodu koristi kao nadahnuće. Takav pesnik bio je kao bogomdan i za potrebe ondašnje dramske književnosti, kojoj su bili nužni u velikom broju tekstovi podesni da se stave u muziku i izvedu u ondašnjim pozorištima, javnim ili privatnim, u pompeznom dekoru, s bogatim kostimima i uz obilno korišćenje ingenioznih pozorišnih mašina. Ivanović je u kratkom roku izbacio pet takvih drama — ili kako bismo mi sad rekli: libreta — "za muziku" (drammi per musica), pisanih u tečnim i zvonkim italijanskim stihovima, na teme davno poznate, mitološke ili istorijske, i sa složenom, i gdekad i čudno zapletenom radnjom. To su drame Ratnička ljubav (L'amor guerriero) iz 1663, Kirka (La Circe), 1665, Koriolan (Il Coriolano), 1669, Trijumf postojanosti (La costanza trionfante), 1673, i Lisimah (Lisimaco), 1674.[248] Za Ivanovićeva libreta, koja su odmah bivala štampana u tankim knjižicama, muziku su pisali i neki vrlo istaknuti italijanski kompozitori onoga vremena. Jedan od njih je Frančesko Kavali (Cavalli), koji je upamćen ne samo kao pevač, orguljaš i maestro di capella crkve Svetog Marka[249], već i kao "najznatniji muzičar među mletačkim kompozitorima svoga doba, reprezentativan za stil čitave škole".[250] Uz njegovu muziku, čija se partitura posle izgubila, prikazana je 1669. u dvorskom pozorištu (Teatro ducale) u Pjačenci Ivanovićeva drama Koriolan, koja je iste godine tamo i štampana, s posvetom vojvodi i vojvotkinji Pjačence i Parme Ranuču Farneze i Mariji D'Este. Ostali kompozitori koji su radili po Ivanovićevim libretima nisu bili toliko slavni, ali ih zato istorija takođe nije zaboravila sasvim: Pijetro Antonio Cijani (Ziani, 1630 — 1711) dao je muziku za dramu Ratnička ljubav, izvedenu prvo 1663. u Teatro Grimano u Veneciji, a drugi put 1675. u Teatro Formagliari u Bolonji, i za dramu Kirka, za njenu bečku premijeru 1665. u dvorskom pozorištu, prilikom proslave rođendana cara Leopolda Prvoga, dok je za njenu venecijansku reprizu 1679, u Teatro di Sant'Angelo, muziku pisao Domeniko Freski (Freschi); Trijumf postojanosti koja je pred gledaoce i slušaoce izišla 1673. u mletačkom Teatro di S. Moisé, u muziku je stavio Džovani Domeniko Partenio, a Lisimaha, predstavljenog u Teatro Grimano 1674, komponovao je Džovani Marija Paljardi (Paggliardi) iz Firence.[251] Saradnji s muzičarima Ivanović se vratio i kada je imenovan za kanonika crkve Svetoga Marka: da proslavi taj događaj, i da ujedno izrazi svoju zahvalnost duždu Luiđiju Kontariniju, koji ga je imenovao, on je napisao, a neki je nama nepoznati muzičar komponovao, serenadu Vladajuća sreća (La felicita regnante) izvedenu 4. septembra 1681, u dvorištu kanoničke kurije, pred najuglednijim mletačkim društvom u prisustvu samoga dužda.[252] Po sebi se razume da sve ove Ivanovićeve tekstove ne odlikuju neke naročite pesničke vrednosti: u to vreme muzika i scenski efekti bili su prvenstveno važni, a od pesnika se očekivalo, i Budljanin ta očekivanja nije ostavljao izneverenim, da odavno dobro poznate fabule pretoče u što zvonkije i što je mogućno više dosetljive i pevljive stihove.
Ivanović se ipak nije odricao i pravih pesničkih ambicija. Bez prestanka je, i za sve vreme dok je radio na operskim libretima, ali i kasnije, pisao svakovrsnu, najčešće prigodnu poeziju, u kojoj je opevao pojedine ratne događaje i slavio mletačke pomorske pobede ili je visokim hvalama obasipao uticajne savremenike; ali je uz to pisao i poeziju s temama i raspoloženjima filozofskim, religioznim, ljubavnim, ili s namerom da zablista duhovitošću, kao i da ljude i stvari okrzne satirom. Ta Ivanovićeva poezija morala se dopadati određenim krugovima čitalaca, pogotovo onima koji su u njoj bili neštedimice hvaljeni; ali o stihovima ovoga "Feba iz Epira" laskavo su sudili i pojedini viđeniji njegovi savremenici, iako su Ivanovićevi stihovi danas mahom zaboravljeni i više se istorije italijanske književnosti, u kojoj ovakvih pesnika nema malo, na njih uglavnom ne obaziru. Na neke slojeve baroknih čitalaca, međutim, one su morale činiti utisak svojom bujnom, iako vrlo često praznom retorikom, ali bujna, i obično prazna, retorika onda je bila u velikoj modi. Interesovanje tih čitalaca ove su pesme održavale zatim svojim verbalnim i misaonim dosetkama i aktuelnošću svojih tema, među kojima su bile ne samo one o lepotama Venecije, ili o njenom pomorskom trijumfu kraj Dardanela i o opsadi Kandije, ni samo hvalospevi tada popularnim svecima, kao što su Injacijo Lojola i Frančesko Saverio, već i u one decenije široko obrađivanim temama sveopšte prolaznosti stvari, svemoći smrti ili o jedinoj nadi koja čoveku ostaje u okviru božje milosti. Ako se sme verovati autorovim izjavama u predgovoru, on je, štampajući tih sto dvadeset svojih soneta, "herojskih, pobožnih i mešovitih", zatim niz sitnih madrigala i oda, jednu idilu i tri kraća speva, u knjizi Poesie, koja je ugledala sveta u Veneciji 1675. godine, birao samo one "kojima je ugađao više vlastitom ukusu no uticajnim podsticanjima prijatelja";[253] Ali ko bi sada smeo da do kraja veruje baroknim pesnicima, ogrezlim, kao i drugi u njihovom vremenu, u preterivanja i prikrivanja, u kojima se nije videla mana, već naprotiv preko potrebna vrlina i pravi stil života? Poeziji se Ivanović vraćao i posle štampanja ove zbirke, kad su pojedini krupniji događaji jače odjekivali, ili se bar on činio da odjekuju jače, u njegovoj pesničkoj duši. Jedan je bio oslobođenje Beča iz smrtonosnog zagrljaja turske opsade, 1683. godine, koje je on proslavio ushićenim stihovima, štampanim, svakako još iste godine, u Đenovi, pod naslovom "Živeli!" za Beč oslobođen od turske opsade otpevana na uši evropskih vladara (Il viva per Vienna leberata dallo assedio de'Turchi intuonato all'orecchio de'Principi dell'Europa)[254]
Isto toliko koliko pisac libreta i pesnik, Ivanović je hteo da bude i epistolograf, hroničar pozorišnog života i istoričar. Za čitavog života, on je pored neposrednih negovao i pismene veze sa širokim krugom poznanika, uglednih ličnosti i prijatelja; po običajima baroknih ljudi, pisma koja im je slao, ili koja je od njih dobijao, štampao je u svojim knjigama. Celu zbirku takvih pisama pridodao je knjizi pesama (Poesie), ali ih nema manje ni u drugom njegovom delu, nazvanom Minerva za pisaćim stolom (Minerva al tavolino), koje je publikovao u dva izdanja, 1681. i 1687. godine u Veneciji.[255] Po istom postupku neki od njegovih korespondenata uvrštavali su u svoje (štampane epistolare pisma koja su oni njemu upućivali.[256] Sva su ta pisma tako i pisana da bi se mogla štampati; ona imaju više opšti no intimni karakter, i kada se ne svode na ispraznu baroknu slatkorečivost, sadrže važna obaveštenja o vremenu i prilikama, ili o znatnijim ličnostima veka i o samim svojim autorima. Svojoj knjizi Minerva za pisaćim stolom Ivanović je dodao neku vrstu istorijskog pregleda pozorišnog života u Veneciji (Trascorso istorico ovvero Memorie teatrali di Venezia) koji je on živo pratio, i u kome je aktivno "čestvovao, toliko dugo i tako primetno.[257] U tim svojim zapisima on beleži pozorišta koja su tada u Mlecima delovala, a bilo ih je ništa manje od dvanaest, popisuje sve opere koje su u njima izvođene daje podatke o pozorišnim mašinama koje su ta izvođenja pratile, seća se mnogih pojedinosti iz života na pozornici i oko nje, govori o ondašnjoj publici i o nekim stranama njenoga odnosa prema predstavama i pozorištu. Na još ambiciozniji istoriografski poduhvat Ivanović se bacio posle turskog poraza kod Beča 1683. godine; hteo je da u obimnom delu, rađenom na italijanskom jeziku pod naslovom Istoria della Lega Ortodossa contro il Turco, hroničarski prikaže ratovanje takozvane Svete lige protiv Turske. Ivanović ga je zamislio u tri toma, od kojih je prvi imao da obuhvati savez između nemačkog cara i Poljske, 1683. gadine ("Prva liga"), drugi između te dve sile i Venecije, 1684 ("Druga liga"), a treći između svih njih i Rusije, 1687 ("Treća liga"). Trebalo je još da uz svaki tom dođu i razne vesti o prilikama, o saveznicima i o situaciji u Evropi, barem prema piščevom obećanju u dugom naslovu.[258] Smrt je sprečila Ivanovića da zamišljeni posao okonča: uspeo je da ga dovede do prikaza događaja s proleća 1688. Njegovo je delo hronika, a ne prava istorija; za nju je on koristio zvanične izveštaje o ratnim zbivanjima, koja je skraćivao, sažimao i redigovao. Rukopis je, iza njega, menjao vlasnike, pa i geografske sredine; konačno se njegovih šest tomova stanilo u Americi, i sada su u biblioteci Univerziteta u Harvardu.[859] Iz njih je štampan maleni deo - poglavlja o zauzeću Atine i o njenom napuštanju[260], a sve ostalo, i pretežnije, imaće tek da se izuči, pa da se onda ovaj Ivanovićev trud oceni po vrednosti.
Dok je Krsto Ivanović svoju književnu i ličnu sudbinu vezao za Veneciju, i tamo i jednu i Drugu dovršio, u Kotoru je s istim oduševljenjem za "uzvišenu kraljicu Jadrana" i njene moćnike, ali i s neuporedivo većom vezanošću za domaće tle, na kome je trajno ostao, decenijama pevao vlastelin Dživo Bolica-Kokolić (+1685). Dve njegove pesme napisane prilikom posvećenja Andrije Zmajevića za nadbiskupa barskog 1671. godine, ovde već pomenute, pripadaju poslednjim trenucima njegove književne delatnosti. One su čak ostale izvan Boličinog obimnog zbornika poezije, u kome je neki anonimni prepisivač sa Korčule spasao od konačnog zaborava više od četiri stotine pesama ovog u ono vreme viđenog kotorskog patricija koji je šest puta bio samo na dužnosti gradskog sudije, a isto je toliko puta odašiljan u Veneciju kao poklisar svoga grada kod "mletačke gospode".[261] Nepoznate i nečitane, štaviše i nenaslućene od strane književnih istoričara, te pesme ne iznenađuju samo svojim obiljem već su mnogo puta isto toliko iznenađujuće zanimljive i svojom sadržinom. Više no petorostruko češće, one su na italijanskom jeziku; ipak je tu i preko šezdesetak "ilirskih sastava" (compositioni illiriche), kako je Bolica zvao pesme pisane maternjim jezikom. Iz materije i sadržine ovih pesama vidi se da se Bolica kao pesnik javio na početku treće decenije XVII veka i da je zaćutao tek sredinom osme. Veliki broj stihova za to pola stoleća utrošio je na hvalospeve mletačkih funkcionera svih vrsta, koje je zasipao sonetima, otavama i madrigalima, besprekorno izvedenim i rečitim, a u naročitim slučajevima još obogaćenim i akrostihom ili igrama reči s imenima i prezimenima hvaljenih ličnosti, ali inače pesnički obično hladnim. Na prvom su mestu među tim ličnostima generalni providuri Dalmacije, počev od Antonija Pizanija, koji je to bio od 1626. do 1628, pa sve do Pijetra Čivrana (Ciurano), koji je na istoj dužnosti proveo od 1673. do 1675. godine. Njihove dolaske u Kotor, "prve vizite" i "srećne ulaske" Bolica je usrdno propraćao svojim pesmama, čak i sa po više u isti mah; kada je za to bilo povoda, on se radovao njihovim unapređenjima i odlikovanjima, ili je slavio njihove vojne uspehe: Leonarda Foskola (1645— 1650), koga zove "Foskolo polubog" (Foscolo semideo), zbog zauzeća Risna i zbog izbora za generalnog kapetana, ili Katarina Kornaro (1665—1667), zbog pobede nad gusarima. Za ovima su dolazili "rektori" i "providuri Kotora", čiji niz u Boličinom zborniku za počinje Paris Malipijero (1621—1623), a zaključuje: Đovani Morozini (1674—1676). Njih je Bolica pozdravljao pri dolasku u Kotor (nela venuta) ili u odlasku iz njega (nella partenza), upućivao im najlepše želje o Novoj godini i o Prvome maju, čestitao im Božić i druge praznike, uzvraćao zahvalnošću za poklone, a gdekad i za pesme koje su mu slali, i čak ih uzimao i u zaštitu od kleveta i nepravednih optužbi. Na istovetan ili sličan način, i u istim ili sličnim situacijama Bolica je svoje pesme upućivao gotovo svim izvanrednim providurima Kotora i Albanije, zatim pojedinim "generalima mora", "kapetanima mletačkog brodovlja", "zapovednicima milicije u Kotoru", "kotorskim guvernerima oružja", "providurima konjice u Zadru", "kneževima i providurima na Hvaru" i još mnogim drugim zvaničnicima višega ili nižega ranga. U tim pesmama, pored nekih okolnosti iz života slavljenih ličnosti, vide se gdekad i Boličina životna i politička uverenja, njegov odnos prema državi u čijem se okviru nalazi, prema gradu iz koga je potekao i u kome živi, i prema okolini i svetu koji ga okružuje. Venecija je u njegovim stihovima, a možda i u njegovoj svesti, ukoliko je, to jest, umesno uzdati se u njegovu iskrenost, "širokogrudi grad" i "ponosita carica (drugi put takođe: kraljica) Jadrana", ali je zato njegov Kotor "slavan i plemenit grad", na "ovim našim (ilirskim obalama", "u lepoj Iliriji" i u "prijatnom i lepom kraju". Njega je opasala, a često ga i ugrožava, "nevernička gomila", "pogrdno mnoštvo koje je neko vreme držalo u lancima i pod sobom polovinu Ilirije", ali kojima on ipak odoleva, zahvaljujući u prvom redu svom zaštitniku slavnom mučeniku svetome Tripunu. Najsažetije je tu poziciju rodnoga grada Bolica izrazio u jednom sonetu u hvalu kotorskog sveca, na čijem se početku čita: "Među gradovima ponosne Ilirije leži grad koji obiluje slavnim plemstvom; Kotor mu je ime; na svojim obalama ima gomile neprijateljskih Tračana (tj. Turaka), ali od njih ne strahuje; njegovu zemlju ljupke plodnosti uokviruje gorovit užas gorovitih planina; u njegovih je građana obilje vrlina, o kojima brbljiva fama nikada ne ćuti..." Živeći u svom "verolomnom i lakomom stoleću", Bolica je pratio i događaje koji su pozornicu imali izvan njegovog neposrednog životnog kruga i održavao kontakte, makar i putem samih stihova, s pojedinim ličnostima iz velikoga sveta. Tako on upućuje molbe caru Leopoldu da ne prihvati mir s Turcima, jadikuje nad izbijanjem kuge u Italiji, zatim i u Veneciji, uznosi neke kardinale svete rimske crkve, pozdravlja mletačke ambasadore na Porti ili one kod Svete stolice, upućuje čestitke novoimenovanim prokuratorima Svetoga Marka, oplakuje visoke funkcionere Serenisime, korespondira s pesnicima i eruditama i hvali visoku gospodu iz mnogih krajeva ondašnje Italije.
I u svom Kotoru Bolica je, osećajući se gotovo kao neki neprekidno dežurni pesnik, mnogi značajni događaj propratio svojim stihovima. Nije bilo, tako reći, nijednog propovednika koji je u kotorskoj katedrali govorio o adventu ili korizmi a da ga on nije dočekao ili otpratio pohvalnim pesmama, ponekad i na oba jezika. Međutim "slavnim propovednicima", kako ih je odreda nazivao, bilo je i naših ljudi, kao što su Dubrovčani Hijacint Marija Pasati, dominikanac, ili franjevci fra Honorije i fra Ciprijan, i kao što je fra Petar sa Raba, a još više je bilo Italijana, ali su se svi oni, po ondašnjim običajima, slušaocima obraćali sa predikaonice na italijanskom jeziku. Umiranja mnogih Kotorana, istaknutih svojom učenošću, poreklom ili funkcijama koje su imali, a Bolica im je bio blizak poznanik, prijatelj ili rođak, takođe su za njega najčešći povodi da prigodnim stihovima pokuša da uteši sebe ili rodbinu pokojnika; tako je ožalio doktora Frana Paskvalića ("o jedina hvalo ojađene domovine"), Miha Buću ("ti pobožna svetlosti kotorskog tla"), Alviza Buću ("sitog godina i natovarenog časti"), Dživa Jakonju, Vicka Palmu, Dživa Buću, Marijana Buću ("učeni Buća"), opata Jakoba Bizantića, Marijana Vraćena, Tripa Vraćena, Beneta Draga, kavaljera Nikolu Bolicu, gospođu Jeronimu Bolica, i još tolike druge, ili je prolio po koju suzu prilikom pomena Jeronima Buće, negdašnjeg biskupa kotorskog, i uticajnog Bernarda Pime, kao i prilikom prenosa u domovinu tela Tripa Paskvalića. Ali bilo je i veselih prigoda, i njih je Bolica beležio takođe: doktorat Dživa Bolice, prva misa Tripa Skura, monašenje Cecilije Jakonja. S istom ažurnošću, Bolica je pesmama reagovao i na krupnije događaje vezane za Kotor ili njegovu neposrednu okolinu. U jednima je pisao o napadima na grad, u drugima je pratio borbe za osvajanje Risna, "sramotnog gnezda", u trećima opet jadikovao zbog ratova i zemljotresa u Kotoru i, shvatajući ih kao bič srdžbe božje, pozivao svoje sugrađane da odbace grešni i nehrišćanski život. Još više od toga, Bolica se ogledao i u ambicioznom pokušaju da napad skadarskog paše Mehmeda na Kotor 1657. godine i borbe koje su tada vođene prikaže na širem pesničkom planu i u odužem spevu. U njemu je ceo taj događaj, s opširnim životopisom napadača, inače poturčenog hrišćanina, opevan u onda modernoj epskoj tehnici i uz rasipno korišćenje barokne poetske frazeologije. Ovaj svoj spev, kome je stavio naslov Poduhvat skadarskog paše Mehmeda Varlačija koji se dugo borio protiv Kotora, sačuvanog Božjom pomoći i oružjem Prejasne Republike (L'impresa procurata in lungo combattimento da Mehmet Varlaci Bassa di Scutari contro la Cittŕ di Cattaro, preservata col divino aiuto et armi della Serenissima Republica), Bolica je posvetio generalnom providuru Dalmacije i Albanije Antoniju Bernardiju, prikazujući tog Mlečanina kao "jedinog i glavnog branioca i oslobodioca" njegovog rodnog Kotora.
Dosta je prigodne Boličine poezije zasnovano na autobiografskim momentima. Slikara Alesandra Činija hvali jednim sonetom zbog portreta koji mu je načinio[262]; mletačkom patriciju Marku Malipijeru zahvaljuje se na lekaru koga mu je poslao u vreme bolesti; o svom bratu Marinu Bolici, koji je živeo i radio u Modeni, piše kada se razboleo (Per la infermità del fratello) i kada je zatim umro; oplakuje smrt svoje jedine kćeri Katarine stradale u zemljotresu koji je zadesio Kotor, kao i Dubrovnik, 6. aprila 1667. Ali kada se radovao, kao i kada je prolivao suze od bola, kada se uzbuđivao nad velikim nesrećama, svojim i opštim, kao i kada se zaustavljao na sitnim zbivanjima svoga života, Bolica je bio više vešt i okretan versifikator, a manje iskren i istinski pesnik.
Nije mnogo drukčija, po karakteru i po vrednosti, ni njegova italijanskim jezikom pisana ljubavna poezija, kojom je pokušavao, prema vlastitoj reči, da "rastumači, opevajući svoj bol i svirepe i opake ljubavne zgode, kako je izgubio dragu slobodu". U tim sonetima, madrigalima i otavama, on je, kao i toliki drugi pesnici, jadikovao zbog svireposti lepe dame (Crudeltá di bella donna) i pokušavao da dostojno proslavi njen pogled, pisao o rastancima sramežljivog ljubavnika (Partenza d'amante timido) i slao svoje uzdahe i molbe iz daljine, zaklinjao se na vernost i upućivao prekore i tužbe. A kao pravi čovek baroka, nije odolevao iskušenju da "gospođu" vidi i prikaže u situacijama koje su, kao pesnički motivi, tek u ono vreme ušli u modu. To su njegove pesme o gospođi u trenucima kada veze (La sua donna che lavora d'ago), kad oplakuje umrloga, kad boluje, ili kad ljubi dečaka koji plače. Na kraju, i on se, prema uobičajenoj priči, kajao zbog "nečiste vatre", koja mu je zapalila zaljubljeno srce, dizao glas protiv "tiranina duše - opake ljubavi" i govorio o "prolaznom dobru" koje ona daje (Pentimento).
Kao pesnik na italijanskom jeziku Bolica je krunu svojih pesničkih napora video u velikom eposu San Trifone, u kome je u dvanaest pevanja opevao život, svetačka stradanja i mučeničku smrt kotorskog zaštitnika Svetoga Tripuna[263]. Za takve spevove pripreme su morale biti velike, a rad na njima trajao je obično godinama, pa nije čudo što su i mnogi drugi Boličini savremenici epopeju smatrali za vrhunski pesnički rod i ako su uspevali da je ostvare, držali su je svojim životnim delom: za Gundulića je to bio Osman, za Palmotića Kristijada, a za Korčulanina Kanavelovića biće to Sveti Ivan, biskup trogirski. Bolica se od njih razlikovao utoliko što se umesto našeg odlučio za italijanski jezik, i što je prema tome njegov spev pisan u otavama (ottava rima), a ne u osmercima svrstanim u jedinstvene strofe od po četiri stiha. Ali uzor mu je bio isti, i poetika takođe. To su Oslobođeni Jerusalim Torkvata Tasa i Tasovi teorijski pogledi o epskoj poeziji, koje je veliki Italijan ostavio čvrsto formulisane. Tasov izvanredni epos gledan je onda kao vrhunsko delo i shvatan kao savršen model u svojoj vrsti, i njega su bezbrojni pesnici ne samo u Italiji, i ne samo u našim stranama, nastojali da u svemu podražavaju, sanjajući pri tom da će uspeti da ga i pesnički dostignu. Prema Tasovoj poetici, Bolica je izabrao predmet iz hrišćanske istorije i vremenski dovoljno udaljen, i tako je postizao barem dvoje: bio je na tlu hrišćanske religije, ali mu je ostajalo i puno prostora za domišljanje i nesputanu igru pesničke invencije. Pošavši od poznate legende o svecu iz 1466. godine, on je njenu materiju iskoristio za osnovnu sadržinu epa, u kome je pratio život kotorskog "patrona" od njegovog neobičnog detinjstva do njegove smrti, zadržavajući se naročito na svečanim podvizima i čudotvornim isceljenjima koja je vršio, kao i na nepokolebljivoj veri ispoljenoj u svim teškim prilikama. Ali je po primeru Tasovom, a često i pod vidnim i neposrednim uticajem pojedinih momenata Oslobođenog Jerusalima, koje je dobro pamtio iz dugotrajnih čitanja, unosio pesničke epizode i razvijene opise, zalazio u zamršene digresije i upuštao se u mnoge apostrofe, komplikujući pripovedanje, uveren, kao i njegovi čitaoci tada, da ga time samo ukrašava. Koliko se Bolica nije mogao, a nije ni hteo, oteti uticaju Tasovom, pokazuje i to što je, kao i svi epigoni pesnika Oslobođenog Jerusalima, uveo u spev i obavezni skup demona, koji pokušavaju da ometu sveca u njegovim delima, ali koje ovaj uspeva da nagna u bekstvo. Bolica je ovaj spev o dalekim vremenima i ljudima vezao za svoj rad i svoje vreme: posvetu je uputio kotorskom patricijatu, u jedanaestom pevanju opisao je Barbarosinu opsadu Kotora 1539. godine, prikazao je donošenje svečevog tela u grad kome će zatim vekovima biti zaštitnik i, prateći mletačko brodovlje na tom putu, zaustavljao se na lepotama bokeljskog zaliva, pa najzad dao potanku deskripciju glavne kotorske crkve posvećene Svetome Tripunu. Svoj u osnovi hagiografski epos Il San Trifone Bolica je, prema vlastitim izjavama u samome tekstu, okončao na tri godine posle turske opsade Kotora iz 1657, to jest bez sumnje 1660, ali ga je ipak ostavio u rukopisu; da li stoga što nije bio u svemu zadovoljan, ili pak zato što nije mogao izići nakraj sa štamparskim troškovima.
