|
|
|
 |
Мирослав Пантић"Дубравка" Џива ГундулићаМирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)Дубровчани који су за раних деценија XVII столећа пратили позоришни живот у своме граду по први пут су негде на почетку 1628. године имали прилику да виде Дубравку, драму у три чина коју је за њих смислио њихов суграђанин Џиво Франов Гундулић. О тој давнашњој представи – којој јe сигурно могао присуствовати само цвет оновременог дубровачког друштва, властеоског и грађанског – данас је, на жалост, немогуће рећи ишта више, јер све друго што бисмо такође желели да знамо застаје код самих нерешивих питања. Где се та представа збила, на тргу пред кнежевим двором, као што се догодило толико пута дотле, или у пространој "салочи" неког господског дома, као што се догађало нимало ређе? Или су можда Гундулићевом делу сами дубровачки сенатори, због изузетних одлика коме су у њему нашли, указали несвакидашњу част допустивши да оно пред гледаоце изиђе у раскошној сали републичког Великог вијећа? A затим, који су то позоришни аматери – јер професионалних глумаца стари Дубровник није имао, све до XIX века – што се нису плашили напора, ризика и материјалних жртава, неизбежних сваки пут кад се приступало оваквим подухватима у оно доба кад улазнице нису плаћане, а шкрте дубровачке власти нимало нису биле расположене да играју улогу мецена, ма колико за то у ондашњем свету имали сугестивних примера? И да ли те аматере не треба, можда, видети у једној групи дубровачких племића с Агостином Франовим Тудишевићем на челу, која је, имајући да изведе некакву "комедију", како изгледа у два маха, 7. фебруара и 1. марта 1628, позајмила из државних магазина двадесет пет фењера којима је хтела да "расветли" своју представу? Али упркос толиком одсуству сваких вести о првим представама Гундулићеве драме, једно је и без њих унапред извесно: на те су представе њихови гледаоци морали поћи с поверењем и сигурни да се неће незадовољни вратити кућама. Већ у самој личности добро познатог песника била је за њих гарантија и привлачан позив; Гундулић тог тренутка никако није своју књижевну каријеру почињао, а није почињао ни у жанру кога се тада лаћао. Многи од тих истих његових гледалаца из 1628. сећали су се добро како су се десетак и више година раније по Дубровнику "на очитијех (јавним) мјестијех" небројене његове драме "прикаживале с велицијем (с великим) славами". Не може бити спора да је већина тих драма, које сада све не знамо, али за које је Гундулић посведочио да су се звале Адон, Клеопатра, Черера, Галатеа, Посветилиште љувено и Кораљка од Шира, поред и сада очуваних с називима Дијана, Армида, Аријадна и Прозерпина уграбљена, још живеле у памћењу својих љубитеља. Утолико више су се ти њихови љубитељи морали заинтересовати и обрадовати што се Гундулић драмском раду враћао после једне деценије у којој, истина, као песник није ћутао, али у којој је био у сасвим другим водама. За тих десетак година, наиме, Гундулић, замишљен, натмурен, повучен у себе и уронуо у "крстјанска" страховања, више је волео да излази пред своју публику преводима библијске лирике, као што су Пјесни покорне краља Давида, или спевовима надахнутим библијским историјама, као што је његово дело Сузе сина разметнога. Свакако није било без озбиљнијих разлога што се Гундулић у те дане поново враћао једном књижевном роду који је у својој посвети за Пјесни покорне краља Давида покајнички назвао "породом од тмине". Неки су књижевни историчари били склони да тај разлог виде у Гундулићевој жељи да радост и свечане тренутке своје нешто закаснеле свадбе – женио се управо 1628. као четрдесетогодишњак – увећа и улепша представом која би се пред сватовима извела. Но не може бити сумње да они нису најбоље погодили суштину ствари и да прави Гундулићеви разлози леже дубље. Далеко ће се пре приближити истини помисао да је он својом Дубравком желео да у облику привлачне и пријатне позоришне игре, с једне стране, прослави оно што му је најтешње прирасло за срце – а то је слобода његовог Дубровника – и да, с друге стране, жигоше оно против чега је хтео да се бори – а то су изопачености савременог живота у његовом граду. Још једном, дакле, он је после Суза сина разметнога и после Пјесни покорних желео да на своје суграђане дејствује, да их за нешто усхићује а против нечега огорчује, само што сада то нису више била поетска треперења на тему човековог кајања или на ону другу, Гундулићу не мање блиску, тему краткотрајности људског постојања и ништавности свега што се у њему цени, пошто, очигледно, такве теме не би одговарале расположењу и атмосфери карневалских дана за које је он своју драму писао и у време којих се она једино могла и извести. Али Гундулић није више хтео, а можда ни могао, да као у дотадашњим својим драмама буде само површни и лаки забављач своје публике, којој ће у помпезној опреми дати ништавне љубавне историје које јој се, истина, допадају, али после којих она неизмењена и непоколебана одлази кућама. Да својој публици пружи поезије, весеља и смеха, за чим је она у тренуцима карневалске обести неодољиво жудела, и да јој уз то сервира своја опажања, критичку и опору реч, и рецепте за спас, за чим је, не с мање искушења, жудео он сам, Гундулић је изабрао једну нарочито привлачну драмску врсту која је у том моменту, и у Дубровнику и другде у свету, већ имала дугу и славну прошлост иза себе. То је била пастирска игра или, краће пасторала. Произишла из класичних грчких и римских еклога, то јест лирских песама у дијалогу у којима наступају пастири, она је најпре као примитивна и скромна бинска еклога, а онда, развијајући се све више и богатећи се стално новим елементима, као права пасторална драма, забављала љупкошћу и идиликом, поезијом и ведрином угледне и моћне, образоване и богате који су јој били љубитељи и публика, и за чије је свечаности и свадбе увек и писана. Њене јунаке, пастире и нимфе мало је шта заједничког везивало за бића из реалног света: префињени и нежни, отмени и идеалисани, они су имали да оличавају преобучене представнике најелитнијег друштва; у ствари, били су само онакви какво је то друштво волело да изгледа. Главни животни проблем у том пастирском свету била је љубав, љубав у почетку обично неуслишена и којој се супротстављају сви: обожавана нимфа, као и ледена, свечано озбиљна Дијана, богиња женске чистоте, грабљиви, похотни сатири, као и комични, предузимљиви сељаци, али љубав коју иза бурних перипетија увек крунише срећан исход. Као и oсећања којима робују и као гестови које чине, као смрт која их привидно сналази и као реч коју изговарају тако је фиктивна и тако идеална и средина у којој се крећу; то је митска земља Аркадија, земља пролећа и