Мирослав Пантић

Кнез Лазар и Косовска битка у старој књижевности Дубровника и Боке Которске

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

Када се историчари књижевности у свом послу нађу пред великим догађајима и личностима из прошлости који су постали тема песничких дела, често се oсете понешто изгубљеним, а њихова ситуација учини им се парадоксалном. Јер само на први поглед то су теме као и све друге књижевне теме и само привидно изгледа да у расправљању о њима поступак може да остане уобичајен. У ствари, пратећи судбину и поетску обраду таквих тема, повесничари песничке уметности не могу никада да се до краја ослободе утиска да у оваквој ситуацији они морају да чине друго, или барем још и нешто друго, у односу на оно што чине редовно, и да на њих при том с доста подозрења мотре историчари од заната. A то све стога што се ови својски труде да разлуче стварност од фикције и да, одбацивши одлучно ову другу, пођу за оном првом, до које им је једино и стало, и ради које се у трагања и отискују, док историчари књижевности као да иду управо обрнутим смером и као да се, већ самим тим, одају беспослици. Више него за стварношћу они, рекло би се, посежу за фикцијама, и пре но истине њих као да занимају лажи.

Сувишно је, међутим, и овога пута поновити стару реч да у питању нису макар какве фикције и да су то такозване песничке лажи, од којих књижевност и живи у првом реду, и одвајкада. Пуном и тачном сагледавању једног знаменитог историјског збивања, а у нашем случају то је косовска битка на Видовдан 1389. године, као и места и улоге водећих личности у њему, а овде је то кнез Лазар са својим доглавницима и војводама, те "пучке приче и причалице", како их је једном у свом стилу назвао Иларион Руварац,^[1] можда уистину не могу богзна што да допринесу. И није сасвим искључено да те "лепо смишљене приче", како се још о њима изразио наш јаросни архимандрит, посматране са одређеног становишта, "не заслужују никакве вере" и да се њима "данашњи писац повести о боју на Косову не може служити".^[2]

Али управо та околност да су те приче лепо смишљене, што им код историчара убија готово сваки кредит, у очима књижевних историчара постаје најбитнија њихова врлина, и због тога понајвише они их изучавају и цене. Па ипак, то није једини, а није ни главни, разлог што разговор о њима треба да буде обнављан од времена до времена. Још је један разлог томе, а он лако може да буде и претежнији, у томе што те "пучке приче и причалице о косовском боју" упркос свему не могу остати изван делокруга пажње ни самих историчара такође; јер ако и не баш историјске чињенице у правом смислу речи, – а у њима никад није све до краја измишљено, – оне им могу понудити речита и поуздана сведочења о вековном присуству појединих историјских догађаја и личности у памћењу одређених слојева народа, а и читавог народа покаткад, и у обликовању онога што би се могло назвати националном свешћу и идеолошким концептом историје.

Ово неколико општијих напомена не представљају ипак увод у поновни разговор о читавој легенди о кнезу Лазару и о трагичној бици којој је он био један од протагониста. Та легенда ткала се, без претеривања речено, у току столећа и у њу су поједине нити придолазиле са многих и врло различитих страна. За њено праћење и распредање требало би и врло широког простора и унапред осигураног стрпљења читалаца, а то ће рећи барем двеју важних ствари на које се овде и у овај мах не може рачунати. Стога је из целог тог великог комплекса изабран тек један одељак, који истина није од најмање важности, и о њему ће се покушати нешто рећи. Нас ће, овога часа, занимати шта је све од те легенде настало – или што је само забележено, а ми сад верујемо да је настало – на тлу Дубровника и Боке Которске; и затим, како се све то одразило у ренесансној и барокној поезији која је ту стварана и у песништву непознатих песника из народа које је ту такође имало своје слушаоце. При том ће, као што је у оваквим стварима и неизбежно, морати да буду поновљени неки моменти и околности већ одраније познате, али и тада увек уз настојање да се извесне појединости у њима сагледају у другом светлу или истакну на други начин од онога како је то до сада чињено.

1

Занимљив је, а у многом погледу и карактеристичан, био вишевековни живот легенде о кнезу Лазару и косовској бици на овом подручју. За то време та легенда се ту не само упорно одржавала, у усменој традицији, у казивањима историчара и у поетским саставима књижевно образованих песника, него се и разгранавала и ширила, добијала нове детаље, а не ретко и читаве нове токове. У свему томе живо су учествовали људи са тога тла, осећајући косовску легенду не само као велику и трагичну причу, занимљиву по себи, али која је дошла однекуд са стране, попут толиких других, но и као нешто што је део заједничке судбине и у чему се и емоционално учествује на посебан и најприснији начин.

На почетку се, као што је и сасвим природно, трагови те легенде срећу у концизним и ретким хроничарским записима, рађеним без маште и домишљања, с понеком неизбежном погрешком и по духу још увек средњовековним. Један се од њих пробио до места у Аналима врло племените Републике Дубровачке (Li annali dеlla nobilissima Republica di Ragusa), из краја XV века.^[3] Непознати аналиста забележио је да се на Косову пољу (in Kossovo polје) одиграла на дан светога Вида, у уторак 15. јуна 1389, крвава битка између Турака и "Босанаца" – тако он зове Србе – којима су на челу били "деспот Лазар, краљ Босне" – тако он титулише српског владара – "и Вук Бранковић, и Влатко Вуковић војвода", и да су у њој убијени и цар Мурат и "краљ Босне", али да одлука није пала.^[4] У овој краткој вести пажњу не привлаче хронолошка одређења догађаја, која Дубровчанин сасвим прецизно наводи, а не занима нас, за овај тренутак, ни загонетка о учешћу Влатка Вуковића у крвавој бици; о тим појединостима било је и другде доста размишљања. На овом месту ми бисмо хтели да подвучемо далекосежни значај који је дубровачки хроничар у том догађају видео за свет, па с тим дабоме и за своју малену Републику, за коју су збивања у српској земљи одавно била од суштинске важности, па и када не само, или не више, сентименталне, а оно увек, и сигурно, политичке и трговачке нe мало казује и српскохрватски обрт Косово поље у иначе италијанском тексту тог записа; као да се у свест анонимног хроничара тај обрт утиснуо директно из народних "попјевака" и више није могао утрнути чак и када јe потом фраза нашег писца текла у другом језику. Али још је значајније што једна реченица у том дубровачком запису има и неке литерарне лепоте. Она је кратка и гласи само: "а малобројни се вратише у своје крајеве" (et pochi tornorno in suo paese). Дубровачком хроничару та је реченица измакла очигледно нехотице и по случају, али она стога не делује мање поетски и импресивно.

У епоси који су хуманисти обележили својим погледом на свет и својим дејствовањем изменио се битно и карактер легенде о кнезу Лазару и Косову. На место лаконских записа средњовековних аналиста ови познији "латински или лацмански повеснички извори о боју на Косову", како их је називао Иларион Руварац, нуде развијене литерарне приказе, с пуно нових елемената и с још више песничких појединости. У тим приказима данашњи читалац никако више не може бити начисту докле иде само литерарно уобличавање постојећих етапа у развоју косовске легенде, а одакле наши хуманисти, који сви имају и књижевних амбиција, почињу да пуштају на вољу својој разиграној машти и својој слободној песничкој инвенцији.

Један је из тога реда писаца анонимни преводилац познате грчке хронике Јована Дуке на италијански језик.^[5] Потекао без сумње из наших крајева, он не крије симпатије за Србију, а војску кнеза Лазара назива "нашом војском" (el nostro exercito).^[6] Ако нас наслућивање не вара, он мора бити однекуд из Боке Которске, а можда баш и из Котора самог, и једном ће се вероватно о њему дознати и нешто одређеније и више. Свој превод он је радио тачно онако како је то било у обичају код хуманиста, а то ће рећи слободно и с амплификацијама на сваком кораку. Код њега је приказ косовских збивања прерастао у велику и сјајну приповест, с пуно епизода које су сада први пут ушле у историјске и литерарне споменике, и које су од тада постали саставни делови косовске легенде.

Он, тако, зна многе главне учеснике косовских збивања, које у ренесансном маниру назива "баронима", "господом" и "каваљерима", а зна, наравно, и за полетне беседе којима је кнез Лазар пре битке "опоменуо и охрабрио све хришћанине да се јуначки боре и да освете толике срамотне увреде и неизмерне штете које су им почињене, или да славно умру за љубав Христа нашег спаситеља и за одбрану миле домовине, синова, рођака, вере и светог закона под знаком часног крста"; њему нису промакла ни тајна писма која су измењивали турски цар Мурат и Милош Кобилић (Milos Cobihchio), "капетан Лазарев, човек и духом и телом толико пун крепости и снажан" и које је српски витез лојално показивао своме господару; описао је, као да јој је био присутан, и гласовиту кнежеву вечеру, и навео је, као да ју је слушао, "здравицу" Лазареву и речи које су тако понизиле и увредиле Милоша и у њему распламсале племениту ватру и изазвале његов велики завет; дао је и слику Милошевог одласка у турски табор на моћном коњу и с блиставим копљем окренутим наопако, и испричао, с богатим појединостима, како је Милош извео свој незаборавни подвиг и како је потом покушао да се врати у српски табор, али је био убијен док је стављао ногу у леву узенгију свога коња; није затим тај Дукин преводилац пропустио да изнесе како је текла битка, која је, разуме се, морала имати свог издајника – забележио је и његово толико загонетно име: Драгослав Пробишић – и у којој су Срби поражени, а њихов кнез, "напуштен од својих капетана", жив заробљен, доведен под султанов шатор и тамо погубљен, пошто се претходно могао осведочити у Милошеву верност и његово беспримерно јунаштво.

У својој верзији Дукине историје анонимни њен преводилац показао се више као заинтересовани приповедач, а мање као непристрасни историчар; он се није ни потрудио да потисне лична осећања, а више пута им се и отворено препустио, и прекидајући токове нарације, узбуђено је апострофирао личности о чијим је делима говорио. Свако поближе разматрање тог дела неизбежно се сусрело с питањем: одакле је он узео основне елементе за свој хуманистички приказ битке? Одговор који се најчешће даје не мора бити нетачан: нашао их је највероватније у савременим песмама, у првом реду усменим, које су се о косовској трагедији већ могле певати и које су се у то време и на нашем Приморју увелико волеле.^[7]

Истовремено с Дукиним преводиоцем косовску легенду унели су у своја дела и неки познатији дубровачки хуманисти. Али како нам за све њих нису на располагању ни потпуне биографије, ни прецизно утврђене хронолошке околности њиховог рада, нисмо у могућности да разрешимо ни цео низ неизвесности које се у вези са њима постављају, а између осталих, ни две основне: какав је међусобни редослед њихових списа, и нису ли они можда утицали један на другог како у својим опредељењима за косовску причу, тако и у њеној обради.

Колико је сада могућно видети, најранији је од тих Дубровчана био све доскора мало познати Феликс Петанчић.^[8] Однедавно знамо да је он рођен у Дубровнику, око 1455. године, у скромној породици која је становала негде у предграђу Пиле. Први животни кораци били су му исто тако скромни: почео је као помоћни наставник у дубровачкој школи, од 1478. године, и као канцелар у кривичном суду, од 1482. године. У то је време, несумњиво, имао прилике да ослушкује живе гласове народне традиције, од којих ће неки поново одјекнути у његовом сећању касније, када буде у туђини. Још тада је и доста путовао, проширујући своја познавања света, а сем тога јe пуне три и по године, од септембра 1487. до априла 1490, боравио у Угарској, као управник преписивачке радионице краља Матије Корвина. На сцену европске политике ступио је, ипак, тек по коначном одласку из Дубровника, који је пао првих дана 1496. године. Тада је, једно за другим или истовремено, био минијатуриста и калиграф, дипломата у служби угарског краља Владислава II и личност његових поверљивих мисија, аутор историјских и политичких трактата и заклети канцелар краљевског града Сења.

Од три његова списа, у два се понешто говори о косовској бици и о њеним знаменитим учесницима. Оба су та списа настала, по свему би се рекло, приближно истовремено: један 1502, а други можда и који месец раније, током 1501. године, и оба су, као што је то већ. међу хуманистима морало бити, на латинском језику. У ономе који носи наслов Quibus itineribus Turci sint uqgrediendi (О путевима којима се Турци могу напасти) Петанчић је краља Владислава II, као једног од главних војсковођа тада образованог хришћанског савеза против Турака, обавештавао о два пута који га преко Балканског полуострва могу одвести до Цариграда. Оба су исходиште имала у Београду, али је један од њих, који се звао "горњи пут", водио у Тракију или Романију до Галипоља и Цариграда, а други, који је назван "доњим", полазећи од Београда, ишао је преко Дарданелских и Трибалских гора (Македоније) и опет стизао до Галипоља и Цариграда.^[9] Говорећи o овом другом, Петанчић се дотицао и локалитета који су заувек прославили догађаји везани за судбоносну битку. Први је од њих Крушевац. "Идући око места Остернице и Раваничког манастира, [пут] доводи најпре на Мораву, пређе Мосхијом звану, уз једну страну града Крушевца текућу, која се каткад, кад су многе кише, прелазити не да". После тога исти пут је изишао на Косово, на коме, према даљем Петанчићевом казивању, "Амурату турском краљу са великом варвара множином из Тракије у Мизију упадајућем, Лазар деспот (...) са много тисућа на сусрет изађе, и ту буде убијен, а од његове војске мало њи' у животу остану, победу пак Турци добију, но та није била без њихове крви, јер ту им је њиов цар погубљен, гди јошт његова утроба, у мермерном смештена гробу, лежи, јер лешина је у Бурзију или Бирзу, столицу Битиније, однешена, да се тамо са другима из фамилије Отомана краљевима сарани".^[10]

Тај први Петанчићев текст о косовској бици по обиму а и по своме карактеру не одваја се много од записа анонимног дубровачког аналисте; али у њему већ има и нових појединости, као што су оне о Муратовој утроби, укопаној на Косову, и о његовом телу, однетом у Брусу и тамо сахрањеном. Њих ће, дуго иза Петанчића, један за другим понављати дубровачки путници који буду пролазили гласовитим пољем и о свом путу понешто бележили, у путописима и службеним извештајима, или у песничким делима.^[11]

Ако је у овом свом спису Петанчић о косовској бици морао бити ограничен на концизне и узгредне наговештаје, у другом свом делу, у коме је излагао животописе турских царева и исликавао њихове минијатурне портрете, могао се широко и слободно отиснути по пучини необуздане хуманистичке реторике. То дело се под насловом нistoria Turcica (Турска историја) чува у једном раскошном кодексу Градске библиотеке у Нирнбергу, за који је сада несумњиво утврђено да представља Петанчићев аутограф.^[12] Излажући живот Мурата I, када је, по хронолошком редоследу, дошао до тога султана, Петанчић је, на десетом фолијуму свога рукописа, дао властити приказ косовске битке, који је тек недавно публикован и који стога историчари народне књижевности још нису стигли да уоче.^[13] У уводним реченицама тамо се приповеда како је султан Мурат, гледајући да Грци пропадају од неслоге и у међусобним сукобима, зачео у себи мисао да изгради темеље пространог краљевства. У краљевствима Рашке (in Rasiae regnis) и у "Илирику" он је затекао више ситнијих краљева (reguli), славних врлином не само својом, већ и својих предака (maiorum et sua virtute illustres). Већ је то инсистирање Петанчићево на врлини рашких краљева траг његовог хуманистичког гледања на ствари и уношење омиљених хуманистичких термина у процене људи и њиховог поступања; у том правцу он ће наставити до краја свога приказа. Рашке и "илирске" краљеве, приповеда он даље, турски цар је претњама нагнао да бирају између сурових закона ропства и рата; а да се брже одлуче, затражио им је таоце. У међувремену лукаво је обасипао њихове прве људе богатим даровима, срамотећи их потом као пребеге и издајнике. У таквим приликама "Стефан, цар Македонаца и Рашана" (Stephanus Maсеdonum Rasianorum caesar) – а то је главом наш кнез Лазар – за кога се вели да је био "изврстан војвода и ратник" (dux singularis et miles) наредио је војсковођама да сакупе војску, а велможе је позвао себи у двор да се посаветују о спасу државе. Међу званицама био је и један "илирски кнез, племенит и реван, по имену Милон Кабле" (dux illyricus quidam nobilis, pervigil, cui Myloni Chable nomen erat); није, наравно, тешко погодити да се иза тако измењеног имена не крије нико други до Милош Кобилић. За њега је речено да је такође примао дарове од Турака. На гозби, "цар" је својим "рашким, македонским и осталим кнежевима и првацима краљевства" одржао потресан и драматичан говор, који Петанчић, по хуманистичком обичају, текстуелно наводи. У том Лазаревом говору опште рефлексије смењивале су се с врло конкретним позивима присутнима, а снажне емоције које су прожимале једне и друге дизале су реченице до неке посебне речитости. Пошто је на почетку одао признање слави (gloria) предака својих велможа и њиховој личној врлини (virtus), које је дуго имао пред очима – што је, поред врлине (virtus), уношење и другог кључног појма хуманистичке доктрине о човеку, славе (gloria) – цар их јe одмах подсетио да омиљеност, достојанство и части у пуку брзо нестају пред гласинама које се шире, а да једино врлина никада неће бити пролазна и трошна. Није од њих тражио да слепо следе његове судове, него их је позивао да процењују и сами; никога није оптуживао, већ је хтео да изнесе оно о чему су се ширили гласови; и није приводио сведоке, нити је тражио отварање парнице. Споменуо им је нешто што је слушао од својих предака, а то је да је слога најбољи вођа краљевства. Непријатељ је стајао пред њима приправан, а њихове снаге биле су одавно умањене и скршене; једина узданица, према томе, била је њихова слога, па ако она и не би била кадра да спасе краљевство, могла би барем да буде подстицај у борби. "А смелост доноси славу", – подсетио је он, сентенцом коју би мирне душе потписао сваки хуманиста међу Петанчићевим сувременицима. Јецајући и у сузама, цар је прешао тада на оно најтеже: да су неки од присутних добили турске дарове и да су дезертирали усред боја. Опомињао их је и заклињао, у име верности и покорности краљевству, да пре саспу своје стреле у њега, ако им је што крив, него да превере и пређу Турцима. Јер, одозго гледају богови – рекао је управо тако: богови, а не бог – и они смртницима одмеравају праведне награде за њихова дела. Сам завршетак свог говора рашки владар једва је изрекао од бола и јецаја (dolorem cum gemitu misсеns) и то је било понизно обећање боговима и свим божанствима на небу (diis sociis et quaeque superum numina extant) c молбом да они помогну у борби с непријатељима.

Узбуђеном рашком цару, на његове речи пуне емоција и бола, одмах јe узвратио "Илир Мило" (Illyricus Mylo). који је морао осетити да се оне њега понајвише и тичу. Али, за разлику од свога владара, Милош је, у овој хуманистичкој Петанчићевој приповеци, беседио трезвено, рационално и како би то учинио и неки Петанчићев сувременик пред судијама, вешт у одбрани од изнетих а рђаво заснованих оптужби; у његове речи као да се прелило јуридичко искуство дубровачког хуманисте стечено дуготрајном службом у кривичном гуду и у општинским канцеларијама. Није стога незанимљиво ослушнути тај вешти и језгровити Милошев пледоаје за властиту ствар:

"Славни царе! Говорим за себе, јер се јако стидим да пред овим узвишеним судом водим спор за друге. Ово је ствар у којој је глава у питању, а свако треба да чува своју главу и да је не изгуби безумно. Али када су војсковође, прослављени у рату, оптужени за злочин, зар није потребно да буду присутни и тужилац који им злочин приписује и сведоци који су достојни вере? Цар каже: гласине оптужују. Зар да њима верујемо? Пошто је, велможе, такав тужитељ веома непоуздан, ја никако не видим да се може образовати суђење за злочин Доиста признајем да сам од турскога цара примио дарове али одбијам да сам ја, Милон, пребеглица и издајник у бици. О царе када је одбијање дарова које даје тиранин смртно опасно, и када их, међутим примимо претварајући се да смо му верни и тако лукавством сачувамо главу онда је то вештина, а не може да буде злочин. Ти си царе, признао да ти је већ дуго пред очима врлина моја и мојих предака. Радо примам твоју похвалу, славни царе, али те молим: помози милостиво Милону да безумно не пропадне Старо право македонских краљева захтева да се суђење за злочин обави тамо где је он почињен. Према томе ћу ја поћи турском краљу да ми се тамо суди због злочина о коме се шири глас!"