U Boličinim pesmama pisanim na italijanskom sačuvala se važna kulturnoistorijska vest da je u Kotoru u njegove godine postojala i radila jedna akademija, o kojoj ni na jednom drugom mestu nije do sada bilo pomena. Ona je nosila ime Accadema de' Rischiarati - što bi, približno, značilo: Akademija rasvetljenih - a članovi su joj morali biti lokalni pesnici i erudite, i uz njih, neizostavno, i pojedini obrazovaniji duhovi iz reda mletačke gospode koju su službe dovodile na duže ili kraće vreme u Kotor. Ne zna se koliko je već živela i delovala ta akademija kada je pesnik Dživo Bolica bio izabran za njenog predsednika, ili "kneza" (principe), kako se to u njoj govorilo. Mlečanin Frančesko Bragadin, koji je u to vreme - a to je negde između 1652. i 1654. godine - bio na dužnosti kotorskog providura, pozdravio je Boličin izbor naročitim sonetom punim visokih pohvala (In lode di Giovanni Bolizza, eletto nuovo principe dell'Accademia de' Rischiarati di Cattaro). Osećajući ih i sam kao veoma preterane, Bolica ih je otklanjao takođe sonetom (Risposta), ali na svoj način: "Suviše uznosiš, gospodine, jedno prosto srce; mrtvi su moji sjajni zanosi, osim kada od tebe dobiju života i snage." U novom sonetu Bragadin je Bolicu podsticao da "probudi svoju Muzu za pesmu" i pozivao ga da opeva "domovinsko tle" i "časne ljubavi". Kotorska akademija bila je u životu i kada je Bolicu smenio drugi predsednik: u jednom svom sonetu pesnik se izvinjava onome (All' illustrissimo signor principe d'Accademia) što usled bolesti nije u mogućnosti da u krugu "dostojnijih heroja" poezije svojim niskim stilom (con bassa lingua) rešava probleme i razvija teme koje "knez" postavlja i što ne može da razrađuje njegove "uzvišene misli". Teško je reći dokle su još Rischiarati obasjavali kulturu Kotora svojim pesničkim i eruditskim delima; nije isključeno da se njihova akademija ugasila isto onako naglo kao što je i zasjala, kako se to već događalo posvuda u onom "veku akademija", kako sedamnaesto stoleće pokatkada nazivaju zbog sklonosti koja je u njemu vladala da se svuda zasnivaju slične naučne i pesničke družine.
Mada je Dživo Bolica iza sebe ostavio daleko više pesama na italijanskom jeziku, taj jezik nije bio njegov, već jezik jedne šire kulture i literarne mode; "naš jezik", kako je Bolica govorio, i to ne jednom, za njega je bio "slovinski jezik mili". U duhu baroknog "slovinstva", a pod uticajem Mavra Orbina i ostalih savremenih dubrovačkih pisaca, on je sve slovenske jezike shvatao kao jedan, a tom jedinstvenom jeziku određivao je pradavno postanje i ogromna prostranstva, ponoseći se još uz to što se na njemu peva značajna poezija:
prvo doba kad jezike
vlast nebeska sve razdijeli
građani se bijehu uspeli
na visine jer velike,
plemeniti među ove
i slovinski nam otvori;
ne zna, cijenim, šta govori
oni ki ga robom zove.
Dalmacije sva država,
Ercegovci i Bošnjaci
besjedom su svi jednaci,
ku im rodna zemlja dava,
Moskovije i Poljaka
svi gradovi, sva širina,
mnoga druga mjesta ina
govorom su ne inaka;
čestito se ki prostire
Ledenoga priko Mora,
a đe sunce zdrak otvora
svuđe njegov glas dopire.
Mnoge vrijedne pjesni mile
u ovi se čuju pjeti,
kijeh po svijetu slava leti
s kriposću su ku dobile ...
Boličine pesme u tom njegovom "slovinskom" jeziku tvore celu zbirku, odvojenu od njegovog italijanski pisanog kanconijera. Po njima, on postaje središna ličnost "ilirske" književnosti Kotora, jer nijedan pesnik tamo nije ih ispevao toliko, i od te vrednosti. Dok su njegovi sugrađani svoje bavljenje poezijom, poglavito ovom na našem jeziku, shvatali samo kao povremene izlete, za Bolicu je poezija bila u toj meri trajna vokacija da je on jednom čak rekao: "meni nijedno doba jer stvari milije osvin oka oba od spjevanja nije". A pevajući dugo, on nije ostao pesnik jednoga tona, ni jednoga raspoloženja. Pesme su mu vrlo često prigodne, ali isto tako i ljubavne ("pjesance ljuvene", kako ih zove), ima ih zatim refleksivnih, satiričnih i pobožnih ("Pjesni božanstvene"); neke su vezane za pastoralni ambijent, i u njima dolaze "pastiri" i "pastirice", prividni i pomodni do mere u kojoj je to i sam taj ambijent, a pored njih ima još i pet pesama "od kola", to jest pesama koje su nekakvo podražavanje narodnih lirskih pesama. U svim tim pesmama on nije sledio samo svoju invenciju; četiri su mu pesme prepevi, "iz latinskoga" (kako je nazivao italijanski), a jedna je iz "grčkoga", i to je u njima naglašeno već od naslova. Dva puta je Bolica dao "slovinske" dublete pesama koje je pre toga već bio napisao na italijanskom jeziku ("iz jedne svoje latinske pjesni"). Dobrim delom za svoje pesme koristio je još uvek tradicionalni dvanaesterac, ali ih je dvojinom više pisao u osmercima i u strofama od po četiri stiha; u četiri pesme zatim opredelio se za baroknu sekstinu, a za pojedine pesme od kola" služio se odgovarajućim stihovima usmenog pesništva.
Prigodna muza Dživa Bolice najčešće se odazivala na smrt bliskih prijatelja i rođaka, sugrađana koje je poštovao i znanaca iz ostalih primorskih gradova s kojima je bio u bližem dodiru. Uobičajenom retorikom i sa više verbalnih suza no što ih je ponekad prolio stvarno, oplakao je smrt Brna Pime, Tripa Bućića (Buchich) i Brna Glavočevića (Glavozevich), kotorske vlastele, dum Loda Ničinovića, "dostojnoga arcipopa i kanonika poštovanoga kapitula Svetoga Tripuna", dimni Katarine Bućić, "priure Svetoga Pavla reda S. Dominika", i Beatrice Bolica, redovnice manastira Svete Marije od Anđela, kao i franjevca fra Petra Rabljanina i Vićenca Mikijelovića sa Brača, koji je neko vreme bio kancelar u Kotoru, kako bi barem izgledalo po stihovima: "Ti imaš sva u ruke pisma, stvari i odluke od našega ovđe grada." Te Boličine pesme, ako su i lišene pravih poetskih, imaju nesumnjivih kulturnoistorijskih vrednosti. O životu staroga Kotora, i o ulozi koja je pripala pojedinim ličnostima u njemu, one pokatkad kazuju i ono što nigde drugde nije zabeleženo. S manje ili više korekcije, to bi se moglo reći i za ostali deo Boličinog prigodnog stvaralaštva. Jedna je takva pesma upućena, na primer, Ivanu Antoniju Zborovacu (Zborovčiću), u kojoj se ovaj kotorski biskup, a inače Trogiranin rođenjem, hvali zbog prevoda nekoga pobožnog dela, pripremljenog - valjda pod naslovom Skala ili nekako slično - za dumne po manastirima ("kada u naš jezik razmišljanja ova kv božji redovnik Latinin osnova tumačeći složi").[264] Bliske su, po vrednosti, i Boličine pesme koje su pratile pojedine običaje u društvenom životu ondašnjeg Kotora, a smišljene su da budu otpevane prijateljima, "pod prozore" (Maru Segoniću i njegovim sinovima; vitezu Dživu Bolici) ili dumnama, "na ulaženje u manastijer" (Frani Bućić) i "u potvrđenje reda" (Gabrijeli Smaća).
Iz svoga rodnoga mesta - "iz grada Kotora, pod gorom usađen ki sjedi kraj mora, tvrdinom ograđen", kako je pevao - Bolica je pesničkim poslanicama držao veze s prijateljima rasutim po raznim tačkama Primorja. U Dubrovniku je njegov prijatelj bio pesnik Frano Bobaljević, čije je delo o propasti Troje ("vrhu Troje užežene") cenio visoko i želeo da vidi štampano[865]; na Braču je to hroničar i pesnik Vicko Prodić, kome je poslao i saučešće u stihovima kad mu je preminuo stric Vicko Mikijelević, a ovaj mu uzvratio takođe poslanicom, u kojoj su Bolici - pesniku upravljene najlaskavije ocene, među kojima i ovakve:
tvoga pjetja slava znana je po svitu
drži te država kako zlatnu kitu /.../
S tebe će Lovćen biti slavljen, Gurdić s tebe
tvk će slave izit jak njegdar od Tebe.[266]
I junaci, a ne samo pesnici, dobijali su Boličine pesničke poruke, s mnogo oduševljenih odziva na njihove podvige: poznatog Poljičanina Marka Sinovčića, koga će, sto godina kasnije, slaviti i Andrija Kačić u Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga, on je stigao da obaspe hvalama, dakako preteranim, pre no što je taj "vitez" i "Kraljević drugi Marko" junački pao u kandijskom ratu.[267]
Svoj "ljubljeni rodni grad" Bolica je pratio na raznim, gdekad i krivudavim, putevima njegovog svakodnevnog života i njegove istorije, u kojoj je i sam unekoliko učestvovao, ostajući mu veran i sinovljevski odan i onda kada od njega nije dobijao očekivane uzvrate, pa i onda kada mu je umesto njih stizala samo ljuta "neharnost". U jednoj od svojih "pjesni božanstvenih" poklonički je, i s ljubavlju, obišao mnogobrojne crkve koje su pripadale njegovoj bratovštini Svetoga križa (Pohođenje crkava koje su u Kotoru od brastva svetoga Križa). U pesmi za neku od novih godina (U prvi dan godišta) usrdno je molio da se na Kotor izliju božji blagoslov, obilje i zaštita:
da bi ni rodio vinograd i polje,
Višnji dopustio darove jošt bolje,
Tripuna ki je dan za stražu Kotoru
na dobro slavni dan, došo ni u dvoru,
po njem do starosti sve velje i male
žuđene radosti u grad ni plivale.
U još jednoj takvoj pesmi, "složenoj" takođe za "prvi dan godišta", ali sada satiričnoj, on je žaoke upravio protiv neimenovanih protivnika ("suproć nekijema kijema se ime ne govori") i dao nam ponešto od atmosfere gradskog vijeća, u kome se bore razne struje. S mnogo gorčine, pravio je aluzije na spletke kojima pribegavaju pojedini plemići, njemu lično malo skloni, da pri izborima favorizuju svoje pristalice, a da druge, i njega među njima, zaobiđu i istisnu. Nije se zbog toga srdio na Kotor i štaviše isticao je spremnost da za njega podnese svaku žrtvu, ali nije zato bio sklon da zaboravi vlastiti udeo i lične zasluge:
zavidost mi što ne dade
tebe nigda krivit neće,
neg na svak čas dvorit veće,
moj ljubljeni rodni grade.
I potreba igda tebi
mk slabosti ako bude,
neću štedjet moje trude
i što imam krvi u sebi,
ku cić tebe s drage volje
proliti ću i tvk časti,
a ti dijeli tvoje vlasti
komu ti se vidi bilje...
A i brijeme sad je tako
došlo u tebi moj Kotore
da svi ki te veće dvore
dvoreni su naopako;
eto život moj se ustara
a tvu službu ne ostani...
A u pesmama U brijeme rati u potresa Kotoru i U brijeme rati Kotoru pozivao je svoj grad koji se našao u smrtnoj opasnosti, jer je na njega nasrnula "od istoka zvijer nemila i moguća turska sila", i na koji se "rasrdio" i sam Bog, te mu stoga polja ne daju žita, "vinogradi roda svoga", a masline ne uspevaju da održe plodove, da se "probudi" i "razbere", da ostavi zlobe "kijem nije broja" i da omekša "srce tvrđe od stijene". Opomene i pozive na kajanje mešao je s ljutim prekorima:
Ti bez sumnje i bez straha
u tvom grijehu spiš, Kotore,
ni prolijevaš od pokore
jednu suzu bez uzdaha,
a jedne i druge završavao je čisto baroknom refleksijom:
nije sreća jedna svaka
ku laživa zemlja dijeli:
njeka tješi, njeka cvijeli, -
božja je pomoć sveđ jednaka.
Barokno osećanje života kao prolaznog trenutka i viđenje sveta, "himbenog", "laživog" i "tamnog", kao pučine koja je jedino "krjepka u svojoj nekrepčini", kao stalne potvrde ništavosti i sveopšte taštine zemaljskih strana, dolaze mnogo puta do glasa u Boličinoj poeziji, ali je to osećanje naročito koncentrisano, a to viđenje najviše u celovit sistem skupljeno, u pesmama čiji su i sami naslovi već dovoljno karakteristični: Umrli život kakav je i Cur mundus militat. Boličini odgovori nisu, razume se, originalni i novi - doslovno iste takve odgovore davali su onda, kao po dogovoru, svi pesnici onoga stoleća - ali im se ne mogu odreći iskrenost i mestimična sugestivna rečitost:
Veće vjeruj slovom koji
na ledu su upisani,
neg u sebi sve što goji
svijet laživi, neuzdani ...
oh, koliko brzo mine
slava od svijeta, i nje želja
kako ljucka sjen potine
ona i nje sva veselja ...
pićo od crvih puna smrada,
dime, vjetar kijem zanosi,
roso jutrom koja pada,
što se uzdižeš, ali što si?
kako jedan lis u gori
kojijem svaki vjetar vije,
ljucki život brijeme umori,
ter ga na svijet u čas nije.
Druga od tih dveju pesama, iz koje su ti stihovi, sasvim je sigurno prepev jedne od poznatih pesama glasovitog srednjovekovnog redovnika i pesnika Jakopona iz Todija (Jacopone da Todi).[268]
"Pjesni ljuvene" u Boličinoj zbirci srazmerno su malobrojne prema ostalima: jedva da ih ima petnaestak pa i od njih neke nisu drugo do srpskohrvatske verzije njegovih italijanskih pesama. Što ih nije pisao češće i više u jeziku kojim je inače govorio, kotorski pesnik je na jednom mestu objasnio sam. Ako njegovo objašnjenje nije puka šala, pa prema tome i izmišljeno, što se kod pesnika nikad ne sme isključiti naročito ako su to pesnici baroka, vrlo jednostavan razlog tome je što je dama koja mu "srce vlada" i koja ga "skončava" bila "Latinka gizdava" i što mu ona nije davala da svoju ljubav slaže "u pjesni nego njk jezika". Opevajući svoj "plam ljuveni", kojim ga je zapalila gospođina "anđeoska lipost", i oplakujući njenu "nemilos", koja ga baca u "smrtni nepokoj", Bolica je u stvari bio sasvim u vodama našeg tradicionalnog ljubavnog pesništva, koje je već decenijama pre toga izgradilo u potpunosti repertoar motiva, postupanja, jezičkih i stilskih obrta. Najviše je, kao što je i razumljivo, dugovao dubrovačkoj poeziji, koja je za njega bila škola u kojoj je marljivo učio i čija je mnoga bitna svojstva zatim verno oponašao. Poput Andrije Čubranovića iz pesme Šestoj gospođi, u Jeđupci, on je sebe prikazivao u položaju stidljivog ljubavnika, koji kada je sam gine od ljubavne čežnje i tada donosi smele odluke da gospođi iskaže "svoje sve gorkosti" i da joj "plačući" zatraži leka za svoje rane, ali kome se, kada se najzad nađe kraj nje, srce "prinemaga od poraza ljuvenoga", a reč mu se "mramorom okameni":
boji bo se da ne smuti
kad ti svoju bol odkrije,
i prigorki čemer ljuti
ki u srcu taji i krije,
te svjetlušte oči tvoje,
dvije ljuvene zvijezde moje.
Gospođa bi zato morala da iz njegovog bledila, iz uzdaha i suza otkrije njegovu silnu ljubav:
oči kijema k zemlji nica
srtim kad sam blizu tebe
očituju: tvoja lica
da već ljubim neg sam sebe,
tvoja lica prirumena
drobnom rusom urešena.
I sasvim kao Čubranović, na usta Jeđupke, on je zaklinjao gospođu:
na mene se tužna smili,
ži' ti lica tvv rumena,
od sebe me ne odili,
ni oždeni uhiljena,
neka tebi sveđ do groba
zakupljena živim roba.
Ili je - opet kao on - smerno i "skromno" određivao dokle idu i kuda smeraju njegove želje:
ja od tebe neću ino
neg tvu ljubav kv me smami,
nego celov jedan sami,
moja tiha pitomino.
A kao dubrovački patricije Dživo Bunić, koji mu je bio savremenik i koga je mogao i lično sretati kada je dolazio u Dubrovnik, on je svoju erotiku često pretvarao u galantnu i rafinovanu pastoralnu poeziju, u kojoj je dokoni i razmaženi svet ondašnjeg visokog društva neizmerno uživao, svoj njenoj očitoj lažnosti uprkos, a možda čak i ponajviše zbog nje. Ta barokna gospoda zamišljala je sebe kao prefinjene pastire nežnih imena, kakva su Ljubomir, Zagorko i Radmilo, a gospođe svojih srca kao pastirice Zorke, Ljubice i Rakle, i svoje ljubavi prenosila u senovite i skrivene kutke neke stilizovane i doterane prirode, pretvarajući ih u nizove idilskih scena prepunih ljupkosti i neskrivene senzualnosti, u kojima zagrljaji i "celovi" predstavljaju tek početne momente Bunićevu poeziju Bolica je imao u svesti i držao sećanju i kada je "nemilosnu" gospu nagovarao da prema njemu bude popustljivija, i da "nasiti" i "napase" želju kojom ga je umorila, i u svom "krilu" ugasi plam koji mu je "domorio", opominjući je pri tom da će i njena lepota proći kao što prolazi sve drugo, a onda je više niko neće želeti:
Nemo' čekat da prikosi
rani cvijetak sve mladosti
teška starost koja nosi
sve pečali, sve gorkosti,
er onada, dušo, neće
od bjegućijeh starijeh dana
pogledati nitkor veće
lica tvoja uzorana,
od ljuvenijeh svetijeh prama
kad potamni zlato milo,
kad usplačeš tužno sama
zaman žudeć koga u krilo.
Sad je brijeme celivati
usti lica tvv rumena,
sad je brijeme uživati
što već žude dva ljuvena.
Osim za Dubrovčanima, kotorski pesnik išao je, u ponečemu, i za Hvaranima, što je opet prirodno i shvatljivo samo po sebi: na Hvaru je u renesansi stvarana književnost koja je dostojan takmac književnosti "slovinske Atine". Od pesnika sa Hvara Bolica je najviše, i s razlogom, cenio dvojicu: Mikšu Pelegrinovića, čija Ijubka više puta odjekuje u njegovoj erotici, i Hanibala Lucića, čiju je čuvenu pesmu Jur nijedna na svit vila pokušala da sasvim izbliza sledi jedna njegova Pjesan ljuvena. U naporu da u čitaocu ostavi potpun utisak o "anđeoskoj liposti" svoje gospođe, on je, kao i Lucić, samo ne i sa njegovim duhom, krenuo u dugo nabrajanje, kao da nije hteo da propusti baš ništa: i "pozor", i "vedro čelo", i "crne oči", i "lice koje sveđ veselo resi ruža prirumena", i "rudi vlasi pozlaćeni", i "bijeli vrat gizdavi kako izdijeljan od mramora", i "drage prsi", i "ruke", i "noga stupaj"; ni pomišljati se ne može da bi onda bio spreman da se odrekne i efektnog uzdaha, koji je toliko u skladu sa senzualnim doživljajem ljubavi koji je suvereno vladao u njegovoj eposi:
Blažen ti će čovek biti
koga t' nebo da za druga,
cijenim neće moć umriti,
ni poznati što je tuga
uživajući tvoj medeni
slatki ures i ljuveni.
Kao pesnik, Dživo Bolica nije, razume se, ni onako veliki i izuzetan stvaralac kakvim su ga videli, ili su se samo činili da ga vide, njegovi glorifikatori, niti pak onako bezvredan i neznatan stihotvorac kakvim je on video sebe, ili se samo činio da se vidi ("ja ne umijem pjeti, ni mi se pristoji da se pjesnik rijeti mogu nijesam koji"); ako njegovo mesto među našim starim pesnicima nije najviše, ono je ipak časno, i lepo, a u književnosti Boke Kotorske i sasvim izuzetno. Neke njegove ljubavne pesme mogu se i sada čitati s prijatnošću; lako je nagađati s koliko su prijatnosti čitane onda. U njegovim refleksijama o svetu i životu, i kada su inače to sve sama opšta mesta barokne poezije, ima tonova koji zvuče iskreno. Mnoge njegove poslanice sačuvale su ponešto od topline starih prijateljstava, a u njegovim prigodnim stihovima čuva se ne jedna uspomena na neke zaboravljene vidove života u davne dane. Najposle, svojom poezijom "na narodnu" ("pjesni od kola") i on se uspešno uključio u jedan tok naše stare poezije koji će na tlu Boke Kotorske biti naročito snažan, i dugotrajan i plodan; taj tok nije samo išao naporedo s pravim narodnim i usmenim stvaralaštvom, koje je tu imalo jedno od svojih velikih središta, već je sigurno od njega dobio i najmoćnije i najplodotvornije podsticaje.
U okvire barokne kulture Boke Kotorske na izvestan način ulazi kotorski patricije Nikola Vraćen, jedan od Boličinih prijatelja koji su došli do nekoga glasa izvan Kotora i s kojima je on izmenjivao prijateljske poslanice u stihovima pisanim na italijanskom. Vraćen je izgleda zablesnuo samo u mladosti; šta je sa njim bilo potom, i kako je protekao ostali deo njegovog života, zasad se ništa ne zna. U Padovi je 1633. postao doktor filozofije, kao što se, još uvek, čita na jednom od natpisa u auli toga univerziteta. Sa glasovitim univerzitetom, i sa Vraćenovim studijama na njemu, povezani su i svi njegovi do sada poznati opisi, dva štampana, 1632. i 1633, a treći u rukopisu, ali i on svakako iz istog vremena. O njihovom karakteru, a i o vrednosti njihovoj, lako je suditi po onome od njih koji je najbolji: to je svečani govor koji je, u maniru ondašnje bujne retorike, Vraćen održao, u ime svoga univerziteta "artista", na oproštaju s dotadašnjim načelnikom (piodesta) Padove, Frančeskom Pizanijem, i koji je iste 1633. godine u tom gradu i štampan[269]. Nije se znalo, a sada iz Boličinog zbornika poezije doznajemo i to, da se Vraćen ogledao i u pesništvu na italijanskom. Nekakvu njegovu pastoralu, u kojoj je opevao pastirske ljubavi i koja se nije sačuvala, Bolica obasipa visokim hvalama u jednom sonetu (Per una Pastorale del Signor Dottor Nicolò Vrachien). Vraćen mu uzvraća drugim (Il Signor Dottor Nicolò Vrachien all' Autore), iz koga se nazire da je tim sastavom, o lepoti Filide i Flore, on u stvari pevao o sopstvenoj beznadnoj ljubavi, ali da ga je svirepa dama (donna crudel.), koja je jedna harpija gluva za njegove bolove, odbila i ismejala, i umesto milosti darovala mu mučeništvo, pa on razočaran i zamoren od potoka prolivenih suza prestaje da sledi slepe i tamne puteve slepoga boga, a to znači i ljubav samu.