цвећа, дубрава и кладенаца, славуја и песме, земља у којој се блажено и безбрижно живи и у којој је једина несрећа не бити вољен. Раскошна и шаролика са својим костимима, мелодиозна и распевана у својим стиховима, нежна и дирљива у својој музици, пасторала је, због скоро редовне одсутности дубље животне истине и аутентичније поезије, по правилу, више доживљавана оком и ухом но устрепталим срцем. Упркос томе, одржавала се упорно, вољена од друштва коме су се повремени излети у идилику једног измишљеног света причињавали као жуђена бекства из стварности у којој се морало живети. Можда и стога, њом се заноси, уз гомилу безначајних и с правом одавно заборављених стихотвораца, и неколико истинских песника, какви су, на пример, у Италији били Торквато Тасо и Џамбатиста Гварини, или какав је, пре њих код нас био Марин Држић. Џиво Гундулић, који се пасторале прихватио у тренутку када је она у свом развоју већ одавно била прешла зенитне тачке, није, дакле, био принуђен да се носи с недорађеностима и невољама којима ствараоце излажу књижевни родови у зачетку. Потпуно супротно од тога у његове дане добијао се утисак, када је била реч о пасторали, да је све заувек фиксирано и да ништа није лакше но укључити се у мирне токове једне освештане традиције. Уосталом, то је очекивала, захтевајући да се њен укус респектује, и сама ондашња публика, и то како ова наша, рецимо дубровачка, тако и она на страни, рецимо италијанска. У првом реду због тога Марин Држић, комедиограф по срцу колико и по таленту, није увек у својој средини пролазио најбоље са својим комедијама у прози, које сада тако високо ценимо. Јер, очаране пасторалама, Дубровкиње су се буниле: "Њеке се сад машкарате чине, пара (изгледа) да се на Плаци (на улици) разговарају. Гдје су виле од планина? Гдје су сатири од гора зеленијех? Гдје су вијенци, руже, кладенци и Купидо с луком и стријелами?" И управо зато негдашњи гледаоци Дубравке без сумње су на представама 1628. године Гундулићу дуго и захвално пљескали: у његовом делу много шта је очигледно било саображено господујућем друштвеном укусу и много шта без оклевања стављано у добро знане, али не стога и мање тиранске, оквире традиције. Традиционалним се, пре другога, морала учинити већ сама средина у којој протиче радња. Некаква "Дубрава", која је на позорници дочарана и од које су гледаоци видели само један и стално исти крајичак, шта је била друго, са својим "дубљем" и својим изворима, са својим "славицима" и својим цвећем, до само рђаво, – може се додати: и хотимице рђаво – прикривена стара, баснословна земља Аркадија, која је, још од античких дана, неизбежно присутна позадина сваке буколске књижевности? Ни главни јунаци Дубравке, који су били становници те нестварне Дубраве, у основи нису се чинили много самосталније замишљени. Једни од њих, и за Гундулића важнији свакако, били су пастири и пастирице – ове последње због њихове грације звали су "вилама" – који су у својој Дубрави, према Гундулићевом приказу, проводили дане срећно и у паганској једноставности, слободно и у немогућој хармонији. Требало би, бар према ономе у шта је Гундулић уверавао, да живе од својих стада и од плодова земље, али их гледаоци не затичу у послу и у борби за опстанак, већ их од почетка до краја драме гледају како се ангажују у љубави, својој или туђој свеједно. Јер и њима је, као и њиховој сабраћи у свим другим драмама ове врсте, љубав, очито, прва и основна брига. Али се Гундулићева драма још једном везивала за традиционалну и устаљену праксу када је те пастире и њихове "виле" приморала да говоре бираном речи и префињеном фразом, пошто их је, претходно, пустила да се заљубе, па да онда воле и пате, да се удварају и да уздишу по обрасцима – може се рећи и више: по клишеима – савремених љубавних песничких зборника, не према прилици и слици истинских пастира из ондашњих села. Друга категорија становника Дубраве – и, с тим, друга категорија јунака Дубравке – сасвим је била другојачија, слободно је рећи чак супротна; то не значи, ипак, да је она у свет пасторала први пут продрла благодарећи Гундулићу. Напротив, наш песник је и ту ишао за поступцима одавно нађеним: он их је сусрео, без сумње, читајући и волећи Држићеве бинске еклоге, у првом реду читајући и волећи његову Тирену. У ствари, и Држић је само плаћао дуг традицији. Учећи у Италији, у Сијени, законе позоришне уметности, коју је волео, и то учећи их бар онолико колико своје канонско право, према коме је био равнодушан, Држић је са представа сијенског "удружења неотесаних" (Congrega dei rozzi) понео уверење да се једноликост и сладуњавост пастирских или митолошких историја може избећи, или бар ублажити, ако се уз идеалисана и нестварна уведу и лица из живота, реална или нешто карикирана која ће својом трезвеношћу и комиком, својом гротескношћу или својим вулгарним гестовима унети живости у радњу и веселости међу публику; касније, по повратку у Дубровник, он је низом драма које је изнео на сцену показао да никад није напустио ово своје уверење. Па иако је, иза Држића, Торквато Тасо својом пасторалом Аминта већ у другој половини XVI века покушао да из пастирских драма уклони тај необични свет, Гундулић, колико год иначе био склон да иде стопама прослављеног Италијана, није никако пао у искушење да тај свет истражује и сам: Држићев пример и, вероватно, симпатије дубровачке публике значили су у овој прилици више од Тасовог поетског ауторитета. Ни сама збивања која су за тренутак потресла Дубраву и која су ускомешала њене становнике нису у својој суштини и у своме склопу имала ничега што би их битно одвојило од збивања која су пре тога бирана за окосницу пасторалне радње. За Гундулићеве гледаоце није у том погледу ни могло бити изненађења. Добро упознати с поступцима којих су се сви писци тадашњих пасторала круто држали, они су и унапред тачно погађали да ће се та збивања, крај свих заплета м упркос толиким сузама у почетку, окончати на опште задовољство, у срећном плесу и у заједничкој песми, и то окончати у кратком временском размаку који одваја зору од вечери: уз то, гледаоци су морали такође добро знати да ће у сагласности с тим истим техничким поступцима главни и преломни тренуци свих збивања пасти изван сцене и да ће o њима на позорницу стизати тек само обавештења. Отуда, оно одсуство драмског које се сада опажа одмах и које су каснији посматрачи често склони да Гундулићевом делу упишу у недостатак – оно одиста и јесте недостатак! – много је више последица једне лоше поетике, поетике која се онда наметнула буквално свима, а много мање слабост или недораслост самог Гундулића као драмског песника. Радња Дубравке могла је, према томе, да као школски пример покаже како се