У тој прибраној правничкој одбрани тешко бисмо могли познати расрђеног Милоша Кобилића из народне традиције, с којим Петанчићев осувремењени Мило Кабле уистину има мало шта заједничко. Даље причање дубровачког хуманисте знатно је ближе духу познате приче. Оклеветани витез дигао се с трпезе и журно се упутио турском табору. После неколико дана путовања – (податак који изазива чуђење!), – стигао је турској војсци, силно узбуђен због прекрасног подвига за који се спремио; био је одлучан да своју судбину реши оружјем. Кад су га Турци, запрепашћени његовим доласком, коме нису погађали узрока, увели пред цара, Милон му се поклонио, павши пред њега ничице; али пружена царева нога, обувена у чизму, коју је ваљало да пољуби, раздражила га је још више и он је хитро левом руком извукао бодеж, а десном га забо цару у бедро. "Још је завртео бодеж, и тада га је крвава извукао, као да се хоће осведочити да ли је рана смртоносна". Засут турским стрелама, а пошто је извршио свој велики подвиг, умро је окренут небу. "Његова десница, као вечити залог врлине и славе, све до данашњег дана виси о сребрним оковима на вратницама Брусе, која је знаменити град Мизије".

Са данашњег нашег растојања од Петанчића уопште није могућно ишта рећи о изворима којима се он послужио и од којих је пошао развијајући своју косовску приповест; да је таквих извора морао имати, и да су они били и писани, а не само усмени и традиционални, изгледа несумњиво. Колико је дорађивао преузету грађу такође није лако просудити; али сав онај хуманистички оквир у који ју је ставио и многи трагови хуманистичке концепције света који се у његовом тексту запажају стварају уверење да је његов лични удео у cвему томе свакако био врло велики.

Од тада ће и сви потоњи писци о Косову, Лазару и Милошу поступати на истоветан начин: њихово ће излагање бити својеврсни спој издвојених момената које је нудила традиција и који су понегде били већ прибележени код претходника и властите доградње изведене с више или мање вештине и фантазије. Да је тај закључак на сигурним темељима најбоље показује околност да још барем два писца на разним странама убрзо понављају појединости легенде о трагичном догађају, али обојица, поред већ познатих детаља, као што су кнежева вечера, здравица и Милошев завет, одлазак Милошев у турски табор и убиство султана, домeћу са своје стране и понеке нове, и свему дају још особени стилски и литерарни печат. Један је од њих словеначки путописац Бенедикт Курипечић, чији спис за овај мах остављамо по страни, а други је врло познати дубровачки хуманиста и историчар, властелин, бенедиктинац и опат манастира Свети Андрија и Свети Јакоб од Вишњице Лујо Цријевић-Туберо (Aloysius Cervinus-Tubero, 1459–1527), чије нас виђење косовске битке тренутно више занима.

Као што се зна, опис косовске битке Цријевић је унео у шести одељак (liber sextus) свог значајног историјског дела, које се обично наводи као Коментари о своме времену, а у ствари има много дужи наслов: Ludovici Tuberoms Dalmatae abbatis etc. commentariorum de rйbus, quae temporibus eоus in i4a Europae parte, quam Pannonii et Turcae eorumque finitimi incolunt gestae sunt libri undecim.^[14] Своје дело учени бенедиктинац радио је дуго, између 1500. и 1527. године, а оно је угледало света тек осам деценија после његове смрти, да још касније, због пишчевих безобзирних опаски о папи Александру VI и другим прелатима, као и о збивањима из историје римске цркве, буде уврштено у попис књига чије је читање забрањено католичким верницима (Index librorum prohibitorum).

Мало у ком напису о косовској бици, било да му је аутор историчар, или га је радио повесничар књижевности, Цријевићев опис није навођен и опширно коментарисан,^[15] тако да се може заиста рећи да је широко познат у свим основним својим линијама. Истицано је, и зна се довољно, да и код Цријевића долазе многи већ више пута до тада поновљени детаљи косовске легенде, као што су кнежева вечера, Лазарева здравица упућена Милошу, одговор осумњиченог витеза и његов завет дат том приликом да ће убити турскога султана, одлазак Милошев у непријатељски табор и остварење те замисли, затим сама битка и у њој јуначка кнежева погибија. Али Цријевић, готово на сваком кораку, има, или зна, и понешто више, и то како у самим чињеницама, тако у контексту у који их ставља и у начину на који их даје, и затим, и не мање, у објашњењима и размишљањима којима пропраћа свој приказ. Од чињеница ново је пре свега указивање на то да је Милоша пред кнезом из зависти оптужио један од његових такмаца; нов је и ситан, али живописан, податак о пехару, који кнез поклања Милошу, заједно с вином, којим му је наздравио; нова је и слика Милоша како копља окренутог наопако одлази у султанов табор, и нов је, сасвим, опис саме битке, у коме има и врло свежих појединости о променљивим токовима ратничке среће, o држању српских и турских бораца, о лукавству турских војсковођа и о фаталној Лазаревој замени коња и још фаталнијем његовом упадању у јаму покривену прућем коју су ловци ископали да помоћу ње хватају дивље звери. Још више је Цријевић интервенисао са своје стране наводећи – а у ствари, ако хоћемо праву реч: измишљајући – сопствене верзије говора који казују Лазар и Милош, или говоре којима турски прваци подстичу своју уплашену, посусталу и већ на измицање спремну војску да се врати у битку и изнова засведочи јунаштво и стечену славу. Хуманиста Цријевић присутан је затим нарочито када, следећи античку терминологију, српске борце и Лазареве поданике назива Дарданцима, Илирима и Македонцима, а самога кнеза "краљем Дарданаца" (Dardanorum rex); када уноси измишљену појединост о начину на који Илири и Македонци изналазе истину код осумњичених помоћу вина; када Лазара не замишља као пасивног и уплашеног борца, који у бој улази "више нагнан нуждом но по својој вољи", како га је Дукин преводилац схватио, већ као човека који је и сам веома срчан ратник (erat ipse quoque aсеrrimus bellator) и који на челу својих коњаника јуриша смело на Турке и бори се читав тај крвави дан, тако да катастрофа наступа неминовно тек када му коњ посустане од тешког умора и када кнез одлучи да га промени, при чему се, не схвативши његове намере, његова војска збуни и преплаши, а он ни тада још не клоне духом, већ "полети кроз редове њихове трудећи се да их поврати у бој", на жалост узалудно, "јер нико од страха ништа не чујаше". Нарочито карактеристичан моменат у Цријевићевом приповедању настаје приликом описивања последњег Лазаревог часа када он покуша да и сам утекне из опасности и када, у очају, прокуне судбину; али поменувши ту реч (fortuna) хуманиста Цријевић одмах се сетио да је он и католички опат, и очигледно да унапред предусретне евентуалне невоље, објаснио је да судбина није друго до одлука Божја која је људском знању недоступна.

Када је реч о Цријевићевој хуманистичкој реконструкцији збивања на Косову, не треба, свакако, оставити по страни и не споменути и неке даље околности. Прво је да је он догађај временски погрешно одредио, сместивши га у време владавине Бајазита Другог (Ваzethеs secundus), који је, као што се одвећ добро зна, умро тек 1512. године! Како је до те његове забуне могло даље, нико још није покушао да објасни, а уистину није је ни лако објаснити. Друга се околност тиче његовога односа према текстовима Феликса Петанчића: да ли их је Цријевић познавао и у којој их је мери користио? То је он могао, и чак лако, с обзиром на то да је Дубровчанин, што је и Петанчић, и још с обзиром да је био тесно повезан с Угарском, у којој су се чувала Петанчићева дела, и да је тамо и ишао, крајем 1508. године, на основу дозволе своје владе да посети надбискупа калочког и бачког,^[16] с којим је био пријатељ и коме ће ове своје Коментаре и посветити.^[17] На претпостављање у том смислу наводи идентичност начина на који Петанчић и он мењају име Милоша Кобилића: обојица га зову Милоном, што тешко може бити само случајна подударност; можда је путоказ у том смеру и детаљ о Милошевој у сребро окованој и на гроб убијеног турског султана у Бруси окаченој руци, о којој такође говоре и Петанчић и Цријевић. Трећа је од тих околности да се и из Цријевићевог дела види да је косовска легенда живела на тлу Дубровника већ у оно време у многоме уобличена и у пуној раскоши својих сликовитих детаља. Највероватније је да ју је доиста, као што је помишљао још Стојан Новаковић,^[18] Цријевић великим делом узео "из какве народне песме о боју на Косову, како се певала у другој половини XV века". Присутност таквих песама не би била нимало необична када се зна колико су у те деценије у Дубровнику још била жива сећања на славу средњовековне Србије, јединствене међу свим "словинским државама", сећања која су са своје стране затим поново одржавале у животу и чак јачале, између осталога, и те песме. Али је исто тако ван спора да у Цријевићевој косовској причи, фиксираној у хуманистичкој прози на латинском језику, "све појединости нису биле из народне песме", како се даље досећао Стојан Новаковић: њих је дубровачки опат нашао ко зна где или их је једноставно сам смислио.

Цријевићево историјско дело, и у њему његов приказ косовске битке, читали су се у Дубровнику из рукописа све док главнину тог дела која се тиче порекла и обичаја Турака и догађаја из њихове историје није у Фиренци 1590. године штампао италијански хуманиста Франческо Сердонати (Franсеsco Serdonati) и тако је начинио предметом светске, а не само уско домаће, лектире.^[19] Своје издање он је приредио на основу рукописа који му је послат из Дубровника, а трошкове штампања поднео је, из патриотских побуда, дубровачки патриције Мато Џонов Бунић. Књига је одужим и ласкаво писаним текстом посвећена сенату Дубровачке Републике, и у њој је италијански хуманиста, који је био плодан и разноврстан писац,^[20] између осталога са захвалношћу говорио и о свом дванаестогодишњем боравку у Дубровнику, где је за све време служио као управитељ гимназије, сменивши на истом месту не мање чувеног Нашимбена Нашимбенија.^[21] Сердонати је, међутим, учинио и нешто више: 1598. издао је у Фиренци италијански превод Бокачовог дела De casibus пllustrium virorum који је био дао Ђузепе Бетуси (Giuseppe Betussi) под насловом I casi degl'huomini illustri^[22] али је у низу сопствених додатака "случајевима" које је био обрадио Бокачо придружио и низ напомена о збивањима из живота неких наших људи, краља Звонимира, Хрвојића, Стјепана Косаче, Сандаља Хранића, Николе Зринског, а између њих и кнеза Лазара, "деспота Србије" (Lazzero, Despote delia Servia).^[23] Ова последња, која је и најдужа, представља причу о косовској бици, дату у италијански писаној верзији, али сасвим према делу Луја Цријевића, као што је Сердонати лојално и признао, напоменом Abate Tuber. [оne], стављеном на маргини односне стране. Сердонатијева верзија је знатно скраћени, али углавном преведени и парафразирани Цријевићев текст; италијански писац изоставио је из њега говоре и избацио Цријевићеве амплификације и сувишне рефлексије.^[24] Колико се држао Цријевића и ослањао се на његов ауторитет, показује чињеница да је косовски догађај, идући за Дубровчанином, погрешно везао за време Бајазита Другога, и при томе чак полемисао са својим земљаком Паолом Ђовијем, по чијем је рачуну то био први султан тог имена. "Ми, међутим, следимо у томе Лудовика Туберона опата – наглашава он на том месту – који је био Дубровчанин и много боље обавештен о турским стварима". Захваљујући Сердонатију, о великој бици српске историје и о подвигу Милоша Кобилића – који се овде такође назива једино Милоном (Milone) – сада је понешто могао прочитати и онај део европског света који није знао латински, али је пратио књиге на италијанском језику; у томе је и сав значај овога дела и тиме се оно укључује у литературу о Косову.

Кратко време после тога, Сердонати је био надмашен и у том погледу волуминозним делом Краљевство Словена (Il regno degli Slavi) које је у Пезару 1601. године штампао други Дубровчанин и бенедиктински опат Мавро Орбин (Mauro Orbini).^[25] Орбин је косовској бици дао простора на одговарајућем месту српске историје, где је износио оно што је успео да из својих извора прикупи о Кнезу Лазару и о свему што се збило за његове владавине. За приказ косовске битке, Орбин је, као што је то у историографској литератури одавно утврђено, преузео у целини казивање свога читав век старијег сабрата Луја Цријевића, и преузео га, разуме се, са свим његовим легендарним појединостима. За такво преузимање ми сада употребљавамо прикладнију реч – преписивање, али оно је било један од омиљених хуманистичких манира, који је "мљетски абате", мора се то отворено рећи користио пречесто и превише. У овом случају, ипак, није остао једино код тога, мада би крупну ствар учинио и да је Цријевићеву причу само поновио; јер тиме ју је уклапао у свој велики и са заносом рађен мозаик словенске и српске историје који ће се читати на страни, али који ће затим извршити и толико снажан, а гдекад и пресудан, утицај на духове код нас, и то не само на оне из његовога доба, него и на многе из времена каснијег, чак и знатно каснијег. Орбин је познату причу са своје стране још обогатио појединим моментима које, сумњи нема, није могао наћи у списима историчара, а које је могао, уколико их није до краја сам измислио, слушати искључиво у песмама анонимних народних певача. То је најпре моменат о свађи Лазаревих кћери, Марe, жене Вука Бранковића, и Вукосаве, тобожње жене Милоша Кобилића, које се нису могле сложити око вредности својих мужева, а зетова кнеза Лазара. То је исто тако моменат о завади и о двобоју Вука и Милоша, који су из те свађе проистекли и који су после дали своје кобне плодове. И то је, затим, моменат о издаји Вука Бранковића, који је, као поетично објашњење пораза, брзо и широко прихваћено, а које је дало толико простора чувеним и страсним препиркама у нашој познијој историографији. По властитом нахођењу, Орбин је додао још нешто што је, у складу са својим схватањима artis historicae, сматрао веома ефектним. То је онај велики Лазарев говор, тобож одржан борцима пред одлазак у битку, препун пламених позива, бујне реторике и узвишених сентенци о слободи и животу достојном човека, али у коме се осећа и дах истинске поезије. Тај измишљени Лазарев говор Орбин је доиста могао писати према неком обрасцу из хуманистичке литературе, који још увек није идентификован; али у њега је он, исто тако сигурно, уносио и неке мисли које су му лично биле врло драге и које је формулисао сасвим према барокној и рестаурацијској поетици, које се и иначе држао. Једна је од таквих његових мисли и ова: "Смрт се не избегава одлагањем, али се зато много умањује слава кад се настоји да се избегне. Зар је смрт друго него свршетак и крај свих зала? Она, колико нам разум каже, не може бити тешка, јер бива у једном часу; ни горка, јер с њом престају све муке и патње; а зацело ни бедна ни досадна, јер бива само једном ..."

Сигурно је први за Мавром Орбином пошао у излагању историје кнеза Лазара и њеног трагичног завршетка на Косову, сувременик и суграђанин његов Јакета Лукаревић (Giacomo di Pietro Luccari, 1547–1615). У својој књизи о Дубровнику и његовој прошлости, коју је под насловом Обилни извод из дубровачких анала (Copioso ristretto de gli annali di Rausa) објавио у Венецији, 1605. године, овај угледни властелин, утицајни државник и искусни дипломата имао је првенствено за циљ да прикаже свој град, од његовога оснивања до времена у којима је он сам у њему живео и делао, са свим менама његове судбине и с описом његовог устројства. Али је морао захватати и шире и говорити и о ратовима који су Дубровнику били наметани, о уговорима о миру који је склапао и о свему знатнијем што се догађало у његовом суседству или у земљама од којих је он зависио. Тако је у његово излагање ушао кнез Лазар, као што су, више или мање, ушли и сви остали српски владари. О кнезу Лазару – коме даје титулу деспота – Лукаревић је говорио с уважењем и симпатијама, приказујући га као пријатеља Дубровчана (Lazaro Despot amico de' Rausei). Дошавши у том свом излагању до 1389. године Лукаревић је споменуо како је султан Мурат (Murat, re de' Turchi) продро до Косова – "које Немци зову Amselveld, Угри Rigomezev, а Турци Cossovo" – "и ту је на обали Ситнице разбио и уморио Лазара, кнеза Србије, кога је издао његов зет Вук Бранковић". Очигледно је, већ по овоме, да се Лукаревић служио Орбиновим делом, из кога је узео објашњење Лазарева пораза издајством Вука Бранковића, али се исто тако запажа и то да је при том служењу показао и извесну меру опрезности, јер је погрешку свога претходника да се све то одиграло код реке Струмице исправио ставивши уместо ње реку Ситницу. Даље је Лукаревић сасвим концизан и у потпуности следује Орбина: "Ипак је на овом месту убијен и исти Мурат, од стране Милоша Кобилића, барона од Тјентишта у Хуму, зета кнеза Лазара". Према Орбину, Лукаревић. је навео и да је, осим синова, кнез Лазар имао и пет кћери, од којих је Мара била жена Вука Бранковића, а Вукосава удата за Милоша Кобилића, али у Орбинову приповест о њиховој завади око славе и јунаштва својих мужева није залазио, јер јој можда, знајући јој изворе, није ни поверовао.^[26]

У целини је изван наше традиције и представља турску верзију битке на Косову дело Tag-ьl tevarach (Круна историје) од турског историчара Сад-уд-дина (Sa'd en Din, Сеадедин, Садудин);^[27] ипак и оно улази у овај преглед, захваљујући чињеници да га је у XVII веку један Дубровчанин превео на италијански језик и, пошто је он свој превод у исти мах и штампао, учинио га је рано доступним читавом европском свету. Тај је Дубровчанин Вицко Братутовић (Vinсеnzo Bratutti), рођен у овом граду негде око 1615. године, али је, после дугог странствовања, умро у Мадриду, приближно око 1680. године, у својству тумача турскога језика на шпанском двору. Испрва је Братутовић живео у Дубровнику, у коме је добио и средње образовање; турски је учио на извору, у Цариграду. Кратко време био је у служби дубровачке господе и пратио је као драгоман њене поклисаре када су с харачом одлазили на Порту; његова влада слала га је неколико пута у нарочите мисије пашама и везирима у Будим. Већ 1638. године напустио је Дубровник, да најпре известан број година проборави у Бечу, где је био тумач турскога језика код цара Фердинанда, а онда се трајно настанио у Мадриду, у коме је, опет као тумач, код краља Филипа IV, дошао до лепог угледа и где је и довршио своје дане. Турског историчара, кога назива Саидином и цени врло високо, стављајући уз његово име атрибут "преизврсни" (ecсеllentissimo historico), преводио је док се још бавио у Бечу. Тамо је, 1649. године, штампао прву књигу тога превода, под насловом Хроника о пореклу u o напредовању отоманске куће (Chronica dell' origine e progressi della casa Ottomana), додавши уз то и веома дугачак поднаслов.^[28] Наставак превода истога дела појавио се нешто доцније 1653. године, у Мадриду,^[29] али нас он овде не занима јер се нашег предмета дотиче само претходна књига.