U isto vreme, kada i Dživo Bolica, u Kotoru je živeo, radio, pa i pevao na narodnom jeziku učeni dominikanac Dinko Ceci (prezime je pisao Ceci i Cezi, i neki su ga stota zvali Zečić, što je svakako pogrešno).[670] Začudo je da ga Bolica, koji je prigodnicama hvalio bezbrojne ovoje sugrađane, nijednom ne pominje u svojim pesmama. I inače se o njemu zna jedva ponešto. Školovao se izgleda u Breši, u zavodima svoga reda, i iz tih dana zabeležena je o njemu anegdota koja svedoči o izuzetnosti njegove memorije: kada se neočekivano razboleo redovnik koji je imao da u Veroni održi panegirik u nekoj prilici, starešine su tamo uputile Cecija, pošto su svi drugi odbili da odu, a on je, naučivši u samo dva dana već pripremljeni tekst, izrekao besedu tako sigurno i sjajno da su slušaoci verovali da ju je on i napisao. Kao dominikanac, Ceci je stekao najviše naučno zvanje, magistra teologije, a u hronikama njegovoga reda stoji da se 1690. godine nalazio na čelu dominikanske provincije. Umro je, kako se po svemu čini, 1709. godine. Jedino delo koje je od njega ostalo oduža je pesma u dve stotine i četrdeset osmeraca svrstanih u šezdeset strofa, koja se, prema jednoj vesti, nazivala Život svete Hosane Crnogorkinje, koludrice reda Svetoga Dinka, dok je po drugoj bila bez ikakvog naslova. Neke pojedinosti iz sadržine te pesme omogućuju da se s prilično sigurnosti odredi vreme njenog nastanka: kotorski dominikanac u njoj je ljuto korio dumne svoga reda i svoga grada što su se dale skočiti da nekome Tetiju daruju kamen kojim se kotorska blaženica, u časovima verskoga zanosa i (ispaštanja, udarala po grudima, i tako se lišile predragocene relikvije. Zna se da su dumne u toku 1672. godine taj poklon načinile mletačkom patriciju Piju Zaguriju, i to najverovatnije posredovanjem pomenutog Tetija, pa je ili upravo tada ili neposredno zatim, ali svakako pod živim i snažnim utiskom tog događaja, Ceci ovoju pesmu i ispevao. Kao pesnik, kotorski dominikanac nije se odlikovao većom veštinom, a i pesmu mu ne krasi neka naročita lepota. U svakoj strofi on rimuje samo dva stiha, drugi i četvrti, pa i ta jedna rima nije uvek čista i korektna, a stihovi su mu i u drugom smislu često rogobatni i bez suviše napora nađeni. Pesma ne predstavlja pesnički životopis blažene Ozane, već je dosta jednoliko nizanje njenih čuda; pesnik to, kao svoj cilj, ističe i sam: "kv čudesa ona učini potrebno je sad slušati". U produžetku dat je prikaz njenih odricanja od ovozemaljskih zadovoljstava i njenih asketskih ispaštanja. Čuda su svakojaka: kako je Ozana samim zazivanjem Boga zadržala "jedan kami priveliki" koji se sunovratio prema njoj sa planine; kako je prorekla osnivanje ženskog dominikanskog manastira u Kotoru; kako je na njeno zalaganje Bog zaustavio napad na Kotor turskog generala Barbarose, koji je, opazivši znake božje zaštite, čak "lumbardami" pozdravio napadnuti grad; kako je molitvama spasla isti grad "od potopa vodenoga" posle velikih kiša koje su neprestance padale više od sto dana; kako je učinila da kuga iz Dubrovnika ne pređe u Kotor; kako se borila s "hudobom" i razaznavala đavolja preobražavanja u prilikama Bogorodice i fra Vicka Buće; kako je spasavala od ognja i od mora duše i tela uglednih Kotorana, Vicka Buće, Jera Bizantija, Tripa Bolice. Za ta i ostala Ozanina čuda Ceci je upućivao svoje slušaoce da čitaju njen životopis ("naćete jih i još puno kad nje život vi proštite"), ali jedno nije želeo da prećuti ipak, a ono je od svih zanimljivije. U priči o njemu sačuvano je sećanje na socijalne sukobe plemića i građana, koji karakterišu uopšte odnose po našim primorskim gradovima u toku šesnaestog stoleća:
najti ćete i vlastela
ki se nigda ne mogahu
umiriti s pučanima,
do krvi se progonjahu,
nasred Pjace oružani
svi jedan dan izajdoše,
'Sjecimo se tja do smrti!'
među sobom svi rekoše.
Ali samo jedna molitva koju je "sveta Joša" - kako Kotorani zovu svoju blaženicu - uputila Devici proizvela je čudesno izmirenje zakrvljenih klasa:
i udilje jedni i drugi
sve oružje ostaviše,
i tako se pomiriše
i zajedno zagrliše.
A samomučenje kotorske svetice prolazi sve dobro poznate oblike srednjovekovne askeze: od krajnjeg odricanja od jela i pića i dugotrajnih postova do spavanja na "skali od pet skalin", koliko je bilo i rana Isusovih, i do udaraca po telu "s verigami i s konopi", i "u prsi" kamenom, čiji će odlazak iz Kotora toliko uznemiriti Cecija i nagnati ga da svoje žaljenje iskaže i pesnički. Nije sasvim isključeno da dumne, kojima se Ceci obraćao svojim stihovima, nisu njegovu pesmu pevale po nekom onda poznatom napevu iz širokog repertoara pučke pobožne poezije: na to bi upućivala okolnost da su u njenim prepisima početne reči završnog dela prve strofe još jednom ispisane sa strane s naznakom "itd." (etc.), iz čega se zaključuje da se pri pevanju svake strofe imaju ponoviti njena dva poslednja stiha. Još jednu osobenost nosi Cecijeva pesma: u svaku strofu on je sa strane nadodao po latinski citat, gdekad i po dva, iz Svetoga pisma, najčešće iz psalama; taj citat bi, po zamisli autora, valjalo da bude u vezi sa sadržinom odgovarajuće strofe, i on to, više puta, i jeste, ali je isto tako u mnogim slučajevima ta veza sasvim tanka, prividna i očigledno nategnuta. Cecijeva pesma drugo je po redu kotorsko pesničko delo XVII veka o blaženoj Ozani, posle onoga koje je, nekoliko decenija ranije, dao vlastelin Vicko Bolica-Kokoljić, i s kojim ona inače nema nikakve bliže veze. Sa spevom Splićanina i dominikanca Vicka Dudana (umro 1703), propovednika, učitelja bogoslovlja i u dva maha provincijala, koji je takođe pisan za kotorske dumne i nalazi se često u rukopisima zajedno s Cecijevim delom[271], te pesme čine ceo mali ciklus pesničkih sastava inspirisanih neobičnom pojavom i nesvakidašnjom sudbinom ove fanatične žene koja je od neuke i nepismene seljančice iz malenog crnogorskog sela postala vrlo uticajna dominikanka u Kotoru i ušla čak u probrani okup blaženih čitave katoličke crkve.
Književnost pisana u XVII veku u Kotoru, u Perastu, i zatim, kasnije, u pojedinim drugim kulturnim središtima Boke Kotorske i ostaloga današnjeg Crnogorskog primorja nije imala stalno prilike da se nesputano razvija, a ponekad su joj nedostajali uslovi čak i da se jednostavno održava. Veze sa svojom prošlošću i uspostavljene kontinuitete ona je bivala prinuđena da kida gotovo uvek kada su oko tih mesta besneli ratovi, ili su ih stezale opsade ili su se na njih obarale teške, iznenadne i dugotrajne nesreće. Ali čim su se, i gde god su se, opet vraćali bolji dani, i čim su se, i gde god su se, otvarale mogućnosti sigurnijeg i bezbrižnijeg života, makar to bilo i u predasima ili u zatišjima između bura, pesnici su se ponovo laćali posla koji su bili napustili i poezija je, kao i kultura uopšte, obnavljala tokove i osvajala negdašnje mesto u društvu. Stoga ona tu i ima neku svoju istoriju, vidljivu i u dovoljnoj meri jasnu, i koja se da pratiti.
Ali na nesravnjeno većim prostorima tada, i zadugo još posle, nije moglo biti tako; odmah u zaleđu, i odatle daleko na sve strane vladao je gusti mrak, samo ponegde prekidan svetlošću iz srpskih manastira, koja je ili za trenutak uspevala da zasija nekadanjim bleskom, a onda je isto tako naglo i trnula, ili je slabo i drhtavo, ali postojano i uporno svetlucala u tami. Tu ne može biti reči o istoriji književnog života koja teče i koja se produžava; samo se može govoriti o izdvojenim i nepovezanim njenim momentima.
Još uvek tu se, kao u stara vremena, svaki put kada to okolnosti dopuste, prepisuju pobožni tekstovi, za svakodnevne, praktične potrebe crkve: četvorojevanđelja i apostoli, mineji i psaltiri, tumačenja apostolska i otačnici, triodi i kanoni Bogorodičini, besede svetih otaca i oktoisi. Ali i davnašnji, od dugog prevrtanja po rukama ili od manastirskih nedaća oštećeni rukopisi, sa takvim istim tekstovima unutra, brižljivo se sastavljaju i krpe, i s pobožnom poštom obnavljaju i uvezuju. Kada pak i te minimalne povoljne okolnosti izostanu, ili kad ne bude ruku dovoljno veštih i slobodnih da se posvete podvižništvu prepisivanja, rukopisi se za ove manastire rade u drugim prepisivačkim centrima, gde su prilike bolje ili gde knjizi vičnih kaluđera ima više, sve do Svete Gore Atonske, pa odatle stižu ovamo, kao darovi i prilozi, zahvaljujući staranju i trošku pobožnih meštana, koji ih, za ne baš male novce, dobavljaju i poklanjaju za spas duše svojih najbližih i svoje, kao i kaluđera koji se, u daljini, s čežnjom, sa zahvalnošću i sa bolom sećaju "svetih obitelji" u kojima su prvi put obukli rize ili se postrigali, a iz kojih su bili prinuđeni da odu u dugotrajna stranstvovanja ili na doživotne ostanke.
Podaci o svemu tome nalaze se na samim knjigama, i ima ih u izobilju; oni su rečiti svedoci o nastanku naših starih rukopisnih knjiga, o njihovim često zametnim i stradalnim putevima kroz prostore i vremena, i o odnosu prema njima, kako onih koji ih neposredno koriste, tako i onih koji ih čitati ne umeju, ali im uprkos tome znaju cenu, i vrednost i značenje. "Sija knjiga tolkovanije apostolskoje monastira Pive hrama uspenija presvetije Bogorodice, sije pisah ljeto 7169 [1661] i va to ljeto bist jekzarh patrijarhov Teofil jeromonah togda bivi", piše tako na jednoj[272]; "sij minej s'pisaše se v ljeto 7206 [1698] v monastiri Šudikovje, v crkvi presvetije Bogorodice nastojanijem blaženago igumena Danila, jeromonaha s bratijami o Hristu i o sem trudi se smjerenij v inoceh Danilo jermonah v glubocej starosti, ne sa svojim očima, n' s tuždima", zapisano je na drugoj[373]; "sij minej obnovi se i uveza v ljeto 7178 [1678] poveljenijem igumna kir Aksentija rukoju grješnago dijaka Vojina Bukvića mjeseca avgusta 28" — čita se na trećoj[274]; "neka se zna kako priloži siju knjigu rab božji Vuk i Petar u monastir Pivu, va njem že hram Uspenije presvetije Bogorodice, trudom i podvigom jermonaha Epivanije leto 7201 [1693]" — stavljeno je na Mineju za decembar, ispisanom još u XVI veku, kupljenom ko zna gde i od koga i sada darovanom manastiru Pivi.[275] Druge su vrste zapisi kakav je onaj mitropolita skopskog Silvestra, iz 1663. godine, koji iz svog središta šalje knjigu Zonara letopisac "va svoju mne obitelj monastir Moraču, ideže ubogije moje vlasi ostrigal jesam"[276], onaj monaha Epifanija iz 1693, koji "po slučaju izobrete i kupi cjenoju srebra osam srebrniki" Triod pentikostar "i priloži jego monastiru Pivi, ideže mu jest postriga i ot'čestvo[277], ili onaj Makarija jeromonaha "učenika duhovnika kir Savatija Moračanina", iz 1668, po kome je jedno jevanđelje ispisano "v svetej Gorje Atona na skit lavarski, glagoljemi Svetaja Ana, na keliji sveti Georgije, poveljenijem igumena kir Joanikija, jeromonaha monastira Svetago Pavla, iždivenijem že srebra duhovnika Savi Moračanina i Vasilija, inoka ot Drobnjak, ot selo Zagulj, i priložiše go v monastir Moraču, hram Uspenije presvetije vladičice naše Bogorodice i prisnodjevi Marije.. ."[278] Nastanak Apostola iz 1682. godine, koji je sada jedna od dragocenosti bečke Nacionalne biblioteke, odredili su isto takvi povodi, i u njemu je istovetno simbolično značenje: njega je po nalogu i na trošak mitropolita zetskog i crnogorskog Ruvima u skitu Uspenja Bogorodičinog na Atosu radio i ukrašavao divnim zastavicama i minijaturama čuveni prepisivač Vasilije, jeromonah takođe svetogorskog manastira Sveti Pavle.[279]
Zapisi o knjigama i o pojedinim činiocima njihove istorije, prepisivačima, naručiocima, knjigovescima, kupcima, smenjuju se, i u ova vremena, sa zapisima druge vrste i drukčijeg sadržaja, nastalim u isti mah ili kasnije, u kojima njihovi autori beleže, za sebe i za potomstvo, ponešto od onoga što vide, što se oko njih ili sa njima zbiva i što na neki način određuje život, bilo njihov, bilo čitave sredine kojoj pripadaju. Sasvim je razumljivo, s obzirom na teške i mučne decenije s kraja XVII stoleća, kada oni nastaju, da su među tim zapisima malobrojni, i neuporedivo ređi oni koji zrače vedrinom i nadom. Možda je takav zapis stavljen na Oktoih Božidara Vukovića, iz 1688. godine, u Cetinjskom manastiru, u kome se lapidarno i bez velikih reči, ali smireno i s uzdržanim ponosom konstatuje: "Da se zna k'de se uze Novi, ove jeseni što ide godina".[280] Običniji su, i češći, međutim, zapisi u kojima je reč o stradanjima, o patnjama, o ratnim razaranjima kojima su izložene čitave oblasti. Gdekada i ti drugi počinju mirno, na prvi pogled spokojno, i govore o svakodnevnim poslovima, o tekućim događajima, o dogradnji i obnavljanjima manastira, da onda odjednom, neopazice i za samog njihovog pisca, prestanu da budu bezazlena i raspričana proza i da se sa tragikom nove svoje sadržine preobraze u pravu poeziju. "Da se zna", beleži se tako, na čistom prostoru ispod teksta jednog Trioda posnog, sačinjenog više od stotinu godina pred tim, i takođe u manastiru Pivi, "kako prekri iguman Đerasim crkvu, dve ćelije, s nastojanijem jeromonaha Asentija i Arsenija, jeromonaha Hristofora; i va to vrjeme dovede Asentije vodu s pomoženijem Stepana Vojinovića i s nastojanijem igumna Đerasima; i v to vrjeme bis' Rušvaković na Hercegovini, i takva tuga zemlji nigda nije izašla na Hercegovinu, v ljeto 7150 [1662].[281] Češće je ipak da anonimni kaluđer neposredno složi u reči svoje viđenje događaja, koje stilizuje kao letopisac, ali koje ipak ostavlja utisak lirske jadikovke. "V leto 7196 [1688]", zapisano je tako na Oktoihu manastira Vranštice, koji je sada u Nikoljcu kod Bijelog Polja, "požegoše Turci crkv po zemlji srbskoj, i veliku crkov Mileševu, i grad oko nje, metoh, i v njej kosticu na Prijepolju crkov i po Starom Vlahu, i požegoše, i posekoše, i porobiše vse."[282]
Više puta u prilici smo da znamo autore tih zapisa, jer su oni sami uz njih, ili u njima, stavili i svoja imena i tako ih izdvojili iz njihovog anonimnog društva. U suštini ipak stvar ostaje ista: literarne tvorevine ti zapisi postaju tek kada ih onoga uverenja i rečitost njihovih pisana uzdignu do nadahnutog svedočenja o vremenu koje hoće da obeleže. U krug takvih dela ušao bi svakako tekst vladike crnogorskog Visariona (1682—1692), ispisan jednoga dana 1690. godine na primerku rukopisnog Žitija svetoga Gregorija, koji su tadašnji burni događaji doneli u ruke umnoga arhijereja, iz Peći preko Skadra na Cetinje. Vladika je u njega na nevelikom prostoru i sa malo reči uspeo da iskaže toliko mnogo i oduševljenje koje je u narodu izazvao dolazak carske vojske na Kosovo i u Peć ("jegda bist nam radost velija i veselje neizglagolano, ponježe va to ljeto priluči se njekojim Božijem samotrenijem priti vojem i načelnikom rimskago carstva sa siloju mnogoju, i plijeniše i pretjeraše bogomrski rod carstva Izrailjeva i skvrni jezik ih ot mjesta Kosova i ot inih okr'stnih mest; i pridoše do velikije cr'kvi doma Spasova, iže naricaet se Peć, arhijepiskopija otca obitelj i presvetloje slnce, ježe sijajet i luče ispuštajet po vasej zemlji srbskoj; i bist va male dni područna..."), i očajanje tog istog sveta, i svoje, kada su se ubrzo na zemlju sručili osvetnički besovi Turaka (" ... posledi že v'zdvig se sa voj svojimi hristonenavistnik i domašni vrag paša Mahmut Begović ot mesta Peći, i paki vasprije siju svetuju obitelj i otačastvo jego mesto glagolemo Peć; sija vsja biše Božijem popuštenijem greh radi naših; i mnoga zla sam bogomrski varvar pokaza sej svetoj obitelji: vase rashiti i raspraši, ježe ot osnovanija bješe stežala, tačiju ne obori, a stežanija vsa vaze, o sem da mu Bog vazdat po delom ..."), i nadu, sada samo svoju, da će, višnjom pomoći, ipak doći i drukčija vremena i da će tada ova knjiga okončati svoje mučno izgnanstvo (" .. da je pridržim dokle paki Bog povelit sabrati rastočena i vazvratiti va mesto ideže jest i prežde bila").[283] Sličan se utisak stiče i iz zapisa vladike niškog Ruvima koji se pred istim tragičnim zbivanjima sklonio na Cetinje, gde je opet na jednoj knjizi ubeležio: "Zdje pridoh va leto 7197 [1689] az grješni Ruvim, vladika narečeni Nišu i Leskovcu, pridoh va monastir Cetinje v Črnej Gori ot velije bjede koju prez da kažu svak mudri može znati što se čini kade se carstvo izmenuje, tačiju, uvi, uvi, što dočekasmo grjeh radi naših. Može Bog dati viđeti vasem arhijereom obštega oca i patrijarha i svoju eparkiju, zane smo razagnati ot bezbožnih čed; v tožde vrjeme držeštu saj manastir sa eparhijeju vaseosvješteni mitropolit kir Visarion, jemu že mnoga leta, zane velmi miluje inoke."[284]
Nevolje naroda o kojima hroničar želi da ostavi spomen za potonja vremena nisu bile samo od jedne vrste, niti su dolazile uvek sa iste strane; u ponekim momentima činilo se, naprotiv, da se zlo sručuje odsvuda, i sa neba, i od opšteg neprijatelja, i od jednoverne braće, pa čak i od najbližih. Nekako u tom smislu, izgleda, kretale su se i misao i reč Simeona grešnog kada je 1696. u manastiru Pivi stavljao svoju odužu belešku na rukopis Šestodneva: "Da se zna va poslednje vreme kako bi kopna zima, kako i leto, to ot človeka ne beše nitko zapazio, a biješe jedineme človekom devedeset leta, i bi lista pre svetoga Đeorgija na šest nedelja; i tu zimu udriše a(j)duci na Alibega, i zar(o)biše mu ortiju, i to bist; i tada bist gonjenije na hristaneh ot proklete busromanske vere, i mi crnci bijasmo ostali sami u pustinji, i velmi stradamo, i gledamo svaki d'n su dve strane, kako ovce vlka jedno ot Muamedova umeta, a drugo ot proklete Crne Gore; te godine uvati Selman paša Avramila, i dasmo za nj 200 cekina, i tu godinu plijenismo se 440 ovaca, i 25 konja i kobila velikije, i u tri puta, 90 vola velikije, isto koza, i tri konja ja'aća, i osla; pop iz Zabrđa ubi ga rđa do deveta pasa; i to leto bist igumen Zarija Crkvičan, i to bist vo leto 6202 [1694] plenenije, i tada ne beše u Pivi žive duše krome monastira".[285] Drugi put, zapis je kratak, i kao u kamenu usečen: "Sij minej monastira Pive pisa se va ljeto 7205 [1697] ... i to leto bist glad veliki"[286]; ali i takav, za sagledavanje opsega i dubine tragike u kojoj se našao narod bezimenog hroničara, on je sasvim dovoljan.
Ovakve i slične zapise dugujemo ponajčešće dvostrukom slučaju, koji je morao da se ostvari u oba svoja dela da bi oni uopšte mogli doći do nas. Jedno je od toga da su se u određenom trenutku stekle sve pogodbe: i pogodno mesto, i dobar čas, i raspoloživi prostor, i pisac spreman i rešen da zapis načini. Ali koliko se puta nije našlo barem ponešto od toga, ili se nije ništa našlo, i koliki su događaji i kakva sve duhovna stanja iz naše burne i krvave istorije te druge polovine XVII veka bili i prošli, a da nisu na ovaj način zabeleženi, sagledani, rastumačeni? A drugo što se u tom slučaju moralo ostvariti, i što je dolazilo posle, u uslovima našeg života događalo se možda još ređe: jedanput načinjeni, ti zapisi morali su se i očuvati, a to znači imali su da odole ne samo razornoj sili svemoćnog vremena nego i požarima, uništenjima svake vrste, pa i pukoj nebrizi potomaka. Tolikim opasnostima, često i udruženim, mnogi ovakvi spomeni nisu izbegli i mi o njima sada i ne slutimo, kao da ih nije ni bilo, a međutim njih je bilo. Jedva da se čovek sme i pitati šta je sve moglo biti zauvek uništeno samo u jednom razorenju, recimo onom koje je naredio skadarski paša Sulejman Bušatlija septembra 1692. godine, i samo jednog manastira, u ovoj prilici onoga na Cetinju. A koliko je takvih razaranja bilo i koliki su im se manastiri našli na udaru?