у примењивању тог поступка претеривало и како је он био у стању да умртви драму. За ту радњу Гундулић је у тренутку срећне инвенције умео да нађе привлачан оквир: сплео ју је око догађаја везаних с даном који се, тобоже, – јер све је измислио, разуме се – у његовој паганској, многобожачкој Дубрави од давнина посвећује успомени богиње слободе и у који се, као круна свечаности, обавља венчање најлепше виле с најлепшим пастиром. И изабрао је доста добро основне моменте у тој радњи који су могли његово дело испунити драматиком и страшћу. За заплет то су ови догађаји: у дотле сложну и јединствену Дубраву увлачи се неман корупције, и подмићене судије, ко је имају да одаберу најлепши пар, не додељују Дубравку, према општем очекивању, лепом и младом Миљенку, који уз то одавно за њом чезне, већ ружном и старом, али богатом Грдану, који има довољно новаца да ову бездушну одлуку плати. За расплет је, пак, одредио следеће: неправедна пресуда судија разјарује и само небо и бог Леро, док у његовом храму покушавају да венчају Дубравку и Грдана, низом знакова показује народу да то венчање не допушта; напротив, кад у храм улети бесни Миљенко, спреман на све, па и на саму смрт, Леро, опет, знацима које пук лако схвата даје на знање да је то прави изабраник судбине; правда тријумфује, а срећа и хармонија венчањем Дубравке и Миљенка поново се враћају у Дубраву. Међутим, оба та судбоносна догађаја публика није имала прилике да види, јер су се и један и други одиграли изван сцене; њих су исприповедали гласници. Сасвим природно, оно што је у драми после тога остало од "радње" свело се најчешће на саму реч: хорови су прослављали долазак зоре, или срећни живот у Дубрави, или пролеће и лепоту; Миљенко је у бескрајним тирадама уздисао за Дубравком, која му се, без икаквих разлога, причинила окрутном и неосетљивом; низ лица је резоновало; певале су се химне слободи. Тек нешто живости у драму унели су сатири и све што се у њој запажало покрета било је везано за њих; они су се грубо свађали или надметали у свирању (Дивјак, Горштак), они су се преоблачили у женске хаљине да вилама украду пољубац и добијали су за то обавезне батине (Дивјак); они су покушавали да грабе најлепше овце и гушали су се због тога с одлучним сељанкама (Вук). Али ниједна од епизода у којима су они главни јунаци није била органски део радње; свака је, мирне душе, могла да отпадне а да драма у свом току нимало не буде поремећена; оне су, дакле, биле тамо као украс, као додатак, дражесан и пријатан, али уметнички непотребан и излишан. Тако замишљена и остварена, организација радње није, како се и могло очекивати, омогућила личностима ко је су у њу умешане и којих није било мало да пред гледаоцима оживе као створења од крви и меса, рељефна и целовита, индивидуалисана и себи доследна. Свака од њих, напротив, само је у рукама писца била бескрвна и беживотна марионета која иде онамо куда је он гура и изговара речи које јој он ставља у уста. Миљенко, који је могао да буде толико пластичан, свео се на конвенционалну фигуру петраркистичког заљубљеника који декламује стихове о својој бесмисленој патњи и који, при том, увек стигне да их стилизује отмено, с много поетских украса и с много духовитих антитеза и хипербола. Још неухватљивији, још нестварнији остајао је лик Дубравке. Та "љепота од свих виша", којој "сјају сунцем лица" у оно мало тренутака што је била на позорници приказана је сасвим бледо, без иједне јасније црте; она је, сем тога, изгледала као рађена несигурном, недоследном руком; током целе драме упорно је представљана – у Миљенковим заносним монолозима и у похвалама других – као "госпоја слетјела из раја", као етерично и скоро надземаљско биће, као оличење чистоће, чедности и женске смерности, а онда, на крају, писац ју је изненадно, ћудљивo нагнао да Миљенку у тренутку свечаности пред свима говори: Дај, дај, веће ходи к мени Остали пастири, који су ту да кажу коју реч или донесу коју вест, да у хору славе лепоту или да се усхићују слободом, и више су се но Миљенко и Дубравка губили из вида и мање су но они остајали у сећању. Можда су релативно још најсрећније код Гундулића биле остварене фигуре сатира; у некима су се заиста назирали извесна окретност и лакоћа потеза. Такав је на пример био лик Дивјака. Стално на сцени, тако рећи, – више је пред очима гледалаца но и сам Миљенко – он је добио низ различитих карактеристика, али све су се оне логично надовезивале једна на другу, све су згодно допуњавале његову необичну, у знатној мери и комичну физиономију. Похотљив као и сви сатири, он је, природно, остајао незадовољан самим успесима у своме кругу и код своје "ладе", и желео је да измами и пољубац Дубравке; зато се преобукао у вилу и зато, одмах затим, добио и батине; али је био и бескрајно ташт – због своје лепоте, због своје вештине свирача, због свог разума – и у крајњој линији пријатан и симпатичан са својом ведром животном филозофијом. A још је успелије, чини се, испао лик Дивјакове "ладе" Јељенке. Ојађена што ју је Дивјак оставио трчећи за вилама, она се не предаје лако и полази да га тражи; за утеху, себи, и за поуку, гледаоцима, просуће пуно горких речи на рачун "вила" које дотеривањем и улепшавањем покушавају, и успевају, да се прикажу лепшим но што су; али није била само мудра, него и храбра, и управо зато је и могла поново стећи свог Дивјака кога је прихватила с дирљивом верношћу и постојаношћу; но и тада, у срећи, и у општем свечаном расположењу на крају драме није заборавила да подсмехом окрзне "виле ке се туђијем ресе". Није ни ту, међутим, крај дугој поворци свега што су Гундулићеви гледаоци у његовој драми могли осећати као познато и од давнина драго, – дакле, као инвенцију ко зна колико стару и као ефекат ко зна откад коришћен. Поред амбијента који су очекивали, поред ликова којима су се надали – и које су желели, исто толико, – и поред радње чије су основне токове били спремни да унапред добро погоде, они су без напора могли да из сцене у сцену распознају кад мања, кад већа Гундулићева наслањања на претходнике. Та су наслањања или у понеком расположењу и у понекој мисли, или у коме обрту и у којој допадљивој слици, или пак у гдекојем стиху и у гдекојој добро употребљеној речи. Тако, на пример, они су у Гундулићевом делу брзо, лако и најпре уочавали присутност Марина Држића. Тај снажни дубровачки ренесансни драматичар наметнуо се Гундулићу као узор, један између других и сугестивнији но други, већ у основној, полазној концепцији пасторалне игре: и Дубравка је, видели смо, као и Држићева Тирена, једна варијанта сијенске пасторалне комедије, јер је и у њој, као и у Држићевом делу, поред идиличног, отменог и рафинованог наступио и