Косовска битка заузела је врло много простора у обимном одељку књиге у коме се излажу дела султана Мурата, "краља ратника" и "трећег краља Турака".^[30] Као што се морало и очекивати, догађај је Сад-уд-дин и сагледао са супротне стране и исприповедао га на други начин пристрасно. Турска војска и њени ратници код њега су прави и једини верници, овенчани победничком славом, а њихови противници су "неваљали и ђаволски неверници", свет "нечист", "опак" и "ђаволски", "немио и одвратан Богу". Исто тако, Мурат је краљ "вечите славе" и "сатритељ војски", а Лазар "деспот Србије", зао је и опак сусед, који снује интриге и склапа савезе с "неверницима", арогантан, хвалисав и разметљив само када се осети јачим. Описујући надугачко и нашироко, и уз обилну употребу разгранате оријенталне речитости, сваки моменат косовске историје, турски ecсеllentissimo historico почиње најпре од њених узрока: он их види у пакостима и невољама које Турцима задају "невернички" суседи и због којих се Мурат одлучује да их смири и уништи. Назначени су и главни творци тих немира: "деспот Србије Лазар", затим "краљ Босне" и, као трећи, "владар Арбаније и Скадра". Сад-уд-дин после тога приповеда како је Лазар, осетивши зло које му се спрема, а "пун илузија", упутио посланике на све стране, с порукама суседним владарима о припремама "краља ратника": "Ако он уништи моју војску и разори моје земље, будите сигурни да ће разорити и уништити на исти начин и ваше. И ако сада пропустите ову прилику и погодност да се одупрете и супротставите, биће то приписано вашој лудости и немоћи. Али ако се сви заједно одупрете са својим оружјем и народима, биће лако сузбити непријатеља". Пошто је изнео овакву своју верзију Лазаревог апела, који је у српској народној поезији добио знатно другачији облик ("Ko не дође у бој на Косово..."), турски је историчар дао фантастичан попис Лазаревих савезника који су се на њега одазвали; били су то владари Босне, Италије, Угарске, Влашке, Албаније, Богданске, Пољске и Чешке. Следећи је моменат његове приче: осокољен бројем и множином савезника, Лазар отпрема Мурату посланика с дрским и увредљивим предлозима, "показујући мноштво, свирепост и моћ неверничких војника, да би застрашио вернике, и употребивши велику вештину у хваљењу, увеличавању и увећавању својих ствари". По Сад-уд-дину, Лазар је добио достојан одговор и пошто је Косово одређено за поприште сукоба, почеле су обостране припреме. У даљим токовима приповедање се зауставља код неуспелог покушаја Лазаревог да се са делом трупа препречи пут Муратов код Марице, који се свршава по њега срамотно; на доласку на Косово и распореду "неверничких" (хришћанских) и "верничких" (турских) трупа, које су биле у размери пет према један у корист оних првих; на већањима у табору хришћана (да ли да ударе ноћу)^[31] и у табору Турака (да ли да употребе камиле, како би застрашили противничке коње); на лошим и добрим околностима, и предзнацима пред битку и на Муратовој молитви Богу уочи судара, да га помилује и награди мучеништвом; на променљивости и колебању ратне среће и на турској коначној победи. Лазарева погибија констатована је суво, кратко и без драматичних и романтичних појединости са којима су је китили хришћански писци: "Немили Лазар умре од ране коју су му дали неустрашиви ратници". Тек после тога, турски историчар долази до кулминантне тачке свог приказа, а њу представља уморство самога Мурата. Срећан што је битка добијена, али и невесео и забринут што му Бог није услишио молбе и наградио га мучеништвом, султан је ишчекивао повратак својих бораца, који су се дали у гоњење неверника, када га је то што је толико желео достигло сасвим изненада. "Један од оних седам главних заповедника неверника, који је био рањен, а још жив, и сакривен у једном крду лешева, из страха од смрти, а видећи да тим местом пролази краљ с малобројним ратницима, тај неверни крвник (који је био славан под именом Милош Кобиловић), пошто је изгубио наду за свој живот, а да би стекао име и постао чувен, одлучи се да убије краља верника и даде се на тај тешки и опаки подухват. Стога се као нека грабљива птица подиже из оних лешева и претварајући се да ће се учинити верником, замоли за пријем, да би пољубио краљеве ноге. Иако су се дворски чауши трудили да га зауставе и удаље, било је то без користи, јер он није желео да се удаљи од славних вратију пре но што га краљ прими и саслуша, при чему је говорио: "Имам да кажем тајне и важне ствари". Стога се онај милостиви краљ, по свом урођеном милосрђу, сажали на њега и додели му част да пољуби његове краљевске ноге. A тад онај злочиначки и очајни неверник, претварајући се да ће пољубити краљевске ноге, приближи му се с оштрим и отрованим ножем, који је сакривен држао у рукаву, и тим ножем удари у чисти трбух оног побожног краља. На то, из крви која је шикнула из самртне ране земља постаде румена као ливада лала, а кад краљ паде на земљу од тог страшног ударца, свет доживе дан страшнога суда. Иако се овај несрећни и проклети неверник (према својој наопакој намери и злочиначкој замисли) овим срамотним делом прочуо и прославио, ипак је Краљ ратника светом вером, побожним ратом и личним мучеништвом, постао још чувенији и још славнији, носећи пред њим палму и барјак свог славног мучеништва..." Распричани и властитом реториком ношени Сад-уд-дин задржава се потом на многим другим детаљима – како се турски краљ веселио што му је Бог прихватио молбе и доделио му мученичку смрт, како се решила ствар наслеђа међу његовим синовима, Бајазидом и Јакубом, који је говор пред смрт одржао Мурат, и како му је тело сахрањено у Бруси – али је то све изван наше ствари и нема потребе да му овде поклањамо неку посебну пажњу.

Може бити занимљив одговор на питање у којој је мери Дубровчанин Братутовић верно и тачно преносио текст дела који је преводио; није при том, дакако, реч о његовом већем или мањем знању оба језика, од којих му ниједан није био матерњи, али је изван сумње оба познавао изврсно, већ је реч о склоности преводилаца његовог времена да се изворног дела држе углавном оквирно, и да га по потреби и где им се свиди проширују и скраћују или још и на пуно других начина мењају.^[32] У решавање тог питања нисмо у могућности да улазимо; ипак једну слутњу не бисмо прећутали. Преносећи, наиме, опис Милошевог подвига и дошавши до места где је српског јунака турски историчар презриво назвао "оним неверним крвником", сам Братутовић мора бити, – и човек би се у то заклео – дописао је у загради: "који је био славан под именом Милош Кобиловић" (chе со'l nome di Milos Cobilovich era famoso). Taј додатак Дубровчанин је могао ставити према историјама које су писали његови земљаци, а он их је читао (Орбин, Лукаревић), или према народним песмама, које су се певале у његовом граду, а он их је слушао.

Иако је Братутовић био Дубровчанин, па се његов превод Сад-уд-динове хронике већ и стога читао у његовом граду, приказ битке на Косову, који је у њој био дат није извршио никакав видан утицај ни на будуће историчаре, ни на усмено предање. И историчари и преносиоци тога предања, очигледно не без узајамне везе, понављали су верзију коју је забележио Мавро Орбин. Орбиновим Краљевством Словена легенда о Кнезу Лазару и о косовској бици досегла је свој потпуни и заокругљени вид, који је задуго остао неизмењен; тек новији гуслари Вукове епохе унеће у њу, под видним упливисањем са стране цркве, или барем неких њених представника, узвишени мотив Лазаревог небеског опредељења,^[33] и тако је још једном уобличити, али сада дефинитивно.

После Јакете Лукаревића први стварни и велики Орбинов дужник у нашим странама био је надбискуп барски и "примас Краљевства Србије" Андрија Змајевић (1624–1694). Овај учени Пераштанин, који је и у овом песничком раду ишао за примером дубровачких писаца, као историчар, у делу Држава света, славна u крепосна црковнога љетописа^[34] користио је Орбиново Краљевство Словена где год је то могао. Предмет му је, додуше, био сасвим друкчији: хтео је да изложи историју религије којој је припадао, почев од самога стварања света, па до 1675. године, када је свој спис окончао. Али поред ње, излагао је и историју светску, а као велики и ватрени Словен, уплитао је у своје дело и многе догађаје из историје словенског племена, чију је старину и распрострањеност видео у оквирима које им је и Орбин давао. A у словенским стварима Орбин је за њега био врхунски ауторитет, коме је он без резерве веровао и коме се најдубље поклонио реченицом у којој занимање привлачи не само његово високо признање Орбиновим заслугама, но и њена изразито барокна формулација: "На свијетло пода чињења и јунаштва толико стара, колико нова нашега словенскога народа (...); славећи свој славни народ славу себи након себе стече". Преузевши из Краљевства Словена многе чињенице, приказе догађаја, као и оцене личности и збивања^[35] он је то учинио, разуме се и са описом косовске битке.^[36] Али учинио је то наш добри Пераштанин на начин и у мери којима пре приличи име превода и преписа, но служења претходном литературом; и сам један поглед на упоредо стављене текстове, Орбинов и његов, показује то непобитно:

Само за две ситне појединости могло би се рећи да у Змајевићев текст нису ушле из Краљевства Словена, јер их тамо нема или нису на тај начин формулисане, него је њих перашки "философије научитељ и богословац" додао према другом свом извору. Једна је од њих у речима Моја вјерo u њевјеро из Лазаревог обраћања Милошу, које сви памтимо из народних песама косовског круга и које је, како видимо, одатле памтио и Змајевић; а друга је у Милошевом одговору на кнежеве сумње Фала ти, кнеже господине, на дару u здравици, које су такође рефлекс из усмених песама, али сада понешто модификован и измењен.

Захваљујући силном утицају што га је Орбинова песничка визија наше прошлости за све те векове вршила, било непосредно, било уз помоћ Саве Владиславића "Грофа рагузинског", који је текст дубровачког дела превео на руско-словенски језик (Кніга історіографія початія имене, славы, u разшiрeнiя народа славянскoгo u uхъ царей u влад телеи ..., Санктпетербург, 1722), или грофа Ђорђа Бранковића, Јована Рајића и осталих наших историографа XVIII века, који су се на њега наслањали, кад мање, кад више, али увек уочљиво, косовска легенда постала је такорећи опште место нашег осећања властите прошлости и наше националне идеологије. A одатле па до тога да она постане и велика тема наше уметничке књижевности истога времена био је потребан само један корак; тај корак, међутим, никада није начињен у потпуности.

Богата и разноврсна дубровачка књижевност XVII века понајпре је била у прилици да се у потрази за темама окрене трагичним догађајима на Косову 1389. године, које је предање употпунило, а у многоме и улепшало, појединостима о којима историја ништа не зна. Та прилика је чак била двојака. Било је врло природно да круг збивања око судбоносног боја, са моћним личностима кнеза Лазара, Милоша (К)обилића и Вука Бранковића, које су им у средишту, ондашњи песници у Дубровнику изаберу за основни предмет и главне јунаке својих епова и својих историјских драма. Из неких разлога, у које никада нећемо довољно пронићи, то се ипак није догодило.

Косовски догађаји и њихови протагонисти били су као створени за барокне епосе, које су писци онога времена радили на широком плану и везујући за њих врхунске амбиције. Ти догађаји, који нису били ни временски сувише близу, да би их читаоци до детаља памтили и да им се не би смела додавати песничка домишљања, нити пак сувише далеко, да би при читању изазивали неразумевање и досаду, могли су постати веома погодна епска материја управо према поетици и песничкој пракси Торквата Таса, тада највишег законодавца у тим стварима. Упркос томе, дубровачки песници, почев од Џива Гундулића, који је за своје животно дело изабрао тему убиства турског султана, узимали су за своје епосе врло актуелне и, ондашњим релацијама мерено, такорећи јучерашње сукобе хришћанског и мухамеданског света, или су, као Палмотић., сматрали да је значајније да опевају живот Исуса Христа, или су посезали за биографијама појединих светаца, нарочито оних који су прво били грешници, па су се после покајали и скрушили, али и оних из сасвим свежих времена, који су се истакли борећи се и страдајући за ширење вере, или су се најзад окренули појединим драматичним и преломним тренуцима саме дубровачке историје. Што су они, тражећи теме за своје епосе, заобишли косовску легенду, разлог није свакако у томе што су ту легенду осећали као далеку и страну, било на који начин или буди из којих разлога. То најбоље потврђује околност да је она, ако и није баш ниједном узета за централну тему неке дубровачке епске творевине, ипак присутна или читава, или са појединачним својим фрагментима у ондашњој епској поезији.

Градећи својим историјско-романтичним епосом Осман раскошни и својеврсни барокни мозаик, Џиво Гундулић је, саобразно свом осећању "словинства", за веома битан део тог мозаика узео српску историју, поред историје пољске и турске, које ни иначе не би могао мимоићи. У његово дело, које је полагано настајало у годинама пре 1638, када је песник умро, не успевши да га оконча, али које је, упркос томе, током протеклих столећа било од скоро несагледивог дејства, ушло је на тај начин и све што је највећи дубровачки песник сматрао непобитном историјом кнеза Лазара и косовске битке, а што је у ствари било оно што се могло прочитати у Краљевству Словена Мавра Орбина. Али ту историју он није изнео целовито и на једном месту; више је волео, напротив, да је разложи и да поједине њене делиће уграђује у свој епос где му се допадне и у мери коју је сматрао довољном. Једном ће то бити у говору мудрога хоџе упућеном младоме султану, када он свога цара наговара да нађе себи жену из владарске куће, и у њему ће се правити алузија на Оливеру, кћер кнеза Лазара, удату за султана Бајазита:

Грчкијех царв и деспотв
рашких, кћери господичне,
рајска бјеше кијех липота
бјеху царом љуби сличне.

Твоји дједи тога цића
унуци су били царв
славна Ивана Палкошића,
Ђурђа деспота и Лазара.
(Осман, певање II
стихови 333–340)

Кнеза Лазара и његових кћери сетиће се дубровачки песник још на другом једном месту, овога пута у потпуности према Орбину:

Диже се искат у свом двору
Лазар, деспот од Сервије,
два јунака по избору
да уда за њих кћери двије:
лијепу и младу Вукосаву
дв Милошу Кобилићу,
а поносну и гиздаву
Мару Вуку Бранковићу.
Од Маре се и од Вука
славни деспот Ђурађ роди... (VIII, 441–450)

У осталим случајевима Гундулићеви стихови враћаће се на косовску битку и на Милошев подвиг у њој, и сви ти прекратки спомени биће изазвани понеким тренутком приповедања: – када се набрајају догађаји опевани у народним "бугаркињама":

У њих живе слава обилна
кэ Кобилић стече мудри
кад ханџаром цара силна
на Косову смртно удри (III, 72–76)

кад се описује пут султановог поклисара Али-паше кроз српску земљу којом пролази идући за Варшаву, где треба да склопи мир:

Ага и остала дружба своја
на Косово дође пака,
гласовито поље од боја,
гди уби Милош цара опака (VII, 425–428)

или кад у предсмртним часовима Осману пролази кроз главу дуга поворка његових предака, као и славна дела која су они чинили држећи у руци исту ону отманску сабљу која се њему сада силом одузима:

С овом Мушан срца смина
Дренопоље прими у сили
и деспота Вукашина
разби и с главом још раздили.
Ш њоме Мурат други ступи
напријед јакно стријела плаха,
да под Витош све покупи
и у Косово поље ујаха;
и деспота туј Лазара
ш њом би јоште погубио,
клети Милош да с привара
невјером га није убио (XX, 189–200)

Косово и Милошев подвиг долазе, на сасвим особен начин, и у имагинарној "попијевци" коју неки пољски "господичић" пева краљевићу Владиславу "да од пута труд му скрати". У тој песми глорификују се дела пољског престолонаследника која је он већ начинио, па се наводи порука неке "сиве птице" у коју она ставља обавештења о претећем кретању султана Османа и савете како да му се Владислав супротстави. Између осталога вели се ту да пољски краљевић отправи кнеза Радовилског на Витош и "проз Планину стару", где би Владиславу обезбедио:

Немањићу да Стјепану
намјесник си круне царске,
чим под тобом земље остану
србске, рашке и бугарске,

док би Сењавски и најбољи витезови били послати да усаде "добитни стијег" на старо Никопоље. Савети сиве птице теку затим овако:

Скокни коња по Косову,
гди уби Милош цара опака,
а к бијелому Смедерову
пошљи киту твих јунака.
Дух да одахне и почине
укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине,
кијех зет Мурат ожалости (X, 181–184, 193–200)

На пола века после Џива Гундулића и његова Османа дубровачка поезија добила је ново песничко виђење косовске битке, и опет је оно као фрагменат уклопљено у велику епску целину. Њега та поезија дугује властелину Јакети Палмотићу (1625–1680), који је био изванредно значајан државник и дипломата, али куд и камо скромнији песник. У свом великом епосу Дубровник поновљени, у коме је показао амбицију да се такмичи с Гундулићем, а остао је само његов епигон, опевао је напоре Дубровника да поново стане на ноге после катастрофе која се на њега сручила 1667. године. И у тој катастрофи, као и у тим каснијим напорима, сам Палмотић имао је огромног удела: земљотрес му је усмртио читаву породицу, а он је затим сву своју личност ставио у службу обнове Града и учвршћење Републике. Његов епос слика је Дубровника из тих година, а у њему се, између другога, најопширније приказује посланство у које су с харачом били упућени на Порту Палмотић и друга херојска фигура истога доба Николица Бунић.^[39] Девето од укупно двадесет певања Палмотићевог епоса описује њихове застанке у Милешеви и Новом Пазару и њихов пролазак преко Косова.^[40] Усред славнога поља поклисари су наишли на камени мост, који су становници назвали Бабиним Носом, и за који су везали једну од измишљених епизода из давнашње битке. Та је епизода у косовској традицији сигурно била свежијег постања, а сумње нема да су јој извори локални и да потичу са Косова. Ту се испрела прича како је Милош, пошто је извршио свој завет и убио султана Мурата, почео да се пробија кроз турске редове, желећи да се врати Лазаревој војсци, и како га Турци, уза сву своју бројност и силовитост, никако нису могли савладати док им год нека баба није у томе помогла. Прича је у наставку имала више варијанти: по једној, баба је Турцима саветовала да окрену оштре мачеве (по некима: копља) врховима у вис не би ли се тако на њих набо Милошев коњ; по другој, Милош се у бекству сакрио у њену кућу, а она га је проказала гониоцима. Завршетак је у обе варијанте јединствен: тек на тај начин савладан, Милош је за освету одгризао нос проклетој баби која је проузроковала његову погибију.^[41] Слушајући ту причу на пролазу Косовом, Палмотић је упамтио њену другу варијанту и после је пренео у читке осмерце свога спева:

Уз Лаб ријеку обраћају
и сред поља како море
од камена мост гледају,
нос да 'е Бабин то говоре.
Худе бабе, којој с зуби
Кобиловић нос одгризе,
кад Мурата цара уби,
тер у кућу ње сакри се;
бивши га она указала
клетијем Турцим у невјери,
којијех сила бјеше устала
за јунаком у потјери.

Дубровчанин Јакета Палмотић био је извесно први писац који је забележио ту причу; после њега, она ће ући и у друге списе – један је од њих Троношки летопис, на пример – а нису је заобишле ни поједине народне песме или песме које су, као народне, смишљали људи на неки начин већ упознати с литерарним изворима.

Палмотић је на Косову видео, разуме се, и гробницу у којој је, према турским обичајима, била сахрањена султанова утроба, и коју редовно помињу и други ондашњи путописци:

Гори више остајаше
у истом пољу зграђа од гроба
укопана гдје стојаше
убјенога цара утроба.
Тијело онда му с многом части
к Дренопољу бјеху однили,
кф мирисне тад помасти
бјеху унутра напунили.

Сусрет с косовском причом о жалосном Милошевом крају и пролазак поред Муратовог турбета нагнали су Дубровчанина да забугари у тону жалобних народних песама, за које је и иначе познато да их је волео, о великој и страшној бици која је представљала такво крвопролиће и однела толико живота "славних војевода" и "господе", а од које су, после свега, остали на њеној негдашњој позорници тек незнатни трагови:

Ах, која се тијех времена
бјеше туди крв пролила,
земља костим би скровена,
крв све бјеше омастила.
Koје славне војеводе
гласа у свем неумрла,
и кэ силу од господе
љута бјеше смрт сатрла!
И видјет се не могаше
сред равнога поља тога
нег гдје биљег мао сташе
од јунаштва толикога.

Таква констатација управо је мамила на размишљање о неумитној пролазности светских ствари и човекове славе, па би у тој барокној епоси, а Палмотић је њој припадао сваким делом свога бића, било тешко, ако не и немогуће, наћи песника који би одолео искушењу да јој се не препусти на начин на који је то и Палмотић учинио, сигурно без тренутка предомишљања:

Вријеме крати и сатира
гробље и сваку ину дику,
глас у слави ки се стира
гине, словит Неће у вику.
Краљевства се сатирају
на скончање вас свијет хрли,
а човјек је сам у вају
ер је створен да је умрли.

Ако су дубровачки епски песници пропустили прилику да начине косовску епопеју, драмски песници тога доба још су мање помишљали на косовска збивања, иако су она била не мање погодна као материја драмске књижевности. У тим збивањима има у обиљу и правих трагичних сукоба, и неразмрсивог клупка супротних хтења и судара међу собом противних карактера, и правих драмских заплета и трагичне катастрофе, опште и појединачне, која би на гледаоце оставила снажан утисак сажаљења и страха и произвела жељено катарактично дејство. Да су само знали да је баш у те године један Енглез, Тома Гоф, студент теологије и аматер-писац, био бољег слуха од њих?! Он је 1617. године на једној студентској позорници у Оксфорду приказао своју драму Одважни Турчин или Мурат Први, додуше више него скромну по песничкој вредности, али за нас нарочито занимљиву с обзиром на околност да јој је главни јунак Милош Обилић.^[42] На жалост, Дубровник XVII века није био Оксфорд, и далеко од тога, и у његовој књижевности нису као у књижевности Енглеске постојале традиције историјске драме. Уместо да од косовске приче начине најзад истинску националну драму, дубровачки песници више су волели да иду за италијанском модом и да својој публици приказују сладуњаве и садржајем обично претанке драме о измишљеним пастирима и о њиховим не мање измишљеним љубавима за исто толико измишљене пастирице и виле, или онда омиљене мелодраме на одавно и до засићености коришћене епизоде из митологије, из античких спевова или из италијанских романтичних епоса. Чак и онда када су, радећи те нестварне драме, на позорницу изводили, као њихове јунаке, личности наших имена, а радње тих драма смештали на српске, босанске или хрватске средњовековне дворове, били су то уистину само привиди, јер су и те личности и радње у које су оне уплетене потицале из сувремених италијанских мелодрама, које су само споља и ћудљивом игром дубровачких аутора биле локализоване, али се испод њихових овлаш стављених маски и на брзу руку прилагођених костима јасно распознаје њихово туђинско порекло. Палмотићев Павлимир, за који је употребљена позната легенда из Летописа попа Дукљанина, према њеној италијанској верзији коју је дао Мавро Орбин у свом Краљевству Словена, представља изузетак једино по теми, али по свему другоме иначе то је исто тако типична мелодрама.