U mnogo čemu slična sudbina pratila je u ta vremena i zapise druge vrste: to su zapisi srpskohrvatske narodne poezije. Sa sigurnošću se može reći da se u nas na raznim tačkama poezija koju nazivamo narodnom beleži već od kraja XV veka; žalost, s ne manjom sigurnošću može se tvrditi takođe da se od tog vremena ti zapisi i gube i uništavaju na sve načine, i da tako mnogi tekstovi usmene književnosti zauvek nestaju iz našeg sećanja. Sreća je bila što se krajem XVII veka u Perastu javilo nekoliko pisaca koji su nekako našli ljubavi za tu vrstu literature, i stekli odnekud dovoljno uverenja o njenoj vrednosti, da ne samo prave pojedinačne zapise narodne poezije, već da od njih odjednom obrazuju prave i čitave zbirke, koje su, barem koliko je to sada poznato, i najstarije takve zbirke što ih uopšte imamo. Razume se, stvar ima svog objašnjenja, i lako se može reći da su Peraštanima u tom pogledu i prilike išle naruku. Njihov maleni grad bio je odavno i ostao je u najvećem delu XVII veka na ljutoj i nemiloj "krajini", gde su se graničile, dodirivale, a često i sudarale Turska Carevina i Mletačka Republika; nesigurna i bezbrojnim opasnostima ispunjena svakodnevica, stalni sukobi s Turcima iz susedstva, iz Novoga, iz zaleđa i iz Albanije, zatim neprekidan rat na omoru s gusarima iz Ulcinja ili s onima s afričkih obala ("barbarezima"), stvarali su tu jednu vrstu epske atmosfere, u kojoj su na osobitoj ceni bili junaštva i ratnički podvizi, i to ne kao nešto što je dalek i maglovit ideal, već kao najneposrednija i krvava stvarnost. Najprirodnije je bilo onda da se tu i češće i radije no drugde slušaju pesme koje prate takva junaštva i slave te podvige, i to kako one iz starih dana i nastale bilo gde i bilo kada po našim krajevima, tako i sasvim nove, o ratnicima i događajima savremenim i spevane odmah i tako reći na licu mesta. Pojedine takve pesme morali su sobom donositi došljaci i begunci koji su se sklanjali i ovamo, kao i drugde po primorskim našim gradovima, i naročito hajduci, dakle borci po zanatu, i stalni, a ne samo od nevolje i kada to okolnosti nametnu, koji su se nastanili u Perastu i odatle preduzimali svoje borbene akcije. A sa poezijom epskom, koja se bavi junačkim podvizima, u takvoj sredini lako je i brzo nalazila plodno tle i poezija koja prati sve ostale strane života, naročito njegove lirske trenutke. Tako i toliko odomaćena, usmena poezija je u Perastu a i po ostalim mestima Boke Kotorske, u kojima situacija nije bila mnogo drukčija, ostvarivala zatim jednu vrstu simbioze s književnošću pisanom: ovdašnji pesnici široko su otvarali svoje stihove uticajima narodnog pesništva, a često su i vidno težili da se ovome približe do podražavanja, pa i do svesne mistifikacije ponekad.
Prva peraška zbirka narodne poezije, i istovremeno prva zbirka narodne poezije među Jugoslovenima, nastala je nešto pre 1697. godine, a može biti i upravo tada; ta je godina ispisana nad tekstom njenog pretposlednjeg lista.[287] Pošto joj sada nedostaje šest listova na početku, ne može se reći kako joj je glasio naslov, ako ga je bilo, a samo se posrednim putem da izvesti ko ju je načinio; lako može biti da je sve to bilo naznačeno na natpisnom listu. Peraštanin koji ju je načinio dugo je bio nepoznat, ali sada to više nije. Neko vreme, i čak veoma dugo, iznošeno je, s vrlo mnogo uverenja, tvrđenje da je to bio erudita i pesnik Andrija Zmajević, ali kada su se stvari razvidele pažljivije, pokazalo se da ono nije opravdano.[288] Sudeći po rukopisu pisara, a i po nekim unutrašnjim momentima zbirke, njenog tvorca raspoznajemo u Nikoli Buroviću (oko 1655—1737), pomorskom kapetanu, ratniku i brodovlasniku iz Perasta, koji je u slobodnim časovima prepisivao dubrovačku i domaću poeziju, a pomalo je i sam bio pesnik.[289]
Od Burovićeve biografije znaju se samo pojedini detalji, ali su oni svi od neobične važnosti.[299 ]Kao pomorski kapetan, zapovedao je na brodovima svojih sugrađana (1683. na pataču "Gospa od Škrpjela" Tripa Štukanovića, koji je prevozio pšenicu; 1701. na jednom drugom pataču, koji je sa trgovačkom robom išao od Drača za Veneciju, i još mnogo puta takođe), a plovidbu je obavljao i svojim brodovima, jednom malom fregatom i jednim gripom. Kao ratnik, borio se sa Turcima, i čak je dobijao i komandu nad manjim vojnim odredima: 1685. kod Korona u Moreji; 1686. kod Mozdona, opet u Moreji; 1687. kod osvajanja Herceg-Novoga; 1692. na Cetinju; 1694. kod Trebinja i na Klobuku; 1717. pri opsadi Bara; 1718. god. Ulcinja.[291] U rodnome gradu zauzimao je i odgovorne javne funkcije ili je primao naročite počasti: po nekoliko puta je bio jedan od "suđa" ili kapetan opštine a često su mu poveravane i specijalne dužnosti u izgradnji crkava ili prilikom njihovog opremanja godine 1718. nalazio se na mestu zastupnika Gospe od Škrpjela.[292] I sve drugo vezivalo ga je za Perast: tu je zasnovao porodicu,[293] tu je imao kuću[294 ]i tu je, u porodičnoj grobnici na ostrvu Sveti Đorđe, našao i konačni mir.[205]
Osnovne namere Nikole Burovića koje su ga vodile pri radu na ovoj zbirci jasno se vide već iz samoga njenoga sklopa: na devedeset listova formata četvrtine, na kojima je pretežno pisano u dva stupca, on je želeo da okupi tekstove svih vrsta usmene poezije koje je znao, kao da ih je namenjivao svakoj potrebi tadašnjeg života. Prvo su dolazile pesme dugoga metra, koje smo navikli da zovemo bugaršticama, a koje je on nazivao bugarkama; to su pesme epske i junačke u prvome redu, a ton im je izrazito žaloban. Za njima su dolazile sasvim kratke i obično veoma lepe lirske pesme, koje se o svetkovinama ili u sličnim prilikama pevaju napijajući nekome u čast; zvali su ih počasnicama, i jedne su bile namenjene muškarcima (počasnice muške), dok je druga njihova grupa bila za ženski svet (počasnice ženske). U sledećem odeljku ove svoje zbirke Peraštanin je ispisao pesme koje se pevaju prilikom plesa u kolu (popijevke od kola), a završni deo odredio je za deseteračke pesme, o junacima i njihovim megdanima, o njihovim tamnovanjima i o njihovim ženidbama. Pojedine od svih tih pesama bile su proizvod drugih sredina i u Perast su dospele idući specifičnim, ne svaki put uočljivim, i štaviše i ne uvek jasnim putevima svoga kretanja; ostale su bile lokalnog postanja i govorile su o događajima koji su za pozornicu imali Perast i njegovo najbliže susedstvo. Burović, koji je sačinio ovu zbirku, morao je slušati i jedne i druge i, zahvaljujući njegovim zapisima, a ne nekim rukopisima iz kojih bi bile vađene, one su ulazile u njegovu zbirku. Ne smatrajući svoje prikupljanje dovršenim, on je izmeću odeljaka ostavljao bele listove za naknadna upisivanja, a kako mu se to zbog nečeg nije dalo da učini, kasniji vlasnici rukopisa stavljali su na njih svoje zapise, ili unosili svakojake tekstove, crteže grbova i jednostavne igre perom.
Ne bi se moglo reći da je Nikola Burović imao do kraja određene predstave o usmenoj poeziji, niti da su mu bile u svemu jasne razlike koje tu poeziju odvajaju od poezije pisane i umetničke. To se da zaključiti po mnogo čemu. Prvo je od toga što je on ovlašnim i lakim intervencijama jednu od njih pretvarao u onu drugu, kad mu je to trebalo. Budući da su se u njegovo vreme bugarštice već mnogo ređe mogle čudi u ovim stranama, jer su sve više uzmicale pred pesmama u desetercu, a kako je želeo da ih ima, on je deset krupnijih fragmenata iz Osmana Dživa Gundulića mirno i bez ustezanja preobrazio u bugarštice.[296] Učinio je to na taj način što je po dva Gundulićeva osmerca shvatio kao jedan bugarštički stih, i što je na određenim mestima, najpre posle prvog, a onda posle svakog drugog tako dobijenog stiha, dometao pripeve koje bugarštice imaju gotovo po pravilu. Tekst dubrovačkog pesnika uzimao je doslovno, ili ga je ponegde skraćivao i još češće, iz neshvatanja ili nepažnje, i kvario; a pripeve je morao da smisli sam. U dva ili tri slučaja on je ovakvim "bugaršticama" dodao završetke koji su držali ton te vrste poezije ili su bili u skladu sa sadržinom preuzetog Gundulićevog odeljka. Tako je pesmi o Sunčanici i Ljubdragu, iz osmog pevanja Osmana, dopisao stihove:
A teško si junaku u zla dobra čeka'ući,
mila družinice,
u zlu dobra čeka'ući, u tuđe se uzda'ući,
a pesmu sačinjenu prema prvom pevanju Gundulićevog eposa zaključio je ličnim obraćanjem Bogu:
i jošt, Bože, unaprijeda visi svetu vjeru tvoju,
milostivi Bože,
da su kleti nevernici krstjanima pod nogama.
Na potpuno isti način peraški zapisivač je od oduže umetničke pesme o turskoj opsadi Beča 1683. godine, čiji je autor ostao nepoznat, načinio "bugaršticu", u kojoj se isuviše upadljivo razaznaje njeno nenarodno poreklo (Bugarka od Beča, grada česarova). Sličan postupak primenio je i na poznatu eklogu ("razgovor pastijerski") poznobaroknog dubrovačkog pesnika Ignjata Đurđevića Pir Rumenke i Miljena, shvativši ono što u toj eklozi govore "stari pastijer" Radmio, zatim "skup vila", "skup pastira", satir prvi i ostali kao nekakve posebne "popijevke od kola". Ali to isto je on činio i sa mnogim tekstovima anonimno stvarane gradske poezije, poluumetničke, polunarodske, koja se pevala obično po svadbama, mladoženji i mladi, njihovoj bliskoj rodbini ili drugim "pirnicima", ili se pak upućivala na svetkovinama priređivanim redovnicima kada kazuju prvu misu i sveštenicima kada se zaređuju. Tim tekstovima, u više ili manje pogođenom tonu, jeziku i ritmu narodnih pesama, iskazuju se čestitke i upravljaju najlepše želje, ili se opevaju lepota i vrline mladenaca, a gdekad se daje i nekakva stilizovana istorijica njihove ljubavi. Koliko su takvi sastavi rađeni bez pretenzija i s namerom da služe u više prilika, a ne samo u jednoj, vidi se po tome što se lična imena svih osoba kojima se oni namenjuju redovno zamenjuju tačkicama, ne zato da bi se ona sakrila od nepoznatih, već da bi se na odnosnim mestima drugi put mogla staviti bilo koja druga i eventualno nova. Do kraja tako, uostalom, peraški sakupljač učinio je i u tekstovima autentičnih narodnih poskočica i ostalih lirskih pesama.
Uz pravo obilje tekstova anonimne gradske lirike pisanih uvek da bi bili pevani, i to na neke melodije koje su odavno nepoznate, a koje su svakako bile čuvane dugom tradicijom, u ovoj zbirci, zahvaljujući Nikoli Buroviću, sačuvalo se i sto trideset pravih narodnih pesama, u obliku koji su one imale krajem XVII veka. One su različite po vrsti i sadržaju, kao što su nejednake po vrednosti i lepoti; puno ih je, međutim, retkih, dragocenih i prelepih. Dve bugarštice, a ima ih samo tri, ako se ne računa ona veštačka, o opsadi Beča, imaju za predmet lokalne događaje; prva: zajednički boj Peraštana i Kotorana s Turcima kod Novoga i u njemu izdajstvo koje su načinili Kotorani, a druga: surovo peraško kažnjavanje španskog vojvode don Karla za sramotu koju je naneo dvema siroticama iz Perasta. Treća je bugarštica više lirska i ne bi morala biti usko lokalna: o Brajanu Miloševcu koji pokušava da obljubi robinju đevojku. Počasnice, kojih ima najviše i od kojih je pedeset šest "muških", a dvadeset i tri su "ženske", lirske su minijature, sa zanimljivim, nejasnim i ljupkim situacijama i s puno sačuvanih i jasnih tragova drevnih, feudalnih vremena. Kao vrlo omiljena vrsta, one su se u Perastu održavale dugo i uporno, i još ih je Vuk Karadžić tu našao, kada je došao da beleži pesme i sakuplja reči po Boki Kotorskoj i Crnoj Gori. Čisto "ženskih" pesama, u ritmovima karakterističnim za narodnu liriku, ima u ovoj zbirci devetnaest, u odseku koji je nazvan "Popijevke od kola, ali pesama sličnoga sadržaja, zatim karakterističnih romansi i balada o ljubavi, pretežno lirskih po inspiraciji, ima i u zaključnom odseku zbirke, gde ima još dvadeset devet pesama, a od njih daleko su najbrojnije one u epskim desetercima, koje bi se po Vukovoj podeli svrstavale u "muške". Među njima je pesma Obkružen Beč 12 lulja, a slobođen na 14 setembra 1683 i pesma o oslobođenju Herceg-Novoga 1687. godine, zatim pesma o padu Klisa i o tamnovanju Bogetić Šimuna i Mirković Pera, pesma o Senjaninu Ivu kako "razbija" svatove i o gusarini Pavlu koji čini to isto i ubija Vujina Livljanina i sve svatove, najzad puno motivskih pesama o majci krvnici, o megdanu braće, o smrti budimske kraljice, u junaku i jelečkim devojkama, o zaručnici koja spasava junaka, o sastancima devojke i junaka i o romantičnim ženidbama.
Ali da čak i nije, na osnovu rukopisa, Nikola Burović identifikovan kao tvorac ove zbirke, na vezu sa njim upućivala bi i okolnost da je ona jedno vreme bila vlasništvo peraškog sveštenika i pravnika Luke Burovića, koji je bio njegov sin i kome je ona pripala po nasleđu. Na njenim praznim listovima Luka Burović je kasnije i sam ubeležavao ponešto: jednom je to prepis nekakvog dokumenta koji se ticao njega lično, drugi put su to četiri narodne pesme ili, još pre, dosta vešte imitacije njihove. Sve te pesme imaju za predmet događaje iz života ili iz istorije Perasta, ali su im povodi ili junaci pretežno iz "kuće Burovića"; jedna je svadbena pesma, za nečije venčanje, puna blagoslova i najlepših želja upućenih "vjerenicima", po tonu i izrazu slična narodskim prigodnicama i od one vrste kakve su se tada izmišljale i pevale u Dubrovniku[297]; jednoj je junak Tripo Burović, koji je "kapetan slavnoga Perasta" i odbija turski napad pod vođstvom Rizvanagić-age; preostale dve slave samoga Nika Burovića, oca Lukinog, i njegova junaštva u vreme "kad Morozin Koruna postupi". U prvoj od te dve poslednje pesme, na primer, Burovićeva junaštva opisuje Korunkinja Fate u "knjizi" koju iz Novoga šalje istome Niku Buroviću:
Ti ne mareć ni smrti, ni truda,
neg prem svijem hitar letijaše
na mirove od tvrdoga grada;
Bog ti višnji snagu i sreću dade,
er najprvi u gradu uljeze,
mačem siječeš od Koruna Turke,
tursko mnoštvo pod mač obraćaše...[298]
Ali Burovićima se upućuju najviše hvale i u pesmama koje su u ovoj zbirci pisane rukom Nika Burovića; njihovo umetničko postanje još je očiglednije, i lako može biti da im je Niko Burović i autor, a ne samo prepisivač. U četiri takve pesme slave se junački podvizi "kavalijera" Ivana Burovića, koji je za ono što. je učinio dobio dve kolajne, jednu od mletačkog senata, drugu od generala; nekoliko stihova jedne od tih pesama sažima ovako te slavne Burovićeve podvige:
ti si ime vječno steko od kavalijera
er si duždu ti podao lijepa Trebinja,
i popali i porobi ravna Ljubinja
i dovede sve junake od Ljubomira,
i opusće s tvoga straha Hercegovina.[299]
O Burovićevom interesovanju za dubrovačku poeziju prethodnog i njegovog vremena svedoči primerak izdanja Palmotićeve Kristijade iz 1670. godine, koji je bio njegovo vlasništvo[300], i još više opsežan zbornik njegovih prepisa iz dela Ignjata Đurđevića (Pjesni razlike i početak prepeva Eneide), Džona Palmotića (Bisernica i Elena ugrabljena), Frana Bobaljevića (Skazovanje Troje užežene) i nepoznatih prevodilaca Ovidijevih heroida[301]. U tom je rukopisu i šaljiva pesma koju je njemu u pohvalu pisao prijatelj i Peraštanin takođe Antun Zambela (Zambelić), pod naslovom Poklon s srčanijem pozdravom pridragomu i priljubežljivom prijatelju gospodinu Niku Buroviću, vladaocu peraškomu. Antun Zambelića u Mletke. Od pesničkih pokušaja samoga Nikole Burovića zna se za prigodnicu kojom se odazvao na vest o premeštanju Vicka Zmajevića sa barske na stolicu zadarske nadbiskupije, koja je iz sredine 1713. godine. Ta Burovićeva "pjesan" (U pohvalu prisvijetloga i pripoštovanoga gospodina Vicka Zmajevića arkibiskupa zadarskoga, gospodičića peraškoga, godišta 1713) od sedamnaest strofa u osmercima[392] ne izdvaja se nekim naročitim svojstvima iz kruga ostaloga prigodnoga pesništva, koje se, ni mnogo bolje ni mnogo lošije, negovalo u obilju tada u nas, kako u Perastu tako i svuda po Primorju; sam njen autor uostalom, šaljući Zmajeviću te svoje "pjesni", priznavao je skromno da su one "zlo složene" Ali važnije od poezije njemu je bilo da iskaže njima Zmajevićeve "kreposti" i da mu oda "hvale neizrečene", a isto tako i da mu uputi svoja čestitanja najlepše želje i izraze svoje "ljuvezni", koje mestimice dobijaju i autobiografske crte:
Tebi, tebi od djeteta
pravi sluga vijek sam bio,
tebi, tebi dok je svijeta
služiti sam odlučio.
Završni trenuci XVII veka u književnosti Perasta, a to je onda doslovce značilo i u književnosti Boke Kotorske, pa i ponešto šire od toga, pripali su trojici pisaca, koji svojim životom, kao i svojim radom, stoje na razmeđi toga i sledećeg stoleća, i za koje se može reći da podjednako pripadaju i jednome i drugome. Sva trojica su zanimljive i složene ličnosti, i mada po onome što su radili i mislili nisu mnogo nalik među sobom, zajedničko im je to što su im životi protekli nemirno, u više pravaca i po raznim stranama, a i to što njihova prisutnost u književnosti, ili tačnije: u kulturi onoga vremena, nije zabeležena samo u po jednoj oblasti. Iako su pojedini njihovi spisi, a kod nekih su oni i u pretežnijem broju, nastali u XVIII veku, ti pisci po svemu pripadaju veku koji ih je oblikovao, iz koga su izišli s jasno naznačenim i dovršenim fizionomijama i u kome se, uostalom, njihova dela uočavaju kao neka njegova upečatljiva poenta.
Prvi je od tih pisaca Marko Martinović (15. VII 1663 - 28. X 1716), poznat naročito kao pomorski pedagog i učitelj mladih ruskih boljara u moreplovnim veštinama, ali koji je, uz to, bio i pesnik, erudita, pa u neku ruku i povesničar svoga mesta, pored toga što je bio zapovednik brodova i spretan trgovac.[303] Na more njega je uputio sam život: lišen bilo kakvog većeg nasledstva i bez drugih izvora sredstava, on je morao izabrati mukotrpni i opasni zanat pomorca, koji mu je jedino otvarao nekakve izglede. Za taj zanat pripremao se nešto u svom Perastu, učeći privatno kod iskusnih kapetana, nešto na samim brodovima, gde je karijeru počeo kao brodski pisar. Njegov sin Drago, koji je i njegov biograf - u italijanskim jezikom pisanom traktatu o rodu Stjepkovića, kasnijih Markovića ili Martinovića, iz 1728. godine (Libro trattato della descendenza della casa Stiepcovich da Perasto hora detta casa Marcovich, o Martini, o Martinovich), izneo je o njemu da je bio "sklon velikom radu, i usavršavanju, toliko u računima, kao i u matematici, takođe u crtanju i pisanju".[304] Drugi jedan njegov savremenik, Julije Balović, veli da je Martinović čovek nevelike škole, ali vrlo darovit i oštrouman.[305] S ostalim Peraštanima i Martinović je učestvovao u mletačkoj opsadi a zatim i u osvajanju Herceg-Novoga 1687. godine Lična viđenja tog ratovanja on je pretočio u stihove na italijanskom jeziku i pretvorio u spev, koji je štampao u Veneciji 1698. u zasebnoj knjizi pod naslovom Veoma tačan izveštaj o opsadi i zauzeću Herceg-Novoga koji su načinile slavne trupe Prejasne Venecijanske Republike 1687 (Giustissima relatione dell' assedio ed aquisto di Castelnuovo, fatto dalle gloriosissime armi della Serenissima Republica di Venetia l'anno 1687). To prvo ovoje delo Martinović je izdao na svet pod karakterističnim pseudonimom "knez Kumbora" (Conte di Combur), u čemu se videla aluzija, i njegov sin je tako video, na njegovu želju da tu titulu i dobije. Želja mu se, naravno, nije ostvarila, a titulu je docnije poneo Vicko Bujović, peraški silnik i tadašnji kapetan Perasta, koji je, najverovatnije, platio štampanje Martinovićeve knjige i kome je ona i posvećena (consacrata al merito signolare dell' illustrissimo sig. Vicenzo Bujovich, capitano attuale di Perasto). U Veneciji, gde je publikovao svoje delo, Martinović je boravio često, i morao je biti već tada dobro poznat kao pomorski stručnjak. Teško da bi mu inače bilo povereno zapovedništvo nad mletačkom korvetom San Antonio, kao što je još manje izvesno da bi mogao dobiti častan zadatak da ruske kneževe i boljare, koje je Petar Veliki 1697. otpremio u Veneciju da "izučavaju vojnu strategiju i taktiku", uvodi u teoriju i praksu navigacije. Sa sedamdesetoricom tih svojih ruskih slušalaca on je na brodu kapetana Iva Lazarevića, koji je u te svrhe uzajmljen, u jesen 1697. i zatim u leto 1698. godine, preduzeo dva školska putovanja po Jadranu, od Mletaka do Dubrovnika i Barija, i od Mletaka do Herceg-Novoga, Perasta i Čivita Vekije, na kojima su oni imali prilike ne samo da uče pomorske nauke već i da osete sve nepredvidive ćudi mora i opasnosti koje sa tim idu. U jednom prigodnom napisu o Martinoviću izneto je[306], a zatim se to redovno ponavlja, da je on tada "napisao jednu vrstu poeme, i da u njoj opisuje slučajeve koji su se desili za vreme putovanja i šaljivo priča kako je nekima pripala muka na moru i kako su se drugi divili raznovrsnosti predmeta na koje su nailazili na putu", kao i da je Martinovićeva "poema odštampana na slovenskom jeziku u Veneciji". Tu knjigu, međutim, niko do sada nije video, što opet ne isključuje svaku nadu da će se ona ipak jednom naći. Uspomena na Martinovićevo pedagoško delovanje ostalo je mnogo: u atestatima koje je svojim pitomcima izdavao, tvrdeći u njima da ih je podučavao "u nautičkoj struci: busoli, u svim vrstama vetrova i u navigacionoj karti", i to "kako je u običaju ovih krajeva, i koliko se traži od kapetana i drugih ljudi veštih brodovima"; zatim u dnevnicima koje su neki od njih (Boris I. Kurakin) ili drugi upućeni očevici (Petar A. Tolstoj) ostavljali; i najzad u jednoj slici, za koju se, bez posebnih dokaza a na svaki način i bez ikakvog osnova, tvrdilo da ju je radio sam Tripo Kokolja, na kojoj je Martinović predstavljen kako, sedeći za stolom s kartom i nautičkim instrumentima pred sobom, "morski nauk i vladanje" predaje samoj petorici učenika, ali su u gornjem delu slike, uz ruski grb i tekst odnosnog ukaza cara Petra Velikoga, navedeni poimence svi knezovi, aliti prinčipi" i svi "vlasteli, aliti bojari" koji su prošli kroz Martinovićevu školu. Iz tog Martinovićevog delovanja proistekao je možda i jedan njegov naročit stručni spis: svi, naime, spominju nekakav Martinovićev traktat o brodogradnji: koji je on navodno posvetio bivšem učeniku Dmitriju Galicinu i koji bi se imao nalaziti negde u sadašnjem Lenjingradu[307], ali niko taj traktat nije video, još manje proučio, što bi on bez daljega zasluživao. Iako je Martinoviću, po obavljenom poslu, mletačka vlada u znak priznanja dodelila doživotnu penziju, on nije napustio ni pomorstvo ni trgovinu. Nađeno je, naprotiv, da je od 1699. do 1707. skoro svake godine, kao što je to činio i ranije, preduzimao putovanja "za Levant, Albaniju, Dalmaciju, Istru i Veneciju", noseći svakovrsne trgovačke terete, na unajmljenim brodovima ili na svom fregadunu "Kavalier Vigilante".[308] Potpuno je prirodno da su Martinoviću njegova znanja, poslovi koje je obavljao i uspesi u pomorstvu i trgovini pribavili veliki ugled kod sugrađana: jedan znak tog uvažavanja je i to što je 2. marta 1708. izabran za gradskog sudiju. Baš u vreme te njegove službe, ali dok se on inače nalazio u Mlecima, odigrala se na glavnom peraškom trgu krvava barokna drama, u kojoj je kao najveća žrtva pao glasoviti, ali neobuzdani i na svakojake postupke spremni Vicko Bujović. U to ubistvo, koje je samo posledica dugotrajnog i teškog trvenja u vrhovima peraškog društva, bili su umešani neki članovi najistaknutijih porodica, između njih, izgleda, i sam nadbiskup barski Vicko Zmajević, a nadbiskupovog brata Matiju ono je odvelo čak i u doživotno izgnanstvo iz domovine. Smrt beskrupuloznog, ali na sve strane najviše cenjenog Bujovića silno je uznemirila mletačke vlasti; odmah su povedene stroge istrage i otpočela su kažnjavanja. Ta je smrt dirnula i neke pesnike; jedan od njih, Korčulanin Petar Kanavelović, ispevao je iste godine odužu tužbalicu za Bujovićem na našem jeziku Plačna uspomena od smrti prisvitloga gospodina kneza Viska Bujevića u Perastu (ili, kako joj još stoji u naslovu, Smrt prijeka i nemila prisvijetloga Viska Vujevića u Perastu) s puno teških prekora Peraštanima zbog ovog ubistva, od kojih najteže odjekuju ovi:
O Peraste, pravlju [tj. kažem] tebi:
već nikomu nijesi mio,
ti razmisli svm u sebi
jesi li oni ki si bio.