комични, гротескни и неуглађени свет. Али из Држићевог дела неодољиво је прелазило у Дубравку и још много шта друго. Ko не би у комичним кошкањима, узајамним грдњама и надмудривањима сатира Дивјака и Горштака опазио низ сродности које их зближују са сличним и Држићу необично драгим сценама између Обрада и Прибата и Обрада и Вучете из првог, односно другог пролога Тирене и између Вукодлака и Којака у Венери u Адону? Или, ко не би у смешном и сасвим неприличном заљубљивању незграпног – Држић би рекао: убогог – пастира Загорка, који напушта стада и трчи за немилостивом вилом, видео скоро истоветно поновљену "љубавну" историју Држићевог Миљенка, из Тирене, кога такође сви, и мајка – која се, не случајно, и код Држића и код Гундулића зове исто: Стојна – и разумни пријатељи, покушавају да освесте и расхладе, да призову памети и поврате напуштеним овцама? Или, даље, зар би било могућно да Стојнине речи кад она почне огорчено да напада савремене снахе: не зазвуче одмах као одјек врло слично интонираних и чак слично формулисаних напада истоимене Држићeвe јунакиње: Биједна ти одмјена невјеста садањих, У заносним похвалама слободноме Дубровнику, које на самом почетку драме, у другој сцени њенога првога чина, изриче Рибар добегао из поробљеног Приморја, зар се није одмах могла распознати њена почетна инспирација настала, сасвим извесно, читањем пролога другог Држићеве Тирене, у коме Вучета о Дубровнику, казује између осталога и следеће: Или, опет, зар за завршну сцену Дубравке у којој на жртвеник богиње слободе сваки становник Дубраве прилаже "дар ки има најдражи" (Миљенко – маслину, Дубравка – "цвит румене и лијепе ружице", Загорко – "уздахе, плач и вај", Дивјак – "одјеће вилиње", Јељенка – "кус меда", Вук – чашу вина, Горштак – свиралу, Пастирић први – "кошчић пун кријеша", Пастирић други – сира), Гундулићеви гледаоци нису могли лако уочити да се и у закључној сцени Тирене јавља сличан жртвеник, на који Љубмир прилаже своје срце, Радмило лиру, а Љубенко "све пјесни", и закључити да је и у томе Тирена била Дубравци најнепосреднији углед и најближи узор? A онда и Гундулићев Вук сатир, не носи ли он у својим афоризмима о међусобном искључивању љубави и празног трбуха, у својим усхићењима за "печеницу угодну" и "драгу буклију" У својим прижељкивањима пребогатих обеда при којима "капљица од вина" као да позива весело: "Ход, браче, душо, пиј!" и у својим заносима као онај када кличе "Печеница, ах, пече ме срце печено!", помного од афоризама, усхићења, прижељкивања и заноса толиких Држићевих песника залогаја и добре капљице, звали се они како му драго, Помет, Бокчило или Облождер? Али, сем Држића, колико ли је било још других песника чије су утицаје, ситне, данас тешко приметне и скривене, добро обавештени и образовани Гундулићеви гледаоци могли разабрати слушајући стихове његове Дубравке? Већ и сама имена главних јунака драме сведочила су о том утицају: најлепши пастир зове се у Дубравци Миљенко, што није ништа друго до преведено, "понашено", како се то некад у Дубровнику говорило, име Тасовог Аминте (од amare = љубити, волети), а најлепша вила названа је Дубравка, што је опет само превод имена Тасове Силвије (од silva = дубрава). А затим је ту, да то покаже, још читаво обиље других примера. Када, тако, нежни и заљубљени Миљенко, тежећи да што достојније прослави "урес" своје Дубравке, везу између њеног имена и Дубраве ("Дубравко гиздава, на урес рајски твој од горскијех дубрава није слично име тој ...") узима као основу за читав један дуги низ исфорсираних и бизарних антитеза, као ону како насупрот тамнилу и мраку Дубраве два сунца сијају из очију Дубравке, или како насупрот зверима и змијама у Дубрави у погледу славне "виле" бораве љубав и милост, онда је свакоме гледаоцу из оних година сместа морало пасти на ум да се и онда прослављени италијански песник Џамбатиста Марино у песми Anna, ben tu dal anno il nome prendi на сличан начин, али пре Гундулића, играо блискошћу корена у имену Anna и у речи anno (година), па слављеној лепотици приписивао одлике појединих доба у години. Јасан знак Гундулићевог присног познавања Маринових дела, овога пута његовог гласовитог спева Адон, могао се осетити и у већ наведеном страственом обраћању дотле стидљиве Дубравке заљубљеном Миљенку при крају драме: у твојој сам, душо, власти, где је безмало дословно поновљено оно што у 142. октави осмога певања Мариновог Адона казује Венере своме љубавнику: Или, када пастир Љубмир подстиче свог растуженог и несмелог пријатеља Миљенка да у љубави дејствује с више храбрости и више наде, и када то подупире сентенцом да "љубав и срећа смионе помага", мало који из редова гледалаца није опазио – јер класичне су књижевности сви знали интимно – да је то у ствари ехо оних старих и тачних речи: "Audendum est. Fortes adiuvat ipsa Venus!" ("Треба имати смелости. Венера помаже храбре!") које заљубљени Тибул упућује својој Делији (lib. I, елег. 2). A тако исто и кад сатирица Јељенка загрми против прекомерног кићења "племенитих вила", које се желећи да буду лепе, или лепше, лаћају свега: и беланаца од јаја, и црнила чађи, и масти и боја, и чак мртвачке косе коју плету у своју, да ли је ико могао да се не сети ојађених и често врло сличних замерки Гваринијевог Сатира из пете сцене првог и шесте сцене другог чина пасторале Верни пастир (Pastor fido)? Разуме се, сва та, и многа друга, преузимања нису била ни несвесна, ни случајна; исто тако, она нису имала ни да остану скривена. Следећи – и опет! – обичаје ондашњих песника, у првом реду песника пасторала, Гундулић је уживао да ту и тамо уплете, уз своје, и стихове из дела која је ценио и волео, уверен да ће његови гледаоци, који су не мање од њега волели и ценили иста та дела, уживати бар колико и он када их после тренутног потреса које доносе изненађења, сигурно и без тешкоћа буду препознавали. Само тако се, уосталом, може објаснити чињеница да су ти цитати гдекад били и дословни: у четири маха, на пример, Гундулић преноси читаве стихове из маскерате Јеђупка, коју су и он и сви Дубровчани онда знали наизуст и за коју су веровали добрим делом неосновано, да је плод инвенције њиховог давнашњег суграђанина Андрије Чубрановића. Са свим тим елементима пред собом, тешко је, то се одмах види, размишљања о Дубравци не управити у следећем смеру: многа и предана Гундулићева респектовања традиционалних норми и његова безбројна наслањања на посао ранијих песника његовим савременицима не само што нису сметала, као што сметају нама, данас и после пуна три века отада, него су, напротив, била један од елемената допадљивости коју је дело нудило. Да бисмо били праведни, наиме, ваља да се подсетимо нечега што често заборављамо: у