Међутим, и из тих ефемерних драма косовске личности и теме нису до краја изостали, толико је била привлачна моћ тог догађаја и неких легендарних додатака које је у међувремену он био добио. У том је смислу далеко најинтересантнији Гундулићев нешто млађи сувременик и дубровачки властелин такође Џоно Палмотић (1607–1657). Тај изузетно плодни драмски песник написао је велики број пасторала, мелодрама, "мужика" и балета, које су позоришни аматери из године у годину приказивали тадашњој дубровачкој публици. У двема од њих непосредно се јављају протагонисти битке на Косову, кнез Лазар и Милош Обилић. Једна је с насловом Глас, а представља неку врсту барокне ревије живих слика, којима се на позорницу изводе најзнаменитије личности словенског света.^[43] Te многобројне "свијетле царе, и бане, и краљеве, ким се диче све словинске ове стране" довео је у Дубровник Глас – који је персонификација славе – да их прикаже пред становницима слободног "словинског" града,

ер њихова крепос многа
и замјерна под небеси
од језика словинкога
свеколике земље уреси.

на захтев Гласа, једну за другом од тих знаменитих историјских личности показују и глорификују његове "дворкињице" Хвале, које су, као и он, персонификације, а има их у свему шест. Словенско племе и његови најистакнутији представници схваћени су овде потпуно У духу и маниру Краљевства Словена Мавра Орбина и под несумњивим његовим утицајем. Међу Словене су, тако, убројани "Лесандро, цар велики", његов отац Филип и краљ Пир, којима "словинска се земља хвали"; ту су се даље нашли цар Диоклецијан, "у словинској рођен страни, сред храбрене Далмације", и цареви Јустинијан, Деције и многи друга; Словени су потом краљеви Гота и Вандала, хварски Дмитар и готски Тотила, па за њима и пуно других, легендарних и измишљених, све до Чеха, Леха и Павлимира. На тле историјске стварности Хвале ступају тек указивањем на цара Стјепана, који је стекао велику славу, добивши јунаштвом "круну од славе, име од цара". Први је до њега Ђурађ Деспот, а до овога наш кнез Лазар, о коме "Хвала друга" казује поносно:

кнез је Лазар над свијем први,
ки словинске витезове
супроћ турској нука крви.

Низ историјских личности настављају онда Сандаљ Хранић., Петар витез и "Хрвоје, бан од Спљета", да ред дође напокон и до и за нас средишњег:

Они је јунак чина плаха
Кобиловић Милош вриједни,
кога одлуци подат страха
не могоше труди ниједни.
За указат он Лазару
час и вјера кф се љуби,
живот узе турском цару
племенитој у погуби.

Низ се још задуго не прекида, али нас овде више не занима; у њему су, само да поменемо, Ђурађ Скендербег, "славни Јанко војевода", краљеви Матијаш, Лудовик и Шишмундо, Секула сестричић, Михајло Свилојевић, Вук деспот, Шишмунд Батор, Михајло војевода, с неколико жена ратница из "словинског" света.

Ову своју ревију Палмотић није правио из чисте барокне тежње за необичним и шареним; она је имала своју јасну намеру, утилитарну и патриотску. Њом је требало развити осећање словенског поноса код Дубровчана, јединима слободнима, усред до краја поробљене, "словинске земље родне", коју сад "плешу лави и змије, отровнога пуни једа" – алузија и више но јасна на Турке и Млечиће! – али и улити им срчаности да ту своју "слободу вјечну", тада често довођену на руб најстрашнијег искушења, бране свим снагама и по сваку цену, попут славних "изгледа" херојства и јуначке врлине, које су им пружале ове живе слике.

Још је једном Џоно Палмотић одступио од уобичајене тематике својих мелодрама, античке и митолошке, романтичне и фиктивне, и у том су му случају мотиви били родољубиви и, безмало, пропагандни. Реч је o ситном и неугледном његовом делу Гости града Дубровника, од једва неких сто седамдесет осмераца, које није ни ушло у корпус његових дела, па је стога већини књижевних историчара остало непознато.^[44] У том мелодрамском балету он је начинио праву смотру "господе словинске, угарске и босанске". Ту чудну смотру, која је знамените личности из историје и народне поезије преобразила у нацифране барокне марионете, отвара Ђурађ Деспот, а закључује наш кнез Лазар, који и овде долази под именом Лазар Деспот.^[45] Поред њих, на позорницу излазе, да пред дубровачким дамама и господом, који су публика, кажу по неколико строфа у славу Дубровника, још и Јерина, Вук Деспот, син краља Радослава Бранислав, Стјепан Котроманић, Сандаљ Хранић, Радослав Павловић Михајло Свилојевић, Херцег Стјепан, Јанко војевода, Секула сестричић и Милош Кобиловић. Већина њих сећа се, са наглашеном захвалношћу, добара које им је Дубровник некада учинио, дајући им гостопримство или штитећи их у најтежим њиховим часовима; остали напомињу шта су они Дубровнику даровали заузврат. Свима као да је једино стало да Дубровнику пожеле што више добра или да га похвале што громкије, као Вук Деспот, на пример:

Од српскога свега пука
подунавске сред државе,
од Деспота бит ће Вука
свуд хваљене твоје славе.

Као што се и могло очекивати, Милошу Кобиловићу писац је одредио да се сећа свог јунаштва на Косову, али да се и он на крају свог кратког наступа поклони дубровачкој господи уз галантни комплименат по барокном бонтону:

Цијеним да се разумјело
и припјеват чуло од давна
мк смионо бојно дјело
врх Косова поља равна.
Jа сам они исти био
Кобиловић огњевити
ки сам цара погубио
за Деспота осветити.
Сад на службу ваше власти
сабљу пашем и мач бојни,
за узмножит вјечне части
којијех јесте ви достојни.

Још неприродније у овом балету изгледа кнез Лазар и још је мање он приличан лику на који смо се свикли према легенди или према историји. Њему је намењено да изјави како су се "сви босански свијетли бани и војеводе" окупили овде да се заједно с Дубровчанима радују што се њихов град, после земљотреса 1639. подиже "из пламена у ком гори" попут "славне фениче" и да, у своје име, завршном строфом пожели Дубровнику:

Расти, расти, дижи зграде,
узвиси се до небеса,
племенити славни граде,
пун слободе, пун уреса.

3

Песницима, ерудитама и љубитељима поезије из Дубровника и Боке Которске дугујемо захвалност за најраније записе народних песама о бици на Косову. Тих песама нема много – за сада их знамо само четири, али без устезања може се рећи да су оне само малени део песама које су у тим ранијим вековима настале. Све су из реда такозваних бугарштица, то јест песама дугог, тромог и жалобног стиха, који је косовским догађајима најбоље и пристајао. Али да тих старих Дубровчана и Бокеља није било, или да у њима није живела тако снажна љубав за "словинску" прошлост и њене споменике, данас не бисмо имали ни тих песама, а вероватно не бисмо чак ни знали да их је уопште икада било.

Најстарију од познатих бугарштица забележио је Ђуро Матијашевић. (1670–1728), слаби дубровачки песник, али срећом неупоредиво већи старинар, лексикограф и зналац широког интересовања. Мислимо да можемо рећи како је дошло до његових записа усмених песама. Он је био један од оснивача и главних покретача дубровачке "Академије испразнијех", која је, супротно од онога што је наговештавало њено име, требало да буде средиште интензивног песничког и научног рада у граду у коме су поезија и наука неговане одувек.^[46] Међу задацима те академије био је "илирско" -латинско-италијански речник, чија је израда поверена малој групи у којој је Матијашевић био душа и једини делатни члан. Сакупљајући грађу за тај речник, који није отишао далеко, јер је Матијашевић био присиљен да напусти Дубровник, овај ерудита марљиво је пребирао по "словинским" рукописним и штампаним књигама и из њих исписивао параграфе, реченице и речи које су имале бити грађа за његов речник. Склоност према историји словенских народа и лексикографски рад довели су Матијашевића и до усменог песништва, које је и он, као и други у то време, схватао као докуменат прошлости и врело примера народног језика.

Као и остале народне песме које је забележио,^{[47 ]}Матијашевић је једину своју бугарштицу с косовским мотивом морао чути у родном граду или у његовој најближој околини; о неким његовим путовањима изван тога подручја пре него што се одселио у Рим ништа се не зна и без сумње није их ни било, а и својим језиком уосталом песма упућује на дубровачки крај. Изворно она није имала никаквог наслова, а дуги наслов под којим је штампана ставио јој је тек касније преписивач и редактор дубровачког рукописа, Иван Марија Матијашевић,^[48] који је иначе био нећак Ђура Матијашевића. По својој садржини, ова бугарштица стоји потпуно по страни од косовске традиције како ју је фиксирао Мавро Орбин: нити је из ње проистекла, нити је на њу утицала. То може значити да је песама с косовским темама било и много више и далеко разноврснијих но што бисмо према случајно сачуваним записима смели да слутимо.

За "попијевку" Матијашевићевог записа узет је догађај после битке, а усмени певач локализовао га је негде изван Косова. Кнегиња Милица (Милица Лазаровица) ишетала је из свог двора – не каже се да ли је он у Крушевцу – и у "језеру црне крви" наишла на рањеног и незнаног "гиздавог господичића", који је овамо доспео "из сред поља од Косова". Код њега се она распитује за исход битке и за судбину "Лазара господара" и свога зета Милоша. Испоставља се да је рањени витез управо тај њен зет, који се у "попијевци" зове Милош Драгиловић, што је већ једно одступање од традиције какву налазимо код Орбина и другде. A што га Милица није већ на први поглед познала, сам ће Милош наћи објашњење, и оно делује чак и уверљиво: његово лице, које је раније сијало "како цвијетје мјенделово", сада је "од рана и болести потамнијело". На то, међутим, долази и друго изненађујуће одступање од традиције: Милош сам вели Милици да је "утеко са Косова рањен поља", а сви познати извори казују да је он сасечен на Косову одмах по убиству Муратовом или недуго после тога, када је покушао да се пробије до српске војске. Из његовога разговора с Милицом дознајемо, чак у два одвојена стиха поновљено, да је он ожењен "њеном јединицом ћерком", што је нова необичност Матијашевићеве "попијевке", јер народна традиција зна за пет Лазаревих и Миличиних кћери, па је по њој и Милош један од петорице њихових зетова. Што Милош даље говори представља његову последњу, предсмртну поруку и своди се на чист песнички мотив, без икаквог ослонца на било шта у историји или традицији; али није зато без лепоте, и неке дискретне, господске туге, која читаоца обузима док прати Милошево растајање са свим што је у животу имало за њега неког личног, људског значења. Рањени Милош моли "пуницу" да му из "свилених шпага" извади мараму од свиле што ју је извезла његова "вјереница" и да овој понесе "стотину златнијех дуката" који су у марами; да вјереници понесе и његов "пус клобук камиловац", који је она "својом руком накитила"; и да јој поручи, најзад, да његовога "пуста коња великога", пошто протекне осам дана, покрије свилом до копита и пусти у зелену планину, "ко пјешице изиде, нека се на коња врже".

Друге две бугарштице о Косову записи су дубровачког песника Јоза Бетондића (1709–1764).^[49] Бетондић их је забележио, као и све друге од укупно осамнаест "попијевака", колико их од њега имамо, у Дубровнику, а можда и на Пељешцу одакле је пореклом и где је дуго живео.^[50] Једна је од њих знатно краћа, али је она можда и непотпуно записана: приповедање се у њој прекида некако нагло, па читалац осећа да јој прави завршетак недостаје.^[51] Редактор зборника у коме је њен текст, малочас поменути Иван Марија Матијашевић, дао јој је наслов Како се свадио Милош Кобиловић u Вук Бранковић, јер јoј је предмет позната препирка Лазаревих кћери око порекла и јунаштва њихових мужева, и сукоб који је после тога, а због тога, настао између ове двојице. Завађеним сестрама у овој песми не казују се имена, него певач једну доследно зове "Вукова вјереница", а другу "Милошева вјереница", што би упућивало ка закључку да је "попијевка" независна од Орбинова Краљевства Словена, а исто тако и од његових извора. На извесну самосталност њеног незнаног творца у обради омиљеног мотива указује и то што повод свађи нехотично даје сама "Милица, Лазара кнеза", која седећи на прозору између кћери и гледајући свог мужа окруженог зетовима, неочекивано уздахне:

Лијепо ти је Лазара међу зетим погледати
ма бих дала, Милица, моје у глави црне очи
да је Вуче Бранковић ко и Милош Кобиловићу.

Даље све иде познатим редом. "Вукова вјереница" узвраћа на то с презиром да је њенога мужа родила "лијепа од града владика", а Милоша и родила и под кобилом отхранила "једна млада Влахињица", нашто од сестре добије још пркоснији и презривији одговор, у коме је нарочито погађају речи:

Ма би она кобила до два Вука прискочила
и њему би избила задњом ногом спредње зубе...

Ударац који је Милошева "вјереница" добила руком на којој је био прстен с дијамантом, њено цвиљење "под зелену под наранџу", дочеци Лазара и Вука од стране њихових "љубовца" и прихватање њихових коња, а одсуство Милошеве "вјеренице" у тој прилици, срџба Милошева кад сазна шта се догодило и његов сурови обрачун с Вуком, у коме га је "ухитио за јуначко танко грло", бацио на "јуначку црну земљу", ударао "десном ногом" и избио му "два здрава зуба из русе главе", – све су то даље појединости кобног судара који је настао ни из чега и који је једва својим молбама стишао сам кнез Лазар. Пре једног века Српско учено друштво одбило је да ову песму штампа зато што се у њој прослављени српски јунак назива Кобилићем, како га, уистину, зову сви старији извори, а Богишић није хтео да то преправи у Обилић, како је од њега захтевано; у та времена на прошлост се још увек гледало с романтичарским улепшавањима. Данас, међутим, у песми сметају далеко претежније њене мане: она је без поезије, без психолошке уверљивости, без лепоте; а Милошев лик у њој не чини непривлачним његово презиме, већ његов груби, неразумљив и немотивисан чин, управљен против човека чија се кривица нигде не казује и ни из чега не види.

Друга бугарштица о Косову у запису Јоза Бетондића безмало је читава једна "Лазарица", какве су у прошлом столећу покушавали да склапају, без особитог успеха, учени појединци међу нашим људима, али и неки странци.^[52] И ова бугарштица делује као такав један вештачки покушај, који је начинио неко – могао је то бити и сам Бетондић – на истоветан начин, само знатно раније и, ако је то доиста случај, пре свих других. У њој као да је спојено више посебних и краћих песама или "комада од различнијех косовскијех пјесама", како би то Вук рекао, те је услед тога она испала предугачка и дужа од иједне песме овога рода. Te одвојене песме могу се и јасно назрети: прва би била песма о Бушић Стјепану, који страхује да не закасни на бој, и његовој "љуби", која је снила сан пун злих слутњи и зато безуспешно покушава да га одговори од одласка на Косово (стихови 1–58); друга, која би почињала стихом "На прозору бијаше Милица Лазара кнеза", за садржину има разговор кнегиње Милице и Милоша Кобиловића, у коме она њему излаже свој сан, а он јој даје црно и страшно његово тумачење, и затим, под притиском тога тумачења, њено настојање да задржи "једнога од Југовића", завршено неуспехом, као и у другим песмама (стихови 59–108); трећој би почетак био "Веће Лазар изиде из својега б'јела двора" и у њој се приповеда како је кнез стигао с војском на Косово и како је, подстакнут клеветом Вука Бранковића, на вечери наздравио Милошу Кобилићу, а овај му узвратио заклетвом да неће "издаје на Косову учинити" и заветом да ће сутра турскога цара, под његовим шатором, "ханџаром удрити у срце живо" (стихови 109–144); четврта је морала казивати о одласку Милошевом у турски табор, сутрадан, у пратњи његових "слугу" Ивана Милана и Николе Косовчића, о његовом убиству султана Мурата, а онда и о узалудном покушају бекства које је овде спречио "глас из облака", саветујући Турцима да му ставе пред коња "штите и сабље бритке"; ту су без сумње улазили још и Милошево очајно дозивање кнеза Лазара, циничан Вуков одговор, и Лазарев покушај борбе, све до кратког наговештаја слома, Вуковог издајства и Лазаревог заробљавања и довођења пред Мурата (стихови 145–222); последња би од тих првобитно одвојених, па овде накнадно у једну целину удружених песама морала приказивати све оно што се, после битке, одиграло у Муратовом шатору и последњи чин верности и витешке "дворбе" Милошеве кнезу Лазару, испољен у његовој молби да, супротно наређењу турскога цара, он, а не Лазар, буде сахрањен крај Муратових ногу, а Лазар, а не он, на султановој десној руци (стихови 223–253).

Пажљивим читањем ове бугарштице запажа се не само да спојеви нису свуда подједнако вешто изведени и да није довољно сакривена првобитна раздвојеност песама, него и да је Бетондић, ако је он то радио, или његов анонимни претходник, састављајући ову целину смео с ума поједине њене неопходне елементе или му се тог часа неке косовске песме једноставно нису нашле при руци. Тако он није узео у обзир песму о свађи Маре и Вукосаве, и о мегдану између Милоша и Вука, који је из ње произашао и у коме је Кобиловић избио Бранковићу "два здрава зуба из русе главе", како смо то већ видели. Али он није при том уочио да му је на тај начин остала слабо мотивисана Вукова клевета пред кнезом и "господом" да ће Милош "невјеру на Косову учинити", а да је поготово испало несхватљиво, чак и бесмислено, пуно подругљивости Бранковићево реаговање на Милошеве вапаје упућене кнезу Лазару за помоћ, пошто је убио Мурата и погубио силне Турке, али се коначно ипак нашао у невољи:

Влада' ми се Милошу, моје госпоско кољено,
покли хоћеш ратити и с Турцима бојак бити,
сад ћеш мени све зубе од једнога заплатити.

У овој дугој песми изненађују, осим тога, и неке њене упадљиве несагласности с традицијом како су је забележили Мавро Орбин и други историчари или како је налазимо у осталим песмама о славној бици. Тако је, на пример, за певача једне од песама које су ушле у њен састав Марица "плаха ријека" негде на Косову, или у његовој непосредној близини, и Мурат је, долазећи на "равно поље" да се на њему сукоби са српским кнезом, "паднуо" на њу са својом војском и ту вечерао и починуо, а и Милош је, убивши султана и кренувши под крвавом борбом према војсци свога "господара", сатерао Турке опет "на Марицу плаху ријеку". Откуд певачу те песме толика погрешка? У Краљевству Словена река на Косову такође је била погрешно назначена, али је то била Струмица, а не Марица. Највероватније објашњење које се може наћи за овакву погрешку јесте да је у свести тог певача Марица остала као река на којој су се сукобљавале турска и српска војска и да ју је онда, као стандардно, "стајаће" име пренео и када је затим певао о косовском судару. Даље је неподударање ове песме с традицијом у имену Милошеве "вјеренице", које овде гласи Даница, и долази у два маха, једном у Лазаревој "здравици" Милошу ("И тако ти, Данице, твоје л`јепе вјеренице"), а други пут у Милошевом узвраћају на њу ("И тако ми, Данице, моје младе вјеренице"). Код Орбина, међутим, а и другде, та измишљена Милошева вереница добила је име Вукосава, што певач ове песме очигледно није знао. Најзад, и сам је завршетак Бетондићеве бугарштице потпуно неконвенционалан и у пуној супротности са свим другим песмама о Косову, барем када је у њима реч о кнегињи Милици. Тај завршетак гласи:

Кад ми бјеше Милица тужне гласе разумјела,
бјеше јом се од жалости живо срце распукнуло.

Tа два стиха, испред којих нема ничег, и нема већ дуго, о кнегињи Милици остављају утисак нечега што је накнадно и насилно додато, што је, на брзину и без много смишљања, само незграпно прилепљено.