Nijesi, nijesi, neg pakleni
ponor strašni i nemili,
pokle u tebi porođeni
jesu vuci svijem nemili .. [309]
Sa strane peraških pesnika nisu, naravno, izostali odgovori, a još iste godine u spor se umešao i Marko Martinović. On je o ubistvu Vicka Bujovića napisao na italijanskom jeziku poseban i dugačak spis (Sull uccisione del Buiovich) zamišljen da bude ne samo neka vrsta odbrane samoga ubistva, i njegovih izvršitelja pred mletačkim duždem, već i istinit prikaz njegove daleke istorije i svih njegovih uzroka[310]. Martinović želi da nepristrasno razjasni čitav događaj i kune se da je sve što piše "gola istina a ne priča", i svoje izlaganje zaključuje rečima "Ako ovo što sam napisao ne bude istinito, osuđujem sam sebe da mi bude odrubljena glava nasred toga Svetoga Marka"; ali ipak on piše s čvrsto izgrađenim uverenjem da je nizom svojih postupaka Bujović sam izazvao svoju neodložnu smrt i u stvari povukao jednu od mnogih ruku spremnih da potegnu bodež i da mu zadaju kobni udarac. Naveo je u tu svrhu mnogobrojne krupnije i sitnije zgode iz Bujovićevog života, javnog i privatnog, koji je znao do u tančine i iz koga je umeo spretno da izabere ono što će najbolje poslužiti svrsi. A pripovedao ih je s veštinom autentičnog biografa i pisca, unoseći u kazivanje puno slikovitih detalja i vaspostavljajući situacije u svoj njihovoj životnosti, i ne bežeći ni od toga da i sam iziđe na scenu, s vlastitim sagledavanjem stvari, sa svojim refleksijama, pa čak i s obraćanjima mrtvom junaku ove žalosne istorije. Ali, pored nesumnjivih književnih kvaliteta, Martinovićev spis je značajan i kao istorijsko svedočanstvo o onom vremenu. Vrlo mnogo ovaj pisac govori, i to govori s najdubljim poznavanjem i iz prve ruke, o ondašnjem Perastu s njegovim šarolikim stanovnicima, koje vidimo pri njihovim poslovnim poduhvatima i u javnoj delatnosti, sa njihovim silovitim strastima i sa specifičnim, baroknim, shvatanjima, i zatičemo ih u trenucima njihove slabosti, otkrivamo njihove navike, pratimo ih po lukama i po brodovima, na ulicama, u skrivenoj intimnosti njihovih kuća, i imamo prilike da znamo čak u šta su se odevali i kako su se prema svemu tome odnosili.[311]
Osim ovoga, od Martinovića nam je ostao još jedan tekst na italijanskom jeziku, kojim je on za čudo bio zabavljen pretposlednje godine svoga života, a koji je, reklo bi se, po svojoj prirodi najmanje u skladu s tom okolnošću. To je nekakav nacrt ili program koji je Martinović izradio za pokladne svečanosti zamišljene da se održe na peraškom trgu 3. marta 1715. ili, ako tada vreme ne bi bilo izvođačima sklono, u dva poslednja dana karnevala.[312] Perast bi se tim svečanostima pridružio opštoj radosti zbog proglašenja drugog morejskog rata, u kome se očekivala pobeda mletačkog oružja nad Turskom. Oko jedne tanke dramske osnove s glavnim generalom i njegovom pratnjom koji se pojavljuje na trgu, a u susret im izlazi generalova kći, i ne znajući da to znači da ona, kao u starozavetnoj priči o sudiji Jefti i o njegovom zavetu o rođenoj kćeri, mora biti žrtvovana, do čega tada ipak ne dolazi, Martinović je isprepleo pravo mnoštvo svega i svačega: i bufonska nastupanja poznatog lokalnog lakrdijaša, i komične improvizacije Pantalona, lekara i Zakanjana koji se vrte oko obaveznog klistira kao u pravoj komediji dell'arte, i odsecanje glave volu u plesu "kompanije" s mačevima, i akrobatske veštine na konopcu i, poglavito, mnogo igranja, uz svirku cimbala i gitara i udaranje bubnjeva, i to ne samo "stranih plesova" nego i kola "po našem običaju" i drugih igara. Sve to imali su da okončaju vatromet, pucnjava i gromki pokliči ratu, a razume se i večera za ugledne zvanice. Teško je sada reći da li je sve to izvedeno i da li je Martinovićeva zamisao u potpunosti ostvarena. Važno je, međutim, što ona pokazuje u kojim su se sve okvirima odvijale karnevalske svetkovine na peraškim ulicama i što omogućuje zaključak da je pozorište, naročito u obliku artističkih i improvizovanih komedija omiljenih u baroku, već uveliko bilo odomaćeno u toj sredini.
Drugi peraški pisac sa prelaza iz XVII u XVIII vek, Julije Balović (24. III 1672 — 10. IX 1727), iz poznate je, čak i patricijske kuće, i krvno je povezan s najviđenijim domovima u Perastu.[318] Porodica mu je brojna: on je jedan od sedmorice sinova Matije Andrijinog Balovića i Ane Burović, a osim toga bile su u kući još i dve sestre. Zato drugoga puta osim pomorstva, služenja Prejasnoj Republici, i trgovine, eventualno još i crkve, za njih gotovo da nije ni bilo. Kao Marko Martinović, celoga svoga veka bio je pomorac i, kao on, morao je taj život početi skromno, kao brodski pisar ("škrivan"). Za te godine vezana su njegova najranija interesovanja za književnost i njegovi radovi iz oblasti pomorske nauke. Dok je izdržavao karantin u Mlecima, prekraćivao je vreme prepisujući melodramu Danica Dubrovčanina Džona Palmotića, kojoj je na kraju dodao osam anonimnih pesama pod naslovom Slijepac pjeva zgode koje ljubav nosi i još dve druge, isto tako anonimne. Svoj rukopis je i dovršio tu, "na kontumaciju u Mlecima", i to, kako je sam zabeležio, "na 16. mjeseca veljače a godišta 1692. pod Frančesko Morozini, dužd mletački".[314] Sve to zajedno pokazuje učenje, školu i početništvo, ali i vezanost, koja se uočava tada i kod svih ostalih Peraštana od knjige, za književnost Dubrovnika i njene najistaknutije pesnike. Otprilike u isto vreme nastao je i novi Balovićev rad, ali sada u potpunosti drukčije prirode. To je neka vrsta priručnika za brodske pisare — Balović ga je tako i nazvao: Pratiche schrivanesche — u kome su bili okupljeni, kao nekakvi primeri i obrasci za praksu, svakojaki tekstovi koji mogu biti od pomoći brodskom pisaru kod mnogovrsnih poslova koje on obavlja ili u najrazličitijim prilikama u kojima može da se nađe s brodom na kome služi i s njegovom posadom. To su molbe lučkim i drugim vlastima, atestati za sve mogućne slučajeve, predstavke i pisma, uputstva za sastavljanje zvaničnih dokumenata, uvođenje u složenu i razgranatu baroknu titulaturu, tekstovi diploma, obveznica, protesta, ugovora o osiguranju i raznih zdravstvenih uverenja, zatim pregled mera koje su u tekućoj upotrebi, tarifa i taksa, vrsta i kurseva novaca, i još mnogo šta drugo. Osim toga, Balović tu daje, kaligrafski ispisane, i razne alfabete i pisma, latinicu, ćirilicu (Serviano) i glagoljicu .(Slavo Illirico), zatim brojeve, italijanske, rimske, grčke, turske, kao i one u ćirilici i glagoljici koji su tada još označavani slovima s brojnom vrednošću, da na kraju doda i jedan višejezični rečnik u kome su za približno oko pet stotina najosnovnijih reči iz svakodnevnog života nađeni ekvivalenti na italijanskom, našem (Slavo-Illirico), grčkom, albanskom i turskom jeziku. Zamislivši na taj način ovaj svoj priručnik, Balović je hteo da izgradi "ideju savršenog brodskog pisara sa kako bi se to reklo u ona vremena, i time se ustvari vezivao za slične pokušaje barokne nauke da teorijski normira pojedine oblasti ljudske delatnosti. Svoj posao Balović je radio ambiciozno i o njemu je razmišljao dugo: sačuvane su dve njegove verzije, od kojih je ranija iz 1693. i kraća[315], a poznija iz 1695. i kudikamo obimnija i bogatija građom[319]; obe su rađene u Veneciji, što bi značilo da je njihov pisac tada duže ostao u slavnom gradu Dominante". Balovićeve Pratiche schrivanesche danas imaju svojih nesumnjivih vrednosti, ali te vrednosti su u prvom redu kulturnoistorijske; ovaj spis pokazuje kako su se široka znanja zahtevala tada od brodskog pisara i u kakvim je sve situacijama on morao pokazati da je dokraja ovladao tajnama svoje službe. Još u nečemu ovo delo može privući današnje interesovanje: odabirajući građu za njega, Balović je uzimao autentične dokumente, koje je saopštavao u celini, pa oni stoga, pored namene koju im je pisac dao, imaju i karakter istorijskih izvora. Lako je mogućno da je spremajući ovaj svoj priručnik Balović pomišljao i na njegovo štampanje; od toga, međutim, nije bilo ništa i taj je njegov trud ostao u rukopisu do danas.
Posle tih mletačkih dana, kada je spokojno prepisivao dubrovačke pesnike i radio na svom priručniku, Julije Balović poveo je nemirni, nesigurni i opasni život pomorca i od 1697. do 1718. godine, po prilici, bio je neprestano na moru. Za te dve decenije plovio je na raznim brodovima ("Santa Croce", "S. Antonio", "S. Cristoforo"), vršio je na njima službe prema stepenu svojih znanja i prema rangu koji je sticao (brodskog pisara, pilota, kapetana--poručnika, zapovednika), obavljao je časnu dužnost komandanta peraških čuvara zastave Svetoga Marka, učestvovao je u raznim borbama (s ulcinjskim i tripolitanskim gusarima kod Drača i Šćedra), u opsadama (Krfa) i u napadima na pojedina mesta (na Prevezu i Vonjice), pokazivao pri tome veliku umešnost i poznavanje ratne veštine, i bivao ranjavan. Za vernu službu i nesumnjive usluge koje je u ratu i miru učinio Veneciji, za podvige i hrabro držanje, dobijao je diplome, pismena priznanja i atestate pune kićenih baroknih fraza i uobičajenih preterivanja koje su mu izdavali mletački admirali i zapovednici eskadri, izvanredni providuri Kotora i Albanije i generali mora, komandanti ratnog brodovlja i kneževi, i koji su se zatim s ponosom i svečanim poštovanjem čuvali u kući Balovića i pokazivali u određenim prilikama, ili su se, skupa sa sličnim dokumentima koje su vremenom dobijali ostali Balovići, prepisivali u naročite knjige i namenjivali potomcima (kakva je, na primer, knjiga koju je pod naslovom Varii attestati della casa Ballouich, u drugoj polovini XVIII veka sačinio hroničar Andrija Balović.[317]
Sve i da je hteo, Julije Balović te godine svoga života nije mogao da posveti radu na književnosti; za takav rad vreme je došlo kada se s mora povukao u svoj Perast. Negde tada on je načinio jedan zbornik narodne poezije, koji je odavno predmet živog interesovanja naše, pa i svetske nauke. Sigurno je da pesme koje je u njega uvrstio nije sam beležio i sakupljao iz usta pevača; njih je on prenosio iz već postojećih i od ranije načinjenih zapisa. To ne umanjuje bitno značaj njegovog zbornika, jer je njime spaseno mnoštvo tekstova narodne poezije koji bi se izvan svake sumnje inače pogubili. Sve pesme Balovićevog zbornika ni do danas nisu štampane; štampan je samo njihov stariji deo, koji je u određenome trenutku bio za nauku zanimljiviji: to je devet bugarštica, u kojima su opevani isključivo događaji peraške istorije XVI-XVIII veka.[318] Niz tih događaja počinje pesmom o neuspelom pokušaju "vlaškoga vojvode" Radula da porobi Perast 1511. godine, i okončava se pesmom o napadu gusara iz Tunisa i Drača na "đemiju" Peraštanina Đura Banova, što se zbilo 25. decembra 1716. godine. Između njih su bugarštice o osveti Peraštana nad španskim vojvodom Don Karlom, iz 1537; o boju Peraštana i Kotorana s Turcima iz Novoga, iz 1539; u Nikoli Peraštaninu i Paštrovki devojci, o Peraštanima koji svete smrt svoga sugrađanina Sokola, o njihovom sukobu s risanskim Turcima, o herojskoj odbrani napadnutog Perasta, iz 1654; i najposle, o hrišćanskom zauzeću Herceg-Novoga, iz 1687. godine. Sve te pesme, nastale odmah u toku događaja koji im je predmet, ili neposredno posle njega, nose jaka obeležja sirovih činjenica života, što im daje izrazito hroničarski karakter; u njima je stoga više istorijske istine nego pesničke lepote. Ostalih petnaest pesama Balovićevog zbornika sve su u deseteračkom stihu; ali i njima sadržaj čine "isključivo peraški događaji ili oni koji se tiču Peraštana"[319]; pojedine od njih po sadržaju su istovetne s nekim bugaršticama koje se već nalaze u Balovićevom zborniku. U tim deseteračkim pesmama opevaju se sukobi na "krajini" u kojima su junaci mahom hajduci Baja Pivljanina i sam njihov legendarni harambaša; četiri za predmet imaju glasoviti megdan mladoga Vicka Bujovića s novskim kapetanom Osmanom, koji se odigrao 24. jula 1682, a svršio se loše po turskog izazivača; ostale su o opsadi Perasta 1654, o oslobođenju Novoga 1687. i o borbama peraških pomoraca s gusarima koji ih presreću i napadaju na moru ili u lukama. Jedna od pesama te vrste, u kojoj je reč o napadu "turske tartane od Barbarije" na peraški brod pod zapovedništvom Đura Banova "u portu od Drača" omogućuje da se približno odredi vreme nastanka Balovićevog zbornika, odnosno da se ustanovi trenutak pre koga taj nastanak sigurno nije bio: iako je u naslovu pesme, koja je inače umetnički proizvod u duhu narodne poezije, a ne autentični izraz usmenog stvaralaštva, Balović stavio da se opevani događaj odigrao "na blagdan Božića 1674, 25. decembra u petak", njegovo vremensko određenje sasvim je netačno, a opovrgavaju ga i stihovi same pesme, u kojima stoji:
ovo čudo pod Dračem se zgodi
hiljadu i sedam stotin lita
i četrnest odkupa od svita,
mada sasvim precizni nisu ni ti stihovi, jer je opevana pobeda Đura Bana bila u stvari tek decembra 1716, kao što je već rečeno. Ali, iako su u toj meri usko lokalne po predmetima, po tvorcima, a bez sumnje i po krugu svoga prostiranja, pesme koje je okupio zbornik Julija Balovića značajne su jer pokazuju prisutnost ove vrste stvaranja na određenom tlu i što ujedno čuvaju i plodove tog prisustva; pored toga, one sa svoje strane nemalo doprinose da se u ponečemu ne samo prati već i razjasni istorija usmenog pesništva, u kojoj je ostalo toliko mnogo tamnog, nepoznatog, nedokučivog.
Poslednje decenije života, uz brige o porodici, koju je kasno zasnovao, i u kojoj su brzo počela da pristižu brojna deca, i uz javne poslove, o kojima se u dva maha starao kao gradski "suđa", Julije Balović posvetio je pribiranju, prepisivanju i sređivanju građe, i beleženju ličnih zapamćenja i sudova o ličnostima i događajima iz istorije njegovoga rodnoga mesta. Tako je ponikla Peraška hronika, koju je ostavio u rukopisu, i koja ni potom nije štampana, pored sve svoje neosporne važnosti, barem dokumentarne.[320] Odskora se još jedno delo dovodi u vezu s Balovićem[321]; to je dosta obiman rukopis u koji su iz službenih spisa peraške opštine (naročito iz poznate "Zelene knjige"), zatim i iz raznih drugih izvora, prepisani dokumenti, odluke, rešenja i pisma svakovrsne materije za period od 1541. do 1678. godine, a u nastavku, na dvadeset i tri lista, dati su crteži, rađeni guščijim perom i dosta vešto, na kojima su prikazani brodovi različitih tipova i vlasnika, u trenucima kad vode borbe s gusarima, kad jedre po moru ili kad se nalaze u zalivima i kraj pojedinih gradova duž našega Primorja i sve do Grčke. Uz te crteže dodate su svaki put i kratke legende u kojima se oni tumače ili se ukratko naznačuju događaji koji su na njima predstavljeni. Ako se jednom obistini naslućivanje da su i ti crteži delo Julija Balovića, što se do daljega ipak mora uzimati kao pretpostavka, njegov lik pisca i stvaraoca ispašće još puniji i raznovrsniji, a prinos koji je dao kulturi ne samo svoga Perasta i svoga doba već i šire u prostoru, i dalje u vremenu, biće veći i ceniće se više.
Poslednji pisac Perasta, koji je životom i radom pripadao i XVII i XVIII veku, ali koji je još najviše u ovom potonjem, bio je Antun Zambela ili, kako se potpisivao takođe, Zambelić. Rođen je u Perastu 28. oktobra 1674. u veoma uglednoj kući Ivana i Katarine Zambelić, a krstio ga je lično nadbiskup barski Andrija Zmajević.[322] Obrazovanje je stekao u Italiji i ono nije bilo malo. To je svakako i bilo od odlučujućeg značaja kod njegovog izbora za opata Svetoga Đorđa, što je istovremeno značilo i za peraškog župnika; taj je izbor obavio veliki peraški zbor 22. januara 1702. Od tada pa sve do 1714. godine Zambelića nalazimo kako krštava, venčava i sahranjuje svoje građane i revnosno obavlja i sve druge dušebrižničke dužnosti; kotorski biskupi, koji ga povremeno posećuju, ističu u izveštajima njegovu savesnost u poslu. Samo u vreme velike afere s Vickom Bujovićem i tragičnih događaja koji su sledili Zambelić se, kao protivnik Bujovićev i jedan od činilaca drame, razišao sa svojim gradom, barem sa službenim njegovim delom. U 1708. i početkom 1709. godine kao opat Svetoga Đorđa pominje se pesnik Ivan Krušala, a sredinom avgusta 1710. u Perastu se čak većalo da se smeni dotadašnji opat radi velikih neprilika što ih je prouzročio". To se ipak nije dogodilo, i Zambelić je, posle kraćeg prekida od tada do početka 1712, ostao u svojoj funkciji.[323] O ubistvu Vicka Bujovića on je i pesnički progovorio: na prekornu i punu optužbi pesmu Petra Kanavelovića, upućenu na adresu Perasta zbog ovoga ubistva, Zambelić je uzvratio takođe pesmom (Odgovor na istu pisam pisniku od gospodina Antona Zambele opata peraškoga), ali je od nje, verovatno zbog njenog suviše oštrog i naglašeno polemičkog tona, neko uništio sve osim početka u jedinom rukopisu u kome se ona čuvala.[324] Iz svoga Perasta Zambelić je otišao kada je došao u sukob sa kotorskim biskupom u pitanju koje nije samo formalno, jer se ticalo njegovog opatskog ugleda: biskup je smatrao, a Zambelić se tome odupro, da peraški opat nema prava da izvan svoje matične crkve služi pontifikalnu misu, s opatskom mitrom na glavi. Otišavši u Veneciju, Zambelić je pokušao da tužbama na sudu, pa i pred samim senatom reši stvar u svoju korist, ali kako u tome nije imao željenog uspeha, odrekao se opatske časti, pismom od 1. jula 1717. iz Mletaka, u kojima je od tada stalno živeo. Zahvaljujući svojoj bogoslovskoj učenosti, a zatim i svome poznavanju jezika, turskoga pre svega, ali i maternjeg isto tako, on je u Veneciji postao prior "Kongregacije katekumena", to jest onih koji se spremaju da postanu hrišćani. Njegova je dužnost bila, prema vlastitim rečima, da "svakoj vrsti nevernika", a to je značilo Albancima, Turcima i Jevrejima, "daje posvećeno mleko svete rimske crkve" i da ih uvodi u hrišćanski život. Iz te njegove delatnosti proistekao je spis na italijanskom jeziku Osnovni i glavni autoriteti Božanskoga Pisma (Fondamenti e principali autorita della Divina Scrittura), štampan u zasebnoj knjizi 1724. godine u Veneciji. U dugom podnaslovu, koji sitnim i gusto štampanim slogom prekriva čitavu natpisnu stranu, kazuje se da se u njemu daju biblijski osnovi za hrišćanska verovanja o Svetom Trojstvu i Božjem jedinstvu, o utelovljenju, rođenju, vaskrsenju, vaznesenju i proslavljenju Isusa Hrista, "Mesije, istinskog Boga i istinskog čoveka", zatim o njegovim učenjima i njegovim delima. Spis je po svojoj prirodi i osnovnoj nameni polemičan, a oštrica mu je upravljena najviše protiv Jevreja, koji su, prema piscu iz Perasta, uporni u svojim zabludama i žive u svome "žalosnome slepilu".[325]
U Veneciji je Zambelić ostao sve do smrti, koja je pala nedugo posle 1740. godine, ne vrativši se nikada više u svoj Perast. Pored toga nije sa rodnim krajem prekidao veze, ni lične, a još manje duhovne i emocionalne. Jedan je izraz te njegove vezanosti karta Boke Kotorske, za ona vremena dosta dobra i prilično tačna, koju je nacrtao i izdao 25. decembra 1716. u Veneciji, posvetivši je mletačkom patriciju i kavalijeru Đovani-Frančesku Moroziniju: Crtež Boke Kotorske od don Antona Zambele, opata Perasta, sa tačnim merama i s rastojanjima između mesta, podložnih prejasnoj vladi Venecije, i s posebnim imenima sadržanim u njima (Disegno delle Bocche di Cattaro descritte da D. Antonio Zambella, Abbate di Perasto, con sue giuste misure e distanze delli siti e nomi particolari in esse contenuti, soggetti al Serenissimo Dominio di Venezia).[328] Kada su, zatim, Peraštani odlučili da ukrase crkvu Gospe od Škrpjela, na zboru je prihvaćen predlog prokuratora svetišta i tadašnjeg kapetana Perasta Nika Burovića da se u čast Bogorodice načini mramorni oltar, a novac potreban za ostvarenje te zamisli poslat je u Mletke opatu Antunu Zambeliću, koji je našao vične majstore i za dve godine doveo stvar do uspešnog završetka.[327] Po svemu sudeći, tada je nastala Zambelićeva pesma Poklon s srčanijem pozdravom pridragomu i priljubežljivom prijatelju gospodinu Niku Buroviću, vladaocu peraškomu, koju je on iz Venecije odaslao u Perast. U njoj se Zambelić opredelio za tradicionalan dvanaesterac, koji je bio dvostruko rimovan, a pisao ju je u makaronskom stilu: prva polovina svakog njenog stiha na latinskom je jeziku dok je druga na srpskohrvatskom. Makaronska poezija bila je veoma u modi u XVII veku, ali će pre biti da je Zambelić imao i jedan bliži podsticaj da ovu pesmu piše na taj način: Dubrovčanin Paskoje Primović tačno je tako ispevao svoju poznatu satiru o Kotoru, za koju pouzdano znamo da se onda čitala po Boki Kotorskoj. Zambeliću je Niko Burović blizak prijatelj i to se vidi ne samo po naslovu već i u svim stihovima ove pesme; oni jesu šaljivi, a ponegde i peckavi, ali su isto tako puni i nesumnjive srdačnosti. Zambelićevo preterivanje u pohvalama namerno je i svesno, jer mu je cilj komika, a ne ono neiskreno udvaranje, toliko omiljeno u baroknom veku, u koje nije verovao ni onaj koji ga daje, kao ni onaj koji ga prima. Zambelićevim pohvalama njegova srdačnost oduzima tu lažnost, jer ga ni on sam ne uzima ozbiljno i jer se to i vidi:
O stupor, o mirum, nije majka mila
Tantae molis virum na svijetu rodila
Nee Illyri sinus ljevši cvijet porodi
Aiut caeli sodus taki zrak izvodi
Ut protulit tandem Burovića Nika,
Hominem sic grandem ki je peraška dika,
Ceo Helikon podigao se da proslavi Burovića: tu su i muze, i Apolo i Orfej, a pridružili su im se, kod kladenca, Dafne i Tetida, nimfe i tritoni, ribe i delfini, i svi u jedan glas, uz gromke hvale, upućuju peraškom kapetanu i svoje dobre želje za povratak i dalji srećan nastavak njegove vladavine: "Procede, prospere, et regna, sors mala recede, živi ljeta željna."