Гундулићево доба још увек су на снази гледања, формирана раније на основу једног нешто буквално и круто, а у сваком случају недовољно тачно тумаченог става из Аристотелове Поетике, по којима је задатак и циљ песника да имитује, како природу тако и своје велике узоре, и ове друге чак чешће и више но ону прву, и да их имитујући покушава да надмаши. Када то постигне, у ретким случајевима какви су били, рецимо, случај Т. Таса или онај Б. Гварина, песник је могао рачунати на бесмртну славу, без обзира на чињеницу, свакоме јасну, да је у своје дело, без много колебања и без имало обзира, уградио толико материјала који није био његов и који је преузео откуда стигне, или, боље, одакле му се допало. Питање песничке оригиналности није, међутим, и једино на коме се укус оних дана разилази с укусом доцнијим, и нашим. Данашњи читалац, који Гундулићево дело доживљује једино преко књиге и који га процењује само као литературу, неупоредиво је строжи према њему. Он запажа, брзо, све несавршености његове радње и сву нестварност његове психологије; њему смета натегнута и стално врло бирана реч; он се не усхићује ефектима стила који му сваки час изгледају претерани и, што је горе, претерано чести; њему ништа не казују, и зато га и не дирају, бесконачне тираде у којима он открива уздахе који нису прави и усхићења која не долазе из срца. Али Гундулићеви савременици, који су дело примали са позорнице и који су га посматрали као читаву једну оркестрацију уметничких остварења од сваке врсте, волели су ту Дубравку дубље и судили о њој кудикамо блаже. Они су, као и њихов песник, били деца свог чудног и растрзаног, противречног и мегаломанског доба које је у свему – у животу као и у уметности, у начину размишљања као и у свакодневној пракси – имало свој и посебан угао гледања, свој и посебан укус. То доба, за које је већ одавно у употреби назив Барок, носило је и у Дубровнику углавном онај исти скуп одлика које су га обележавале и свуда другде. Према томе су се и у Дубровнику, када је била реч о поезији, сензуалне и бизарне ситуације и допадљива и ефектна реч волели више и тражили радије но искрено и ново осећање ствари; и у Дубровнику су се, затим, допадљивост и ефектност те речи хтеле да постигну гомилањем изненађујућих слика и блештавих антитеза, неустрашивих хипербола и извештачених игри смисла, неуобичајених епитета и најнеочекиванијих везивања појмова, јер је и ту као норма важила она позната Маринова крилатица по којој је "циљ песников да зачуди" ("и fin del poeta la maraviglia"). A онда, када је била реч о пасторалној драми, и ту је њена драж и њена привлачност лежала не само у лирици која натапа њене сцене и дочарава један нестварни свет, него – а то је за размажено барокно друштво било не мање важно – у раскоши костима и у помпезности опреме, у импресивности музике и у отмености стилизованих плесних наступа. И најповршније прелистана, Дубравка је кадра да одмах и недвосмислено покаже колико је она све то својој најранијој публици нудила издашно и из препуне руке. Као Тасо своме Аминти и као Гварини своме Верном пастиру, тако је Гундулић својој Дубравци дао атмосферу неприкривене и, зачудо, не много уздржане сензуалности. Ни нежни и префињени пастири, а камоли обесни и распусни сатири, не чезну за љубављу која се завршава дрхтајима срца и остварује стапањима душа; свима им је, напротив, и кад говоре језиком петраркистичких песничких зборника, као Миљенко, и када су кудикамо реалнији, као сатир Дивјак ("Али и ован витороги за овцом једном не гре у стаду"), заједнички сан о љубави нимало платонској и без двоумљења овоземаљској. Већ су споменуте речи танане Дубравке које она, према данашњем осећању доброг склада у најмању руку неочекивано, упућује своме Миљенку на завршетку драме; није ништа мање конкретан ни сам Миљенко када се пун среће Дубравки обраћа: Ето дође жељно врејеме, С друге пак стране, ненадмашан версификатор и као мало који дубровачки песник онога доба упућен у тајне барокног стила, Гундулић је, на неизмерно и нама данас тешко схватљиво усхићење својих гледалаца, елегантне и мајсторски срезане стихове Дубравке до презасићености пунио оним испразним домишљањима која су се по веку који их је волео – тај је век био Seiсеnto тј. XVII век – звале сечентизми, или, по песнику који им је био еминентни творац – то је био, већ помињани, Џамбатиста Марино – означавале као маринизми. Њих је од сваке врсте, и – свакаквих. Некад су то једноставна звецкања речима, као: За оном ка мени прика је савише или пак доста скромне хиперболе, као: Вјетрици уздаси, жубер су тужбе ме, Али Гундулићеви сечентизми могу бити – и такви нису ништа ређи – и сасвим неумерени, нeмогућни и за данашње појмове напросто смешни, као онај о кладенцу који од љубавникових неутешних суза нараста, а од његовог непрестаног огња пресушује, или онај: Виђи луге, дубраве, и поља, и горе, или, најпосле, онај који је сасвим несрећан и за који се човек тешко може домислити како је уопште могао исклизнути испод Гундулићевог пера: погледај сред чела срце ме спржено (?!). Ондашњи глумци, које не знамо, као и сви други који су на реализовању њихове представе радили – режисер, сликар, кореограф и музичар, ако се, то јест, не обједињују у истом лицу, – и које знамо још мање, побринули су се сигурно да Дубравка пред гледаоце изиђе што расипније снабдевена и свим осталим ефектима за којима су лудовали барокни гледаоци. Некада смо, полазећи од познате и, може се рећи, озлоглашене шкртости, која је представљала неписани закон у граду св. Влаха, веровали чврсто да су штедљиви Дубровчани опремали у XVII веку своје позоришне приредбе сасвим скромно и, због тога, доста примитивно; откако су уочени неки досада непознати документи о старом дубровачком позоришту, пре ћемо бити склони да верујемо како се у те дане, упркос сиромаштву које је итекако гласно куцало на капије града, релативно замашно трошило, и на раскошне костиме, и на богате сценерије, и – још највише – на блиставу музику. И. баш зато, јунаци Дубравке, иако некакви пастири, нису се, несумњиво, позорницом кретали у одећи какву онда носе истински пастири, јер таква би одећа за њих била одвише проста и недопустиво груба, као што, са своје стране, и њихова Дубрава, дочарана на кулисама импровизоване позорнице, није смела да буде ни налик на запуштену, прљаву и умногоме тужну стварност села из истога доба, јер би нешто тако немилосрдно разбило нежну идилику и опојну поезију читавог доживљаја; костими су, дакле, имали да буду што сјајнији, а позорница што дотеранија. Не мање значајан и не мање одговоран посао имала је да у Дубравци обави и музика. Гундулић јој је спретном изменом дугих и кратких стихова – дванаестераца, осмераца