Последња сада позната бугарштица која за предмет има догађаје везане за битку на Косову забележена је у Перасту, а лако је могућно да је тамо и испевана. Нашла се у једном рукопису насталом почетком XVIII века и још није штампана.^[53] Она садржи следеће моменте: свађу Лазаревих кћери, Милошево злостављање Вука Бранковића, Вуково бацање сумње на Милоша, кнежеву вечеру и на њој здравицу Лазареву и Милошев узвраћај на њу, одлазак Милошев са још два "добра јунака", Миланом и Косанчићем, у турски табор, убиство султана Мурата, неуспели покушај Милоша и његових пратилаца да се врате натраг, сам бој и у њему Бранковићеву издају и Лазарево допадање ропства, и коначно Лазарево и Милошево погубљење и сахрану у једном гробу с Муратом, пошто су Турци претходно испунили Милошеву молбу да он буде под царевим ногама, а кнез Лазар на Муратовој десној руци. Из овога се види да је певач, – а можда је то и неки песник – из старога Пераста делом чинио оно што је у Дубровнику већ било учињено у управо помињаној Бетондићевој бугарштици: спајао је појединачне комаде у већу целину. У томе је Пераштанин поступао на свој начин, не oсврћући се на оно што је већ био учинио Дубровчанин, а извесно и не знајући за њега. Он је, како се то из горњег прегледа види, увео у своју јединствену песму и свађу Лазаревих кћери и Милошеву борбу с Вуком; он је тим Лазаревим кћерима смислио нова имена: "љуби Милошева" код њега је Мара, а "љуби Бранковића" назвао је Видосавом; он је однекуд имао уверавање "љуби Милошеве" Маре да се њен "храбар" не зове Милош Кобилић, јер њега "није кобила породила", већ се зове "витез Милош Ковилићу", па је то прихватио и сам и Милошу је такво презиме давао у току читаве песме; он и Милошеве побратиме не зове збркано Иван Милан и Никола Косовчић, како то чини Дубровчанин, већ им даје имена Милан и Косанчић, како ће их звати и сви каснији певачи народних песама (Милан Топлица, Косанчић Иван). Перашка бугарштица има још једну специфичност, која наводи на мисао да је око ње имао посла и неки учен песник, а можда и само он: у њој су доследно, то јест најпре после првог, а затим после сваког другог стиха, стављени шестосложни припеви, који са том правилношћу ретко када долазе у нашим старим записима.

Сва четири записа бугарштица која за предмет имају догађаје на Косову и око њега потичу из сразмерно новијег времена: најранији, а то је запис Ђура Матијашевића, у најбољем случају може бити тек с краја XVII века; најмлађи су записи Јоза Бетондића, и они су начињени чак око средине XVIII века; између њих по времену стоји запис перашки, који је настао у првим деценијама, а можда и у првим годинама, XVIII века. Ништа се не зна како су ти записивачи дошли до текстова косовских песама. Да ли су их сами чули и лично забележили? Да ли су их нашли већ отпре стављене на хартију и своје преписе направили са рукописа? Да ли их нису бележили накнадно и по сећању, доправљајући их на местима где их је оно издавало или, пошто су и сами били песници, "поправљајући" их на местима где им се чинило да ће боље звучати како они мисле од онога како је гласио изворни текст? Једва да смемо том низу питања без одговора придодати још једно: а нису ли неки од њих извесне између тих песама чак и у целини испевали сами, у духу, у маниру и у ритму поезије коју су знали и памтили, и кoју су могли, као што то често могу наши људи, да опонашају како хоће?

Било како било, песме које су нам оставили одражавају касније стадијуме у историји народног певања о Косову. Оне свакако нису варијанте песама које је слушао Мавро Орбин, још су мање варијанте песама које је слушао Лујо Цријевић. Али исто тако оне нису ни непосредни рефлекси Орбиновог, још мање Цријевићевог, излагања косовских догађаја. Једини закључак на који нас њихови записи овлашћују можда би био: и у овим странама где су они начињени певало се непрестано о омиљеној, давнашњој теми, с већом или мањом верношћу традицији и уз стално њено трансформисање, било у правцу њеног богаћења, код даровитих певача, било у правцу њеног осиромашења, код певача мање даровитих, али са сталним осећањем да се пева о значајном догађају прошлости који је битно одлучио о судбини целог "словинског" народа.

4

Оно што су пропустили да учине дубровачки песници барокне епохе, који о кнезу Лазару и о бици на Косову нису оставили ни посебан и целовит епос, ни историјску драму, покушао је да надокнади неки непознати Пераштанин, негде почетком XVIII века, а може бити чак и раније. Међутим, да ли стога што у књижевности није био особито вешт, или стога што му се журило превише или најпосле стога што је баш тако хтео, он је оба недостатка наше дотадашње књижевности покушао да отклони одједном. Тако је настао необичан и неприродан спој епоса и драме, у коме има и приповедачке нарације, али у коме такође поједини учесници прослављених догађаја казују свој део текста, како изгледа пред публиком која их слуша, а по свој прилици и гледа.

Такав утисак, пун неодређености и тешко разјашњивих тајни, оставља текст једног до сада необјављеног дела, несумњиво перашке провенијенције, које је све до пред крај прошлога столећа чувано у рукопису са почетка XVIII века, а од како је и тај рукопис нестао, које налазимо само у једном новијем његовом препису.^[54] На месту на коме би се очекивао наслов дела, долазе, у маниру средњовековних инципита, речи: Овди почиње бој Кнеза Лазара u зла сврха Милоша Ковиљића u издајника Вука Бранковића u девет браће Југовића на Косову Пољу на 24 цуња годишта 1348. Из тога би се са сигурношћу могло закључити да је у наслов улазило све што следи иза речи Овди почиње, што је и предугачко и недовољно спретно, али што је било у духу ондашње склоности за гломазне наслове. Аутор тог дела, као што се види, хтео је да у наслову буде хронолошки одређен, али је при том тешко погрешио: очигледно бркајући време једне косовске битке са временом друге, оне из 1389. с оном из 1448, он није био тачан ни у једном. Да се то не може тумачити као његова случајна омашка у писању, већ да је по среди доиста необавештеност о правом тренутку збивања које је узео за предмет своме делу, види се још и по следећем његовом месту, где је искључена и помисао да би могла бити реч о писарској омашци:

И тако згоди се на петнаес џуња
Видов-данак бјеше, а мјесеца пуна,
а Кнезу славноме бјеше крсно име
како му суђено би на њ да погине,
а рода тер лита Спаситеља бише
именом за казат, како закон пише,
тисућу и триста четрдесет и осам
кад Лазар погибе и његова војска...(453–460)

Како је перашки аутор дозволио себи толику грешку, кад ју је лако могао избећи, тешко је са оволике даљине и претпостављати, када за то нема ни најмањег трага који би нас некуда повео.

И из самог горњег навода види се да је перашко дело у стиховима. Намера је писца била да ти стихови буду наши стари дванаестерци, какви су у књижевности Приморја у употреби од краја XIV века, то јест да се сликују у паровима, својим срединама и својим завршецима, и да унутрашњи њихов склоп буде правилан, са главним одмором код шестога слога, где је и први пар рима. Али таквих стихова има тек за непуну трећину од укупног броја, какви су, примера ради, стихови:

поваздан и сву ноћ, колико јест дуга,
на софру да је моћ од друга до друга (61–62)

од твоје храбрости не могу све рећи,
ер друге жалости греду ти претећи " (141–142) ;

а ти се устави с војскоме за м а л о
прем да си на справи, да би се што з н а л о (263–264).

Кудикамо су чешћи стихови на много начина неправилни и несавршени, и у много чему недотерани и рогобатни. Још је од најмање штете кад се у њима не поштује ритам који регулишу споредне цезуре, код трећег и деветог слога, као у стиховима:

Видосави речем: | "Прими господара" (214);

нег на турску вољу | мој Милош учинит (252);

што Бранковић своди | мреже да не утече (258).

Много се осетније читаочевог слуха дотичу стихови у којима недостају риме по средини, а који нису нимало ретки:

неће се умолит то твоје м о љ е њ е,
зашто од Бога биће његово з л а м е њ е (305–306);

ер силу дан стоја, тужећ се плакаше
зашто му се нигда већe не надаше (355–356) ;

а Кнезу славному бјеше крсно име,
како му суђено би на њ да погине (445–456),

а веома га непријатно рањавају стихови без риме на завршецима стихова, и који су само нешто ређи:

Миле и Косанчић, три твоје поглавице,
твој храбрен Обилић, тве златно узглавје (361–362);

кад их скупа в и д и Деспот у састању,
вјерова, у б л и д и, фати се за браду (373–374) ;

Станишу, Радоњу, ки мало дружине
имају на коњу, а у свем је витез (481–182);

како су барјакчије и главе од чете,
ка' се војска бије, да војску устеже (711–717).

Али несумњиво најтврђе делују, и утисак чисте прозе остављају, стихови без икакве риме, који су додуше још ређи, али и њих ипак има у приличној мери.

ал' не знаш, витеже, да вук кожу дере,
испод ње издира и месо потеже (763–764);

што се Милош врати и опет изљезе,
све то била шкода Лазарове војске (845–846);

проклето владање које му дах у руке,
и проклете спендзе, кад му дах улафе (1129–1130).

Да грађењу стихова Пераштанин није био много вичан и да је стога прибегавао олаким решењима запажа се затим и по обиљу неправилних рима, које је нештедимице расуо по делу (гради-постави, 7–8; Лазару – збору, 31–32; коњу-мољу, 201–202; страх-натраг, 245– –246; нами-љубави, 271–272; бише-сједоше, 349–350; прве-главе, 431–432, итд.). Поједини парови дванаестераца сачињени су искључиво од тих рђаво скованих сликова:

тад заљуском удри с рукоме с прстени,
да Мари помодри и лице потамни (75–76);

уживаше земљу, градове и с е л а
и милости вељу, а сад жалост веља (151–152);

а теби, невољни Лазаре, три бише
пророци тер вриједни, и од свијех згоди се (395–396).

Исто тако падају у очи, и нипошто нису изузетак, и стихови који – и по ондашњем начину бројања, а не само по нашем – имају слог или два више, или им, супротно од тога, понеки слог недостаје где га очекујемо и где би га морало бити.

Пуне истине ради, треба рећи да све такве, и многе друге сличне, формалне несавршености перашкога дела не иду увек на рачун његовога аутора, иако је најчешће извесно да им је узрок једино он. Незгода је, наиме, што то дело није до нас стигло у рукопису, а самим тиме ни у облику у коме га је оставио писац, већ у далеко каснијем и сасвим несигурном препису, начињеном са неке његове исто толико непоуздане копије. Већ у тој претходној копији било је погрешно схваћених места, испретураних и наопако прочитаних речи, понављања и прескока, а у посебно великој мери и сваковрсних огрешења у облицима речи. Ако су се ова последња дешавала на завршецима стихова, односно полустихова, откривале су их риме и тада их је лако било отклонити; тако, на пример, кад су се у том положају нашле речи мјере – простире, сједе – виде, вриједност – крипост, Угрина – остину, однијет – узнијети, бити – учинит, тако – овој, дјелом – милом, онога – својега или ријети – напити, на први поглед видело се да су уместо подвучених изворно морали стајати облици мире, сиде, вридност, Угрину, однијети, бит, такој, дилом, онега и ријети. Али када није било тако сигурног водича, као што су то у оваквим случајевима риме, није било ни помоћи у трагању за правим неисквареним пишчевим текстом, и тада се морамо задовољити и овим који се нудио. У истој смо неприлици и на неколико места где је текст оштећен услед механичких лакуна у рукопису, а које се никаквим наслућивањем нису дале попунити. Ту најчешће недостају појeданачне речи (као у стиховима 118, 119, 138, 139 и 371): у четири стиха (159, 659, 660 и 666) изгубљен је по један полустих а само је празнина остала уместо читава два стиха, (464 и 589).

Дело по себи није велико: по свему судећи, оно није имало више од 1172 стиха, при чему су у збир узета и она два изгубљена, као и четири друга (473–474 и 587– 588) који представљају непотребно понављање истоветних претходних стихова (471–472 и 501–502). Споља гледано перашко дело је драма и због тог његовог облика историчар с краја прошлога столећа, Срећко Вуловић., чијим је старањем оно преписано и на тај начин спасено, називао га је старинском речи двоговор, коју су прихватили и неки други, Валтазар Богишић, на пример. Међу личностима које "говоре" и које би према томе биле учесници те драме најчешће се чује и најдуже је пред публиком Писник или Писац како се назначује такође; њему припада нешто више од половине свеукупног броја стихова. Поред њега, али несравњено ређе од њега, до речи долазе још малобројне личности. То су понајпре две сестре, а кћери Кнеза Лазара, Видосава, која је овде жена Вука Бранковића, и Мара, која је жена Милоша (К)обилића, затим сами њихови мужеви Милош и Вук (гдекад и Вуко) Бранковић, па затим књегиња Милица, и, разуме се, Кнез Лазар и са хришћанске стране још једино Милошев побратим Милан (Косанчић) и Жена, која ће Турцима дати кобни савет како да се заустави и ухвати Милош, кад се борбом покуша да пробије до својих, пошто је извршио дати завет. Са турске стране, као појединац, говори само Цар, а као нека колективна лица – дакле, врста хора или "скупа", како су то звали стари приморски писци – заједно се јављају Турци и Чауши.

У суштини дело је спој наративног и драмског, с осетним преовлађивањем онога првог; на драму оно подсећа тиме што су личности које су учесници збивања добиле своје одвојене деонице текста изнад којих је јасно назначено да их они казују: Видосава Мари говори срчно; Мара сестри одговара; Милош говори Вуку Бранковићу; Вук говори Лазару; Кнез Лазар говори; Милица Лазару говори; Турци веле; Цар говори и слично. Али је дело замишљено првенствено као приповедање и то пред слушаоцима којима се Писац (или Писник) непосредно и усмено обраћа. Он ће то учинити већ првим речима:

Умиљено буди слишати ви свима
ви невољне згоде Лазара господина.

а већ речима које се надовезују на то карактер читавог дела јасно ће одредити као "сповиједање":

спoвиједаћу справе што жене створише.

Опет када, пошто је приказана свађа Видосаве и Маре, Писац залута у дугу дигресију о градовима, земљама и државама које је ова свађа, или које је уопште женска ћуд и следовање њој, довела до пропасти, он се прекинутој нити, али и приповедању самом, враћа речима којима све то изриком наглашава:

Да нека свршим ту језиком изрећи
бесједом почету којом хтјех прије рећи...
Тер се гредем потећ на мјесто ђено бих,
еда узмогу рeћ што давно наумих (185–186, 189–190).

A да дело није имало да остане штиво, које се доживљује лектиром, и да је приређено да буде непосредно саслушано, Писац показује и када ток догађаја дође до интервенције злореке Жене против Милоша:

Тер ово покличе што ћете сад чути (914).

Ако се перашки Бој Кнеза Лазара доиста и изводио као драма, сигурно јe то било на најширем слободном простору у иначе маленом Перасту, испред жупне цркве Светога Николе, уколико не и у самој цркви. Морала је то бити сасвим особена представа. Једино нарацијом и без имало покрета и радње, она је у сразмерно кратком временском размаку, колико је извођење могло да траје, давала приказ дугог низа догађаја, од оних пред трагичну битку и у току припрема за њу, до оних из саме битке и са њеног завршетка, догађаја, дакле, који су се у стварности протегли на више дана. Учесници тих збивања највероватније су сви били пред очима гледалаца од почетка до краја представљања, а говорили су онда када им Писац (или Писник), који сву радњу држи у својим рукама, даде реч, као што се то чинило у средњовековном театру и као што се потом наставило у барокним ораторијумима, у којима, само, личности нису излазиле на сцену, него су се једино чули њихови гласови. Писац или Писник основни је чинилац дела и он својим приповедањем обједињује све појединачне догађаје у некакву целину. У својим тирадама, најчешће дугим, он излаже наративне партије дела, прича оно што се у међувремену збило или наговештава оно што треба да се збуде, локализује радњу и оцртава положај личности у простору. Оно што би се у правим драмама морало постизавати новим чиновима и променом кулиса он остварује са по неколико стихова свега. Један такав случај представља његова интервенција пошто је, у претходним партијама дела, испричано или приказано како су се сестре завадиле, како су се тога ради сукобили Милош и Вук, како је Лазар пошао на Косово и како је пред полазак одбио да услиши молбе Кнегиње Милице. Без икаквог прелаза и непосредно после таквог одговора Лазаревог Милици Писац говори и том приликом о свему што се десило после тога и каже најпре ово:

На коњу узиде и војску обрати,
Косова обсиде, и већ се не врати.
могућ њега табор с десне поља бише,
а с истока одзгор стран' Цара сједоше.
Удиље посла ит кума свога Милу
да пође уходит ону царску силу,
који стојат тамо постоја веле дан... (347–353)

Али Писац или Писник није само ту да исприча догађаје и да их повеже међу собом, нити да прави прелазе од говора једне до друге личности. Уз све то, он објашњава и размишља, залази у дуге и далекосежне историјске реминисценције, просуђује о људима и догађајима, при чему једне узноси, а друге осуђује, тумачи значење појединих поступака или излаже њихове последице, једном речи меша се у све на најразличитије начине. У тим својим тирадама он и директно апострофира поједине личности, Кнеза Лазара, врло често, затим Милоша, или Вука Бранковића, или чак и оне који нису на позорници и уопште и не припадају догађајима о којима је реч. Понекад он и у своју реч уноси оно што говоре други, Милош Обилић, на једном месту (стихови 283–286), Вук Бранковић, на другом (638–646) или арбанашки бег, на трећем (704–716), уместо да њих саме позове да кажу што имају, како то већ чини иначе. Најзад ваља рећи и то да Писац или Писник није само пасивни и хладни наратор, већ да он и емоционално учествује у ономе што казује. Дошавши, тако, до момента кад разљућен Милош одлази у "шетњу" с Вуком Бранковићем и узима срдито "пашенога својега за руку" Писац; додаје свој уздах:

"Нут чемера мога, који у срце туку!" (194). Све остале личности, међутим, немају у делу ни тог значаја, ни толико разноврсности у себи. Као што се и може мислити, при оваквој концепцији дела оне су морале остати бледе и безизразне, унапред у потпуности одређене и до краја неизмењене; у њима као да нема мисли, ни осећања, и оне се не крећу и не живе, већ декламују. Чак и они њихови поступци који би се без тешкоће дали извести и у најскромнијим условима и у тумачењу најлошијих глумаца, какви су без сумње били и услови и глумци ондашњег Пераста, не даје им се да оне изведу саме, него о томе приповеда Писац. Ништа не би лакше било но покретом приказати како жестока и расрђена Видосава удари "рукоме с прстени" пркосну Милошеву Мару, а опет то се не чини, него пошто је Мара дорекла свој одговор, Писац говори.

Толико жестока би, ох, искра ријечи те,
да Види при скока ужеже срце све,
тер заљуском удри.. итд.

Наративни карактер перашког Боја Кнеза Лазара није само превасходан и премоћан, него је он и првобитан: то дело није ни писано као драма, нити да драма буде, већ је најпре замишљено и остварено као спев. Тек касније неко је тај спев претворио у драму или му је привидно дао драмски облик. Да ли је то обавио његов аутор сам, или је, што се чини вероватнијим, на томе радио неко други, не може се са сигурношћу рећи. Али ко год то био, он се није око тог посла трудио превише, а није учинио ни потребан напор да се бар у минималној мери прилагоди законима другог песничког рода. Радио је то сасвим овлашно, скоро би се смело рећи механички, онако од прилике како је у исто време поступао и неки његов суграђанин претачући поједине делове Гундулићевог епоса Осман у бугарштице. При том он није увек пазио да уклони све трагове некадашњег епског начина саопштавања ствари, иако они у драмском облику нису били ни потребни, нити чак могућни. Тако у Видосавином "срчном" обраћању Мари, већ у првом стиху има: "Сестро – рече – нути погледа' мало ван" (стих 25), иако је очевидно да ово рече Видосава није никако могла изговорити. Истоветни је случај у одговору Кнеза Лазара на Бранковићево клеветање Обилића: "Мучи – рече – с лажом! – срчно му рече кнез" (241). Ту је чак указивање да су то Лазареве речи, иако изнад односног текста јасно стоји Кнез Лазар говори, начињено два пута. Такву је омашку непознати Пераштанин начинио приликом "драматизације" претходног епског текста још једном у Вуковом клеветничком дошаптавању Кнезу Лазару против Милоша мада ни то још увек није последњи пут: "Ал' ти не вељах ја – рече му – не вјерник, смрт, туга велика, свијех крстјан невјерник (373–376).

Ни песник који је испевао првобитни епос, ни аутор ове позније драматизације тог епоса нису били забележени на рукопису у коме се дело сачувало, а нису нам познати ни из било ког другог извора једно време, када ова двојност у настанку Боја Кнеза Лазара није ни била уочена, помишљало се да би аутор тог дела могао бити надбискуп барски и "примас српски" Андрија Змајевић, најпознатији Пераштанин из оних дана, који је уз своје многобројне и тешке службене послове волео још да буде песник и историчар. Први је такво наслућивање начинио Срећко Вуловић, који је једини и видео стари рукопис дела,^[55] а затим је оно углавном прихваћено, с понешто сумње или без имало резерве.^[56] Вуловићево наслућивање не би се могло, на жалост, одржати јер га оповргавају многобројни разлози, од којих би и сваки појединачни био готово довољан. Као што смо већ имали прилике да видимо, Змајевић је у обимној историјској хроници Држава света, славна u крепосна црковнога љетописа дао свој приказ косовског догађаја и он садржи не једну несагласност с нашим Бојем Кнеза Лазара. Као и Мавро Орбин, Змајевић пре свега Бранковићеву жену назива Маром, а не Видосавом, а Обилићева жена код њега је Вукосава, а не Мара, као што је то, једно и друго, код писца перашке драме, односно епоса. Змајевић затим добро зна тачан тренутак у који се одиграла битка на Косову и сигурно му ни у сну не би могло доћи да је датира 1348. годином, како је то урађено, и чак у два маха, као што смо навели, у Боју Кнеза Лазара. Најзад, и као песник, или барем као версификатор, Змајевић стоји неупоредиво више од овог непознатог Пераштанина и, мада ни он није неки велики песник, свакако никада не би из својих руку пустио највећи број стихова који су се овде нашли, да они својом недорађеношћу, неспретношћу и неуглађеношћу ужасавају невелики али одабрани круг упућених духова, у који је спадао и сам.

Ма ко био аутор перашког Боја Кнеза Лазара, поред закључка да он нипошто није спадао у прворазредне ствараоце, мора се начинити барем још један, и по њега чак тежи: у истој је мери он био и небрижљив писац и сада једноставно изгледа да је свом делу завршни облик дао истога часа кад га је први пут некако довео до краја. A то би значило да га после није читао и да више није радио на њему, да га није поправљао и није из њега уклањао делове који сметају. Можда је био сасвим задовољан и оним што је учинио, а можда, одведен пословима ко зна у коју страну света после тренутка предаха у родном месту, никада више није ни нашао времена да се око свега тога и даље мучи. Зато Бој Кнеза Лазара оставља неодољиво утисак посла обављеног на брзину и целине скрпљене без много претходног размишљања од врло разнородних делова.

На други који начин тешко би било објаснити откуда то да се неке ситуације у њему понављају у духу оног Вуковог "опет исто, само мало друкчије", и да се понављају у кратком размаку једна од друге, а обично и са веома мало преиначавања и варијација. Такав је случај с молбом коју Књегиња Милица упућује Кнезу Лазару и осталој "господи" пред њихов одлазак на Косово. Први пут сам је Писник опширно исприповедао како је Милица преклињала "Лазара с господом" да јој не воде "браћу сву на бој", већ да јој оставе једнога или двојицу "за заклетву сестри" (стих 289. и даље). Други пут, и одмах затим, истој ствари посвећена је посебна сцена у којој су слушаоци имали прилике да чују како Кнегиња моли Кнеза: "Немој ми девет брат сад на бој водити", како је он одбије, како она на то поново вапије: "Једнога ми а ти остави за жалост", и како, као што су то већ знали и сами, и по други пут остане неуслишена (стих 334. и даље). Исто му се десило и са Лазаревим здравицама Милошу на славној вечери којих има две, што се, осим у овоме делу, не среће нигде више у споменицима с косовском традицијом. Први пут "Лазар злат пехар узе у десну руку и Милошу напи, сузе проли у муку", заклињући га оним што му је најсветије: јунаштвом, поштењем, здрављем, општим судом, "љубовцом" Маром, животом и дружином, да га не изда "у пољу Косову" (503–516), а одмах затим узима "другу златну купу вина" и једва савладавши тренутну слабост која га хвата од бола, још једном износи своје сумње, овога пута проширујући их и на "војводу Ивца" и на свога кума "Топличића", али највише их управљајући Милошу, кога подсећа, пребацујући му, да га је одабрао за сина и дао му своју кћер за жену, да му је доделио"војводства" и"господства" и у руке ставио"штап", власт и моћ, а он сада иде да изгуби"част велику без муке", јер га"кажу вјерна и невјерна" (стихови 559–586). И није друго до израз пишчеве невештине што је навео јуначног Милоша да се у два маха, једном пред својим другом Миланом (385–392), а други пут пред Кнезом (601–620), заклиње – први пут: сабљом, коњем и својом Маром, други пут: коњем, дружином, поштењем и поново Маром ("тако ми Маре моје, твоје ћерце миле"), али уз то и јунаштвом, травицом, племеном и својим Ковиљем – да ће сутрадан оставити спомен на себе и да ће отићи у турски табор, да изврши своју намеру. Па онда – а то је следећи пример оскудне инвентивности нашега Пераштанина – пошто је Милош распорио султана и стао му"на грло ногом" и добро га притиснуо"собом", па излетео испод његовог шатора,"код своје дружине" (835–839), он се одједном, бесмислено и непотребно, враћа,"да испуни све жеље, како бјеше обећо Лазару свому тасту" (840–841), док је у целокупној традицији, коју тог часа перашки писац није поуздано држао у памћењу, до његовог кобног повратка дошло, много логичније, услед тога што је, убијајући цара, на своју несрећу заборавио да му стане ногом "под гроце", што је имало да буде други део његовог завета и круна његовог подвига.

Перашко дело о бици на Косову – било оно првобитно рађено као епос, па после претворено у драму, било пак од почетка замишљено као спој оба та песничка рода – творевина је писца који је о свету и историји мислио, и који их је доживљавао, на начин барокна човека. Само такав човек могао је да дође на мисао о таквом једном чудном споју; и само такав човек могао је да у њега угради елементе нађене на разним странама и каткад међусобно опречне. Тај писац, види се, знао је дубровачку поезију и покушавао је да је у понечему следи, макар и на одстојању. Попут Гундулића, а свакако и имајући у свести песника Османа, он је одредио предмет свога дела; за дубровачког песника, предмет су били"худи узроци и таште згоде" погибије младог турскога султана, а за Пераштанина то су биле"невољне згоде Лазара господина". Аналогија има и даље. Гундулић је збивања исприповедана у епосу представио као илустрацију хришћанског уверења да је свака охолост смртни грех и да она свакога неминовно суновраћује у пропаст; Пераштанин је хтео да покаже колико су историји зла нанеле жене и како су се због њих, и од њих, рушили и нестајали народи, државе и знамените личности. Та мизогена концепција нашега аутора, која је потпуно у сфери барокног виђења света, објављује се као изричито формулисан програм од првих стихова:

сповиједаћу справе што жене створише,
кроз које све државе свијетле изгубише,
славе Деспотове, лијепе бановине,
крви чисте кнезове, лијепе краљевине,
охола чесарства и притврди гради
и веља јунаштва у земљу постави,
обилне државе раскоша велика,
претило имуће вриједности толика,
Ах, дали без жене рати ни чудеса
не створи спомена што она не свеза (3–12).

На њу писац подсећа и у току дела, а имајући у виду конкретну ситуацију:

погину сва земља с узроком сестара,
и госпоства многа, кроз кћери Лазара (91–92).

Најпосле, сентенцом, која је сва произашла из те концепције он закључује дело и отпушта своје слушаоце:

ако жена града не зида и згради,
а она с тугом сад разгради и обали (1171–1172).

У маниру старог Мавра Ветрановића, коти те усред дубровачке ренесансе својим речитим јеремијадама оплакивао пропадање хришћанских држава, али и с много гундулићевске историјске меланхолије, перашки песник набраја некада моћне земље чији је пад дошао као последица свађа Лазаревих кћери, дајући тако исти мах израза и свом, у суштини барокном, схватању о неизбежној пролазности људских ствари. Прва је на том његовом списку "Деспотовина", како он зове земљу "храбрена витеза Лазара", која је некада била "на глас славна земља, веле вриједна славе", а коју тог часа – за Пераштанина то је данас! – "царска власт немило размеће"; за њом следи "тужна Арбанија", са својим градовима, у прошлости моћним и сјајним, и који су сада "под јарам турачки, и Бога свеђ моле да буду крстјански", а уместо богатства и свиле, у коју су се били одели, таворе у беди; жалобни низ наставља Угарска ("погибе и Угрин, сва земља угарска, и славни град Будим, с Биоградом Влашка"), а за њом су на реду "Босна гиздава, кв по сриједи сташе, кв у вељу славу мирно почиваше", и, на крају, "земља Херцегова", чији је владар тако уживао у женама и тиме тако много невоља, и коначну пропаст, донео себи и њој. Црној суд бини избегао је једино Дубровник, чијој слободи, усамљеној на овом простору, Пераштанин даје издвојено место, као што је то пре њега такође чинио и Гундулић., и кога се он и овде опомиње. Али у његовом одушевљењу за мудрост и славу Дубровника, као и у ње товим благословима и молбама упућеним Богу за очува ње слободнога града, јасно се распознају и понеки од јеци давнашњих хвала којима су Дубровник још у XV веку штедро обасипали не само песници његови, као Ветрановић и Марин Држић, него и они из суседства као Хваранин Ханибал Луцић или Корчуланин Иван Видали. Пераштанин није песник њихове вештине, али је очигледно песник њихових идеја:

Ето ћу само рит: Дубровник господи,
који у слободи у слави надходи
он у части сву власт обилато држи,
а поштење у цијену ужива јуначки;
своје круто темеље настани ондика,
ни се боји веле силе ни гладника;
он својему дјеству темељито храни
не оцкрнит мјесто од свакога брани;
он боја добива без сабље тржући,
противе добива без коња текући;
он сваки ударац далеко дочека,
толико хитарац на штиту ондека;
разум је луг његов, ким не гријеши нигда,
ким чува у далеко себе, и своје не да;
он је част и хфала нашега језика,
и дика велика, и 6иће довика,^{[57 ]}
плод свуд њега плоди, част име простире
докли се находи да море допире;
размира ни рати не држи с никиме,
ђе гој се обрати, добро су свуд с њиме;^[58]
он божи благосов примио заисто
и био свеђ његов стан вјера и дјество;
он мирно без туга почива на стану,
Вишњи да би му га сахранио у храну (161–184).

Други извор надахнућа непознатог перашког писца, из кога је он осим тога и непосредно захватао детаље и преузимао поједине моменте косовске традиције, била је усмена поезија, народна и народска, која је баш у то време у Перасту не само нашла уточиште, него и имала свој период цветања. С једном сачуваном песмом те врсте, бугарштицом о косовској бици, коју смо већ укратко размотрили, перашки Бој Кнеза Лазара има не једну сродност, и у томе се, несумњиво, крије и разлог што се и она, поред њега, нашла скупа у истом рукопису; с осталим таквим песмама, којих је сигурно било, али их на несрећу нико није забележио, могло је тих блискости бити и више. Као у тој бугарштици, у Боју Кнеза Лазара кнежеве кћери зову се Видосава и Мара, и као тамо, оне овде са прозора посматрају своје мужеве, а не и Кнеза Лазара међу њима, како је другде, док на коњима језде пољем, и то "Милош с десне Вука", што Вуковој Видосави тешко падне и због чега настане сукоб међу сестрама. Марино разликовање између Милоша и Вука, које је она извела из витештва једнога и лукавости другога, перашки песник ће у основи примити, али ће га веома развити са своје стране и засновати на барокном поимању о истинском господству, коме је извор у велмошком и племенитом поступању Милошевом, и господству привидном, које проистиче из богатства, притворности и моћи Вукове. A Милош ће и код Пераштанина носити презиме Ковилић., очигледно према Марином објашњењу, из бугарштице, по коме њеног "храбра" и "господара" није "кобила породила", те да се он "зове витез Милош Ковилићу".

Перашки Бој Кнеза Лазара далеко је више, и у ствари највише, близак једном делу старије српске књижевности, које је "повест" или "прича" о Кнезу Лазару, или пак његово "житије", како га све називају, јер су му у двадесетак рукописа у којима оно долази наслови сваки пут друкчији и у њима се јављају сви ти термини.^[59] Једном се оно назива кратко Житије цара Лазара, други пут је то Житије Кнеза Лазара u остале српске господе на пољу Косову, трећи пут чак Повест од житија Кнеза Лазара u његова војводе Милоша Обилића u остале све србске господе који бијау на пољу Косову, и тако даље.^[60] Иако је та Повест – зовимо то дело тако, скраћења ради – одавно привукла пажњу књижевне историје, иако је исто тако више њених верзија и публиковано, она је уза сва испитивања још увек остала тајанствена и неразјашњена у готово свим битним питањима која се за њу везују.^{[61 ]}Ни сада се не зна, као што се није знало од почетка, када је она и на коме терену настала и ко би јој могао бити писац. Будући да је проза којом је та Повест писана препуна стихова – свакаквих, разуме се, али претежно на једноставан и чак примитиван начин грађених и сасвим лоших^[62] – проблем је и у томе да ли она, можда, није првобитно била читава у стиховима, како се понекад при читању помисли, па је затим у току времена и поступно претварана у прозу, да никада то не постане потпуно? Или су се можда стихови јављали без свесне жеље њенога аутора, и неопазице, "у емоционалном говору"? Или је пак она, оваква какву је сада познајемо, састављена од разноликих делова, од којих су неки пре тога били само прозни, а други само у стиху?

Овде није ни прилика, а нема ни потребе, за решавањем свих тих, и многих других, проблема у вези са њом, али чини се да се две ствари намећу и да се оне морају утврдити због онога о чему ће бити речи доцније. Иако је већина познатих рукописа с текстом Повести из XVIII века, а неки су и млађи, првобитни њен текст, који на жалост до нас није стигао, мора својим постањем падати у крај XVII века, ако не и нешто раније. Разлог је прост и изгледа тешко оборив: најстарији сада познат рукопис Повести писан је у току 1714. и 1715. године у Москви, али је у њему изриком казано да представља препис;^[63] како је, међутим, Повест ту до краја уобличена и заокружена, а како се, с друге стране, већ ту запажају, кварења текста уобичајена код слабих преписивача, нимало није вероватно да је изворник настао пред само ово московско преписивање, него је он свакако неко време већ живео у рукописима. A друга опаска, која се чини несумњивом, била би да је знатан број преписа Повести својим језичким и другим особеностима везан за јужне наше крајеве, за Боку Которску, Црну Гору и Херцеговину, и да је то можда наговештај да је ово дело у тим крајевима ако не баш настало, што никако није искључено, а онда барем коначно уобличено.

Несумњиво је да перашки Бој Кнеза Лазара и њему савремена и ћирилицом писана Повест стоје у најближој вези и да је или он њој или она њему непосредни извор. Многобројне и очигледне блискости, чак и идентичности, никако не могу бити случајне, и оне непосредно сведоче о директном преузимању. Њихов дугачки низ почиње негде при почетку једног и другог дела, мада зачудо не на самоме почетку, и затим се постојано продужава све до краја оба дела. Никако их овде није могућно навести у потпуности, и до последње, јер би то захтевало много простора, а и представљало би понављање највећег дела једнога и другога текста. Довољно ће то показати и само неколико примера, који се могу узимати чак и насумце, без нарочитог бирања.

Милошеве опомене Вуку у перашком делу теку овако:

Карај, брате, карај твоју охолу љуби,
карај и не старај, да не стуче зуби
ње језик сујући људи поглавите
хурјатом зовући главе племените.
Јер ако не караш ту љуби садаре,
Богом ти се, да знаш, заклинам, витеже,
да ћу те дофатит кад будеш на коњу
за појас, кад сједиш, да будем на мому,
тер ћу те искинут из седла немило (...)
руком ћу те ручит, испод седла дати
како вуци јагње, тијем ћу те платити,
пак о земљи скоро удрити ћу с тобом
како гладан оро о камену с жабом... (195–208),

док су у Повести оне исказане безмало истоветно:

Карај, брате, вјереницу твоју 'олу Видосаву да не говори злије ријечи, да не зове поглавица људи орјатима. Ако је ти нећеш карати, Богом ти се кунем и мојом десницом, када будемо јездећи на коњма на поље Косово, ја ћу тебе узети за појас, тере те о седла немилостиво (изметнути), руком ћу те руци мојој испод коња додавати, каконо вук вуку јање кад додаје, пак ћу тобом ударити о камен (и о земљу), како оно гладан орао жабом крњачом..."^[64]

У Боју Кнеза Лазара Пераштанин на следећи начин стилизује Вукове оптужбе против Милоша и Кнежево реаговање на њих:

Вас др'ћу како прут, смртни ме зној коси,
од страха, а ту т' чут ки ти се глас носи:
Милош ће ти худан невјеру учинит
када будеш, трудан, цареме бој бит (...)

КНЕЗ ЛАЗАР ГОВОРИ

Мучи – рече – с лажом – срчно му рече кнез –
од куд доходи знам тко извеза та' вез
Милош је тврди штит, Милош је снага ма
Милош је који своји влас моју и помага (...)
Милош ће на Косову оставит спомену ... (235–247),

а у Повести непознати писац Лазаревог "житија" сасвим слично:

Дркћем како прут, мртви ме зној попаде како се чује који ти се глас носи за Милошем Кобилићем да ће ти (неверу учинити) на пољу Косову кад будеш с царем бој бити. Кнез Лазар говори: Мучи, Вуче, кто ту лаж изнесе; Милош је мој штит перни, и у њему стоји сва моја снага и крепост, Милош ће оставити спомен у вијек на пољу Косову...^[65]

Заклињање Кнегиње Милице, управљено мужу пред одлазак на Косово, у перашком делу гласи:

Тако ти тим рода с тобом што родила
тако пусто плода тва земља плодила (...)
Немој ми девет брат сад на бој водити,
немој ме, тер немој, жестоко цвилити,
да не би кољено Југе Богданова
тако погинуло ... (323–330)
Tа ко ти Бог државу, и силу тву, и моћ
завратио сву здраву весело како и поћ:
једнога ми а ти остави за жалост,
за заклетву сестри, и пака за милост,
нека старца Југе Богданова паса
честитога буде и крви и гласа... (335–340) ;

Повест на том месту има следеће:

Тако ти рода кога сам с тобом родила (...) Немој ми девет браће у бој водити, немој ме жалосно уцвијелити, немој да погине колено Југа Богдановића (...) Тако ти Бог твоју државу сачувао и здраво, а ти ми једнога браца од заклетве сестрици остави за милошту, нека се старца Југа појаса честитога остане крви и колена и гласа на овоме крају...^[66]

Врло упадљиву сличност, поред многих других стихова које прескачемо, показују одељци оба дела у којима Милош саветује Милана како да извести Лазареву војску о резултатима свога "ухођења" војске султанове и како он то чини; у перашком делу савет је овакав:

Милане, брате мој, сад кумство по дару
дајем ти, немо' тој рeћ Кнезу Лазару,
ер ће се господа и војска препасти (421–423)

(...) Ово рeћ до прве кад на збор будемо
ако ћем да главе тој сили дођемо
Велика су броја све сарахорија
у крепост никоја нег све играрија (431–434)

а Милан то каже речима:

Велика је 6рoја царска сила знати,
али није од боја, мање је од рати,
све су сиромаси тамо с Натолије,
ни зна ко се ходи, ни како се бије,
оружја несправни, а све Аџамија,
теке да се храни што круху додија (443–448);

у Повести Милош саветује:

Милане, брате мој, зато те братимим и кумим Богом великијем, то немој тамо казивати славному Кнезу Лазару на војсци нашој, ер ће се господа препасти и војска наша (...) нег ако ћеш да главе тој војсци дођеш, овако реци на сабору србскому господи: "Велика је броја турска војска, али није од боја ниђе ту јунака, све су сараори, и сиромаси, и Аџамије, и будалине, истом иду да се лебом ране"...^[67]

Веома лако и једноставно било би продужити с оваквим напоредним навођењем читавих одељака, засебних целина, ситнијих пасажа, све до идентичних реченица, поређења, слика и одвојених стихова, за које је потпуно очигледно да су из једног дела прешли у друго доследним и неприкривеним преузимањем. Много је теже и сложеније, напротив, одговорити на питање ко је од кога преузимао, писац перашког Боја Кнеза Лазара од састављача Повести, или овај други од непознатог Пераштанина. Неки историчари књижевности, који су текст перашког дела читали из наших преписа, пре но што је оно објављено, изнели су тврдњу да је писац Повести дужник перашког песника, који је за њих несумњиво Андрија Змајевић. Милорад Павић мисли да је писац Повести из Фрушке горе и да је тај анонимни Врдничанин "после 1727. године прерадио пераштански ораторијум о боју на Косову у прози, али тако да се стихови још могу препознати".^[68] Морамо подсетити, међутим, да је тај такозвани Врдничанин само један од многих преписивача Повести – додуше, сви преписи нису до краја и у свим појединостима истоветни, али се махом доста добро слажу међу собом – и да није чак ни најстарији, јер је једна верзија преписана још 1714. или 1715. године у Москви, са неког још ранијег предлошка, и да су у њој на окупу већ све одлике других, каснијих верзија, па и од ње млађе Врдничанинове. Прихвативши сасвим Павићев закључак "да је пераштански ораторијум имао одјека и утицаја на Причу о боју косовском", Јелка Ређеп кориговала га је утолико што је изнела утисак да то преузимање није извршено у северним крајевима, "него на југу, у Црној Гори и Боки Которској, где је и крајем XVII и почетком XVIII века косовска традиција била веома снажна и врло жива".^[69]

Колико год изгледало уверљиво, такво решење нипошто није сигурно, и штавише рекли бисмо да је и погрешно. Пре ће бити да је писац Повести свој посао урадио пре непознатог Пераштанина и да је процес преузимања ишао у обратном смеру, то јест да је перашки Бој Кнеза Лазара претежним својим делом писан у зависности од Повести. Велики број наговештаја као да одлучно води таквом закључку. Пре свега, Повест представља целовитије дело, рађено од почетка до краја према једној замисли, у једноме духу и са једним циљем. Замисао је била да то буде "житије" Кнеза Лазара, са свим елементима који такав рад прате; да почне са Лазаревим прецима, да прати читав његов животни пут, да се најдуже задржи и да највише истакне пресудни моменат у том путу, и да се оконча мученичком смрћу протагонисте. Дух је био строго православни, и он је од почетка наглашен и до краја одржан; у првим параграфима Повести чита се да "по гибељи Мрнавчевића (промислом Божјим) поставише кнеза Лазара на престол србски са благословенијем четири патријара (васеленска и васего сабора) србскаго";^[70] а у оним при крају Лазарев полазак у судбоносну битку и његов позив ратницима да га следе одраз је истог тог пишчевог православља: "Лазар на коња својега узја'а, и мач свој извади, и сву војску прекрсти, пак заусти: Сад ударите, моји 'рабри србски витезови, да крв нашу не штедимо, да смртно тело не жалимо, да (смртију) живот наш одкупимо, да јунаштво данас све покажемо на пољу Косову за православну веру ристјанску и за цркве боже и за отачанства наша, ако ли који не љуби милост божју и закон православни нека бежи за бездушним и невернијем Вуком Бранковићем".^[71] Најпосле, циљ који писац Посвете има пред очима свакако је да се тим делом прослави велики тренутак српске историје. Читаоцу се то ставља до знања просто свакога часа и на свакој страни, а на понеким и више пута. Кнез Лазар је "господар Србљем"; Вук Бранковић зачео је, и у дело стао приводити, лаж "којом ће сву србску господу изгубити";^[72] Кнез Лазар одговара Милици да су њена браћа – а то су гласовити Југовићи – вреднији "бој бити него да се скупи сва земља србска";^[73] "каде се Србље с оружјем саставише у руци, викнуше како вуци";^[74] њихов кнез их води у борбу покликом: "Сад ударите, моји 'рабри србски витезови!"; "ту славни кнез Лазар на Турке удари, и за њим сва господа србска"; ^{[75 ]}када све буде изгубљено, и када Лазар то увиди, јадикује речима: "О много гиздава и 'рабра моја браћа и србска господо, краљеве, и банове, и војводе, и лаве соколове, угинуће и вијерни, и лијепи и 'рабри Југовића; гђе сте ми, моје перјанице, како погибосте данас прид очима мојим (...) који веће неће никада родити србска земља" ;^[76] а и писац се сам, са своје стране и по личној иницијативи, придружио Кнежевом ламенту и дао маха својим осећањима: "И тај дан сва србска земља погибе, и сила и јуначство, изгибе на пољу Косову србске војске сто хиљада, а турске сто и десет хиљада",^[77] и коначно: "Тај се дан јаднијем Србљем крила обломише, тај дан сву господу изгубише".^[78]

Ту целовитост замисли, тај дух и те циљеве писац перашког Боја Кнеза Лазара није имао, није следио и није изабрао. Своје дело он је извео као приказ косовских догађаја, а не као Лазарев животопис, и схватио га као илустрацију и доказ своје противженске филозофије. Као католику који уз то живи на простору на коме се две цркве и њихови верници мешају, а где-кад и супротстављају, био му је стран дух изразитог православља који је избијао из Повести и он га се стога врло брижљиво клонио, прескачући доследно сва места где се тај дух истицао. Оставио га је из неких разлога, можда и зато што друкчије није могао, само у две прилике, једном када је ближе одређивао дан битке на Косову:

и тако се згоди на петнаес џуња,
Видов-данак бјеше, а мјесеца пуна,
а Кнезу славному бјеше крсно име,
како му суђено би на њ да погине (453–456),

и други пут када је са два стиха истакао Лазарево присуствовање литургији, пред сам полазак у битку:

A Лазар с господом у цркве Јована
стајаше на мису крстјанскога закона (959–960).

Из истих, или врло сличних, разлога перашки писац није спомињао ни српско име, као ни остале атрибуте којима се оно одређује: на подручју Боке Которске у ово време, као и другде на Приморју уосталом, и католички клер, и млетачке власти, тим именом и тим атрибутима означавали су искључиво православно становништво. Због тога је наш Пераштанин остајао у своме куд и камо ширем, али зато и неодређенијем, словенском осећању, које је појмом "словинства" обухватило све Јужне Словене, па и шире од тога, све Словене уопште, као да су они један народ и да говоре истим језиком.

Нашавши се пред текстом Повести, према томе, непознати Пераштанин имао је више пута да се опредељује и да бира, и он је то чинио доиста. У избору нису га увек водили само разлози о којима је управо било речи; његово избирање следило је и друге критеријуме. Неке епизоде из Повести њему се нису допале, или их можда није сматрао значајним, ни карактеристичним ни неопходним, или се оне једноставно нису уклапале у његово виђење косовске битке; у таквим случајевима прескакао их је по најкраћем поступку. Раздрагана песма Милоша Обилића, усред весеља које је обузело "сву српску господу" на умирујуће вести Милана Топлице о противничкој војсци, у којој је било и пркоса, и претњи, и заклињања у подвиг, а у којој су се разговетно запажали и стихови,^[79] Пераштанин није унео у своје дело; разлоге таквом његовом устезању нисмо у стању чак ни да назремо. Исто је тако он из Боја Кнеза Лазара напустио, и из разлога опет тешко схватљивих, клеветничке речи Вука Бранковића које он кришом дошаптава Лазару, у току вечере и пред саму Кнежеву здравицу; у тим речима, којима се баца сумња на Милоша, Косанчића и Топлицу, такође има јасних трагова стихова.^[80] Оба та испуштена тренутка из ланца косовских збивања сасвим су лепо могла ући и у перашко дело, и да се у њему не осете ни као сувишни, ни као да су у нескладу са осталим. Напротив, сасвим је лако досетити се зашто се Пераштанину нису допали горки прекори Кнеза Лазара стављени Милошу пре но што ће их сјединити заједничка смрт и пошто је Милош не само доказао сву неоснованост Бранковићевих клевета и извршио подвиг достојан вечитог сећања, него и у последњем часу засведочио своју вазалску приврженост своме владару, молећи султана да се Лазарева глава укопа код цареве деснице, а његова испод царевих ногу, иако је Мурат претходно био одредио супротно.^[81] После свега тога, такав прекор сигурно се перашком писцу учинио неправедним, и он то доиста и јесте; он чак у многоме одудара од опште тенденције дела, која се сва своди на глорификовање Милоша Обилића, а не на његову деградацију пред читаоцима. У повест се тај прекор није излио, како је то добро слутио још Павле Ровински, "из народне душе", него је у њему нашло одјека "умовање човјека, који стоји више или изван народне средине", и по коме би ствари на Косову пошле свакако другим смером да је Милош био обазривији и да је поступио смишљеније.^[82]

Још један наговештај да би Повест био првобитни, а Бој Кнеза Лазара потоњи текст, и да су делови оног првог преузимани, уз неопходна модификовања, у овај други, нуде и поједини стихови перашког дела. Та модификовања често су проширивања фразе из Повести додавањем речи или делова реченица, парафразирањем обрта и неретко сувишним понављањима, да би се на тај начин стих догнао на дванаестерац или да би се постигло потребно римовање. Такав поступак перашког песника лако се уочава ако се, на пример, пажљиво прати распоред подвучених речи у већ наведеној Милошевој претњи Бранковићу:

Карај, брате, к а р а ј твоју охолу љуби
карај а не старај, дане стуче зуби
ње језик с у ј у ћ и људе поглавите
хурјатом зовући главе племените.
Јер, ако не караш ту љуби с а д е р е,
Богом ти се, д а з н а ш, заклинам, витеже,
да ћу те дофатит кад будеш на коњу
за појас, кад сједиш, ја будем на мому ...

Када се назначене речи испусте из тих стихова, текст постаје не веома близак, већ безмало идентичан, с текстом из Повести.

Решавање питања о првенству једнога или другога дела, и о смеровима којима су се кретала преузимања између њих, није без важности, и књижевне историчаре оно мора занимати. Али далеко претежнија од тог утврђивања ко је коме послужио као извор, без икакве је сумње околност да је тим преузимањима начињен још један од не тако честих, па отуда још драгоценијих, додира између двеју литература, једне оствариване у православној средини и писане ћирилицом, и друге, настале међу католицима и фиксиране латиницом. Величина и трагика косовских збивања, и њихов неизмерни значај за судбину наших народа и још више за њихову свест о заједничкој прошлости, била је она спона која је у том часу, и преко ових дела, приближила те две литературе.

Још би боље било да је перашки Бој Кнеза Лазара толико значајан као уметничко дело, колико неоспорно јест од значаја као културноисторијски споменик. На жалост, у чисто књижевном погледу он не значи много: на поезију се у њему наилази једва понегде, па и ту тек уз доста благонаклоности и с натегом. Али негдашњи читаоци овога дела, или њихови гледаоци, ако је оно приказивано, као што мислимо, или његови слушаоци, ако је извођено попут ораторијума, сигурно су је налазили више, а лако је могућно и много више. Осим тога, оно им је доносило и других узбуђења: пред њима су се појављивале, или су за њих говориле, најславније личности наше прошлости. Ученији међу тим гледаоцима могли су распознати како се садржај тог дела доста верно држи Орбиновог Краљевства Словена и Повести о Кнезу Лазару из српских рукописа; остали, који нису читали историје и нису знали рукописе, опажали су, с исто толико лакоће, да је тај садржај у много чему подударан с оним што се о тим догађајима и о тим личностима певало у усменој поезији, у бугарштицама, а могуће и у десетерачким песмама, а које су се, са своје стране, исто тако добро слагале, у својим фабулама, с делом дубровачког опата и са другим списима ондашњих хроничара.

Широко и снажно словенско осећање, које избија на сваком кораку из стихова необичног и несвакидашњег перашког дела, и које му је емоционална подлога и идејна окосница, свакако је у очима пишчевих перашких савременика, као и у нашим уосталом, и највећа његова вредност. То осећање, које се у овим странама развило у XVII веку у тренуцима опште опасности, али и под утиском догађаја који су наговештавали нове и боље дане, улази у ред најсуштинскијих карактеристика нашег осећања света у епоси барока. Њему је најпотреснији тренутак српске историје дао један од најлепших момената, у коме су се сједињавали и дубоко узбуђење и племенито надахнуће. Песници и историчари из старога Дубровника и из Боке Которске подстакли су то узбуђење и допринели том надахнућу, и о њих бисмо се огрешили тешко ако им то не бисмо уписали у заслугу.

Напомене

^[1] О кнезу Лазару, Нови Сад, 1887, стр. 246. У том свом чувеном, али, најблаже говорећи, несвакидашње писаном делу Руварац je одлучно одбацивао народну песму као историјски извор ("Но кад се истакне какво историјско питање, онда нити je песма народна каква инштанција, на коју би се при решавању постављеног питања морао обзир узети, нити има што срце да говори, јер ту је меродавна она богом дана човеку моћ, којом истражује истину", стр 50).

^[2] У истом делу и на истом месту.

^[3] Штампао их je Натко (Speratus) Нодило у колекцији Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium, XV, Scriptores, I, Zagreb, 1883, а наведени одломак ту je на стр. 48. У преводу на наш језик тај су одељак донели, уз нешто коментара, Љ. Ковачевић у расправи Вук Бранковић (1372-1398), Годишњица Николе Чупића, Београд, 1888, књ. Х стр. 263, и Ф. Рачки, такође у расправи Вој па Kosovu, Rad JAZU 97, Zagreb 1889, стр. 40.

^[4] И. Љ. Ковачевић и Ф. Рачки, у нав. расправама, речи оригинала "Despot Lazar, Re de Bosna" преводе са "Лазар, српски краљ", само што први додаје још у напомени: "Срби се зову Бошњацима".

^[5] Вид. наведена дела Љ. Ковачевића (стр 261-263) и Ф. Рачког (стр 42-43), а у новије време преводом те хронике позабавио се Михаило Динић у расправи Дукин преводилац о боју на Косову (Зборник радова Византолошког института, Београд 1964, VIII₂, стр. 53-67).

^[6] Већ je Ф Рачки изнео мишљење да je "taj prevodilac po svoj prilici Dubrovčanin ili Dalmatinac", без икаквог даљег објашњења, међутим, Maximilian Braun ("Kossovo" Die Schlacht auf dem Amselfe1de iп geschichtlicher und epischer Ьberlieferung, Leipzig, 1937, S. 20-21) истиче управо овај израз Дукиног преводиоца.

^[7] Такво објашњење даје, на пример, Ф. Рачки.

^[8] О њему су се код нас у последње време појавиле одличне расправе Петра Колендића, Феликс Петанчић пре дефинитивног одласка у Угарску, Глас САН књ. CCXXXVI, Одељење лит. и језика н. с. бр. 4, Београд, 1959, стр. 1-22, и Драгутина Книвалда (Kniewald), Dubrovčanin Feliks Petančić o ratovanju s Turcima, Vesnik Voјnog muzeja JNA, Beograd, 1956, 3, стр. 80-106; Feliks Petančić 1502 o putevima kojima valja napasti Turke, Vesnik Vojnog muzeјa JNA, Beograd, 1958, 5, стр. 25-58: Feliks Petančić i njegova djela, САНУ, Посебна издања књ. CCCL, Одељ. лит. и језика, књ. 12, Београд, 1961, стр. l-102. У њима je наведена ранија литература о Петанчићу, махом страна.

^[9] Петанчићево дело остало je у рукопису вероватно и стога што je имало карактер поверљивог меморандума. Први пут je штампано у Бечу, 1522, под насловом: FELICIS PETANCII ICANCELLARII [!] SEGNIAE QVIBUS ITNERIBVS [!] TVRCI SINT AGGREDIENDI. AD VLADISLAVM HUNGARIAE ET BOEMIAE REGEM LIBELLVS; потом je више пута прештампавано, што значи да je дуго било актуелно. Било je и превођено на немачки. Српски превод начинио je Јован Суботић и под насловом Разглаголство Феликса Петанчића, сењског канцелара, о путовима којима се може напасти. на Турке, к Владиславу унгарском u чешком краљу штампао га у Летопису Матице српске књ. 79, 1847, стр. 31-45; по том преводу су и наши наводи из Петанчићевог дела. Суботићев превод углавном je задржао, уз нешто језичких модификација, Петар Матковић у расправи Putovanja po Balkanskom poluotoku XVI. vieka, Rad JAZU 49, Zagreb 1879, стр. 103-164.

^[10] Из Суботићева превода овај одељак наводи и Љ. Ковачевић нав. дело, 266.

^[11] Вид. нпр. M. Пантић, Дубровчанин Никола Бошковић u рашке старине, Зборник за ликовне уметности, Матица Српска, Нови Сад, 1972. 8. стр. 229-261.

^[12] Петанчићева Historia Turcica чува се у Градској библиотеци у Нирнбергу под сигн. Ms Solger 21. 2°. О њој вид. подробније: D. Kniewald. Feliks Petančić i njevova djela, 42-43: Исти: Feliks Petančić o ratnvanju s Turcima 1502, стр. 100 и даље.

^[13] У нав. делу Feliks Petančić o ratovanju s Turcima D. Kniewald je саопштио текст одељка о Мурату II и косовској бици и дао његов скраћен и прилично слободан превод. Тај превод je коришћен и у овом раду, али допуњен и местимице исправљен.

^[14] Цријевићево дело штампано je први пут у целини, и под наведеним насловом, 1603. године у Франкфурту. Друго издање: Франкфурт, 1627. Joannes Georgii Schwandtner прештампао je исто дело у другој књизи колекције Scriptores rerum , Dalmaticarum, Croaticarum et Sclavonicarum veteres ac genuini, Vindobonae, 1746. Постоји и издање приређено у Дубровнику 1784. године.

^[15] Вид. Стојан Новаковић, Српске народне песме о боју на Косову Годишњица Н. Чупића 1878, II, стр 137-140; ту je jeдан део Цријевићевог текста саопштен у латинском оригиналу и у преводу на наш језик Затим: Љ. Ковачевић, Вук Бранковић, 266-268 (одељак из Цријевића нешто је шири али се наводи само у преводу), Ср. Ј. Стојковић, Косовско епопеја, Преглед покушаја за састав народнога ena o боју на Косову, Београд, 1901, стр. 37-39 (према С. Новаковићу и Љ. Ковачевићу), итд.

^[16] Gelcich J. - Thallуczy, L., Diplomatarium relationum Republicae Ragusinae cum Regno Hungariae. Ragusa es Magyarorszвg, Budapest, 1887. стр. 831.

^[17] Та Цријевићева посвета Gregorio Fregepani Colociensium Pontifici изостављена je у издању из 1603. године, али долази у више сачуваних рукописа истога дела, од којих су поједини из XVI и XVII века. Све доскора, чувао се у Дубровнику и Цријевићев аутограф, у коме je чак било много детаља који нису ушли у издање, али je тај аутограф негде нестао.

^[18] Српске народне песме о боју на Косову, 140.

^[19] Пуни наслов тог издања: LVDOVICI / CERVARII / TVBERONIS / PATRICII RHACVSANI / ABBATIS DIVI IACOBI / De Turcarum origine, moribus, et rebus ge- / stis commentarius. / [типографска марка] Florentiae, apud Antonium Patavinum, 1590. / Cum licentia Superiorum. У посвети Illustrissimo Senatui rhacusino део који се односи на Л. Цријевића врло je занимљив: Nihil in rebus praeclarius et homine dignius esse videtur. quam de aliis benemereri, et quod inde manat, clarorum virorum memoriam pie, inviolateque conservare; eam autem utranque laudem vestra natio secuta est omni tempore, vel potius assecuta. Qua in re gloriam magnam tulit Ludovicus Cerva Patricii ordinis civis vester, vir omni liberali doctrina politissimus et Divi Jacobi in vestra ista Melitensi congregatione abbas, nam praeter quam, quod multa ad monachorum commodum, et patriae ornamentum pertinentia praeclare instituit, et prudenter administravit, non pauca etiam ingenii sui posteris reliquit, quibus suis temporis res gestas complexus est et claros multos viros immortalitate donavit...

^[20] Нека од својих дела штампао je сам, као на пример Di Lucio Аппео Seneca dell' ira libri tre tradotti in lingua toscana et con molte annotationi dichiarati..., Padova, 1569; Le historie delle Indie orientali del r. n. G. P. Maffei... tradotte di latino in lingua toscana, Venetia, 1589; Esortazione dell'illustrissimo et reverendissimo signore cardinale Baronio, bibliotecario apostolico alla Republica di Venezia tradotta dalla latina nella volgar lingua, Roma, 1606; друга су штампана знатно касније, као Alcune vite de donne celebri italiane, Padova 1871; Proverbi оnediti, Padova, 1873, итд.