130
P. Butorac, Iz dubrovačko-bokeljske kulturne simbioze, Hrvatska Dubrava, Dubrovnik, V, 1937, br. 68; Isti, Dubrovačka knjizevnost u Boki Kotorskoj, Hrvatska Dubrava, VIII, 1940, br.82.131
Boličin spis štampao je najpre Ftoançois Lenormant, u delu Turcs et Monténégrins (Paris, 1866, 286-330). To izdanje ostalo je nepoznato i nepristupačno, pa je, i ne osvrćući se na njega, delo štampao Šime Ljubić, Marijana Bolice Kotoranina Opis Sandžakata Skadarskoga od godine 1614, Starine, XII, Zagreb, 1880, 163-205. Ljubić je svoje izdanje dao na osnovu jednog prepisa iz venecijanske biblioteke Marciana, ali ili taj prepis nije bio dobar, ili Ljubićeve lekcije nisu bile tačne, tek to je izdanje nekritično i nepouzdano, s puno pogrešaka, naročito u imenima ličnosti i nazivima mesta, ali i u ostalome. Odavno se stoga naglašava potreba za novim i boljim izdanjem Boličinog Opisa, ali do toga nije, na žalost još uvek došlo. Vid. Jov. N. Tomić, Pitanje Careva Laza Beograd, SKA, Posebna izdanja XCIV, Društveni i istorijski spisi, knj. 42, 1933, 10; Gligor Stanojević, Jedan nepoznati rukopis Marijana Bolice o Crnoj Gori, Istorijski glasnik, Beograd, 1954, br. 4. Kratki odeljci iz Boličinog dela o Cetinju, Medunu, Lovćenu i Skadarskom jezeru u prevodu na naš jezik štampani su u knjigama: Vuković, Čedo, S praga u svijet. Crnogorski putopisi. Titograd, 1976, str. 27-28. i 30, i: Brajković, Gracija - Milošević, Miloš, Proza baroka, XVII i XVIII vijek Titograd, 1978, biblioteka "Luča", str. 513-518132
Osnovni su radovi O njemu U.[rbano] R.[affalli], Cenni intorno Marianno Bolizza di Cattaro, La Dalmazia, II 1846, n. 9, 65-67, i Š. Ljubić, Marijana Bolice Kotoranina Opis Sandžakata Skadarskoga..., ali je u oba ovaj pisac pomešan s jednim kasnijim Marinom Bolicom, što je potpuno pogrešno.133
Jov. N. Tomić, Crna Gora u početku XVII bila je zaista potčinjena Turcima, Delo, Beograd, Beograd, XVII, 1898, 75.134
Š. Ljubić, Marijana Bolice Kotoranina..., 165.135
I o jednome i o drugome znamo veoma malo. U raspoloživim izvorima, Bolica dolazi čas kao Ivan Frano, a čas samo kao Frano, tako da ne možemo reći ni to nije li on upravo pominjani Frano Bolica, brat pisca Opisa Skadarskoga sandžakata.136
Ivo Stjepčević i Risto Kovijanić, Odluka o štampanju Statuta grada Kotora, Istoriski zapisi, X, 1954, 236-237.137
Opis izdanja daje Ivan Strohal u knjizi Statuti primorskih gradova i općina, Bibliografički nacrt, Zagreb, 1911, 32-34.138
Ilija Sindik, Komunalno uređenje Kotora, Beograd, SANU, Posebna izdanja, CLIV, Istorijski institut, knj. 1, 1950, 8-12.139
D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici sacri pars VI, 503.140
Vid. o tome, i šire o Mihajlu Cizili, kao opatu Svetoga Đorđa u više puta navedenoj knjizi Opatija Sv. Jurja kod Perasta od P. Butorca, na str. 47-52. Iz te knjige saznaje se, između ostaloga, i to da je Mihajlo Cizila najviše obrazovanje dobio u Rimu kao pitomac zavoda Clementinum.141
Srećko Vulović, Bove d'oro rukopisno djelo benediktinca Kotoranina o. Timoteja Cizile, Program c.k. državne velike gimnazije u Kotoru za šk. god. 1887-88, Zadar 1888, 4.142
Miroslav Pantić, Mavro Orbin - život i rad [predgovor knjizi:] Mavro Orbin, Kraljevstvo Slovena, Beograd, 1968, XLVII. Samo što je na tom mestu štamparskom greškom od Timoteja načinjen Teofilo.143
P. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, 48-49; po Butorcu, Timotej je "1605 u lipnju zamijenio, dozvolom dubrovačkoga nadbiskupa, svoga brata, odsutna u Rimu radi bule, te sa sestrom i njezinom decom boravio u manastiru u proljeće 1607. Nakon toga vremena (1605) Timotej je trajno ostao s bratom i revno mu pomagao u dušebrižništvu."144
P. Butorac, nav. delo, 50.145
S. Vulović, Bove d'oro, rukopisno djelo benediktinca Kotoranina o. Timoteja Cisille, 4. Ovaj Vulovićev rad je do danas ostao Jedini izvor svega našega znanja o delu Timoteja Cizile.146
Taj puni naslov glasi: Historia et Relatione della Patritia Famiglia illustre Signori Bolizze Torquati cavallieri di S. Marco di collar alto e spiron d'oro, Nobili Catharini chiamata Bovo d'Oro. Da D. Timoteo Cisilla da Catharo, Vicario Dulcinense Divisa in tre libri. (Up. S. Vulavić, nav. delo i mesto.)147
Odeljci iz Cizilinog dela Bove d'Oro o vrtovima kotorskih plemića i građana i o viteškim igrama u Kotoru donose se u prevodu na srpskohrvatski jezik u antologiji Proza baroka G. Ivanovića i M. Miloševića na str. 98-99. i 100-101.148
Vulovićevi ispisi iz Smećinih rukopisa, kako se odnedavno zna, čuvaju se u Nadžupskom arhivu u Perastu. Odeljak o ženi-ribi, koji je Cizili bio potreban za izvođenje etimologije prezimena Krvoci, štampan je u antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića na str. 519-521.149
Oba natpisa donosi S. Gliubich, Dizionario biografico..., 255.150
Puni naslov te knjige glasi: DISCORSI | Dell'Honore, Della Riputatione, | Della Gloria, Del Buon Concetto, | DI LODOVICO ZVCCOLO | Academico Filopono di Faenza, | Ne' quali con pensieri la più parte nuoui, ma però tratti da i più riposti | sentimenti dell'Etica, e della Politica, si disputa pienamente | di tutte queste materie, aprendo il vero modo da | rendensi honorato, chiaro & illustre. | AL MOLTO ILLVSTRE SIGNORE | IL SIG. GIERONIMO PIMA, | GENTIL' HVOMO DI CATMDCCXXIII. | Con Licenza de' Superiori, & Priuillegio. TARO. | <Štamparski znak> | IN VENETIA, Presso Marco Ginami.151
Neka od ostalih njegovih dela: De' saluti, dell'eminenza, della pastorale, della bellezza... Dialoghi, 1608; Il Gradenigo, nel quale si discorre contro l'amore platonico ed a lungo di quello di Petrarca, 1608; L'Allessandro, ovvero della pastorale, dialogo, 1613; Theorica virtus, sive de honesto gloriae studio, 1615; Della ragione di stato, 1621; Considerationi politiche e morali sopra cento oracoli d'illustri personaggi antichi, 1621; Discorso della ragione del numero del verso italiano, 1623; Dell' amore verso la patria 1631; Il Porto, o vero della Repubblica d'Evandria; Il Belluzzi, o vero Della Citta Felice; L'Aromatario, o vero Della Republica d' Utopia; Il Molino, o vero Della amicizia scambievole fra cittadini, itd. Isto je tako obimna i literatura o Cukolu; vid. D. Antonio Montanari, Gli uomini illustri di Faenza, vol. I, p. II, Faenza, 1883, 72-73; L. Zuccolo, La repubblica d'Evandria e altri dialoghi politici, con pref. di R. De Mattei, Roma, 1944; C. Jannaco, Il Seicento, Milano, 19662, 593-595, 610-611, 623, s. nav. lit.152
Dubrovački senat doneo je odluku 10. oktobra 1616. da se za učitelja u gimnaziji, na mesto preminulog Kamila Kamilija i s istom platom i častima, dovede Ludovik Cukolo (D. Ludovicum Zuccoli di Cesena). Ali već 28. novembra 1617. dopušteno mu je, na osnovu njegove molbe, da ode iz Dubrovnika.153
Još 1929. godine Antun Rossi držao je u Kotoru vrlo dokumentovano predavanje o Jeronimu Pimi i njegovom životu polazeći od prikaza knjige Ludovika Cukola, sa Piminim stihovima, od koje se jedan primerak i sada čuva u Kotoru. Tom prilikom Rossi je izneo o njemu puno biografskih podataka koje je našao u arhivskim spisima. Svi ti podaci tiču se Piminih poslova i bezbrojnih ugovora koje je u vezi sa njima sklapao pred kotorskim vlastima. Rossi je znao za Jeronimov testament iz 1641, za testament njegovoga brata Ludovika iz 1644, kao i za testament njihove sestre Lukrecije iz 1668. godine. - Snimci naslovne strane knjige Ludovika Cukola i strane na kojoj su štampani stihovi Jeronima Pime, kao i sami ti stihovi, objavljeni su u knjizi: Milošević, Miloš - Brajković, Gracija, Poezija baroka. XVII i XVIII vijek. Antologija. Titograd, 1978, Biblioteka "Luča" (u daljem navođenju: Poezija baroka), str. 33-38.154
O njemu vid. navedenu raspravu P. Kolendića, Boličin "Život Blažene Ozane", 343-350.155
Delo nije u svoje vreme bilo štampano; čuvano je u jednom rukopisu iz druge polovine XVII veka, na kome su bili tačno naznačeni i prepisivač i doba: "V'Kotoru Mato Richianovich pisa na l671, 11 Febrara" (Rićanović je drugo prezime vlasteoske porodice Paskvali). Za taj rukopis znao je već, i po njemu je o Bolici kao pesniku govorio Srećko Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih djelâ, Prvi program c. k. realnog i velikog gimnazija u Kotoru za godinu školsku 1872-73, Dubrovnik 1873, 19-20. Kritičko izdanje Boličinog speva dao je tek Petar Kolendić, Boličin "Život Blažene Ozane", 348-350, odakle je posle u više navrata on preštampavan. U izabranim delovima preštampali su ga i M. Milošević i G. Brajković u antologiji Poezija baroka (str. 280-286), s opširnim uvodom o blaženoj Ozani i o bokeljskim spevovima o njoj (275-276) i s osvrtom o Vicku Bolici i o njegovom delu (277-279).156
P. Kolendić, Boličin "Život Blažene Ozane", 346.157
To je konstatovao još S. Vulović u nav. svom delu Popis narodnih bokeških spisatelja...: "Iz ovoga Vickova djelca vidi se da je dosta narodnomu jeziku bio vješt, a da se slavnijeh dubrovačkijeh spisatelja držao, jer ima gdje u ovoj pesmi po cio koji stih namješten, kako se vidi da je nastavljao i dubrovačkijem jezikom pisati ako i nije uspio."158
O njemu vid.: U.[rbano] R.[affaelli], nav. rad Cenni intorno Marianno Bolizza di Cattaro (gde je pomešan s piscem Opisa Skadarskog Sandžakata Marijanom Bolicom!); E. di Carlo, Marino Bolizza di Cattaro, Archivio storico per la Dalmazia, VII, 1932, vol. XIV, 571-576.159
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 904. Odatle je zapis inoka Luke prenet u zbornik Pred-njegoševsko doba, 127-128.160
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 956.161
Isto, br. 1021.162
Isto, br. 969.163
Isto, br. 970.164
Isto, br. 980.165
Isto, br. 992.166
Isto, br. 1165.167
Isto, br. 1030.168
Vladimir R. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, 195.169
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, br. 1039.170
Isto, br. 1040.171
Isto, br. 1210. Upor. i zbornik Pred-njegoševsko doba, 131-132.172
I za ovo razdoblje u istoriji toga manastira videti nav. delo S. Petkovića, Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja.173
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1249. Sada je među rukopisima manastira Svete Trojice kod Pljevalja (Vladimir Mošin, Ćirilski rukopisi. manastira Sv. Trojice kod Pljevalja, 247). Svoje ime u njemu je Gavril dao u zagoneci.174
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1361, 1362. I ovaj se rukopis nalazi u manastiru u kome je nastao (V. Mošin, nav. delo, 251). Prepisivač se potpisao: Gavril rasoder.175
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, III, br. 5666. Rukopis ima 315 listova, a njegov prepisivač potpisao se tajnom azbukom: Gavril Trojičanin. Ranije je taj rukopis bio u konzistorijalnoj biblioteci Eparhije bačke (pod br. 176) a sada je u biblioteci Matice srpske u Novom Sadu (br. 352 s 4). Opisao ga je i proučio Polihronije Sirku, Stari srpski rukopisi sa slikama, Letopis Matice srpske, knj. 196, 1898, 33-44, i knj. 197, 1899, l-54. Dve minijature iz njega objavio je J. Vučković (Nekoliko slika iz starih srpskih rukopisa, Letopis Matice srpske, knj. 213, 1902, 105-111). Vid. još: S. Petković, Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja, 94-95. i sl., 48-49. i IV.Sada je taj Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Beču (Slav. 83). Opisao ga je i pojedine njegove delove publikovao P. Sirku, nav. rad, Let. Mat. srp., knj. 196, str. 37-44, i knj. 197, str. 1 i dalje.