и петераца – пружио толике могућности, захтевајући заузврат да она на много места сарађује са његовим стихом како би се речи дала пуна и крајње могућна експресивност. Тиме се он, дакако, удаљавао од праксе ранијих писаца пасторала, којима је било доста да овде-онде у својим драмама распореде свирање, певање или плес како би од времена до времена своје гледаоце отели од неизбежне монотоније, а умногоме се приближавао, као што су то чинили и неки други писци пасторала у његове деценије, када се овај драмски род унеколико почео да осећа као застарео, поступцима примењиваним у тек нађеној, тек формираној мелодрами, у којој су се поезија и музика стапале у један и јединствени израз узајамно се прожимајући и допуњујући. Када се Дубравка пажљиво погледа, открива се лако колико је све пута, у дирљивим монолозима и у нежним дијалозима, као и у хорским партијама, ефектност Гундулићеве поезије била увећана ефектношћу музике ко зна кога од онда познатих дубровачких композитора. То исто, и можда у истој мери, треба рећи и за оне уметнике – или су и то били аматери? – из чије су замисли проистекли плесни наступи, који се такође осећају у толиким сценама Дубравке и због којих је она на представи 1628. године изгледала лепша но што изгледа у ове дане када је само читамо. Да је остао само на испробаним и давно утрвеним путевима традиције Гундулић би Дубравком својим гледаоцима даровао оно што им је, у сличним делима, даровано много пута дотле: отмену разбибригу и могућност да за час-два забораве своје свакодневне невоље и престану да мисле своје свакодневне мисли. Његове амбиције биле су, међутим, далеко крупније. Он је хтео да оствари нешто несвакидашње: да се својом пасторалом бори и да подучава, да у њој проводи сасвим одређену тенденцију и да критикује многе појаве у своме граду и у своме времену. Изненађење његових гледалаца из 1628. ту јe управо почињало; интересовање данашњег читаоца Гундулићевог дела ту се управо рађа. Јер тиме је песник овој дотле толико лепршавој, толико лакој и, у ствари, само забавној драмској врсти давао тежину и дубину које су за њу биле неуобичајене. И тиме је он са странпутица имитације, коју су прописивали канони тадашње поетике, излазио на пут надметања (emulatio), које, истина, није било у нескладу с истим тим канонима, али које му је исто толико, и више, диктирало његово високо осећање песниковог задатка у свету. Цела његова драма, у ствари, скоро без престанка говори Дубровчанима о њима самима и о граду-републици у којој они живе. Само, тај говор, из разлога који не остају недокучиви, није директан и изричит; он је обавијен алегоријом, коју су његови стари гледаоци прозирали у свему и без тешкоћа, а коју ми сада, с толиким празнинама у знању о оној епоси, празнинама које нас спутавају, прозиремо с напором и не до краја. Место радње, према томе, представљено је, додуше, као митска, идилична Дубрава, али, уистину. то треба да буде Гундулићев Дубровник, као што је време у коме се та радња збила одређено као нехришћанско, паганско и многобожачко, док је то у суштини Гундулићево време, озбиљно, тешко и пуно нерешених питања, време првих деценија XVII века; најпосле, протагонисти Дубравке приказани су као личности из фиктивног света пастира, вила и сатира, а испод њихових образина били су, и распознавали су се на први поглед, песникови суграђани и савременици с читавим низом својих карактеристичних одлика и с целом једном поворком својих специфичних невоља. У том Дубровнику, који је тако неочекивано уплетен у крхко ткиво једне пасторалне игре, било је ствари које су одувек биле његов понос и које су поготово биле понос његових песника. Једну од најређих и несумњиво највреднијих треба видети у слободи коју је тај чудесни, малени град успевао да одржи упркос свему и, чак упркос свакој историјској логици, плаћајући, разумљиво, све то много пута и најскупље. Та његова. слобода није никако била слобода подједнака за све његове синове, – у оно време да ли је то и било могућно? – али Гундулић, који је припадао класи повлашћених и изузетних, и који је, крај свег свог родољубља и упркос свој својој умности, био оно што је једино могао бити, то јест конзервативни и класно ограничени дубровачки госпар, уверен да је тренутно стање и вечито стање, тај Гундулић веровао је, потпуно искрено да је слобода његовог града подједнака благодет за све у њему. И тако схваћену, он је ту слободу узео да прослави стиховима своје Дубравке. Од прве до последње сцене, тако рећи, његова драма и није друго до заносна, кликтава химна слободи, и то не слободи уопште, која је срећа свих људи, већ слободи његовога града, његове "Дубраве", која је срећа његових суграђана. Том свом заносу, тој својој опијености слободом Дубровника Гундулић је успео да на махове нађе ванредно импресиван израз. Од школских дана памтимо, и зато смо можда према њима емоционално осетљивији но што бисмо били иначе, оно неколико стихова који се попут лајтмотива понављају на толико места у Дубравци: О лијепа, о драга, о слатка слободо, Као да је у те стихове, који се одавно с правом уносе у сваку бољу антологију, крајње сажето и збијено стало све што се о слободи уопште може изрећи: ту је и човекова приврженост њој – не налазе се случајно овде за њу речи: лијепа, драга u слатка, као што се на другим местима дела не каже случајно за њу: једина и мила –; ту је затим, свест о њеном високом значењу за одређену средину – за Дубраву, то јест за Дубровник, она је божји дар с којим су дата сва блага, и истински узрок славе, и једини украс –; и ту је најзад, у два последња стиха који су општије природе, рефлексија о високој цени њене лепоте коју, како је некако уклесано и на дубровачкој тврђави Ловријенац, нису кадри да плате ни "сва сребра", ни "сва злата" ни "сви људски животи". Али на Дубровчане које су године 1628. радозналост и жудња за задовољствима окупили испред позорнице на којој се приказивала Дубравка, стихови о слободи њиховог прастарог града деловали су пуније и јаче но што су деловали на читаоце иједном касније, мада, уистину, никада нису изгубили своју бритку актуелност на овим просторима где се у сваком тренутку историје питање изнова постављало на исти начин: одржати се у слободи или пропасти у ропству. За Дубровчане из Гундулићевог доба ти стихови имали су смисао крика на узбуну. Јер дани које је тада проживљавала њихова Република били су тмурни и пуни неизмерних опасности; са толиких страна, али нарочито са стране Венеције, вајкадашњег непријатеља слободног Дубровника, плеле су се замке и предузимале акције да се та слобода једанпут докрајчи. И стога свака усхићена песничка реч у хвалу угрожене слободе звучала је онда неминовно