^[21] У Дубровнику je Сердонати био rector della scola од краја 1569. до краја 1580. године када га je заменио Domenico Tatti, кога je он препоручио дубровачкој влади, мopajyћи сам да, због својих послова, оде из Дубровника. За то време он je у Дубровнику, у катедралној цркви, одржао две свечане беседе на латинском језику, једну о погребу надбискупа Хризостома Калвина, 15. фебруара 1575, а Другу приликом дочека новога надбискупа Винченца Портика. Обе je потом штампао у књизи: FRANCISCI SERDONATI / FLORENTINI / ORATIONES DVAE / HABITAE RHACVSII. ALTERA / in funere Chrysostomi Calvini Archi- / episcopi Rhacusini, / ALTERA IN ADVENTV / Vincentii Portici novi Archiepiscopi / in aede Divae Mariae. / SVPERTORVM PERMISSV. / CAMERINI. / Apud Haeredes Antonii Gioiosi, et Hieronymi / Stringarium Soc. MDLXXVIII.

^[22] Пуни наслов тог дела: I CASI / Degl' Huomini Illustri / / DI MESSER / GIOVAN BOCCACCIO / Ne' quali si trattano molti accidenti / di diuersi Principi, 1 Incominciando dalla creazion del mondo fin' al tempo / suo con l'Istorie, e casi occorsi nelle vite di quelli. / E i discorsi, ragioni, e consigli descritti dall' AVTORE / secondo l'occorenza della materie. / Tradotti di lingua latina in volgare per / M. Giuseppe Betussi / Con una nuova giunta fatta per Messer / FRANCESCO SERDONATI / Con due tauole l'una de capitoll, e l'altra copiosissima / DELLE COSE NOTABILI. - [штампарски знак] IN FIORENZA, Per Filippe Giunti, MDIIC. / Con licenza, e Pruilegio.

^[23] О тој за нас важној књизи писао je укратко Мате Зорић у свом одличном прегледу Talijanski pisci o пата i našim književnostima, Književna smotra, Zagreb, 1971, III, 8, str. 66.

^[24] Сердонатијев опис косовске битке који je у цитираној књизи на странама 612-614, није код нас познат, па стога неће бити без интереса саопштити га овде у целини: " .. .secondo Baiazet, il quale parimente fini la vita sgraziatamente, che mosse guerra а Cristiani della Macedonia, e di paesi vicini, i quali preson l'arme, e con loro Lazzero, Despoto della Seruia, e alloggiarono vicino al campo Turchesco, e la sera innanzi al di che disegnavano far battaglia, Lazzero fece un convito а suoi Capitani, e Baroni, con pensiero di rimproverare а uno d'essi nomato Milone il tradimento, che gli era stato detto, che tramava, disegnando d'osservare la risposta, e gli atti suoi, e giudicandolo colpevole punirlo incontanente, e tiovandolo innocente liberare se dal sospetto. Il perche nel bel del banchetto bevendo l'uno all'altro secondo l'uso del paese, Lazzero presa in mano una coppa d'ariento piena di vino si rivolse а Milone, e disse: Io ti offerisco, Milone, questo vino insieme con la coppa, henche mi sia stato detto, che tu vuoi tradirmi. Ed egli senza mostrar nel viso verun segno di colpa, prese la tazza, e bevve il vino, e rizzandosi alquanto in segno di riverenza, rispose: Questo non и tempo, signor mio, ne di contendere, ne di disputare, poiche il nimico и quasi in battaglia; ma domani vi farф veder con l'effeto, che l'accusator mio mente, e che io son fedele al mio Principe. La mattina Milone per mostrare l'innocenza sua, e osservare quello, che haveva promisso montф а cavallo assai per tempo, e rivoltando la lancia dietro lе spalle con la punta verso i suoi, che appo quelle nazioni и segno di mutar bandiera, corse а ripari de Turchi, e perche per lo valor suo era conosciuto anche da nemici fu accolto prontamente, e intromesso nel padiglion del Re, e gittandosi in terra а modo de' Turchi, l'adorф, e mentre che col capo basso bacia va la mano, che dal Re li fu porta, trasse fuori un pugnale, che haveva portato nascosto in seno, e diede due ferite al Re nello stomaco, e l'ammazzф e tentando d'uscir fuori fu dalle guardie ucciso dentro al padiglione. Di questo fatto dicono conservarsi ancor oggi memoria m Bursia Cittа dell'Asia, ove и la mano di Milone coperta d'aliento sopra 'l sepolcro di Baiazet. Penso Milone con uccidere il Re de Turchi, che l'esercito si dovesse dissolvere, e sbandare; ma la cosa passф d'altra maniera, perche primieramente i Cristiani non sapendo а che fine Milone fosse passato tra nimici, crederono, che si fose ribelato, e ciф cagionф nelle menti di molti qualche turbamento, e i Turchi non presono spavento della morte del Signore, perche i Bassа la tenner celata, e vennero а battaglia, e alla fine furon vittoriosi, e Lazzero vi mori...

^[25] Од раније литературе о Орбиновом одељку о Косову упор. С. Новаковић, Српске народне песме о боју на Косову, 140-141; Љ. Ковачевић, Вук Бранковић, 272-273; Ср. Стојковић Косовска епопеја, 39-40. О Мавру Орбину, његовом делу, изворима којима се за њега служио као и о вредности тога дела, видети: Мавро Орбин, Краљевство Словена, превео са италијанског Здравко Шундрица, Београд, СКЗ, 1968. и предговор Мирослава Пантића (Мавро Орбин - живот u рад), стр. CVIII, и Радована Самарџића ("Краљевство Словена" у развитку српске историографије), стр. CIX-CXXXVI, а затим исцрпне коментаре Симе Ћирковића, нарочито на стр. 329-331.

^[26] Copioso ristretto de gli annali di Rausa, libri quattro, di Giacomo di Pietro Luccari, Gentilhuomo Rauseo... In Venetia, ad instantia di Antonio Leonardi, 1605, стр. 62-68 (о косовској бици, стр. 68). Лукарићевог казивања дотакао ce, сасвим укратко, Љ. Ковачевић, Вук Бранковић, 273.

^[27] Упор. Алексеј Олесницки, Турски извори о косовском боју, Гласник Скопског научног друштва, 1935. XIV, стр. 59-98. Према студији А. Олесницког, излагања тог историчара коришћена су и у књизи Петра Томца, Косовска битка. Београд, 1968, на више места.

^[28] Parte prima, nella quale si contiene lе vita, li costumi e lе guerre de' primi cinque Rи Ottomani, cioи d'Osmano, d'Orhano, d'Amurate, di Baiasete (oltre la vita, e la guerre d'Isa Celebi d'Emir Suleimano, e di Mula Celebi, i quali non s'annoverano fra li veri e legitimi Rи) e di Muhamete.

^[29] Наслов тог другог дела: CHRONICA | DELL' ORIGINE, E PROGRESSI DELLA CASA | OTTOMANA | COMPOSTA DA SAIDINO TVRCO | Eccelentissimo Historico in lingua Turca. | PARTE SECONDA. | NELLA QUALE SI CONTIENE LA | uita, e lе guerre di due Imperatori Ottomani, cioи, d'Amurate Secondo, e di Muhamete pur Secondo con la presa di | Costantinopoli. | TRADOTTA DA VINCENZO BRATVTTI RAGVSEO | Interprete della Maestа Cattolica del Rи Felippo Quatro dall' Idioma | Turco nell' Italiano con la medesima frase, stile, ordi- | ne, e Tessitura dell' Autore, con somma | diligenza, e fedeltа | OPERA NUOVA. | Nй mai per auanti data in luce: Stampata con Priuilegio | in Madrid l'anno 1652. | APPRESSO DOMINICO GARCIA MORRAS. Требало je да буде штампана и трећа књига овога превода, али она никада није угледала света.

^[30] У наведеној првој књизи то су стране 140-156.

^[31] Та појединост Сад-уд-диновог приповедања о Косову често je разматрана. Између осталих, задржао се на њој и Ђорђе Страцимировић (Нешто о Боју на Косову, Шематизам православне епархије Бококоторске, Дубровачке и Спичанске, Дубровник, 1906, 40-41), који je превео односни пасус из Братутовићеве књиге ("неки жупан невјернички по имену Ђорђе, поведен великом обијешћу својом, рече им: "Ако ноћу ударимо на непријатељску војску, мораће се она у бјегство дати, па ко ће онда нoћу тражити бјегунце? A зашто да из шака пуштамо плијен? Ово мало непријатеља биће као малена ужина за змајеве наше небројене војске - зато ваља да одгодимо бој до јутрос"). У том "жупану" видео се Ђурђе II Стратимировић Балшић, господар Зете, што je било и остало само недоказано наслућивање (вид. о томе Петар Томац, Косовска битка, 103-104).

^[32] Истина, сам je, већ на насловној страни, истицао да преводи с крајњом тачношћу (con la medesima frase, stile e tessitura dell'Autore, con somma diligenza, e fedelta), али то га обећање, према ондашњим обичајима, није обавезивало превише.

^[33] Видети за то познате радове Светозара Матића (Порекло косовских песама кратког стиха; Одбрана тезе о косовским песмама; Вишњић у Срему и друге) објављиване првобитно по часописима, а затим сабране у његовој књизи Наш народни en u наш стих, Нови Сад 1964.

^[34] Волуминозан историјски спис Андрије Змајевића који je још увек нештампан, сачуван je у аутографу и у три посебне верзије; латиницом писан текст сада je у библиотеци Археолошког музеја у Сплиту, а текст у ћирилици, уз који напоредно иде и превод на латински језик, доспео је својим првим делом у Ватиканску библиотеку (Biblioteca Apostolica Vaticana, Fondo Borgiano - Ilirico, ms. 1,2), док му се други део налази у Библиотеци семинарије (Biblioteca del Seminario) у Венецији.

^[35] Видети у том смислу: Гавро Шкриванић Црквени летопис из XVII века барског надбискупа Андрије Змајевића - Пераштанина, Историски записи, 1954 X, стр. 310-330.

^[36] Тај je одељак Змајевићевог Љетописа црквеног штампан у зборнику Предњегошевско доба, Титоград, 1963, стр. 148-150.

^[37] Мавро Орбин, Краљевство Словена, превео са италијанског Здравко Шундрица, Београд 1968. стр. 96-98, 102.

^[38] Наведени зборник, Предњегошевско доба, у коме je овај текст приредио Гаврило Ковијанић.

^[39] Палмотићев спев остао je после његове смрти недовршен, а дубровачки читаоци знали су га по преписима, који су од тада чињени све до првог и за сада јединог издања: Dubrovnik ponovlјen i Didone. Spјevao Jaketa Palmotić Gjonorić vlastelin dubrovački. Za tisak priredio i rastumačio Stj. Skurla. U Dubrovniku 1878.

^[40] Шире о томе: М. Пантић, Дубровчанин Никола Бошковић u рашке старине, 235-239.

^[41] Епизоду о баби, њеном савету Турцима (да под Милошевог коња подметну оштре мачеве, односно копља) и Милошевој освети бележи Троношки летопис у другој половини XVIII века (уп Ср. Стојковић, Косовска епопеја, 43), а после она долази у Песми о боју на Косову штампаној у "Босанској вили" за 1886, и прештампаној у Косовској споменици, Београд, 1889, стр 100 (Ср. Стојковић, нaв. дело, 17) и у познатој дугој, а у погледу аутентичности сумњивој, песми Пропаст царства српског у збирци Богољуба Петрановића, Српске народне пјесме из Босне u Херцеговине, Епске пјесме старијег времена, Београд, 1867, бр 26.

^[42] Војислав М. Јовановић, Српска историја на енглеској позорници у време Шекспирово, Српски књижевни гласник, 1921 н. с. књ. II, стр. 558-560; Владета Поповић, Енглеска драма u српска историја [ у књизи:] Кроз енглеску књижевност, Београд, 1929, стр. 5-26 (претходно штампано у С. к. гласнику, од 1. и 16. јануара 1922.

^[43] Издање: Djela Gjona Gjora Palmotića. Na svijet izdala Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Dio II, Zagreb, 1883 (Stari pisci hrvatski, knj. XIII), str. 514-524.

^[44] Према рукопису из Библиотеке фрањевачког манастира у Дубровнику њу je као адеспотно дело штампао непознати издавач у дубровачком листу "Дубровник". 1893. II, бр. 2-3 додавши уз текст и бројна објашњења, од којих сва нису тачна.

^[45] Наведени издавач овога балета не мисли да je тај Лазар Деспот косовски кнез Лазар, већ "Лазар, млађи син деспота Ђурђа Бранковића". Мислимо да се његово идентификовање не би могло прихватити и да je Палмотић ипак овде ставио кнеза Лазара, кога као и сви остали дубровачки писци назива деспотом.

^[46] О тој академији и о активности Ђура Матијашевића везаној за њу видети: Mirko Deanović, Odrazi talijanske akademiје "degli Arcadi" preko Jadrana, Rad JAZU, 248, 1933, str. 1-98; 250, 1935, str. 1-125.

^[47] Укупно je Матијашевић забележио четрнаест "попијевака" које су се све нашле на окупу и у препису у дубровачком рукописном зборнику Попијевке словинске скупљене г. 1758. у Дубровнику, одакле их je штампао Валтазар Богишић у књизи Народне пјесме из старијих највише приморских записа, Београд, 1878 (Гласник Српског ученог друштва, II одељење, књ. X).

^[48] Та попијевка" почињала je стихом "Л'јепу шету пошета Милица Лазаровица", а накнадно стављени наслов врло je дуг и гласи Како Милош Драгиловић или Кобилић рањен на Косову на 15. липањ г. г. 1389. примину, u што нареди на концу од живота u поручи Вукосави љуби својој по својој пуници Милици љуби Лазара кнеза од Србљи, а кћери Угљеше Мрњавчевићa (В. Мавра Орбина лиц. 314. u 315. kojи инако сповиједа), а штампана je у наведеној књизи В. Богигишића под бројем 2.

^[49] О Бетондићу и о његовом раду на уметничкој поезији и на бележењу народног песништва видети: Народне песме у записима XV-XVIII века, избор и предговор Мирослав Пантић, Београд, 1964, стр. 113-114, 269.

^[50] Све су оне ушле у поменути рукописни зборник Попијевке словинске скупљене г. 1758 у Дубровнику, а штампао их je, осим једне, В. Богишић. у наведеној књизи Hapoдне пјесме из старијих највише приморских записа, под бројевима 1, 4, 9, 10, 13-16, 20, 23, 30, 33, 35, 39, 40, 47 и 48.

^[51] Та je песма изостала из Богишићеве књиге из разлога о којима ће речи бити даље, али je она већ претходно била штампана у делима: А. Гильфердинг, Босния, Герцеговина u Старая Сербия, Санктпетербург, 1859, стр. 169-172; Franz Miklosich, Beitrдge zur Kenntniss der slavischen Volkspoesie, Wien, 1870, S. 17-19.

^[52] У Богишићевој наведеној књизи она je означена бројем 1. а њен је текст штампан на стр. 1-10.

^[53] О том рукопису видети Зборник радова О Кнезу Лазару, Београд, 1975, стр. 383-388.

^[54] Вид. на месту назначеном у претходној напомени.

^[55] Srećko Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih diјеlа, Prvi program c. k. realnog i velikog gimnazija u Коtoru za god šk 1872-73. Dubrovnik, 1873. 3-30. Касније се колебао и сам Вуловић; уп. Мирослав Пантић, Преписка Срећка Вуловића u Валтазара Богишића, Зборник историје књижевности Одељења литературе и језика САНУ, Београд, 1961 књ. 2, стр 228.

^[56] Мирослав Пантић, Југословенска књижевност u усмена, народна књижевност од XV до XVIII века, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1963, XXIX, стр. 28, 41-42;
Предњегошевско доба, стр. 530; Милорад Павић, Историја српске књижевности. барокног доба XVII u ХVIII век, Београд, 1970, стр. 58, 119, 143 итд.

^[57] Упоредити на пример овај и претходна три стиха са следећим стиховима познате песме У похвалу града Дубровника, Ханибала Луцића: Правда je темељ твој, разум je твв пића / тве стање и покој почива њих цића / ... Дубровниче, части нашега језика / кв цватеш и цвасти вазда ћеш довика.

^[58] Марин Држић говори исто у прилогу Тирене: Размирје не имају на свиту с никиме / корабље пливају њих витром свакиме.

^[59] Дело je први штампао, на основу рукописа бр. 30. Српског ученог друштва, П. Лавровски, 1860. године (Чтетнiя въ имперагорскомь обшествь исторій и древностей россiискихъ при московскомъ университетъ, II, Апръль - Iюнь). Критичко издање приредио je, користећи све тада познате рукописе, Стојан Новаковић, Narodna predaja o boju kosovskom. Starine JAZU, Zagreb, 1878. knj. X, стр. 176-200. Врло je значајан и Новаковићea увод уз то издање. Према издању С. Новаковића дати су сви наводи у нашем даљем излагању.

^[60] Светозар Матић у свом Опису рукописа Народне библиотеке (Београд, 1952, САН, Посебна издања књ. CXCI, Одељење литературе и језика, књ. 3) наводи неколико верзија овога дела које су се налазиле у рукописној збирци старе Народне библиотеке (стр. 41, 173, 181) и од којих неке С. Новаковић није могао користити за своје издање. Међу њима онај под ознаком 180 (762) имао je наслов Житије свјатаго u праведнаго књазја Лазара Сербскаго. Једну верзију Повести, која се нашла у рукопису националне библиотеке "Сечењи" у Будимпешти публиковала je, с опширним уводом, Иванка Удовички Прича о боју косовском у будимпештанском рукопису, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1970, XVIII/1, стр. 18-53).

^[61] He би било могућно, због простора, наводити овде читаву литературу о том делу. Ограничавајући се на важније написе, поменућемо, осим Новаковићевог увода, још следеће: Ил. Руварац, О кнезу Лазару, 243; Св. Матић, Порекло косовских песама кратког стиха, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1954, I, 22 (уп. приказ Н. Банашевића, Прилози за књижевност, јез., ист. и фолклор, 1954, XX, 327-332, као и Матићеву Одбрану тезе о косовским песмама, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1956, III); H. Радојчић Словенски превод Орбинија у Војводини [ у књизи] Из прошлости Војводине, Нови Сад, 1956, 27-28; Ђ. Сп. Радојичић, Стара српска књижевност у средњем Подунављу (од XV до XVIII века), Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 1957, II, 263; H. Банашевић, Одбрана Вука Стефановића Караџића од најновијих pyжења u куђења, Прилози за књижевност, јез., ист. и фолклор, 1965, XXXI, 260-278. Недавно je Јелка Ређеп одбранила докторску дисертацију под насловом Прича о боју косовском, која je још необјављена, али смо je ми, захваљујући љубазности аутора, видели у рукопису. Ј. Ређеп je нашла и више нових, до сада непознатих и непроучених верзија Повести, од којих смо две нарочито значајне (једна je у Универзитетској Библиотеци у Београду, а друга припада збирци Радослава Груjића) читали из фотокопија које нам je ставила на увид.

^[62] Драгутин Костић, Старост народног песништва нашег, Јужнословенски филолог, 1933. XII, 17-18, рекао je за Повест да je то "нека врста прозне, управо полупрозне епопеје косовске" и да "кипти од слога стихованог по народној причи".

^[63] Павле Ровински, Рукописни Зборник Михаила Милорадовића нађен у Манастиру cв. Луке у Жупи Никшићкој, а састављен и преписан у Москви 1714-15. г., Летопис Матице српске, 1895, књ. 181-183, стр. 40-67, 75-87, 110-118. У зборнику о коме je реч и за који се сада не зна где се налази каже се да га je преписао "Никола Властелиновић в царствујуштим град Москве у двору Ивана Свирчкова на Покровки, а то на квартиру господина полковника и кавалијера Михаила Милорадовићa (.. ) ва лето от рождаства Христова 1715. год. месеца генвара 14". Житије Кнеза Лазара u остале српске господе на пољу Косову у њему je на листовима 145-168. Из њега је Ровински штампао само поједине одељке, упоређујући их с текстом Новаковићевог издања.

^[64] Наведено издање Ст. Новаковића, стр. 188.

^[65] Исто, 188.

^[66] Исто, 189.

^[67] Исто, 190.

^[68] Историја српске књижевности барокног доба, 143. У истом делу, на стр 119. Павић je већ био рекао да Врдничанин "прерађује пераштански барокни ораторијум о боју на Косову, рашчињавајући стихове, укидајући риме, претварајући поезију пераштанског песника (...) у поетско ритмизирано приповедање традиционалног облика".

^[69] У цитираној рукописној дисертацији Прича о боју косовском.

^[70] Наведено издање Ст. Новаковића, 187.

^[71] Исто, 198.

^[72] Исто, 188.

^[73] Исто, 189.

^[74] Исто, 198.

^[75] Исто.

^[76] Исто, 200.

^[77] Исто.

^[78] Исто.

^[79] Исто, 191

^[80] Исто, 192

^[81] Исто, 199-200.

^[82] Рукописни зборник Михаила Милорадовића..., стр. 84–85.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]