177
Z. Janc, Islamski elementi u srpskoj knjizi, Zbornik 5, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 1961, 40. sl. 21.178
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1425. Rukopis je sada u Narodnom muzeju u Pragu, u ostavštini Pavela Šafarika. Ima ukupno 466 listova. Opisivan je mnogo puta, a najnoviji opis vid. u radu Zagorke Janc, Iluminirani staroslovenski rukopisi iz zbirke Pavela Josipa Šafarika, Zbornik 12, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 1968, 18-20, gde je citirana i prethodna literatura. Uporediti i nav. rad P. Sirkua, str. 35-37. i dalje, na više mesta. Zapis da je rukopis radio Gavrilo Trojičanin nalazi se na str. 403b.179
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1436-1438. Neko vreme se smatralo da je taj rukopis izgubljen; posle je nađen u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, kojoj je bio pozajmljen i u kojoj je dugo ostao, a sada je ponovo na svom starom mestu, u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja. O njemu postoji ogromna literatura, ali su dve studije, objavljene u Spomeniku SKA XLIV, 2. razred, 38, Beograd, 1922, do danas ostale osnovne: Vatroslav Jagić, Kozma Indikoplov po srpskom rukopisu g. 1649-e, 1-39, i Vojislav Mole, Minijature jednog srpskog rukopisa iz god. 1649. sa. Šestodnevom bgr. eksarha Joana i Topografijom Kozme Indikoplova, 40-87. Vid. sada i: S. Petković, Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja, 90-94.180
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1447. Rukopis, na kome se prepisivač potpisao tajnom azbukom (Gavril inok), nalazi se sada u Pragu u ostavštini Pavela Josifa Šafarika. O njemu: R. J. Šafarik, Okazky občanského pisem, Praha, 1870, 56-57; Lj. Stojanović, Srpski rodoslovi i letopisi, Glasnik Srpskog učenog društva, 53, 1883, 25-27; Isti, Letopisi i rodoslovi, Spomenik S. K. Akademije, III, 1890, 98-100, 150-153: S. Speraskij Rukopisi Pavela Iωsifa afarika v'' Pragě, Moskva, 1893, 92-96; P. Sirku, nav. rad, Letopis Matice srpske, knj. 197, str. 24-25; V. Jagić, Kozma Indikoplov po srpskom rukopisu g. 1649-e, 9; Lj. Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Beograd, S. K. Akademija, Zbornik za istoriju, jezike i književnost srpskoga naroda, I odeljenje, knj. XVI, 1927, str. IX, XXXV, XLVIII-XLIX, 3-39, 102-104, 174-175; J. Valjica - J. Vajs, Soupis staroslovanských rukopisú Národniho musea v Praze, Praha, 1957, 263-268; Z. Janc, Iluminirani staroslovenski rukopisi iz zbirke Pavela Josifa Šafarika, 20-21. Upor. i: S. Petković, Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja, 89.181
Lj Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1448. Rukopis je u "Gornjoj karlovačkoj crkvi". Potpisan je: Gavril.182
Isto, br. 1466-1468. Rukopis je bio u privatnim rukama najpre u Foči, pa u Dubrovniku, a između 1920. i 1926. godine postao je vlasništvo Narodne biblioteke u Beogradu, u kojoj je, sa svim ostalim njenim knjigama, izgoreo 6. aprila 1941 (vid. Svetozar Matić, Opis rukopisa Narodne biblioteke, Beograd SAN posebna izdanja, CXCI, Odeljenje literature i jezika knj. 3, 1925, 21). O njemu vidi P. Sirku nav. rad, Letopis Matice srpske, knj. 197, 25-26.183
Na Triodu posnom, koji je pisao "Gavril rasoder" - sigurno je to Gavril Trojičanin - a koji se nalazi u crkvi Bistričkoj kod Nove Varoši zapisano je da ga je iskupio "cjenoju srebra Teofil jermonah Mališić za dušu ocu Jakovu v tretje ljeto sultan Mehmedovo" (tj. 1651. godine). Vid. Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1469.184
Lj. Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, str. IX.185
Vojislav Mole, nav. delo, 50, 85; Svetozar Radojčić, Veze između srpske i ruske umetnosti u srednjem veku, Zbornik Filozofskog fakulteta, Beograd, I, 1948, 255.186
Vojislav Đurić, U potrazi za delom slikara Andrije Raičevića, Starine Crne Gore, I, 1963, 31; Isti, Još jedna beleška o slikaru Andriji Raičeviću, Starine Crne Gore, II, 1964, 81-85.187
Svetozar Radojčić, Majstori starog srpskog slikarstva, Beograd, 1955, 90-91.188
B. Đurić, U potrazi za delom slikara Andrije Raičevića, 24.189
Razloge za pripisivanje ovih minijatura zografu Kozmi i mali istorijat tog pripisivanja (R. Ljubinković, 1957; B. Đurić, 1963) daje S. Petković, Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja, 94-96. i nap. 371.190
Đorđe Trifunović, Iz tmine pojanje. Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1962, str. 160-161.191
Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba (XVII i XVIII vek), Beograd, 1970, 106.192
Đorđe Sp. Radojičić, Antologija stare srpske književnosti (XI-XVIII veka), Beograd, 1960, 272-273; Pred-njegoševsko doba, 138-140 (tu u prenosu na savremeni jezik).193
Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, 135-137, 170-171.194
Sam je o tome zapisao ovo: "Kada se diže iz rečene Države Crne Gore isti Crnojević, za ne ostati pod oblašću turskom [...] podigoše s njim i naši stari Zmajevići k vladanju "are gospode mletačke, i oni pridoše, od kojih milostivo primljeni (kako svjedoče dukale koje se u nas nahode) Kotor; na Mrlatovo, nedaleko od grada, ogradiše kuću i kod nje crkvu, koja obaljena u ratu god. 1571. blizu mirova naše kuće i današnji dan vidi se. Otle, ženeći se, u Perast premjestiše se, gdje po milosti Božijo' ustanovljena kuća naša napreduje." U ovom smislu govoreno je o Zmajeviću dosta, na raznim stranama, ali videti u prvom redu P. Kolendić, Andrija Zmajević o patrijarhu Arseniju III, Glasnik Skopskog naučnog društva, II, 1927, 291, i na arhivskim istraživanjima zasnovan rad Riste Kovijanića, Preci Admirala Matije Zmajevića, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, X, 1962, 62-78. Iz tog poslednjeg rada vidi se da su prvi Zmajevići u Kotoru bili mesari i trgovci kožom i tekstilom, a posle toga i zakupci carina za tursko područje Herceg-Novoga.195
Najviše je sigurnih podataka o životu A. Zmajevića izneto u nav. delu Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijela od Srećka Vulovića i u knjizi Zmajevići od Pavla Butorca (Zagreb, 1928, str. 3-14). Od izvesne su koristi i stariji radovi: F. M. Appendini, Memoriae spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, 51-53; D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici sacri pars VII, Venetiis, 1817, 133-140; Antonio Bassich, Notizie della vita e degli scritti di tre illustri Parastini, Ragusa, 1833, 29-42.196
U dokumentima se on naziva Nicolt di Andrea detto Milutin Zmaievich. Donedavno se uzimalo da je Andrija Zmajević rođen 16. juna 1624, i to na osnovu jedne beleške Tripa Smeća koju je našao Srećko Vulović i koja bi predstavljala ispis iz peraških matica krštenih (a ona glasi: "A. Zmaevich naque 16 Giugno 1624. Comare D." Maria di Milutin di Andrea Smaevich da Perasto p. 21 № 18 libro battesimale di Perasto"), ali je sada Gracija Brajković izneo (Pjesma kapetana Nikole Burović zadarskom nadhiskupu Vicku Zmajević, Služba božja, Makarska, XVI, 1976, 2, str. 129, nap. 5) da u istim maticama nalazi da je budući peraški opat i barski nadbiskup kršten zapravo 1. avgusta 1628.197
Za Ivana (Zuane) našli smo u peraškim matičnim knjigama da je rođen 30. avgusta 1634, a Kristo (Krile, Cristofalo) zabeležen je tamo kao kapetan peraški 1671, 1679-1680. Sa svojom ženom Jelenom, ćerkom kapetana Mata Štukanovića, s kojom je venčan 13. oktobra 1665, imao je trinaestoro , što muške, što ženske, koje je mahom krštavao njihov stric Andrija. Dvojica od njegovih sinova, Vicko i Matija obeležiće se vidno u istoriji svoga kraja, a i daleko šire od njega.198
And. Lazarević, Razvitak pučkog školstva u Boki Kotorskoj, Boka, veliki ilustrovani kalendar, V, 1913, 18-31.199
Jovan Radonić, Jeronim Pastrić, istorik XVII veka, Glas SAN CLX - 2. razred - 95, Beograd, 1946, 11.200
reč je o tome u njegovom delu Ljetopis crkovni, ali svm Zmajevićev govor (ili pesma?) ne čuva se više...201
S. Vulović, Popis bokekših narodnih spisatelja.... 11: "O ovome pjesancu nijesam ni ja u stanju kao i ostali mu životopisci što rijeti, jer ovo dijelce nije mi bilo moguće pribaviti, budući da jedini ispis što se je nazad 30 godina nalazio kod pl. Smeće poginuo je. Bašić o ovom djelu kaže: 'Ovo pjesance u zvijezde kuju oni koji ga čitaše', te je očito da ga nije ni on čitao. I ja mogu isto kazati po onomu što mi dva prilično izučena starca kazivahu, da čitajući ga divili su se lasnoći stiha i rime, kao i pjesničkoj mašti." Pavao Butorac u svom ogledu o Andriji Zmajeviću (u citiranoj knjizi Zmajevići, 11) kaže za to delo: "Sad je u jugoslavenskoj akademiji u Zagrebu", ali ni tamo ga nema.202
O njegovoj delatnosti kao peraškog opata vid. P. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, 61-63.203
Štampano je tek u naše dane: Milolj Milošević, Pjesnička poslanica Andrije Zmajevića postradalom Dubrovniku 1667. godine, Anali Historijskog instituta u Dubrovniku, XII, 1970, 297-330. Zatim ponovo u navedenoj knjizi Poezija baroka, str. 41-45.204
Vid. za to: Jovan Radonić, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, Beograd, SAN, Posebna izdanja CLV, Odeljenje društvenih nauka n. s. knj. 3, 1950, na mnogo mesta, zatim: Risto Kovijanić i Ivo Stjepčević, Hajduci u Boki do Morejskog rata 1654-1684, Istoriski zapisi, X, 1954, 166; Petar D. Šerović, O jednom starom natpisu u Stolivu u Boki Kotorskoj, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXV, 1959, 241-247.205
J. Radonić, Rimska kurija..., 339.206
Orsat Pučić, Ljetopis crkovni / Ilirski rukopis XVII vieka u knjižnici patriarkalnoga sjemeništa mletačkoga, Zagrebački katolički list, IX, 1858, str. 2 i 10.207
Salko Nazečić, Interes katoličke propagande za Hercegovinu i Budislavićev Collegium Orthodoxum, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XVIII, 1938, 409; M. Milošević, Pjesnička poslanica Andrije Zmajevića..., 304.208
R. Kovijanić i I. Stjepčević, Kulturni život staroga Kotora (XIV-XVIII vijek), knj. II, Cetinje, 1957, 44-45.209
Ceo taj zbornik pohvalne poezije, čija je barokno iskićena i prozna posveta datirana "iz Perasta na 9. kolovoza l67l , čuvala se nekada u kaligrafski pisanom albumu među Rukopisima peraške porodice Balovića; sada je u Jadranskom institutu u Zagrebu (Arhivalije Balović, 63). Njegovu sadržinu štampao je Srećko Vulović u knjižici Spomen-knjiga radostnom prigodom posvećenja presvietloga i prečasnoga pragospodina Tripa Dra Radoničića za boko-kotorskog biskupa, Zagreb, 1888.210
Miroslav Pantić, Petar Kanavelović i Dubrovnik, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, XVIII, 1970, 225-265, 429-465.211
Vid. u njegovoj još neštampanoj lirici: Pjesan pirnu prvu, koja je pjevana od gospodina Rafaela Arneri na svomu piru u Kotoru gospođi Frani Bizanti, svojoj vjerenici, zatim Začinku pirnu drugu pjevanu na istom piru gospođi Marini Vitaljevića Bizanti, vladici rođenoj hvarskoj, svojoj punici i najzad Pjesan aliti začinku od kola treću pjevanu na istom piru od istoga Rafaela Arneri gospodinu Nikoli Bizanti, svomu tastu.212
Miroslav Pantić, Manji prilozi za istoriju naše starije književnosti i kulture (III), 4. Pjesnički odjeci pogibije Peraštanina Vicka Bujovića, Zbornik istorije Odeljenja literature i jezika SAN, knj. 2, Beograd, 1961, 86-91.213
R. Kovijanić i I. Stjepčević, Kulturni život staroga Kotora (XIV-XVI1I vijek), knj. I, 78.214
Matice umrlih župe Sv. Tripuna u Kotoru, I (1648-1731), 140/t. Tu je zabeleženo da je pokojnik bio di eta d'anni 45 in circa, po čemu se da lako izračunati približno vreme njegovog rođenja.215
Veće oduševljenje za pesmu Tripa Skure pokazao je Srećko Vulović, koji je u drugom delu rada Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovih djelâ, Nastavak (Program c. k. realnog i velikog Gimnazija u Kotoru za godinu školsku 1878-78, Zadir, 1879, 7) ovako ocenjuje: "Čini [mi se] tako krasna, bud glede jezika, bud glede jezgrovitih misli i pjesničke mašte, da stalno možemo zaključiti, da je mnogo nam dragocijenih spisa od njega ostalo, no gdje su, il kako su propali, nije poznato." Pesma Istomu arkibiskupu Zmajeviću Gospodina D. Tripe Skura kanonika kotorskog preštampana je sada u navedenoj antologiji Poezija baroka M. Miloševića i G. Brajkovića, 315-318.216
Matice umrlih Župe Sv. Tripuna, I, 145/t. O Vicku (1640-1662), 40, br. 447: "Adi 13 aprile 1645 Vicenzo figliolo di Nicolò Scura et di sua consorte Anna fu batezato..."217
Matice umrlih Župe Sv. Tripuna, I, 145/t. O Vicku Skuri vid. takođe: S. Vulović, Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijela, Nastavak, str. 7; R. Kovijanić, Književnost Kotora, 122-123. M. Milošević i G. Brajković (Poezija baroka, 319) iz istih podataka u peraškim maticama izvode zaključak da su u isto vreme živela dvojica Peraštana s imenom Vicka Skura: jedan rođen 1645, a umro ne zna se kada, i drugi rođen ne zna se kada, a umro 1689, i opredeljuju kao pesnika prvoga od te dvojice. Međutim, za takav zaključak nema mnogo razloga.218
Obe prigodnice Vicka Skure prenose autori pomenute antologije Poezija baroka, 319-337.219
U XVII veku živi u Kotoru više plemića sa imenom Dživa Bolica (Giovanni. Bolizza). Jedan je od njih umro 15. II 1687. sa 25 godina otprilike (Matice umrlih Župe Sv. Tripuna, 1, 141/t), drugi 15. VIII 1688. sa oko 40 godina (isto, 144/t), treći 25. januara 1704. sa nepunih 67 godina (Frano Jurić, Glavni oltar u franjevačkoj crkvi Sv. Klare u Kotoru, Strena Buliciana - Bulićev zbornik, Zagreb-Split, 1924, 505-506). Međutim, sudeći po mnogim okolnostima, po ličnostima koje su u poeziji Dživa Bolice hvaljene ili oplakivane, sa kojima je on bio u srodstvu ili prijateljevao, kao i po događajima o kojima je u njegovim pesmama reč, pesnik bi morao biti Jedino onaj čija je smrt u Maticama umrlih Župe Sv. Tripuna, I, 141/t zabeležena ovako: "16 detto [giugno 1685]. Passt a miglior vita il molto Illustre Signor Gioanni Bolizza con li sacramenti di S. Chiesa di etŕ d'anni 86 in circa, et fu sepelito a S. Maria d'Angeli."220
To italijanskim jezikom pisano Izvješće Barskoga Nadbiskupa i Upravitelja Budvanske Biskupije Andrije D.r Zmajevića Sv. Zboru za razprostiranje svete Vjere o pastirskom pohodu obaju biskupija objavio je Srećko Vulović, prema jednom prepisu iz biblioteke Tripa Smeća, u "Biblioteci za povijest dalmatinsku", knj. 8, Dubrovnik, 1884, 105-120221
I Zmajevićev govor (Oratio eiusdem D. Archiepiscopi ad presbyteros in Synodo) i sve sinodske odluke (Acta et decreta) donose u prevodu na latinski jezik (ex illyrico sermone in latinam conversa) D. Farlatus - J. Coletus, Illyricum Sacrum, VII, 133, 138. Upor. P. Butorac, nav. delo, 10, gde se ističe jedinstvenost te pojave "u zapadnoj crkvi za starije doba".222
R. Butorac, Zmajevići, 6.223
Kruno Prijatelj, Slikar Tripo Kokolja, Rad JAZU 287, Zagreb, 1952, 9, 19, i slika 30.224
O. Pučić, Ljetopis crkovni...; Fr. R.[ački], Crtice iz domaće crkvene povjestnice, Zagrebački katolički list, IX, 1858, 237-239, 245-247; Gavro Škrivanić, Crkveni letopis iz XVII veka barskog nadbiskupa Andrije Zmajevića-Peraštanina, Istoriski zapisi, X, 1954, 310-330; M. Japundžać, I codici slavi della Biblioteca Vaticana. Fondo Borgiano-Illirico, Bibliografia, Ricerche Slavistiche, Roma, XVI, 1968-1969, 111 i d.; Mara Harisijadis, Nepoznat "Letopis" Andrije Zmajevića, Politika, 14. decembra 1969.225
Miloš Milošević, Arhivska istraživanja o Tripu Kokolji, Stvaranje, 1962, 7-8, 492.226
J. Radonić, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, 361.227
Pojedini odeljci iz Ljetopisa crkovnog Andrije Zmajevića štampani su prema onoj verziji koja je u latinici i koja se sada nalazi u Splitu na raznim stranama; jedan o Milošu Obiliću i drugi o Crnojevićima i o poreklu Zmajevića u knjizi Pred-njegoševsko doba, Titograd, 1963, 148-151, a odeljci o starozavetnom proroku Noju i njegovim sinovima; o životu sv. Tripuna i o njegovom kultu; o sv. Vladimiru; o caru Dioklecijanu "Slovinjaninu"; o Balšićima, o Zmajevićima i o Crnojevićima; o bici kod Lepanta; o odbrani Risna; o kugi u Skadru; iz propovedi o sv. Križu; o sopstvenom školovanju u Rimu, u antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića na str. 67-80, 115-140, 279-280, 289-290, 344-350.228
J. Radonić, Rimska kurija, 373.229
Vid. P. Butorac, Zmajevići, 3-4, gde je taj događaj prikazan na taj način, prema pismu A. Zmajevića Jerolimu Pastriću; tu se još kaže da je Zmajević dao da se urežu iznad vrata nove crkve, a dotadašnje džamije, reči "Christus vicit" kao i to da se propoved koju je tada održao "čuva pisana rukom Zmajevićevom u ostavštini kneževa Smeća".230
Tomo K. Popović, Herceg-Novi - istorijske bilješke, knj. I, 1382-1797 Herceg-Novi 1924, 110; P. Butorac, nav. delo, 4, zna osim toga da je Zmajević na novskoj crkvi postavio natpis "Christus regnat" a da je nameravao da u crkvi u Baru, kada i on bude oslobođen, ukleše reči "Christus imperat" što mu nije bilo dato da dočeka.231
Podrobne opise slika u Gospi od Škrpjela dali su, pored ostalih, V. Ballovich, Storia della miracolosa immagine della Madre di Dio Maria Vergine santiss. dello Scarpello presso Perasto, Cattaro, 1799; Srećko Viulović, Gospa od Škrpjela, Povijesne crtice o čudotvornoj slici bl. Djevice od Škrpjela i njenu hramu na otočiću prema Perastu, Zadar, 1887, i P. Butarac u nav. delu Gospa od Škrpjela, a njihove opise, istorijsko-umetničku analizu i ocenu, kao i njihove fotografske snimke, sadrži nav. delo Slikar Tripo Kokolja Kruna Prijatelja. Neposrednu vezu između Zmajevićevih tekstova u Ljetopisu crkovnom i Kokoljinih slikarskih predstava uverljivo je pokazao Miloš Milošević u nav. radu Arhivska istraživanja o slikaru Tripu Kokolji.232
Upor. njegovu Bibliografiju hrvatsku (Zagreb, 1860), na str. 185. Za njim, to su ponovili i mnogi drugi, npr. P. Butorac, Zmajevići 11 ("Složi i pjesmu od pakla").233
Videti: Ciro Gianneli, Lettere del Patriarca di Peć Arsenio III. e del Vescovo Savatije all'Arcivesovo di antivari Andrea Zmajević Orientalia Christiana periodica, vol. XXI, nn. 1-2, Roma 1955, 63-78; J. Radonjić, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje..., 397.234
P. J. Šafarik, Geschichte der s#dslaviche Literatur, II, Praha, 1865, 35; C. Giannelli, Lettere del Patriarca di Peć..., 72; J. Radonjić, Jeronim Pastrić, istorik XVII veka, 155235
Prema autografu koji čuva Arhiv JAZU u Zagrebu, pesma je prvi put štampana u antologiji Pesništvo renesanse i baroka, koji je priredio Miroslav Pantić, Beograd, 1968, 237-238. U tekstu valja ispraviti sledeće tri štamparske greške: u 4. stihu treba more mesto mora, u 25. opat m. spati i u 31. dukati m. dukata.236
Iz istoga autografa, koji je u arhivu JAZU, ali i koristeći neke poznije prepise, to je delo štampao Miloš Milošević u nav. radu Pjesnička poslanica Andrije Zmajevića postradalom Dubrovniku 1667. godine , 319-329.237
Ima dvadesetak tih pesama, a sve su publikovane u zbirci Čakavske starinske pjesme na čast svetiem i sveticama božjim, koju je Vid Vuletić-Vukasović štampao najpre u listu "Katolička Dalmacija", a potom u zasebnoj knjizi, 1880. godine u Zadru.238
Budljanska pesmarica nalazi se sada u Arhivu JAZU u Zagrebu pod sign. I b 68, a ovu pojedinost o njoj, kao i mnoge druge, izneo je Franjo Fancev, koji se njom najviše i bavio i koji ju je u više mahova i opisivao: Uz "dopunu"... Gosp. Vj. Štefanića, Nastavni Vjesnik, Zagreb, XLI, 1932/33, 45-48; Vatikanski hrvatski molitvenik i dubrovački psaltir, Zagreb, Djela JAZU, knj. XXXI, 1934. XXIV-XXVIII: Hrvatska crkvena prikazanja, Narodna starina, XI, 1932, sv. 29, 146. i d.239
Oba Ivaniševićeva "cvita" u Budljanskoj pesmarici dolaze bez naznake autora; začudo, njihovog pisca nije mogao ustanoviti ni F. Fancev, koji ih u svom opisu (Vatikanski hrvatski molitvenik..., XXVIII) označuje neodređeno kao "umjetničke pjesme".240
F. Fancev, Novi prilozi za povijest hrvatske crkvene drame, Nastavni Vjesnik, XXXVI, 1927, 1-21.241
F. Fancev, Hrvatska crkvena prikazanja, 145.242
Up., na primer: In resurestionis domini; Indie natali Domi. super gloria īexcelis Deo; Aue maristella; Benedicto super populum itd.243
F. Fancev, Novi prilozi za povijest hrvatske crkvene drame, 2. i d.; Ante Strgačić, Zadranin Šimun Vitasović i kultturno-povijesno značenje njegovih djela, Badovi Instituta JAZU u Zadru, II, 1955, 47-76.244
Hrvoje Marović, Jedna zadarska lokalna pjesma, Građa za povijest književnosti hrvatske, 23, Zagreb, 1952, 49-56; A. Strgačić, Zadranin Šimun Vitasović..., 64-67245
O njemu, pored starih, i prevaziđenih, napisa F. M. Apendinija, Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, 48-49, i S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja..., 19, vid. novije i vrlo dokumentovane radove: Dragan Plamenac, Budvanin Krsto Ivanović, jedno istaknuto ime mletačkog umjetničkog života u 17. vijeku, Novo doba, Split, 12. april 1936; Arnolfo Bacotich, Cristoforo Ivanovich (1618-1688), poeta, drammatirgo e storico del teatro, Archivio storico per la Dalmazia, Roma, XXIII, 1937, 107-120; Anton Milošević, Glasoviti Budvani, Krsto Ivanović, Stvaranje, VI, 1951, 566-570; Dušan Berić, Nekoliko bilježaka o Budvaninu Krstu Ivanoviću, Stvaranje, VI, 1951, 754-757; Miloš M. Velimirović, Novi podaci o Hristoforu Ivanoviću, Zvuk, 1963, br. 57, 243-255246
Nikola Vučković, "Budvanski anali" Krsta Ivanovića, Istorijski zapisi, XXII, 1965, 623-652. Pored uvodne rasprave, o Ivanovićevim Analima, tu su još saopštene glave I-XX prve knjige, u originalu i u srpskohrvatskom prevodu, prema jednom prepisu iz 1898. godine, koji se čuva u Državnom arhivu u Zadru. U knjizi izabranih dela Krsta Ivanovića u prevodu na srpskohrvatski jezik pod naslovom Minerva za stolom, koju je priredio Radoslav Rotković, a koja je izdata u Titogradu 1978. u okviru Biblioteke "Luča", štampani su odeljci iz obe knjige Ivanovićevih Budvanskih anala u prevodu Nikole Vučetića (str. 45; 53). Vid. i uvod R. Rotkovića (str. 9-39), koji je kod nas najpotpuniji prikaz života i dela ovog starog pisca iz naše Budve. I u više puta navedenoj antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića, donose se odlomci iz knjige prve istih Anala, takođe U Vučkovićevom prevodu (str. 106-109, s uvodom na str. 102-105).247
I. Strohal, Statuti primorskih gradova i općina, 36-37; Nikola Vučković, Budvanski statut u svijetu pravnih i istorijskih razmatranja, [predgovor knjizi:] Srednjovjekovni statut Budve, s italijanskog preveo Nikola Vučković, Budva 1970, 8-9. Statut Budve objavio je još 1882-1883. Šime Ljubić (Statuta et leges civitatis Buduae, civitatis Scardonae et civitatis insulae Lesinae), u trećoj knjizi kolekcije Monumenta historico-juridica Slavorum Meridionalium, koju publikuje Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti u Zagrebu.248
U navedenoj knjizi Krsta Ivanovića Minerva za stolom, koju je priredio R. Rotković, donose se, u prevodu na naš jezik, Ivanovićeve drame Kirka (La Circe, 1665) i Koriolan (Il Coriolano, 1669). U istoj su knjizi (na str. 107-119) u prevodu doneti predgovori i uvodi ili predmeti (argomento) Ivanovićevih muzičkih drama Ratnička ljubav (L'amor guerriero, 1663), Trijumf postojanosti (La costanza trionfante, 1673) i Lisimah (Lisimaco, 1674).249
Josip Andreis, Historija muzike, I, Zagreb, 1951, 223. Kako se tu navodi, Kavali (živeo 1602-1676) komponovao je „oko četrdeset opera, od kojih se 26 sačuvalo".250
D. Plamenac, nav. delo.261
Izdanja svojih libreta Ivanović je posvećivao uticajnim ličnostima, koje su, sva je prilika, finansirale ne samo njihovo štampanje već i prikazivanje opera za koje su ona pisana. Ratničku ljubav posvetio je Frančesku II, duki modene, Kirku venecijanskom patriciju Džovaniju Kornaru, za Koriolana već je rečeno da je posvećen vojvodi i vojvotkinji i Pjačence i Parme Ranuču Farneze i princezi Mariji D' Este, Trijumf postojanosti Žanu Antunu Di Messmes, knezu D'avaux, francuskom ambasadoru u Veneciji, a Lizimah venecijanskom patriciju Džovaniju Mikijeli.252
Štampana je u Ivanovićevoj knjizi Minerva al tavolino, u Veneciji 1687. godine.253
puni naslov te knjige glasi: POESIE | DI | CRISTOFORO | IVANOVICH. | Con l'aggiunta di varie Lettere di Proposta, | e Riposta, e della Fenice Panegirico | alla memoria del gran Lazzero | Mocenigo. | SAGRATE | ALL'ALTEZZA SERENISSIMA | DI | RANVCCIO SECONDO | FARNESE, | Duca di Parma, e Piacenza, &c.| IN VENEZIA, M.DC.LXXV. | Appresso Gio: Baittasta Catani. - 12°, | 24 | l + 432. Jednu pesmu iz te zbirke, pod naslovom Venecijanska upornost pri opsadi Kandije, koja je "odlomak iz veće poeme od 500 stihova", u prevodu Danice Lučić i Danila Radojevića, videti u časopisu Stvaranje, XXVII, 1972, 70-74. Preštampana je ona zatim i u knjizi izabranih Ivanovićevih dela Minerva za stolom, gde su joj pridodati i prevodi soneta Lijepa, okrutna i umilna; Čuda ljubavi; Prelijepa dama, imenom Laura, viđena u jednom hramu; Prokletstvo ljudske sudbine.254
To delo naveo je A. Cronia u knjizi La conoscenza del mondo slavo in Italia, Padova, 1958, 265.255
Njen je naslov: MINERVA | AL TAVOLINO, | Lettere diuerse di Proposta, Risposta | à varij Personaggi, sparse d'alcuni | componimenti in Prosa, & in Verso: | CON MEMORITE TEATRALI | DI VENEZIA. | DI | CHRISTOFORO IVANOVICH, | Cononico della Basilica, Ducale. | AL MAESTOSO TRINO | Di Principi nati | ALL' ALTEZZA SERENISSIMA | DI ] RANVCCIO SECONDO | FARNESE, Duca di Parma, e Piacenza, &c. | VENEZIA, | MD.CLXXXI. | Appresso Nicolo Pezzana. -12°, 432. U knjizi je Ivanovićev portret, rađen kada mu je bilo četrdeset četiri godine. Od mnogobrojnih Ivanovićevih pisama prevedena su na naš jezik i kod nas štampana sledeća: kardinalu Karlu Karafa, apostolskom nunciju u Veneciji, oko 1656, Đuliju kardinalu Mazariniju u Pariz, oko 1657; kompozitoru P. A. Cijaniju, 1665; istome, 1665; carici Leonori, 1665; markizu Obici, 1667; kompozitoru Đ. M. Paljardiju, 1673 (u antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića, na str. 404-421), kardinalu Karlu Karafi, apostolskom nunciju u Veneciji, 1658; kardinalu Đuliju Mazariniju, oko 1658; Frančesku Pezaru u Veneciji, 1669; Đovaniju Mariji Paljardiju, 1673 (u knjizi: Krsto Ivanović Minerva za stolom, str. 93-103).256
Tako, npr. Antonio Lupis, u knjizi Il plico (Venetia, 1696), koja je u svoje vreme imala velikog uspeha, objavljuje pisma koja je pisao Bartolomeu Dotiju (Dotti), Dž. B. Naniju, našem Ivanoviću, kardinalu F. Boromeu i dr.257
Tamo taj tekst zauzima prostor od 351. do 432. strane.258
O tom Ivanovićevom delu prvi je kod nas pisao Miloš M. Velimirović u nav. radu Novi podaci o Hristoforu Ivanoviću. On se u svom izlaganju o njemu oslonio na knjigu The Venetians in Athens, 1687-1688, from the "Istoria" of Cristoforo Ivanovich, edited by James Morton Patton, Cambrige, Massachusetts, 1940 (Gennadeion Monographs, vol. I). Prema faksimilu, koji Velimirović prilaže svom radu i koji je mestimice teško čitljiv, Budljanin je svom spisu stavio naslov: Istoria | Della Lega Ortodossa | Contra il Turco. | In tre Tomi | Contiene questo primo la Prima Lega stabilita l'anno 1683 | tra la Germania, e la Polonia. | Tratta il secondo la seconda ristabilita in terzo luogo 1684 | con la Republica di Venezia. | Continua il Terzo con le due sudette e con la Terza Trascorsa | tra la Polonia, e la Moscovia 1687. | In ogn'uno de'quali s'inseriscono varie notizie de Tempi Dello stato de'Collegati, dell'Emer- | genze più curiose dell'Europa | di Cristoforo Ivanovich | Canonico della Augusta Basilica l di San Marco.259
M. Velimirović (str. 253, nap. 28) navodi da je to specijalna biblioteka retkih knjiga i rukopisa, koja se zove Houghton Library, i da je u njoj Ivanovićevo delo pod signaturom Ms. Ital. 53.260
M. Velimirović, nav. rad, 247, izneo je neobičnu sudbinu Ivanovićevog spisa i njegov put do biblioteke američkog univerziteta. Delove iz tog spisa objavio je James Morton Paton u navedenoj knjizi (v. nap. 252) The Venetians in Athens, 1687-1688. From the "Istoria" of Cristoforo Ivanovich.261
Zbornik italijanskih i "ilirskih" pesama Dživa Bolice čuva se u jednom rukopisu nekadašnje biblioteke Arneri sa Korčule, pisanom krajem XVIII ili početkom XIX veka na 28 numerisanih i uvezanih svežnjeva.262
O slikaru Alesandru Činiju, koji je rodom iz Urbina, a koji je živeo neko vreme u Dubrovniku, a onda je prešao u Kotor i tamo živeo i radio sve do smrti (umro je 22. januara 1648). vid. Miroslav Pantić, Arhivske vesti o Dubrovačkom pozorištu u doba Gundulića i Palmotića, Pitanja književnosti i jezika, IV-1, Sarajevo, 1958, 72-73; Matice umrlih - Kotor, I, 9. U Dubrovniku je Čini slikao scenu za neku svoju pozorišnu predstavu 27. februara 1629 (po svoj prilici za Atalantu od Džona Palmotića).263
O tom Boličinom delu videti odličan prikaz: U.[rbano] R.[affaeli], Un poema epico inedito, Gazzetta di Zara, 1844, n. 46.264
Upor. D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici sacri, t. VI, 505-506, gde se kaže da je Trogiranin Joannes Antonius..., cui cognomen Sborovacio fuit, za kotorskog biskupa imenovan 24. jula 1656. Ništa se, međutim, ne govori o nekom njegovom prevodilačkom radu.265
Frano Bobaljević bio je iz građanske porodice, a poznat je bio pod nadimkom Kuko. Rođen je početkom XVII veka, a život je završio u zemljotresu 6. aprila 1667. Od 1633. do smrti bio je na dužnosti jednoga od dvojice sekretara Dubrovačke Republike. U toku 1636. i 1637. godine bio je u diplomatskoj misiji u Kotoru, i bez sumnje od tada datira njegovo poznanstvo s Dživom Bolicom. Od njegovih dela do sada su bila poznata samo dva: sonet na italijanskom jeziku Spezzatrice del mondo, alma contrita i spev Skazovanje Troje užežene, koji predstavlja prepev drugog pevanja Vergilijeve Eneide. Među Boličinim pesmama sačuvana je i pesma Gospodina Frana Bubaljevića Dživu Bolici, pisana u sekstinama i pod vidnim uticajem Dživa Gundulića, u kojoj se Bolica hvali kao pesnik na tri jezika (jedan je "jezik tvoj slovinski", drugi je "stari rimski", a treći onaj "kijem se Italija lijepa diči").266
O bračkom hroničaru Vicku Prodiću (Pučišća na Braču, 18. III 1628 - Pučišća, 10. IV 1663) vid. Andre Jutronić Vicko Prodić i njegova "Cronica dell'isola della Brazza", Starine knj. 45, Zagreb, 1955, 331-388. Bolica mu je naročitom poslanicom (Gospodinu Vicencu Prodiću šalje pjesan složenu u smrt gospodina Vicenca Mikijelevića, strica njegova) uputio osmrtnicu o kojoj je reč (U smrt gospodina Vicenca Mikijelevića), na što je Prodić uzvratio pesmom (Mnogo svijetlomu, plemenitomu i kriposnomu Dživu Kokoljiću, vlastelinu kotorskomu). Ova vrsta dopisivanja u stihovima nastavila se između kotorskog i bračkog pesnika, jer Bolica ima još dve pesme upućene Prodiću (Odgovor i Istomu drugi odgovor).267
Kao što je utvrdio Stjepan Banović ("Glasovitiji" junaci o kojima su se za Kačićeva života u Dalmaciji pjevale narodne pjesme, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, knj. 38, Zagreb, 1954, 103).Slidi pisma treća osobita od vitezova poljički, koliko je koji glava odsikao rata od Kandije i Morije (u stihovima 20-36) i u pesmi[129] Slidi pisma od vitezova dalmatinski koji, posli nego mnoge turske glave odsikoše, od Turaka pogiboše rata od Kandije (u st. 82-90)268
Boličin prepev, koji je zadržao izvorni naslov na latinskom jeziku Sir mundus militat, štampali su M. Milošević i G. Brajković u antologiji Poezija baroka na str. 371-376.269
Naslovna strana te knjižice izgleda ovako: PVBLICO APPLAVSO | Della Magnifica Vniuersita de Signori Artisti, | dello Studio di Padoua. | NELLA PARTENZA | Dal Reggimeno dell' Illustrissimo. & Eccellentissimo Signor | FRANCESCO PISANI | PODESTA'. | SOTTO IL FELICISSIMO GOVERNO | Del Molt' Illustre Signor | VETTOR ARGENTA | Sindico meritissimo. | DI NICOLO VRACHIEN | Dottor di Filosofia. | A nome della medesima Vniuersità. | DEDICATA | All' Illustrissimo & Eccelentiss, Signor | GIROLAMO CORNARO | PROCVRATOR DI SAN MARCO. | IN PADOVA, Appresso Giulio Griueillari, stampator de' | Signori Artisti. 1633. Con licentia de' Superiori.270
Zečićem ga zove Srećko Vulović (Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovih djela, Nastavak, str. 8), koji je prvi i pisao o njemu, a po Vuloviću i Risto Kovijanić (Književnost Kotora i područja, Bagdala, Kruševac, X, 1968, br. 111-112) i Milorad Pavić (Istorija srpske književnosti baroknog doba, 182). Međutim, Antonin Zaninović u nepotpisanom radu Pjesma kotorskog dominikanca o. Cecija o čudesima bl. Ozane kotorske (Hrvatska prosvjeta, Zagreb, XVII, 1930, 148-151) naziva ga Cecijem, iznoseći uverenje da je to "isto tako dosad nepoznat nam pisac", što ipak nije bilo tačno. Zaninović je tu doneo i nekoliko biografskih podataka o ovom autoru, izvađenih iz dominikanskih hronika i biografskih spisa, a na osnovu dva stara prepisa, od kojih je jedan bio svojina istoričara J. Đelčića (G. Gelcich), a drugi kanonika A. Rosija (A. Rossi), štampao je tekst Cecijeve pesme. Pesmu Dinka Cecija (koga zovu Dominikom Cecićem) donose u većim odeljcima M. Milošević i G. Brajković u antologiji Poezija baroka (str. 301-307, uz uvod na str. 299-300). Za osnovu pri izdanju njima je služio prepis A. Rosija, ponešto drukčiji od prepisa J. Đelčića, po kome je svoje izdanje načinio A. Zaninović.271
Dudanov spev Život blažene Hosane, dumne od reda Svetoga Dominika, složen u pjesni po jeziku slovinskomu od meštra Dudana od istoga reda, takođe u odeljcima, videti sada u navedenoj antologiji Poezija baroka.272
D. Vuksan, Rukopisi Cetinjskog manastira, 190.273
Isto, 200.274
Isto, 190.275
Isto.276
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 1594.277
D. Vuksan, Rukopisi Cetinjskog manastira, 205.278
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi,I, 1635. Vid. i nešto ispravljen tekst:V. Petrović, Zapisi i natpisi u starim srpskim crkvama, Starinar, III, 1931, 80.279
Mara Harisijadis, Apostol kir-Ruvima, mitropolita zetskog i crnogorskog, Zbornik Narodnog muzeja, Beograd, VI, 1970, 327-336.280
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, br. 7158.281
D. Vuksan. Rukopisi Cetinjskog manastira, 205.282
B. Cvijetić, Zapisi u Crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu kod Bijelog Polja, 244.283
Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, br. 7163.284
Isto, br. 7165.285
D. Vuksan, Rukopisi Cetinjskog manastira, 221.286
Isto, 204.287
Do pred kraj prošloga veka ta zbirka pripadala je biblioteci bokeljske porodice Smeća, a njen tadašnji vlasnih, konte Frano Smeća, prodao ju je Valtazaru Bogišiću i sada je ona u Bogišićevoj biblioteci u Cavtatu. Trebalo je da sve narodne pesme koje ona sadrži uđu u drugu knjigu Bogišićeve zbirke Narodnih pjesama iz starijih, najviše primorskih zapisa, ali ta knjiga nikada nije štampana. O njoj vid.: S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijela, 10; B. Bogišić, Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, knjiga prva, Beograd, 1878 (Glasnik Srpskog učenog društva, II odeljenje, knj. X), Predgovor, str. 93-95; M. Pantić, Narodne pesme u zapisima XV-XVII veka, antologija, Beograd, 1964, 87-111 (tu je štampana i dvadeset i jedna pesma iz te zbirke).288
To je uvideo već Srećko Vulović, koji je zbirku i otkrio i od koga u stvari potiče takvo tvrđenje, kasnije opšteprihvaćeno i do danas još održavano, iako ga se i sam Vulović odrekao (vid. M. Pantić, Prepiska Srećka Vulovića i Valtazara Bogišića, Zbornik istorije književnosti Odeljenja literature i jezika SAN, knj. 2, Beograd, 1961, 203-232).289
Gracija Brajković, Učitelj ruskih knezova, "Dubrovnik", II (XVI), 1973, 5, 118; Isti, Prilozi pitanjima pomorskog školovanja u Perastu, Zbornik Više pomorske škole u Kotoru, 1. 1874, 69; [Isti], Autorstvo jedne peraške pjesmarice, Boka, V, 1975, br. 97; Isti, Pjesma kapetana Nikole Burović zadarskom nadbiskupu Vicku Zmajević, Služba božja, Makarska, XVI, 1976, 2, str. 128-140.290
Najviše je životopisnih momenata o Buroviću izneo Gracija Brajković u nav. radovima, zasnovanim na vestima iz peraških arhiva.291
Videti prevode dokumenata u kojima generalni providur Džirolamo Korner 18. septembra 1688. i izvanredni providur Nikola Erico Drugi 12. januara 1692 (tj. 1693) odaju priznanje Buroviću za junačko držanje u borbama vođenim do toga vremena (Petar D. Šerović, Nekoliko akata iz XVII i XVIII v. o zaslugama i odlikovanjima Peraštana, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, XII, 1964, 198-200). Ima i jedno Burovićevo pismo upućeno dubrovačkoj vladi iz Trebinja 23. marta 1697. godine (Historijski arhiv u Dubrovniku, Prepiska17 2125, 147) u kome je reč o nekoj stoci koju su stanovnicima Župe Dubrovačke bila opljačkala trojica lopova iz Korjenića, a zbog te pljačke su dubrovačke vlasti uhapsile izvesnog Vučića Tomovog, mladića potpuno nevinog i koji je čak bio iz sasvim drugoga sela. Burović je odmah dejstvovao da se pljačkaši zastraše i razjure i stoka vrati oštećenim Župljanima, a ovim pismom zalaže se kod Dubrovčana da iz tamnice puste nedužnog mladića.292
P. Butorac, Gospa od Škrpjela, 73.293
Iz peraških matica, na primer, vidi se da je imao kćer Luciju (koja je umrla već 16. marta 1682) i sinove Tripuna (Trifone e Vicenzo), rođenog 21. januara 1683, drugoga Tripuna (Trifon Zuane e Bartolomeo), rođenog 25. avgusta 1686. i Luku (Luca e Cristofalo), rođenog 15. septembra 1695. Ovaj poslednji bio je sveštenik u Perastu, a školovao se u Italiji, kao pitomac Ilirskog kolegijuma u Loretu. I on se bavio poezijom (S. Vulović, Popis i ocjena bokeških spisatelja i njihovih djela. Nastavak, str. 8). Umro je u Perastu, 18. oktobra 1755.294
Prema navodima G. Brajkovića (Pjesma kapetana Nikole Burović..., 136) nalazila se ta kuća na Penčićima, tj. u zapadnoj polovini Perasta, "kod crkve Sv. Ivana".295
G. Brajković je u istom redu doneo i tekst natpisa sa te grobnice.296
O ovom preobraćanju Osmana u bugarštice postoji već mala literatura, i to samo na osnovu jednog od deset takvih pokušaja, koji je B. Bogišić publikovao u uvodu cit. knjige Narodne pjesme iz starijih najviše primorskih zapisa, Predgovor, str. 94-95. Pored samoga Bogišića, na naznačenom mestu, o tome preobraćanju su raspravljali V. Jagić, Die südslavische Volksepik vor Jahrhunderten, Archiv für slavische Philologie, IV, 1879/1880, 192-242 (prevedeno u knjizi: V. Jagić, Izabrani kraći spisi, Zagreb, 1948, 216-217); Ante Petravić, Gundulićev "Osman" prepjevan u bugarštice, Obzor, Zagreb,. LXXIX, 3. januar 1939, br. 2.297
Lirska prigodnica o kojoj je reč pisana je u osmercima, osim dva stiha pri kraju pesme koji su dvanaesterci; štampana je u antologiji Poezija baroka M. Miloševića i G. Brajkovića na str. 348-349, s kraćim uvodom na str. 347.298
Ta epska pesma u desetercima Luke Burovića štampana je sada u navedenoj knjizi Poezija baroka, 95-97. U uvodu uz nju (str. 93-94) izneto je da se Luka Burović rodio u Perastu 15. septembra 1695. i da je tamo umro 18. oktobra 1755; zatim da je studirao u Ilirskom zavodu u Loretu, gde je "postigao i doktorat", i da je kao župnik služio u Dobroti i Lepetanama.299
Ova pesma štampana je sada u antologiji Poezija baroka M. Miloševića i G. Brajkovića (str. 341-342, s uvodom na str. 339-340).300
G. Brajković, Pjesma kapetana Nikole Burović..., 137; tu je i snimak naslovne strane te knjige s Burovićevim potpisom-ekslibrisom (Ad titulum servitutis atque ad usum domini Nicolai Burovich domusque illius).301
Taj se rukopis nalazi u Arhivu Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.302
Burovićevu "pjesan" našao je i uz široka objašnjenja i važne napomene objavio u nav. radu Pjesma kapetana Nikole Burović... (str. 132. i d.) Gracija Brajković. Preštampana je ta pesma u nav. antologiji M. Miloševića i G. Brajkovića Poezija baroka, str. 343-346.303
O Marku Martinoviću postoji već dosta opsežna literatura. Pored onoga što će biti navedeno u daljem tekstu, ovde od važnijih radova pominjemo: F. M. Appendini, Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, 75; [Antonio Bassich], Marco Martinović da Perasto, Gazzetta di Zara, 1832, n. 45; Francesco Viscovich, Storia di Perasto, Trieste, 1898, pp. 275-277; P. Butorac, Zmajevići, 47-50; Isti, Marko Martinović Peraštanin (1663-1716), učitelj ruskih knezova i bojara u pomorstvu, Ruski arhiv, Beograd, XXIV-XXV, 1933, 30-36; A. Miloljevlć, Marko Martinović i ruski knezovi i bojari, Jadranska straža, XIII, 1935, 2, str. 61-62; A. Solovev, Russkie navigatori XVII veka sredi Južnih Slavjan, Beograd, 1937; Niko Luković, Marko Martinović, matematičar i nautičar, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, II, 1935, 35-44. Tu takođe treba navesti i akta sa simpozijuma "Razvoj pomorskog školovanja na istočnoj obali Jadrana - posvećen 275-godišnjici pomorskog pedagoga kap. Marka Martinovića", održanog 10. septembra 1973, koji su štampani u Zborniku Vilje pomorske škole u Kotoru, l, 1974 (naročito radovi A. Laloševića, P. Kovačevića, V. Foretića i G. Brajkovića).304
Aleksandar Lalošević, Život i djelo pomorskog pedagoga kapetana Marka Martinovića, Zbornik Više pamorske škole u Kotoru I, 1974, 28. Vid. i: V. Ivanović, Rukopisna knjiga o Marku Martinoviću, "Boka", III, 1973, br. 44. Rukopis toga dela Draga Martinovića, koje nije štampano ali je odavno bilo korišćeno (između ostalih i u delu: F. Viscovich, Storia di Perasto, 277), čuva se u memorijalnom muzeju Visković u Perastu; u nav. radu A. Lalošević donosi iz njega oveće odeljke u prevodu na naš jezik.305
Gracija Brajković Učitelj ruskih knezova, "Dubrovnik", II [XIV], 1973, 5, str. 116; navod je iz Balovićeve Peraške hronike, a izvorno glasi: Huomo di roso studio, ma di gran ingegno et accorto.306
Sergije Štajn, Ruski pomorac među Jugoslovenima - doživljaji kapetana Vladimira Bogdanovića Bronjevskog u Dalmaciji, Boki Kotorskoj i Crnoj Gori 1806 g., Politika, 17. septembra 1932. Navedeno kod Nika Lukovića, Marko Martinović, matematičar i nautičar..., 42.307
Pozivajući se na Srećka Vulovića, prvi to iznosi F. Visković u nav. knjizi, Storia di Perasto, 276-277.308
Gracija Brajković, Učitelj ruskih knezova, 116.309
Miroslav Pantić, Manji prilozi za istoriju naše starije književnosti i kulture (III) 4. Pesnički odjeci pogibije Peraštanina Vicka Bujovića, Zbornik istorije književnosti Odeljenja jezika i književnosti SANU, knj. 2, Beograd, 1961, 86-91.310
Njegov prevod na srpskohrvatski jezik, prikaz i ocenu vid. u radu: Pavao Butorac, Dva nepoznata rukopisa Marka Martinovića, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, I, 1925, 359-384. Drugi, i sopstveni, prevod pojedinih odeljaka iz Martinovićevog spisa o ubistvu Vicka Bujovića i uzrocima toga ubistva dali su G. Brajković i M. Milošević u antologiji Proza baroka (str. 253-261).311
Vrlo dobru analizu Martinovićeve apologije dao je Milolj I. Malošević (Prilozi za monografiju Vicka Bujovića, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, II, 1955, 38-48), uporedivši piščev prikaz događaja s istorijski utvrđenim činjenicama.312
I taj Martinovićev tekst donosi, u prevodu, nav. rad P. Butorca, Dva nepoznata rukapisa Marka Martinovića na str. 382-383.313
Osnovni biografski podaci o Baloviću sadržani su u radovima: Josip Luetić, Pomorski priručnik Julija Balovića-Peraštanina, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, III, 1954, 511-526; Miloš Milosević, Pomorski elementi u obiteljskom arhivu Balovića iz Perasta, Pomorski zbornik, 2, Zadar, 1964, 700-704.314
Balovićev rukopis čuva sa u Jadranskom institutu u Zagrebu (Ostavština Balović, br. 2).315
Ta verzija, koja ima naslov Pratichae scrivaneschae di me Giulio Ballovich Perastino Nella quale si contengono diuerse Suppliche, Nolleggiati, Prettesti & molte altre Scritture, le quali seruono ad ogni Scriuano di qual si sia Nauillio pratticando si nelle Città, Scale et Armata che con la sua Idea & presente Pratica impari ogni cosa per non falare Venetia MDCXCIII, nalazi se u Gradskoj biblioteci u Splitu pod sign. M. 105 i ima ukupno 95 listova. Opisao ju je J. Luetić u nav. radu Pomorski priručnik Julija Balovića - Peraštanina. Luetić daje i snimke naslovne strane i crtež "naoružanog jedrenjaka sa tri jarbola", koji je Balović načinio, a saopštava i, doduše nešto skraćen i samo na italijanskom i "slovinsko-ilirski" deo sveden, rečnik iz ovog priručnika.316
Ta druga verzija je u Pomorskom muzeju JAZU u Splitu, ima 264 lista, a naslov joj je: Pratichae schrivaneschae, di me Giulio Ballouich Perastino Nelle quali si contengono l'auertimento dellae Pratichae Schrivaneschae con diuersi Nolleggiati Prettesti, Fedi, Suppliche etc. con le quali si puol servire il Scriuano di qual si voglia Naue, Nauilio, o Bastimento, si Mercantile, come Publico, che praticando si nelle Citta Piazze, Scalle, et Armste, che con la sua Idea, e presente pratica si reggera neli suoi bisogni - Con la gionta di molti Alfabetti di diversi Linguaggi, come si uede al fine di questo Libro, con moltiss. Mansioni delle Lettere a molti Sogetti, Capi del Mare, et Terra etc. GB. In Venetia, anno Dni MDCVC. Nju je opisao Cvito Fisković (Borba Peraštana s gusarima u XVII i XVIII stoljeću, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, XXI 1973, 11-13).317
Čuva se u splitskoj Naučnoj biblioteci pod sign. M. 107.318
Njih je štampao B. Bogišić u poznatoj i već navedenoj knjizi Narodne pjesme iz starijih najviše primorskih zapisa, pod br. 59, 61, 63, 65, 67, 69, 71, 73, 75. Bogišić je dao i kratak, ponešto neprecizan, opis Balovićevog zbornika, na str. 133-134. predgovora za ovo svoje izdanje. Raniji njen opis, isto tako kratak i još manje tačan, dao je S. Vulović u nav. radu Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovih djela, 29. Vulović je na istom mestu pomenuo još "tri sveske pjesanca G. Balovića, u kojima su pjesme što se u Balovića velikoj zbirci ne nalaze" pa se to ponekad shvata da su od J. Balovića ostale još tri zbirke narodnih pesama, što nikako ne odgovara činjenicama, jer te tri zbirke nije on načinio.319
B. Bogišić, nav. delo, predgovor, 134.320
Odeljak o Perastu iz Balovićeve Peraške hronike, čiji se rukopis nalazi u Nadžupskom arhivu u Perastu, sada se može čitati u prevodu na naš jezik u antologiji G. Brajkovića i M. Miloševića Proza baroka, str. 524-526 (s uvodom o J. Baloviću i njegovim delima na str. 522-523).821
Vid. navedeni rad C. Fiskovića Borbe Peraštana s gusarima u XVII i XVIII stoljeću.322
Matice krštenih Perasta, I, 348.323
O Zambeliću kao opatu i župniku Perasta vid.: R. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, 67-69, a i peraške matice za odnosni period.324
P. Karlić, Gundulićev "Vladislav-Osman" po prijepisu Ludovika Ferovića, Zadar, 1908, 3.325
[G. A. Casnacich], Biblioteca di fra Innocenzo Ciulich nella libreria de' RR. PP. Francescani di Ragusa, Zara, 1860, 263.326
Niko Luković, Boka Kotorska, Cetinje, 1951, 238.327
P. Butorac, Gospa od Škrpjela, 73-74.[ Projekat Rastko Cetinje | Promjena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomo ]
/ Projekat Rastko Beograd /