као ватрени позив у напоре да се она по сваку цену очува. Да то буде свакоме јасно и да гледаоци ни за тренутак не остану у сумњи да ли се, или не, под слободом "Дубраве" подразумева слобода Дубровника, Гундулић је скоро на сам почетак драме ставио познату сцену с Рибаром из поробљеног Приморја. Тај Рибар бежи у Дубраву да у њој нађе уточиште од "срдите звијери", која по њиховој домовини "трчи, и ржи, и граби, и хита, и у ноктијех све држи"; у њему није било тешко препознати човека из ондашње Далмације, коју је "срдита звијер", то јест млетачки лав, зграбила у канџе још 1420. године и отада чврсто држала у подјармљености и беди. Да покаже преимућства дубровачке слободе – коју, дакле, треба чувати! – и несрећу далматинског робовања – које се, дакле, назире као застрашујућа могућност! – Рибар у низу досетљиво смишљених и вешто изведених антитеза оцртава две сасвим опречне слике: једна, дубровачка, сва је у светлу: ту нико никога не угњетава и не срамоти, свако је господар своје части и свога имања, а судови су праведни; друга, далматинска, сва је у тамном: тамо се људи тлаче и исцрпљују, тамо се они обешчашћују, тамо нико није сигуран и тамо се све купује и мери златом. Шта је Гундулић желео да као закључак његови гледаоци понесу од ових страсних и оштро полемички интонираних стихова није тешко закључити и, стога, није потребно ни наглашавати. Али ни у тој "Дубрави", упркос Рибаревој егзалтацији, све није било ипак у најбољем реду и Гундулић је то такође хтео да покаже. Иако је Рибар, у жару свог хвалопева, истицао, између другога, како "мјере од суда" у Дубрави "не притежу под златом", управо то се догодило: несавесне, поткупљиве и корумпиране судије већ су биле, за новце, доделиле Дубравку старом и ружном Грдану, и требало је, кад другог лека није било, да највиша сила, сам бог Леро, расрђено дејствује па да она, најпосле, буде дата ономе који на њу има сва права од почетка – нежном, поетичном Миљенку. Можда је оваквим током радње Гундулић своме времену хтео да поручи још нешто, и може бити да је та радња, када се њена алегорија растумачи, имала нешто дубље да каже. Шта би то могло бити сада не знамо, јер целу ову алегорију, на жалост, нисмо више у стању да са сигурношћу разрешимо. Остају нам, дакле, пука нагађања, она која су већ начињена, с различитом срећом, или која се могу тек начинити, с надом да ће бити боља. Нека од њих несумњиво су претерана и, баш зато, не могу ни да се приближе истини. Уверење да је у лику Дубравке представљена Дубровачка Република, а да Грдан, који Дубравку за тренутак добија, оличује дубровачке пучане, који, економски премоћни, купују власт над Дубровачком Републиком, на ужас властеле и, с њом, на ужас самога песника, којима је све дотле та власт била искључива привилегија, најмање се од свих других може одржати. Немогућно је, наиме, доказати да се својим разрешењем основног драмског конфликта у Дубравци – по коме Миљенко, тј. према овом тумачењу, дубровачка властела, једино достојна, ипак добија Дубравку, тј. према истом тумачењу, Дубровачку Републику – Гундулић управо борио против једне такве нежељене, а претеће могућности: да се пук дочепа власти од које је дотле био далеко. Гундулић је био исувише дубровачки властелин, несломљив, непоколебљив и окамењен у својим погледима, а да би у његовој свести било могућно да се таква помисао јави, чак и за тренутак, чак и као претпоставка и песничка фикција. Пре је његова алегорија, ако је у основном току радње треба тражити, значила нешто друго: у лику Дубравке може уистину да буде алузија на Дубровачку Републику или, чак ближе: на достојанство њенога кнеза, али је ликом Грдана највероватније песник циљао на ону властелу који махинацијама и сплеткама, везама или новцем постижу врхунске и најистакнутије позиције на лествици дубровачке управе и онда када су лишени основних квалитета за те функције. Треба, да би ствари биле јасније, и ово знати: у исто то време кад Гундулић пише своју драму редове дубровачке властеле потреса у борбе фракција, то јест затворених групација појединаца као некаквих партија – у Дубровнику, тада, зову их "багре" – које личне интересе стављају изнад општих и које настоје да своје људе, и кад су они очигледно најбезвреднији, доведу на најодлучније положаје у управном механизму Републике. Те "багре" осећале су се као опасност и зло: проповедници су на њихову штетност алудирали у својим беседама, моралисти су се усуђивали да о њима процеде по коју горку примедбу у својим списима, па није тешко веровати да је против њих устајао и наш Гундулић, у својој Дубравци. Ни то, међутим, није све, јер захват који се Гундулић осмелио да начини у негативности савременог тренутка иде много више и у ширину и у дубину. Пажљиво нагнут над приликама у рођеноме граду и страсно заокупљен мишљу да их направи бољим, песник је у Дубравци покушао да открије и читав један низ других његових тешкоћа и мана, уверен непоколебљиво да ће се лек моћи да нађе када се зло једном буде констатовало. Зато се служио начином који драмски писци користе откако њихов род постоји; поједине личности своје драме нагнао је да као властите начине неке опаске до којих је песник сам био дошао или изнесу као своја извесна размишљања у која је он сам био уронио. Понекад су то биле личности, које би се, – као сатирица Јељенка, – и иначе нашле у драми, и оно што им је Гундулић дошаптавао да у његово име кажу више је или мање саображено њиховом карактеру. Али има у Дубравци и личности које су само зато тамо унете да буду пишчеви гласноговорници; они се, иначе, скоро ничим не везују за радњу и она би и без њих сасвим лепо доспела до краја. Најбоље се то показује на лику старог пастира Љубдрага. Замишљен као мудрац, препун животног искуства, Љубдраг као човек није ничим ближе одређен, и на сцену излази само да, попут толиких резонера у драмским текстовима свих времена, пред слушаоцима развија омиљене песникове идеје или извлачи његове закључке. Проблеми у животу Дубровника на којима се Гундулић зауставио заиста нису били мали, а ни безначајни; они су свом тежином били притисли оне дане, али су се исто тако, а то је свакако горе, претећи наднели и над будућност. Притисак тих проблема чинио се утолико несноснији што је изгледало, песнику као и његовим суграђанима, да их прошлост није имала. Забринут, дакле, за сутрашњицу свога града, он је грчевито понирао у његову данашњицу и са ужасом откривао да је она црња, гора и невеселија но његова јучерашњица. Стога је резонер драме, стари пастир Љубдраг, зајаукао, у једном ланцу антитеза, као прави хвалилац минулих дана (laudator temporis acti) над свим што је Дубровник донедавно чинило срећним, богатим и спокојним, а што је сада изгледало изгубљено заувек: A пошто зло обично иде под руку с другим, уз ову су се стекле и остале нeсреће; једна коју је Гундулић наглашавао највише била је ова: свет је обузела помамна жудња за раскоши и то је многе у њему још брже приближило пропасти. Као да нигде није било светле тачке на коју би се нада могла ослонити. Може се без устезања рећи: гледане из Гундулићеве перспективе, ствари су у Дубровнику с почетка XVII века морале изгледати само тако и у том смислу његова је дијагноза о болестима савременог друштва уистину тачна. У то време Дубровник је проживљавао чемерне деценије стагнације; путеви светске трговине били су се већ неповратно изменили, а познати преврати у ценама уздрмали су и средине далеко богатије но што је био Дубровник; мора отуда нису више као некада доносила обиље златника, а није их, исто тако, доносила ни трговина по копну; одласци у послове изван града тражили су све више ризика, а нудили су све мање извесности: по путевима вребале су нeсреће и ратна пустошења, претиле су заразе и заседе пљачкаша; изненађивали су гусарски налети и свирепости конкурената. Заплашена, обесхрабрена и осиромашена, дубровачка властела, која се у столећима успона као и њени пучани без страха укрцавала на прекоморске бродове или укључивала у караване с далеким циљевима, сада се враћала у град да тавори са скромним средствима, од наслеђа које није било велико, од новчаних трансакција које нису биле замашне, и од својих чиновничких плата које нису биле сјајне. За њиховим примером, па с тим и за њиховом судбином, пошао је и приличан број најугледнијих грађана; њихове породице, често притиснуте бедом као и толике породице властеле, такође су се све више тањиле и све брже ишчезавале. У таквим приликама само за ретке су у Дубровнику цветале руже и само они су могли да своме животу дају сјај, раскош и помпу које је време тражило; сви други који су хтели да иду за њима – а околности и ћуди друштвене "моде" многе су гурале на то – неминовно су и брзо имали да погледају у очи најцрњој невољи. До које је границе све то могло да дође види се најлепше из тога што се више пута сама дубровачка влада одлучила да дејствује како би се раскош ограничила, а лудости надметања у сјају зауставиле. Па ипак, слика коју је Гундулић у Дубравци о своме времену оставио није била ни потпуна, ни у свему тачна. Та слика важила је за врхове ондашњег друштва, коме су Гундулићеви погледи, као и његове стрепње, били без престанка управљени. Али док су се властела и понеки грађани повлачили у нерад и неактивност, и док су њихова моћ, као и њихов број, полако али све сигурније чилели, из најнеугледнијих слојева народа, из његових низина и његових дубина, јављали су се појединци који су, презирући опасности можда и зато што им другога пута није било, остајали свуда где се богатство могло стећи, на опасној пучини или на несигурном копну, и стицали га, знојем, крвљу, штедњом и чиме све не када их срећа послужи. Њихова је била будућност, али то Гундулић није био кадар да види; на њиховој је страни била логика историјског развоја, али то Гундулић није био расположен да призна. И када су, како се сада наслућује, у круговима из којих је он сам потекао, у круговима властеоским, стала да се јављају уверења како би, можда, некакав излаз за све био ако би оскудни, потребити и добрим делом дегенерисани племићи смели да се браковима повежу с пуком, пренабреклим од богатства и здравља, Гундулић је устао да се против тога бори својим стиховима, убеђен да су више од свега штетне "женидбе несличне", јер Горд на своју плаву властеоску крв, поносан на место које његова класа има у управљању судбином Дубровачке Републике, и до сржи прожет уверењем да је за све једини спас у очувању реда ствари какав је у Дубровнику био одвајкада, Гундулић је своју поезију стављао у службу своје искључиве, уске, класно ангажоване мисли. Разуме се, излаз није био тамо где га је он видео, као што није у потпуности био ни у штедњи, сузбијању раскоши, враћању пословима, избегавању "женидби несличних" и искорењавању корупције, како је он проповедао. Излаз се, за властелу, за дубровачко друштво, за Републику, могао назрети у коренитој измени друштвених односа, која би ствари боље и праведније поставила. Али од Гундулића, као и од дубровачке властеле уопште, та мисао била је и остала до краја, неисказано далеко, па је далеко остала и од Дубравке која је, што јe и једино могла бити, одраз могућности, али и ограничености њенога писца и, више од тога: могућности, али и ограничености читавог друштвеног круга из кога је поникла. Наравно, за коначно одмеравање вредности Гундулићеве драме све те његове заблуде морају остати од сасвим споредног значаја и њихова анализа само утолико има смисла што помаже да се Гундулићева мисао пред животом, која се тих заблуда упорно и до краја држала, потпуније сагледа и тачније ухвати. Иначе, једва да је и потребно подсећати: уметничко дело није социолошка расправа и писац много пута успе да оствари високу литературу и кад су му сви полазни елементи нетачни. Остајући захвални Гундулићу што је одређене прилике у своме времену сагледао, ми бисмо брзо заборављали што није умео да им нађе ни праве корене, ни једине могућности, да је од свега, као што је иначе свим силама желео, створио уметнички текст који траче својим неуништивим поетским дејством. На жалост, за такав стваралачки подвиг он је у овом случају показао премало снаге. Градећи своју Дубравку на разноврсним и често најопречнијим моментима, од идилике до неулепшане стварности, од дебелих наслага литерарног наслеђа до властитих покушаја корачања унапред, Гундулић није успео да их међу собом обједини и организује у складну целину, да им, у тренуцима стваралачког заноса, надахне живота и поезије, без којих ниједна права уметност не може бити. Хваљена некада врло много, и преко стварне своје вредности, Дубравка се у наше дане оцењује с далеко више уздржљивости. Њено је значење сада углавном историјско: у низу дубровачких дела ове врсте, која се, осим дела Марина Држића, ниједном нису издигла изнад граница златне осредњости, она је једна од најбољих; у том низу она је и једна од последњих, јер је после ње дошла још само Аталанта, младићки покушај Џона Палмотића, који се чврсто држао Дубравкиних скута, и који је највећим делом само њена имитација. За данашњег читаоца, међутим, у Гундулићевој драми остало је још веома мало: то је тек понеки поетски боље остварени њен фрагмент, и то је, пре свега, њено заносно слављење слободе. Можда ће јој то моћи да задржи понешто симпатија и читаоца који се с њом буде сусрео сутра? // Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности // |