Здравко Крстановић

Приче из Хада

1994.

НАГРАДА МИЛАН ЛАЛИЋ

Садржај

• О награди Милан Лалић

• Дијете

• Дјевојка у води
• Човјек из Липика
• Кућа Милоша Н.
• Страх од себе
• Случај љекара Ђуре П.
• Регал у воћњаку
• Мермерна кућа
• Јагње
• Глава дјевојке
• Дом злочина
• Дјевојчица и телефон
• Ученици
• Дјевојчица која се умива
• Заробљеник
• Мртвац на дрвету
• Прича о пјевачици Дорис Д.
• Хуља
• Госпа са смокве
• Метар
• Учитељ Саид
• Снајпериста
• Прича са Купрешких врата
• Прстенови
• Смрт дјетета у Вуковару
• Гроб у ружичњаку
• Двапут крштен
• Ратник у снијегу
• Капа
• Човјек који се смије
• Остављени
• Фрула
• Путовање у Сребреницу
• Прегорио
• Дугме
• Стид
• Чекање
• Стаклар
• Крпара
• Фотограф у Глини

• Александар Јовановић: Приповедање ужаса
• Биљешка о писцу

О награди Милан Лалић

Жири СФАИРОС-а и НИП Вечерње новости у саставу: Драгиња Урошевић, Иван Гађански, Јован Пејчић, Златко Красни (председник), Драган Богутовић, Ивана Миланкова и Милан Младеновић, доделио је овој књизи награду "Милан Лалић" за 1993. годину.

Милан Лалић (13. 07. 1947. Чиста Мала – 05.11.1991, Београд), песник и новинар "Вечерњих новости", родом из Книнске Крајине, објавио је за живота три књиге песама у издању "Матице Српске" из Новог Сада: Псалми и друге песме, 1973.; Црни пас 1975.; Совин вокал, 1984. Постхумно је објављена књига стихова Чиста Мала (1992, "Књига").

Награда Милан Лалић додељује се за најбољу књигу писца-новинара родом из Српских Крајина чији су досадашњи добитници Шћепан Алексић за књигу "Рачвасти језик" 1992. и Здравко Крстановић за књигу "Приче из Хада" 1993. и за прву самосталну песничку збирку лирско-метафизичког смера чији су добитници Јасмина Малешевић за књигу "Скарабег" 1992. и Верољуб Вукашиновић за "Чежњу за вртом" 1993.

Здравко Крстановић
Приче из Хада

Напомена

У ово, четврто, издање уврштене су нове приче: "Путовање у Сребреницу", "Стид", "Прегорио", "Дугме" и "Фрула" које се налазе иза приче "Остављени".

И видјех, и гле, коњ блијед,
и ономе што сјеђаше на њему
бјеше име смрт, и пакао иђаше за њим.
ОТКРИВЕЊЕ ЈОВАНОВО

Дијете

Дјевојка у води

ВУКОВАР ЈЕ ЈОШ ЛИЧИО на своју разгледницу, био је скоро читав, када су ухватили Јелену М.

Ишла је да се сусретне са Ђорђем, који се већ склонио ван града, а завршила је у подруму, међу хрватским муповцима, на Дунаву. Седам дана, колико су је држали, није проговорила ни ријечи. Занијемила је, угледавши свог професора Анту И., који рече:

– Скидај се!

Није то учинила.

Разголише је двојица професорових помоћника.

Док су се ређали на њој, Јелена их је слушала, с почетка јечећи, а послије у потпуном муку. Пред очима јој је пролијетала слика оца:

"Шта ће учинити, ако сазна?"

Потом је лебдила, негдје у планини, у селу у које је одлазила у вријеме школског распуста.

– Мекана је. Џаба је пумпамо – говорио је Дамир В. Облизивао је гусара, тетовираног на руци, и понављао ову реченицу. Њен професор Анте И., као да је добио наднаравну снагу, пењао се на Јелену десетак пута дневно и свршавао.

Више није могла да се миче.

Тетовирани је доносио свијеће, што су стајале на импровизованом олтарићу, восак је капао испод њене материце.

– Изишли смо на Дунав, као и обично, ја и моја баба – прича Јован З. – да се малко разладимо. Подигао се ветар, припалио сам цигарету, баш ми је пријала, а баба стално уздише:

– Мој Боже, мој Боже, шта смо дочекали! Прекорео сам је, а онда на води угледам нешто као штапић.

Клизи то према нама. Љуљушка се. Устадосмо обоје. Откуд може штап да усправно стоји на води? Вид ме добро служи, ал' трљам очи. Кренемо према томе што плови. Моја баба врисну.

Беше тело у води.

Девојка неописиве лепоте. Бешумно се њише. Знам да је леш, а чини ми се да из ње бије силан живот. Толико је лепа била. У трбуху јој забоден бајонет.

Пратили само је, дуго, док је ишла према Београду.

– Као и онда – рече моја баба. Добро смо се разумели.

Човјек из Липика

ПУТОВАЛИ СМО ИЗ Бања Луке за Београд. Уступио сам му мјесто у аутобусу и упорно настојао да заподјенем разговор, али он је одбијао, понављајући:

– Пусти ме, не питај ништа.

Претурио је шездесету, био је необријан, процрнио од умора, а испод његовог поцијепаног, блатњавог сакоа вирила је пиџама.

Возили смо се скоро сат, кад се, ипак, отворио и почео да прича своју причу. Представио се као Милан З., војни пензионер из Липика. Службовао је по србијанским и босанским градовима, а пензионисан је као капетан у Сарајеву, пријевремено, због болести. Претходне године умрла му је прва жена, Ђурђа, са којом није имао дјеце. Остао је без порода и са другом женом, Иванком, Хрватицом. Одлучили су да се из Сарајева преселе у Липик. Обоје су рођени у тој славонској питомини.

Живјели су без великих потреса све донедавно. Онда је, иза поноћи, грунуло. Његова зграда се затресла, а кухиња у којој су се налазили остала је без врата. Унутра су упали гардисти. Милана и Иванку бјесомучно су тукли, оборили их на под, газили ногама.

Један га је зграбио, подигао са пода и низ степениште одвукао до аутомобила. На задњем сједишту била су двојица гардиста. Ставили су му повез на очи. Негдје су га водили, трајало је дуго, и најзад су се зауставили.

Нашли су се на некој ливади. Скинуше му повез. Угледао је човјека, испребијаног и непомичног, свезаног за стабло.

Након извјесног времена поново су му ставили повез и вожња се наставила. Она двојица, на задњем сједишту, говорила су шта ће му чинити прије него што издахне.

Аутомобил се зауставио. Ушли су у кућу из које су се разлијегали крикови. Милан је остао са гардистом који дотад није проговорио ни ријечи. Из друге просторије допирало је кркљање. Потом – необична тишина, па глас:

– Узмите ручнике. Оперите то. Мрљу да не видим.

Неко је управо заклан. Милан је помислио: Зашто бришу крв, кад ће сада мене?

– Идемо – рече ћутљиви гардиста и ухвати га испод руке. Ушли су у аутомобил. У њему никог, осим њих двојице.

Кад су поодмакли, гардиста му се обрати:

– Спасићу те!

Милана је облијевао зној, није знао ко га вози, али је био сигуран да га вози у смрт. Пошто су изишли из аутомобила, гардиста му заповиједи да потрбушке легне на земљу и рашири руке. Извршио је заповијед.

– Кад саспем рафале, устани и крени на десну страну – казао је гардиста и сјео у аутомобил који се, затим, полагано удаљавао.

У мрклом мраку одјекнули су рафали. Милан је стргнуо повез. Пробијао се кроз грмље, избио на пут и – стигао тачно пред свој зграду. Са напором се успео степеништем.

У његовој кухињи, у локви крви, лежала је Иванка. Заклана Три дана крио се у подруму, са сусједима који су ту сишли раније. У Липику се водила битка, гробови су летили у ваздух. Своју жену Иванку сахранио је у парку.

Битка је завршена. Војници су га транспортером пребацили до Окучана, а одатле је камионом са избјеглицама стигао у Бања Луку и укрцао се у аутобус гдје сам га срео.

Упутио се у Београд. Тамо ће, каже, подићи пензију која му у Липик није стизала мјесецима Има ли неког у Београду, упитао сам.

– Имам пријатеља.

– Где станује?

– Не знам. Ал' наћи ћу га

На аутобуској станици у Београду понудио сам му помоћ.

– Хвала, не треба – казао је, руковао се и нестао у гомили.

Кућа Милоша Н.

СА ЖЕНОМ СТОЈОМ живио је у банијском селу Бестрма. Обје њихове кћерке удале су се у Босни и већ су имали троје унучади. Брат му је радио у Њемачкој. Мада му је остао само малени проценат вида и мада је носио сат за слијепца, са тачкицама, Милош Т. добро се оријентисао.

Принио би очи сату, навијао га и увијек се старао да не касни и не иде напријед ни минут.

Милош је радио у Загребу, на жељезничкој станици, узгајао свиње и кокоши и некако састављао крај са крајем. Посједовао је необичну способност опонашања: опонашао је лајање пса, сирену, кола хитне помоћи, трамвај, хујање вјетра, разне тице.

Брат из Њемачке послао му је паре и тако је подигао прву кућу. Али, човјек који му је продао квадре за кућу – преварио га је.

– Сједим у кухињи – прича Милош – и чујем да нешто шушти. Видим – киша не пада Чудим се шта је. Најприје се срушила соба Кад сам истрчао у авлију, срушила се и друга, срушила се и кухиња Од куће остаде само рушевина

Квадре од којих је саградио кућу биле су промрзле. Брат, коме је посао у Њемачкој добро ишао, поново му је послао паре, а помогли су и зетови. Сазидао је нову кућу.

Велику и чврсту.

Кћерке, зетови, двије унучице и унучић љети су долазили код Стоје и Милоша Ловили су рибу, базали по ливадама и шумарцима, пекли прасиће.

Кад је избио рат, граната је погодила Милошеву кућу и разнијела кров. Напукли су зидови. Онда су хрватски војници, пред зору, из два правца, из Суње и Комарева, кренули према српским селима Трњани, Чакале, Кињачка и Бестрма. Усмртили су шеснаесторо мушкараца, жена и дјеце. Неке метком, неке ножем. Људе су звали по имену, а ко би се појавио на прозору – убили би га. Тамо гдје се нико није појављивао, упадали су у куће и клали чељад затечену у креветима.

Стоја и Милош успјели су да побјегну. Прије него што су хрватски војници ушли у Бестрму, Милош се пробудио и тако спасио себе и жену.

Кад су бјежали, пред њима се створио пас. Страшно је режао. Али Милош залаја и пас побјеже. Седам дана ноћивали су у кукурузима и јели храну из најлон-кесе. Кад је падала киша, склањали су се у шуму, стајали уза стабла

Стигли су у српско село Велику Градусу, гдје усташки бојовници, због стратешког положаја села и јаких, одлично наоружаних устаника, никад нису ни покушавали да уђу.

Смјештени су у кућу београдског професора Николе В. Пошто је дошао у родно село и у својој кући, у којој нико није становао од смрти његове мајке, угледао непознате госте, професор им је казао да остану колико год хоће и служе се стварима као да су њихове. Дозволио им је да сијеку граб на његовом имању, да се имају чиме огријати. Набавио им је и петролеј за петролејку јер у то вријеме на Банији није било струје. Закључао је само једну собу, са књигама, породичним фотографијама, драгим ситницама, ормаром и старинским креветом.

Пред професоров повратак у Београд, Стоја је из Бестрме, која је ослобођена, али је непрестано била мета непријатељских хаубица, довела пса Вулу. Пас и Милош, као шалећи се, лајали су један на другога.

Професор се, након дуга времена, од срца смијао.

– Је л' вам добро овдје? – упита.

– Како није, сине! – рекоше, углас, Милош и Стоја. Махали су му све док није замакао, а пас и Милош испратише га лајањем.

Страх од себе

МОЈ ЗЕМЉАК РАНКО М. (заједно смо ишли у книнску гимназију), запослен као инжењер у великом сплитском предузећу, имао је богату библиотеку. Али, његове књиге нису стајале тамо гдје их људи обично држе, на полицама, него у два ормара, са кључем.

И ту, у ормарима, књиге су биле окренуте наопако, тако да онај (непожељни!) који би отворио ормарска врата, не би могао да види ни име књиге ни име аутора

У ормарима бијаху сабрана дјела Доситеја, Вука, Његоша, Андрића, Црњанског, Растка Петровића – безмало свих српских класика. Ово сакривено благо открио сам тек кад ме је Ранко М. позвао да му помогнем у преуређивању стана (након нашег тродеценијског познанства) и кад смо премјештали поменуте ормаре.

Дотад је, кад се поднапије, говорио о својој библиотеци коју крије "тамо гдје је нико неће наћи" – што сам схватио као слабу шалу.

Ранко М. желио је да има дјела српских писаца, али бојао се да их држи на видном мјесту, сматрајући да би му то могло наудити.

Иначе, био је редовни читалац "Политике" и "НИН-а". Но, већ пред трафиком, увијек их је умотавао у "Вјесник" и "Слободну Далмацију".

У ходнику, пред његовим станом, накупила се гомила новина. Горе хрватске, доље српске. Дјеца су скупљала папир и носила га у школу. Ранков син, осмогодишњи Мићо, једног дана однио је пакет новина у свој разред и таман кад га је спуштао на под – пакет се расуо.

Његов вршњак Марио почео је да виче:

– Ћирилица! Ћирилица! Ти си Србин! Ти си Србин! Дјечаци се потукоше и обојица се вратише кући са огреботинама. Мићо је покушавао да објасни родитељима шта се десило. Ранко М. неколико пута ошамарио је сина. Усходао се по кухињи, марамицом брисао зној, говорећи:

– Зашто ниси пазио, а? Јесам ли ти рекао да пазиш?

Смиља, Ранкова жена, узела је сина у наручје и смиривала мужа. Од ње сам и сазнао због чега је мали Мићо ишамаран.

Послије сам свог земљака Ранка М., рекавши да знам све, упитао:

– Изударао си Мићу. Низашто. Кајеш ли се?

Поцрвенио је.

– 'Ајде, 'ајде, увијек ти нешто... – рече.

Био је то наш посљедњи сусрет.

Напустио сам Сплит, као прогнаник, и у Београду, у Кнез Михаиловој, послије два мјесеца, наиђем на Ранковог вјенчаног кума Десимира. Свратисмо у кафану. У ходнику, пред станом Ранка М. – казао је Десимир – више нема никаквих новина, а нема више ни оних књига у ормарима.

– Је л' добио отказ? – упитах.

– Није, још! Ал' на листи је за одстрел! – рече Десимир и стаде се смијати таквим смијехом да су гости око нас избуљили очи.

Потом је Десимир покушао да спријечи свој плач. Успио је – само су му сузе свјетлуцале, на преуморном лицу, човјека избјеглице, који је тек стигао.

Случај љекара Ђуре П.

У ЛИСТУ "СЛОБОДНИ ТЈЕДНИК" – гдје мјесецима излазе потјернице којима се гоне невини и већ измучени људи објављен је чланак у коме се тврди да је загребачки кардиолог Ђуро П. био на барикадама, са пушком у руци, у свом завичају.

Чланак је изрезан и освануо је на огласној табли у болници у којој је Ћуро П. запослен. Љекари и службеници заустављали су се пред таблом и коментарисали потјерницу. У то вријеме, Ђуро П. није се појављивао на радном мјесту – био је на претрагама.

Откривено је да има тумор кога треба хитно уклонити. Морао је да иде на операциони сто у Институт за туморе у Загребу. Постигнут је договор да операцију изврши угледни љекар П. Н. Али, јавио се женски глас и обавијестио Ђуру П. да неће бити оперисан и да нема те силе која ће му то омогућити.

Љекару П. Н. забрањено је да изврши операцију.

Тада су још саобраћај и возови на релацији Загреб – Београд и Ђуро П. допутовао је код својих београдских пријатеља. Оперисан је у Београду. Социјално осигурање у Загребу било је дужно да подмири трошкове операције. Стигла је порука да ова установа то неће учинити.

Ђуро П. дао је сву своју уштеђевину, како би покрио трошкове операције. Као београдски избјеглица, скупа са женом, остао је без игдје ичега

Донио је одлуку да прода кућу у завичају. Стигла је, међутим, вијест да су му кућу запалили. Изгорјела је до темеља.

Ђуро П. данас борави у једном манастиру у Србији.

Регал у воћњаку

СИМО Т. УЧЕСТВОВАО ЈЕ у борбама на Банији од почетка устанка. Није хтио да пали хрватске куће – чинили су то други – али је на тракторским приколицама и камионима довукао велики плијен.

У своју кухињу, на поду поред зида, поређао је осам телевизора! Долазиле су комшије, са намјером да бар неке телевизоре замјене за другу робу, неки су нудили и паре – али Симо Т. све понуде глатко је одбио.

– Нека их! – говорио је за телевизоре, као да су чељад.

Огромни регал, првокласне квалитете, што га је нашао у дому хрватског гардисте Ивана Л., у сусједном селу, није могао да уђе кроз врата његове куће.

Симо Т. смјестио га је у воћњак. Регал је отада служио као кокошињац – стари кокошији стан, склепан од дасака, ионако се скоро распао и Симо га је наложио.

Његова дјеца, Драган и Милица, забављала су се, палећи и гасећи дугмад на телевизорима и трчећи, са дјечурлијом из комшилука, око регала у шљивику.

Симу Т. опсједала је мисао о оцу му, Војину, грађевинском раднику, који је остао заточен у Сиску. Четири мјесеца фалила су му до пензије и Симо га је наговарао да се макне из Сиска, док има времена, али стари га није послушао.

Симо Т. посљедњи пут је чуо да му је отац смјештен у бараци, под јаком стражом, и да са осталим српским радницима гради усташке утврде. Није знао да ли је жив или мртав, али знао је да гардиста Иван Л., власник регала, заповиједа радницима смјештеним у сисачкој бараци.

Симо Т. потајно се надао (не поменувши то ни жени) да ће се можда десити нека размјена и да ће регал замијенити за оца. Затреба ли – додаће пет-шест телевизора.

Ујутро, послије кишовите ноћи, с прага би погледавао у регал. Ништа му не фали. Ни мрвица лака. Неоштећен – свјетлуца на сунцу.

Ускоро се заиста збила размјена. Устаници су гардистима предали четворицу рањених и двојицу мртвих њихових војника, а гардисти њима предадоше три мртва цивила. Један од њих био је Симин отац Војин.

Сјекира у рукама Симе Т. тог поподнева бијаше лакша од перца, кокоши су кокодакале и лепршале воћњаком, жена и дјеца ударили у плач, скупио се комшилук, а регал се, прије мрака, претворио у комадиће.

Зачудо, ни један од осам телевизора, у кухињи, Симо Т. није ни дирнуо. Један телевизор био је упаљен. Кад је Симо Т., након обављеног посла, сјео за авлијски сто и припалио цигарету, на екрану се управо скидала црнопута љепотица, а мушкарци око ње гутали су је пожудним очима.

Мермерна кућа

СВОЈУ СЛАВУ, СВЕТОГ НИКОЛУ, раковички резервиста Владимир К. дочекао је на фронту, у славонском селу М. Купио је прасе, које се већ окретало на ражњу, кад је резервиста Драган, из Владимировог артиљеријског одјељења, отишао да купи вино.

Куповали су га код сеоског каменоресца.

– Његова кућа беше најлепша у селу – прича Владимир – од мермера. Двоспратница. Ко зна колико квадрата. Стакло, намештај, ћилими – све скупље од скупљег. Газда је вино набављао у Србији и нама га продавао по дуплој цени.

Резервиста Драган вратио се са празним балонима. Каменорешчева жена казала је да нема вина – јуче је продала посљедњих тридесет литара. Потом се према мермерној кући упутио резервиста Дејан. И он се вратио са празним балонима. Каменорешчева жена казала је да нема вина – јуче је продала посљедњих четрдесет литара.

Најзад је и Владимир кренуо да опроба срећу. Каменорешчева жена казала је да нема вина - јуче је продала посљедњих педесет литара.

Владимир је, враћајући се из мермерне куће, сусрео једну бабу. Рече да му је слава и упита је има ли да прода вина,

– Вина немам – рече баба – ал' имам ракије.

Каза му да сачека и врати се са двије боце шљивовице.

– Ево, срећо!

Одбила је да узме паре.

Резервисти су јели печено прасе уз гутљаје шљивовице. Онда се неко сјетио да је остала гајба пива. Седамнаесторица жедних попише и то. Пило се јер се морало – али без сласти.

Недостајало је вино.

– Зашто, бре, баш данас неће да прода? – рече Дејан, гласно постављајући питање које је и остале мучило.

Вече је већ поодмакло, кад је почео напад на село. Био је краткотрајан. Гранате су падале далеко од положаја бранитеља, сеоских територијалаца и резервиста, у пусто поље.

Али, једна је погодила каменорешчеву кућу – и растурила је.

Јагње

У ЗЕМУНИКУ ДОЊЕМ, у близини Задра, налази се душевна болница. Кад је донесена одлука да се "способнији" болесници одведу у хрватску гарду, стигао је официр, пребјег из југословенске војске, и пред окупљеним болесницима и особљем одржао кратак говор.

– Сви сте ви Хрвати – казао је – и у свима куца наше заједничко хрватско срце. Као што знате, нашу домовину Хрватску напао је србокомунистички и четнички гад. Ми се морамо борити и ми ћемо побиједити. Очистићемо домовину од српских гњида. Сваки је човјек драгоцјен. Сада ћемо пробрати неке међу вама, али они које не узмемо сада, нека се не љуте. Они ће чувати болницу, јер Срби не знају за Бога, могу напасти и вас који сте овдје привремено смјештени.

Двојица љекара почела су да аплаудирају, придружили су им се и неки болесници, један се бацио у траву и његови крикови прекинули су говорника. Одмах се створише болничари поред болесника из траве и одведоше га.

Пацијент Бранислав О., прије рата, у душевној болници продавао је сокове. Спадао је у такозване лакше случајеве и одржавао је сексуалне односе са медицинском сестром Маријом. Пуштали су га кући, али морао је да се враћа, лијекови нису помагали.

Кад је чуо да иде у гарду, скинуо је са себе одјећу, трчао го голцат по болничком дворишту и викао:

– Пробрало ме! Пробрало ме!

Обука је кратко трајала. Мада већина пробраних није служила војску, сви су научили да пуцају.

Бранислав О. добио је калашњиков и послан је на положај, на бријег, изнад српског села С. Кад је издата наредба за напад, гардисти, укључујући и оне из душевне болнице, кренуше према селу.

Али, Бранислав О., заједно са Невеном М. и Јаковом К., није погодио пут. Остали су у шумарку. У грмљу се нешто мицало. Низ ливаду, под шумарком, разлијегала се блека оваца које су бјежале.

Из грмља су извукли чобана, дијете Стевана, десетогодишњака. Бранислав О. потегао је нож несхватљивом брзином и пререзао дјететов гркљан. Онда скину опасач, завеза тијело без главе и објеси га на грану.

Невен М. стаде се смијати, потом и Јаков К., а Бранислав О. упита:

– Шта је оно на грани?

– Ланцун – рече Невен М.

– Није ланцун, него човик! – рече Бранислав О.

И он прасну у смијех. Још су се забављали. Мекет јагњета, које се заплело у шипражју, привуче њихову пажњу.

– Ево, Србина! Ево, Србина! – викао је Бранислав О., прије него што је крв шикнула из јагњета. Локао је јагњећу крв, понављајући:

– Ух, ух! Ух, како је липо!

Као да се наситио, рече Невену М.:

– Напи се и ти!

– Нећу! – рече Невен М.

– 'Оћеш ли ти? – упита Јакова К.

Овај је, са урликом, бацио калашњиков и јурнуо низ ливаду.

– Баш ме брига. Баш, баш. Не морате – казао је Бранислав О. Погледа у објешено тијело дјетета Стевана, на грани, и сасу по њему рафал.

Мрак је већ пао.

Доље, у селу С. ватра из запаљених кућа дизала се у небеса.

Глава дјевојке

ЗЕМУНСКИ ХИРУРГ ПАВЛЕ К. тренутно је на одмору. Тако се води у болници гдје је запослен, мада о одмарању – у његовом случају – тешко може да буде ријечи.

Шездесет и три дана био је на фронту. Од Даља до Боровог Насеља. Казивање Павла К. тече мирно, али пред оним што је видио хладноћа хирурга морала је да устукне.

Плочице за идентификацију, са бројевима, које војници носе око врата, често су биле бескорисне. Рањене су слали у Сомбор и Нови Сад, а мртве на београдску ВМА.

Пред Павла К. довожена су потпуно раскомадана тијела; и по неколико одсјечених руку, ногу, глава – одједном. Допремане су жене са одрезаним дојкама и ископаним очима. Силоване дјевојчице, модре и окрвављене, потресале су не само хирурга, него и ратнике који као да су навикли на све.

– А једног јутра, у Боровом Насељу – прича Павле К. довезли су девојку. Беше покривена церадом. Видео сам само њену главу. Била је прелепа. Као извајана. Дуга плава коса, лице анђеоско.

Овдје Павле К. застаје, припаљује нову цигарету, и као да гледа кроз нас, наставља:

– Требало је да утврдим узрок смрти. Кад смо је открили, болничар је скинуо цераду, пред нама је лежало тело младића. Њена глава била је зашивена за његов труп.

У стану Павла К., гдје смо сједили, завлада тишина која није дала да ишта упитамо. Наш домаћин још рече:

– То је морао да уради неки стручњак. Лекар. Из моје бранше.

Дом злочина

БИТКА У НЕГОСЛАВЦИМА ближила се крају, чули су се само још ријетки рафали, кад су Пеђа и Никола, резервисти из градића М, кроз врт пун ружа, ушли у кућу окружену живицом.

Врата су била полуотворена, стакла на њима разбијена, у ходнику и кухињи крш испретураних ствари. На зиду потамњела слика: свети Ђорђе убија аждају. Пеђа помисли како се иста налази и у његовом дому.

Кад су ушли у собу, остадоше као заковани. На поду, у крви, лежала је жена, пререзаног врата и распореног трбуха Њено нерођено чедо, ван утробе, пупковином је још било везано за мајку. Дјечачић (имао је, можда, три године), лежао је, крвав и непомичан, изнад материне главе.

Пеђа и Никола стајали су нијеми, ни погледе нису измијенили, а онда их је нека сила, обојицу истовремено, гурнула у другу просторију. У углу су дрхтала двојица гардиста. Били су Румуњи и кад је Никола урликнуо: "Шта сте учинили?", један је успио да промуца: "Не разумем."

Никола извади нож, који му је био за појасом, приђе гардисти, узе га за косу, замахну и одсјечена глава лупну о под. Потом, и другом гардисти одруби главу и хитну нож у зид. Пеђа се тресао, чинило му се да ће се срушити, рукама се чврсто држао за кревет.

Никола се упути у сусједну собу, Пеђа, тетурајући за њим. Угледаше човјека, оца породице, пресамићеног и свезаног конопом, на столици. Био је заклан.

Вратише се у просторију са мртвим гардистима. Тамо је стајао поручник Милорад В. Ошину их очима.

– Јесте ли ви нормални? – викну.

– Био сам. Пре два минута – рече Никола.

Затим је поручник обишао собе. И нико више не проговори.

Дјевојчица и телефон

УВИЈЕК ЈЕ ТРЧАЛА према слушалици, кад зазвони, и цвркутала:

– Овдје Дејана!

А онда се бојала телефона. Звали су разни гласови: мушки, женски - и дјечији! Дању и ноћу. Ређале су се пријетње и псовке. Њена мајка Душанка и отац Лука искључивали су телефон, али није могао да буде стално искључен. Раније су разговарали са Лукиним братом који је, са породицом, живио у Осјеку.

Чекали су – али више се није јављао.

Једног поподнева, док је мајка пословала у кухињи, огласио се телефон, Дејана је подигла слушалицу и чула нешто као урлик, а потом ријечи:

– Заклаћу те, мала, Исуса ми бога!

Непознати је залупнуо слушалицу, а Дејана се, плачући, бацила на под. Ова пријетња била је друкчија и тежа од свих дотадашњих. Мајка је дотрчала из кухиње, смиривала је, говорила да ће одселити у велики и лијепи град гдје их нико неће дирати.

Тада јој је забранила да прилази телефону.

Столић на коме је стајао, и сам ходник, дјеловали су пријетеће. Дејана је, у својој собици, слушала ноћне разговоре родитеља који нису могли да заспу и све је разумјела – мада су се трудили да буду тихи.

Знала је да је отац набавио пиштољ и да без њега не излази, ни на њиву, ни у трговину. У кафану је престао ићи, али све више је пио ракију, у кући.

Телефон је понекад звонио и по неколико минута, а нико му се не би приближио. Потом отац устане, опсује и викне у слушалицу:

– Дођи, гаде, ако смијеш!

Сусједи их више нису посјећивали. Свраћао је само старац Антун, пазећи да га когод не види, и разговарао са оцем.

Дејана се играла са Џекијем. Ускоро пса нађоше пред капијом – убијеног, поломљених ногу. Исте вечери, из штале, на имању, однијели су овцу. Испарали је и цријева јој развукли по живици.

У кревете су легли одјевени. Оцу су, преко телефона поручили да је то војна вјежба и да ће их живе одерати. Он се заборавио и, пред кћерчицом, казао шта му је поручено.

Неким чудом, нису их примијетили, кад су се ишуљали. Пљуштала је киша, Бјежали су, у мраку, кроз виноград и преко њива и у свитање, мокри и блатњави, стигли у српско село Ц. Мајка је Дејану носила у наручју, а она је понијела само лутку Мими и свеску у којој је исписивала прва слова.

Отац је остао, пријавио се у добровољце. Дејана се, са мајком, нашла у Новом Саду.

Већ је и за новине говорила:

– Волила би' да имам своју кућу. Као ону нашу. Са баштом и бунаром. Али више не би' волила имати телефон.

Ученици

КАД СУ ИХ ПОХВАТАЛИ, одвојише мушко од женског. Међу хосовцима, у црним кошуљама, Милица је препознала своје ученике: Игора, Анту и Тому.

Из подрума, гдје су биле смјештене жене и дјеца, извукли су шеснаестогодишњу Раду. Њезини крикови, док су је силовали на пропланку, испод огромног бора – прекинути су рафалом.

Миличини ученици били су задужени за мушкарце, у подруму сусједне куће. Ту су убацили и њеног сина, Предрага, који се прошлог мјесеца вратио у завичај, мада га је преклињала да не долази. Почели су да их изводе пред вече. Чула је разговор џелата, Игорове псовке, ударце, кркљање.

– Игоре, немој ми заклати Предрага! – викала је Милица. Из подрумског мрака дозивала је Анту и Тому. Своје мале ученике. У трену трена угледа их такве: мршави, ситни, сједе у другој клупи.

Нико се не одазва.

Кад су српски војници ушли у градић, проналазили су убијене и заклане. Пред мртвацем са ископаним очима (неодољиво је подсјећао на тицу!) капетану Војкну Т. заигра уморно лице. Неке, касније, извадише из околних јама Предрага нису нашли.

Не би трага ни тројици њених ученика.

Дјевојчица која се умива

ПЕТОГОДИШЊА, ЗЕЛЕНООКА ГОРДАНА Т., из славонског градића Б., више није могла да се игра са дјецом из сусједства. Износила је своје лутке, аутиће, лопте – ништа није помогло.

Почео је пекарев син Иво, ђак првачић, а за њим и сви остали, дјевојчице и дјечаци – кад пролазе поред Гордане, зачепе нос.

Она, кријући се од мајке, одлази у купатило и умива се. Ујутро, поподне, увече. Све чешће и чешће. Стоји пред огледалом – посматра своје лице. На њему ни трага прљавштине. Чисто као суза. Али, поред ње увијек пролазе са зачепљеним носем.

Откад је њена породица, у крцатој лађи, побјегла преко Дунава, Гордана се игра са малом Биљом и Огњеном чији су их родитељи примили.

Придружују им се избјегличка дјеца.

Играју се школице. Јурцају око куће.

Нико је не избјегава. Нико не затвара нос у њеном присуству. Свеједно, још одлази у купатило. Пажљиво окрене кључ у брави, ослушкује и одврће славину.

Заробљеник

ТРИНАЕСТОРИЦА БАНИЈСКИХ УСТАНИКА одлучила су да освоје брдо Дјед, изнад Костајнице. Са овог брда види се, као на длану, сва околина, лијева и десна обала воде Уне, а онај ко држи брдо – држи кључеве града.

До врха брда стигло их је дванаесторо, а тринаести, Стојан Л., магистар економије, погинуо је у пушкарању. Сатима су пузали, прије него што су се нашли на врху Дједа, пред мотелом и кућама у којима су били смјештени хрватски муповци.

Вођа групе, Небојша Д., изишао је из заклона, док су остали заузели борбени положај. Небојша је стајао пред самим ровом у коме су била тројица муповаца. Извукао је једног (остала два, затечена, нису ни мрднули), и, чврсто га држећи, викну у токивоки:

– Опкољени сте! Предајте се! Из мотела се нико није јавио.

– Не губите узалуд животе! Имате педесет секунди!

Поново мук. Ал' не потраја дуго.

– Морамо питати команданта... у Костајници! – стиже одговор.

Тог тренутка један муповац покушао је да претрчи кратку стазу од мотела до сусједне куће.

– Пали! – заповиједи Небојша.

Запрашта из дванаест аутомата, из погођеног муповца пушила се крв, свега га облила, срушио се препун метака

– Излазите! Одмах! Не чекамо! – викну Небојша. Ускоро је на друму, са одложеним оружјем, лежало педесет и шест муповаца. Небојша је токи-вокијем јавио јединици југословенске војске да је чека плијен. Потом су се предали хрватски муповци у Костајници – пребачени су на другу обалу Уне, у Босну.

Заробљеници са брда Дјед, погнутих глава, сједили су у великој просторији сеоског дома културе у банијском селу К. Небојша је, са својом групом, отишао даље. Пред заробљеницима, у дому културе, нашао се Драган В., један од вођа устаника.

– Има ли међу вама Срба? – упита.

Погнуте главе нису се мицале. Већ се чинило да се нико неће јавити, а онда Милан Н. рече:

– Ја сам.

Одједном, као по команди, подигоше се погнуте главе и погледаше у њ.

Милан је био полицајац у Самобору, а на брдо Дјед послат је прије двадесет и три дана.

Један устаник извуче га из гомиле и стаде га ударати. Придружио му се други, ухватио га за косу и пљувао.

– Оставите га! – рече Драган В.

Паде још неколико удараца и заробљеника одведоше.

Премјештен је у друго село. Испитивање се одужило. Нису га тукли, али стражар Стеван, кога се највише бојао, уносио му се у лице и понављао:

– Ја ћу ти пресудити! Ја! Сунашца ми жаренога!

Стеванова кућа нестала је у пламену, жена му је била у збјегу, а о судбини седмогодишње кћерчице није знао ништа Једну цигарету припаљивао је другом.

Напокон, устанички истражитељи закључише да је Милан невин. Није пуцао. Спремао се да побјегне из Самобора – но, није успио. Са брда Дјед није могао побјећи.

Устаници су га, војним камионом, довезли у родно село Ч., на Кордуну. Камион се зауставио пред авлијом. Миланова мајка отворила је тешка авлијска врата.

На питање Имаш ли сина? одговорила је да има.

– Знаш ли ђе је? – упита је Никола А., задужен за заробљеника.

– Био је у Самобору, код Загреба, у служби. Не знам је л' жив или мртав.

– Шта би дала, да је жив?

– Све, срећо моја, све!

– Би л' испекла прасе?

– Их, како не би, јадна ли сам!

– Милане, искачи! – викну Никола.

Овај скочи из камиона и загрли се са матером. Тек тада из штагља је изашао Миланов отац, Митар, који је ту ноћивао од почетка рата. Поздрави се са сином и одмах крену према свињцу.

– Куда ћеш ти, стари? – упита Никола.

– По прасе!

– Какво прасе, немамо времена!

– Шта ћемо онда? – упита Миланова матер.

– Испеците кокош! – рече Никола

Он и још двојица устаника кокош поједоше са слашћу, а Милан штрпну само парченце. Родитељи га посматраху као да се управо родио.

Ноћ бијаше ведра ко рибје око.

Милан је тражио да одмах крене са њима, али дадоше му два дана одмора

Растадоше се са руковањем.

Милан није успио да заспи. У штали су мукала телад. Чуле су се тице. Откад је почело грување по околним брдима, јављале су се кад им није вријеме.

Чим је свануло, упутио се у Вргинмост – гдје је добио оружје и задужење.

Мртвац на дрвету

МУКУ СМО МУЧИЛИ са Козибродом – прича Милорад С. – имали смо мртвих и рањених. Битка је трајала данима и данима, али Козиброд је најзад пао и наставили смо са чишћењем терена.

Код једне бабе, у усамљеној кућици, пронашли смо пушку. Клела се да није пуцала, а цијев је била још врућа. Одвезли су је са осталим заробљеницима. Не знам шта се послије са њом десило.

Онда смо, у оближњем шумарку, угледали човјека на дрвету. У први мах помислимо да је жив. Митру је требало времена док га је скинуо. Његови су га свезали жицом – да држи положај и да не побјегне.

У једном џепу било му је огледало. У другом чланска карта ХДЗ-а и породична фотографија: он и жена са синчићем, у авлији, пред кућом.

Страшно је заударао.

Тај смрад још ми је у носу.

Прича о пјевачици Дорис Д.

ПОСЉЕДЊИ ПУТ видио сам је у сплитској кафани "Семафор". Ситни сати, други гости отишли, неки и бунећи се, газда је дозволио да остане само наше друштванце.

На њој црна одјећа, скупи накит, кожни каиш са металним оковицама. Блиједо лице, фино његовано, зрачило је љепотом.

А очи – жудњом од које нема спаса.

– Глумиш Клеопатру! – рече, иронично, грлећи је, мој пријатељ Чело, један од њених љубавника, који ће умријети двије године касније. Болест ме спријечила да га испратим до гробља на Ловринцу.

Смијала се, уморна од путовања са кога се управо вратила, чаврљајући о својим доживљајима у Београду, који је "душа од града".

Потом сам прочитао неки интервју с њом у коме је са гађењем говорила о шовенима.

Као избјеглица – рат је одавно почео – наиђох на нови разговор са Дорис Д., што су га београдске новине пренијеле из загребачких. Паде ми на ум покојни пријатељ Чело.

Његови описи њене дивље помаме док му се подавала.

– Божанска пушачица! – причао је – Пуши све: кару, боцу, дрво, хашиш!

Шта би казао, помислих, да је прочитао следеће ријечи:

– Ову круницу добила сам од гардисте Рока. Увијек је носио са собом. Радо сам се одазвала позиву да наступим на фронту. Била сам на опасном мјесту, код Петриње, три дана након нашег Божића. Диван крај, питоми брегови, шумарци, зимски пејзаж – скоро нестваран.

Пјевала сам као никад дотад.

Сто педесет метара од четничких положаја!

Четници су се примакли, привучени мојом пјесмом и – улетили у засједу. Било их је једанаест.

Сретна сам што су сви мртви!

Ваљда ће и мени припасти нека медаљица, кад се буду дијелиле – заслужила сам.

Хуља

– КАМИОН ВИШЕ, КАМИОН МАЊЕ! – понови Неђо Т. реченицу коју је изговорио у јучерашњој свађи са женом Босиљком.

Сједи за столом, у пространој кужини, пије јутарњу кафу и лозовачу, увлачи прве димове, не знајући да га нико не слуша – Босиљка је већ изишла, отргла граничицу јоргована у врту, упутила се према аутобуској станици.

Одлучила је да отпутује код сестре, остане тамо и не враћа се.

У телефонским разговорима са сином Костом, студентом на београдском Универзитету, жалила се да више не може издржати.

А јуче је, коначно, пукло.

– Гдје ће ти душа? – викала је.

– Каква душа, мучи! – промрмља Неђо.

– Из уста им крадеш! – унесе му се у лице. Он опсова, удари је.

Сву ноћ је била будна, спремала кофер и торбу, скупљала ситнице, а он је хркао у сусједној соби. Одавно су престали да спавају у истом кревету.

Неђо, члан партије од гимназијских дана, имао је пристојно мјесто у старој општинској власти, извјежбао се у свом послу и трудио се да не погријеши. Није погријешио ни на изборима, гласао је за побједничку странку, мада се колебао скоро до посљедњег тренутка.

Пошто је, раније, пријављивао полицији неке сумњиве "радње" и супротстављао се људима који, неочекивано, изиђоше као народне вође – нашао се у незгодном положају.

Кућу је очистио од знамења бивше власти.

Покушао је да се правда, тврдећи да је увијек славио своју славу, Ђурђевдан, да је крстио Косту (што је било тачно) и да је штитио оне које је стара власт гонила – кад год је могао.

Није му се баш вјеровало, али није ни отјеран.

У градићу је недостајао човјек који би га ваљано замијенио у послу, а – поред свега – његова родбинска веза бијаше довољно јака да га сачува.

Нове ортаке лако је пронашао.

Камион, пун оружја, послат устаницима Неђо је скренуо, тако да није стигао на одредиште. Велике паре подијелио је са помагачима. Потом, скрену још неколико камиона хране: месне конзерве, уље и шећер – намијењени народу опкољене и блокиране Крајине – завршили су на другом мјесту.

Босиљка је сазнала тек за посљедњи камион, са брашном. Пошиљке помоћи веома су се прориједиле, примакла се глад.

Неђо је капарисао плац у Београду.

То ни сину није казао, желећи да га изненади кад почне градња, али сада је хтио да каже жени. Помисли да ће је, можда, одобровољити. Уосталом, из пријестонице се увијек враћала одушевљена и причала о предностима тамошњег живота.

– Камион више, камион мање! – рече Неђо, још једном, спремајући се да открије главно.

Жена се није јављала. Зовну је:

– Босиљка!

Аутобус је таман кренуо – она у њему, с погледом на Тврђави и осјећајем да одлази заувијек. Неђо је обишао собе, двориште, врт, свратио код комшинице Маре која рече: "Јутрос није долазила!"

Врати се у кужину, на столу остави поруку "За ручак спреми рибу", потегну још гутљај ракије и закључа кућу.

Госпа са смокве

ДЕМОБИЛИСАН САМ у оном првом таласу, четрдесет и седме, а четрдесет и пете био сам у Трогиру – прича Светозар К.

Имали смо логор, бараке покривене тарнитом, и шта да кажем – нисмо били баш њежни. Ја сам ходао по терену. Тада су се у околини Трогира, на смоквама, појављивале Госпе. Увијек у зору, кад радници иду на посао, тежаци у поље, а жене у цркву.

Лично сам уловио седам Госпа, а укупно их је било осамнаест. Наши активисти су их пријављивали и тако смо их хватали.

Све пробране љепотице, манекенке, које је Кардинал слао из Загреба. Дугокосе, витке, намирисане, одјевене у свилу, с бијелим, прозрачним велом од финог тила

Добро се сјећам једне. Звала се Реза М. Никако није хтјела да сиђе са смокве, као да је повјеровала да је заиста натприродна, Госпа од Мора – како је сама за се говорила

Скинуо сам је, изударао. Остадоше по њој маснице, али тежих повреда није било. Завршила је у логору са осталима, послије је премјештена

Јесмо ли спавали са њима? Закључи сам.

Прошлог мјесеца гледам ТВ-дневник, приказују опкољавање загребачких касарни, а онда митинг Бедема љубави – гомила жена, у заносу, пред зградом Команде II војне области. Вришти црномањаста, пунашна госпођа, а онда – не вјерујем својим очима – на трибину излази Реза М.

Водитељица изговара њено име и презиме, а познао бих је и без тога. Јесте остарила, као и ја, али још се држи. Глас јој подрхтава, стеже смежурану шаку, започиње говор:

– Хрватске мајке...

Слушајући је, помишљам: Гдје су друге Госпе са трогирских смокава? А Реза? Памти ли, још, оне маснице?

Метар

НИКО У СЕЛУ није га звао по имену, Станко, осим мајке која се о њему бринула За све је био Метар, мада је имао неколико центиметара више од метра. Био је буцмаст, али руке му бијаху несразмјерно малене чак и према његовој висини, као у дјетета.

Могао је да држи цигарету и у наручју пса Трефа, од кога се није одвајао, но, већи терет у свом тридесетпетогодишњем животу није подигао. Око њега су се купила дјеца, хранио је сеоске мачке, шале и ситне подвале сељака нису му много сметале.

Увече је сједио у крчми, на столичици, и пратио картање, а дан је проводио на ливадама око куће или у дружењу са старим Радом који је са њим разговарао као са здравим и себи равним човјеком.

Метрове свијетле, плаве очи казивале су да није сасвим одсутан са овога свијета, али једним дијелом и јесте. Спор у говору, муцајући, ипак је слагао реченице и постављао питања која, понекад, нису била без смисла.

Мајка, обудовјела кад је навршио трећу, непрестано га је држала на оку, чувала и пазила – као да се тек родио.

Љети се селом, у херцеговачком камењару, разлијегало цврчање цврчака Дјеца су их ловила по боровима, поклапајући их шаком, а оне згњечене Метар је сахрањивао и над њима побадао крстиће.

Кад су стигли хосовци и село се нашло у пламену, Метар се затекао на брдашцу изнад куће. Угледао је ватру, чуо плач и крикове, кренуо доље. Поред њега се створио црнокошуљаш, зграбио га, подигао и ускоро је био у камиону пуном сељака.

У затвору, у Дувну, провео је двадесет и шест дана.

Стражари су се смијали, заврћали му ручице, мокрили у уста, ударали га, приносили му сјајкасту каму под грло. Јечао је, тише од осталих, завлачио се у угао и лежао тамо онесвијешћен.

Један стражар упита га:

– 'Оћеш ли цигару, а?

Кимнуо је главом, а стражар га ухвати, принесе цигарету његовом челу и угаси је. Потом му на грудима, упаљеном цигаретом, исписа слово U.

Помислише да неће преживјети.

Заповједник затвора грдио је стражара:

– За њ ћемо добити нашег човјека, будало!

Тако се и десило. Метар је преживио, извршена је размјена, у Житнићу код Дрниша. Сељаци, и Метар међу њима, размијењени су за хосовце.

Аутобус, са ослобођеним људима, полагано је клизио према селу. Шофер Илија, након великог оклијевања, одлучи да, ипак, каже шта се десило и први пут Метру се обрати по имену:

– Станко... – рече и застаде.

Потом, испрекидано, каза да му је мајка мртва и већ сахрањена. Прећутао је – да је заклана.

Аутобус је до села возио још сат, а Метар је ридао и никакво тјешење није помагало. Неке куће остале су читаве, сељаци су га позивали да спава код њих.

Одбио је.

Није хтио да иде ни у кућу старог Раде који је, такође, размијењен. Старац је те ноћи неколико пута долазио под прозор Метрове куће и посматрао га, склупчаног на кревету.

Више није имао снаге за ридање.

Сутрадан дуго нису могли да га пронађу.

Стари Раде напокон се сјетио да би могао бити тамо гдје је и био – у бунару.

Покрај гроба Метрове мајке освану нова хумка.

Учитељ Саид

У ПОДГРМЕЧКОМ СЕЛУ Корјеново учитељевао је више од двадесет година – откад се школа отворила, све док је, због мањка ученика, не затворише.

Школа је имала само једну учионицу: ту су заједно сједили ученици првог, другог, трећег и четвртог разреда. Учитељев стан налазио се на спрату, а са приземљем га је спајало камено степениште. Често је одлазио у сусједне Црнолиће, родно село, али његово име стопило се са Корјеновом. Да није било учитеља Саида, не би било ни корјеновачке школе.

Окумио се са сељацима који су му доносили месо, млијеко, сир, ракију, орахе и његов стан и школу опскрбљивали дрвима. Био је на свим свадбама и сахранама, код њега се долазило по савјет и на разговор.

У Корјенову од памтивјека живе Срби.

Једина хрватска породица доселила се послије Другог свјетског рата. Кад је почео овај рат, кренула је прича да се у хрватској кући крије оружје и да домаћин, Родан, има справу за вађење очију: личи на виљушку, оштра као жилет, на врху заобљена.

Кад се забоде испод јабучице, око се нађе ван главе.

Једног јутра устаници одведоше Родана, са женом и синчићем, у затвор, у Кључу. Ухапшеник се бранио, тврдећи да су му оружје и справа подметнути. Вјерујући у његову невиност, неки Корјенчани долазили су да га извуку, али не успјеше.

Онда се у затвору појавио устанички командант Милош. Рече да Родану ништа није подметнуто јер у његовој кући ништа није ни пронађено.

Пуштен је. Остаде, са породицом, у Корјенову. Једни су га бранили, други пријетили.

Учитељ Саид сада је учитељевао у Црнолићима. Окорјели нежења најзад је дочекао и властиту свадбу: оженио се учитељицом Мубером. Исте године родила му се кћерка Бахра. До почетка рата рђав глас о њему се није чуо. Бринуо се о дјеци која су од Корјенова до Црнолића пјешачила девет километара, говорећи им:

– Моји Корјенчани!

Кад покисну, скидао је са њих мокру одјећу, смјештао их поред пећи, давао им храну.

У Корјеново почеше стизати вијести да се на кући учитеља Саида, у Црнолићима, вије зелени барјак.

Корјеновачка дјеца престадоше да иду у школу: пут до Црнолића више није био сигуран, а у посљедње вријеме враћала су се са модрицама, од руку њихових вршњака,

Корјенчани – Добријевићи, Егеље, Кордићи – који су се преселили у Кључ и тамо окућили, одлучише, тог поподнева, да обиђу Корјеново и виде шта је са њиховим ближњим.

Сви су били под оружјем. Стигли су близу Точка, извора живе воде, гдје сељаци напајају краве и коње, а жене перу вуну, када на падини угледаше групу људи која се запутила према Корјенову.

Лазар се посавјетова са својима, сасу рафал и викну:

– Опкољени сте!

Они доље полијегаше на земљу.

Били су на чистини, изложени и незаштићени, живе мете. Њихови аутомати и пушке ускоро се нађоше на гомили. Сва петнаесторица држала су руке иза врата.

Групу је предводио учитељ Саид.

Мрдао је устима, из којих је вирила трава.

– Шта радиш? – упита Лазар.

– Гладан сам – промрмља учитељ Саид.

– Зини! – викну Лазар, зграбивши га за гркљан.

Потом учитељ Саид испљуну папир и траву коју је стрпао у уста, не би ли га лакше прогутао. На папиру су се налазила имена свих Корјенчана! Био је то списак смрти. Учитељ Саид, са својом групом, управо је ишао да изврши задатак.

Лазар на списку угледа и Роданово име, помисливши како, ипак, није крив. Принесе папир пред очи учитеља Саида, држећи прст поред имена свог шеснаестогодишњег брата Стевице:

– Шта ти је он учинио?

Учитељ Саид је ћутао.

Ријеч се из њега не могаше извући.

– Проговорићеш ти, учитељу Саиде! – рече Лазар, његов кум и ученик. Али није проговорио. Остали су говорили – и оно о чему их се није питало. Учитељ Саид, кад су кренули, казао је:

– У Корјенову ни пиле влашко да не остане!

Већ се смркавало. Устаници вијећаху: шта да раде? Да ли да се, са свезаним заробљеницима, врате у Кључ или да преноће у селу?

Паде одлука да оду у Корјеново.

Учитељ Саид, непомичан, лежао је у трави, са отвореним устима, у која је Лазар гурнуо папир са именима Корјенчана, прије но што одјекну пуцањ, а онда се предомислио, пришао мртвацу и ставио папир у џеп.

Снајпериста

ПОРУЧНИК ЂОРЂЕ З. тражио је и добио прекоманду прије почетка рата. Премјештен је из Љубљане у Сарајево – родни град.

У љубљанском кварту, гдје је живио са женом Јеленом и једанаестогодишњом кћерком Сандром, звали су их tujci^[1]. На улазу у њихову, официрску, зграду неко дијете исписало је спрејом: svinina^[2], а Сандра у школи постаде "поганка".

Враћала се кући уплакана.

Увукла се у се.

Ђорђе је хтио да иде код учитеља и каже шта се догађа, али кћерка се успротивила – морао је одустати.

Са сусједом Томажом, поштанским службеником, често је дочекивао јутро, у свом или његовом стану, са боцама цвичека на столу.

Јадали су се један другом.

Томажу је умрла жена, а оба сина радила су у Минхену, са њим је живио само унучић Алеш. Тврдио је да и он потиче однекуд из Босне, што му се види по презимену. Преци су му казивао је – преко Жумберка, стигли у Белу крајину, гдје су примили католичку вјеру, мада је у околини већ било неколико православних дрвених црквица.

Томаж је читав живот јурио за сукњама, а потом му је пиће дозволило да о њима једино прича. Пловио је у успоменама.

Ђорђе је био кућни човјек.

Љубавне пустоловине окончао је ступивши у брак са Јеленом. Није је много кињио ни кад је изгледало да ће остати бездјетна – Сандра се родила двије године након њиховог вјенчања.

Својој кћерчици набављао је све што пожели – али био је строг, тражећи да испуњава све обавезе, што је Сандра и чинила. Ређала је у школи одличне оцјене, за друге није знала, а њена соба увијек је била у беспријекорном реду.

У Сарајево преселише баш оних дана кад је демолирана трафика у којој је годинама куповао "Политику". Руковао се са Томажом, а малом Алешу, на растанку, даровао фудбалску лопту.

Уређивао је сарајевски стан, на десетом спрату, на сјеверној страни и одлазио, кад год је могао, код мајке и брата, на Романију. Тешко му је падало расуло војске у којој је радио. Морао је да се свађа са потчињенима, а ни он се није бојао својих заповједника – причао је о пропасти у коју се иде и тражио да се нешто предузме.

Користи није било. Нижи чинови пребацивали су одговорност на више и тако је ишло све до недоступног врха. Ђорђе поче да дотура оружје романијским устаницима, чим су основали прве јединице.

Неки официри – и надређени му и подређени – пређоше на другу страну. Сарајево се претворило у град у коме није престајала пуцњава из свих оружја и оруђа

Ђорђе одлучи да оде у устаничку војску, али – увијек тачан – закаснио је. Дуго је притискао звонце на вратима – казивало је да у стану нема никог.

Кад уђе унутра, угледа жену и кћерку – заклане.

Голе, у крви, лежале су једна покрај друге. Није му имао ко рећи, али знао је да су, пред смрт, силоване.

На Сандрином трбуху бијаше исписана једна ријеч.

Ђорђе се заљуља и паде.

Кад је устао, натприродном снагом, довлачио је ствари пред врата: наслагао је толики терет, да нико није могао ући.

Покри жену и кћерку плахтама, смјести се у купатилу, код прозора. Није више дрхтао. Снајпер у његовој руци радио је као дио тијела, као да се одувијек ту налазио.

Доље су се мицали људи у униформама.

Скидао их је са савршеном прецизношћу. Долазили су нови, да их покупе, скидао је и њих. Потом на видику не бијаше никог.

Пред вече поче паљба невидљивих стријелаца према прозору код кога се налазио Ђорђе. Меци су пљуштали по зидовима, прштало је стакло, али он се већ премјестио на другу страну, у кухињу.

Видио је, одозго, групу станара, окупљених око старице која је лелекала и отимала се, желећи да оде тамо гдје су лешеви. Кад је првог погодио, остали се разбјежаше.

Остаде само старица. Покоси и њу. Одложи снајпер.

Колебао се: да ли да уђе у собу? Ушао је. Хтио је да помилује Јелену и Сандру – али одуста

Пиштољ, кога узе у руку, био је леден.

Прислони га на груди – посљедње што је чуо било је лупање његовог срца.

¹ tujci – странци, туђини

2 svinina – свињетина, свињска кожа

Прича са Купрешких врата

У КУПРЕС СМО УШЛИ увече – прича Миладин К. Попала магла, прамиња густ снијег, однекуд сам чуо тицу, као са онога свијета. Отпор непријатеља ту није био богзна какав.

Из срушених кућа сукља дим, ватра грије небеса. Видио сам неке лешеве, кажу да их је било тридесет и седам. И онога са дупљама гдје су биле очи. Наш командант пред њим заплака, рукавом је брисао сузе, није се смирио ни касније, кад стигоше новинари, подрхтавао му је глас.

Ко је путовао аутом према Сплиту и прошао туда, кроз Купрешка врата, зна како изгледа то поље. Уоколо планине, шума четинара, а доле сама равница – као смрт.

Насред поља утврдиле се усташе. Артиљерија, тенкови, у рововима, који су копани мјесецима, искусни ратници, прошли су славонски фронт. Претјерује се са цифром од три хиљаде. Ту је остало око четиристо њихових мртваца.

Магла нас је сакрила, кад смо се привлачили, дођосмо сасвим близу.

Потом смо ослободили Малован. Шта је оно што сам дотад видио – према овоме послије? Помишљао сам да ми се причинило, ал' није. Живље је од свега живог.

Дуго нисам спавао, а био сам буднији него икад. Тутњава је већ јењавала. Као да ме неко повукао, окренуо сам се и угледао – дијете. Више од три године није напунило.

Приковано, чавлима, за бор.

Разапето.

Чавли прошли кроз руке и ноге.

На боровој кори крв.

На глави дјетета четничка капа, малко нагнута натраг, поклопила уши. Мајушне очи склопљене.

У његовим грудима нож.

Вјеруј ми пријатељу: тако је свјетлуцао као да је од сунца саковат!

Лежим у овоме кревету, обилазе ме доктори и болничарке, кљукају таблетама, рођаци доносе наранче, сви кажу да ћу се опоравити. Као да ће ми њихово лагање помоћи.

Би ли се они опоравили да су у мојој кожи или би већ скочили кроз овај прозор, крај мене?

Прстенови

СТРАЖАРУ МИТРУ речено је да ће се случај његовог заробљеника испитати. Био је хосовац, стигао је са хрватске на босанску страну, скелом преко воде Саве.

Повјерили су га Митру на чување, као безопасног, није ни војску служио, да је остао жив, у јуну, ове године, напунио би осамнаесту.

Већину заробљеника смјестише у Дом културе, неки су распоређени по кућама, а Митар је свог Ивана чувао у авлији није хтио да га уведе у неку од соба

– Држи овога на оку, до јутра – заповијеђено је – док главни не пропјевају.

Митар одлучи да сам испита заробљеника. Учини му се да није свезан како ваља, Развеза пса Кудру и његовим ланцем учврсти заробљеникове руке и ноге. Опаса ланац, са тијелом, око ораха, Иван је понављао:

– Ништа нисам учинио!

Очи су му говориле да лаже, не имаху мира, као да су хтјеле да напусте главу којој припадају. Подрхтавао је. Заударао мокраћом коју је пустио, у хлаче, неколико сати раније.

У журби, то не опазише, иначе би био на другом мјесту.

Митар је, у горњим џеповима његове униформе пронашао само документе, новчаник, огледало и хемијску оловку, а из доњих је извадио двије одсјечене руке!

На једној бурма и прстен, а на другој прстенчић!

Гонећи пса, који је кидисао на заробљеника, Митар је, принијевши му нож под грло, слушао Иванову причу.

Заклао је мајку и њену кћерку – имала је, можда, девет година. Не зна им имена, а прстенови су њихови. Није желио да их задржи – тврдио је – као ни бурму, за коју рекоше да је скупоцијена – већ је утаначио продају, али покрет његове јединице у томе га је омео.

Не зна ни гдје су закопане, мајка и кћерка, ако их нису бацили у Саву, пребачен је у Босну непосредно након акције на хрватској обали ријеке. Јављено једа је бомбардован Славонски Брод и тада је изведена акција: у логору су побијени заточени Срби, сви, осим неколицине, који су могли да послуже као водичи, јер су добро познавали терен на који се управо кретало - то им је завичај, а пристали су да ураде оно што им се нареди и својим пређашњим понашањем улијевали су повјерење.

Заробљеник је тврдио да није силовао – ни једну ни другу - двојица других хосоваца јесу, а он је само извршио заповијед.

Кад је чуо причу, Митар пусти пса на заробљеника и упути се на ливаду. Ту је сахранио руке, матере и кћерке.

Скинуо је бурму, прстен и прстенчић, намјеравајући да их преда команданту, а потом се предомислио, вратио их на руке и затрпао земљом гробић.

Заробљеног Ивана затекао је у крви: пас му је откидао месо, разлијегао се његов урлик:

– Нисам крив! Морао сам! Нисам крив!

– Кад ниси, помиловаћу те! – рече Митар.

Одвеза га од ораха, пресијецајући му лице погледом, узе канту са бензином и просу је по штали. Заробљеника, свезаног пасјим ланцем гурну у ватру. Пас је обигравао око ватрених језика и кад овај престаде да даје глас од себе.

Посматрајући ватру, кроз коју су пролијетали бурма и прстенови, на рукама, Митар је мислио о оном шта га чека.

Знао је да ће одговарати за заробљеникову смрт.

Пас је цвилио, из ватре се ширио смрад, а Митар баци пушку у небо и викну:

– Па, нека одговарам!

Смрт дјетета у Вуковару

ПООДМАКЛА НОЋ. Гости ресторана углавном се разиђоше. Осу се и друштванце са којим сам стигао у Инђију, на књижевно вече четворица одоше на воз за Београд. Управо кад су изишли на улицу, удари пљусак. Колега М. шалио се, говорећи да ме неће возити, ако још останем, а пожуривала ме и моја нова пријатељица А., која је, такође, требало да се врати са нама.

Частио је газда, колониста са Кордуна, који је у претходном рату преживио покољ у тамошњем селу Ч.

Није ме толико задржавало питко сремско вино, колико причање двојице вуковарских ратника, тачније речено: једног од њих – Ђорђа, рођеног Вуковарчанина. Други, земунски добровољац Саша, упорно је понављао да је једино рјешење коначни, општи обрачун у коме не треба имати милости ни према "њиховој деци" јер ће, кад одрасту, постати што и очеви.

– Звер рађа звер – рече и дода, отпухнувши: – Тек тада мирно ћемо дисати?

– Кад их не буде? – упитах.

– Јесте.

– Ујутро нећеш тако мислити – казао сам, али нисам био сигуран да из њега говори само вино.

Ђорђе је, међутим, причао мирно, попут неког свједока који ни у чему није учествовао, а све је видио и који одустаје од својих коментара и предвиђања.

Посљедњу причу као да је одгађао, али, најзад, ипак поче:

– Тај део града беше очишћен. Једна двоспратница, срушена, још се димила, без крова, остао само кућни костур. А пред њом, однекуд, неоштећен, брачни кревет. Поред њега, на земљи, јорган, на јоргану колевка. Плач детета, у колевци, привукао је тројицу наших бораца Први до колевке стиже Илија, искусан ратник – истог трена када узе дете, одјекну експлозија!

Остаде на месту мртав, скупа са дететом.

Колевка се разлете у комадиће.

Везали су дете за нагазну мину!

Моја пријатељица крикну. Колега М. изведе је у сусједну просторију, газда му даде тестију са хладном водом, након полијевања донекле се прибрала.

Ђорђе повуче неколико гутљаја вина и настави:

– Други борац је рањен и већ отпуштен из новосадске болнице, у инвалидским колицима. Кичма му је остала цела, лекари кажу да ће проходати. Али ко зна – можда га само теше.

Трећи је прошао најбоље. Са раном на грудима, али на површини. Унутрашњих повреда није имао. Не мучи га ништа, сем несанице.

– Сигуран си да је то истина? – упитах.

Питање ми се – у тишини – и самом учини сувишним. Потраја мук. Чуло се само пљуштање кише. Звецкање посуђа у кухињи. Потом газда предложи да одемо код њега, у кућу.

– Касно је, заиста, морамо кренути! – рече колега М. Нико му се није успротивио.

Тада Ђорђе, полагано, раскопча кошуљу. На његовим грудима рана, зарасла, невелика. Трећи је био – он.

Гроб у ружичњаку

ВЕЋ ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА у Сарајеву је грмјело, не са неба, него са земље. Као да се више није знало да на свијету има тишине.

Нешто од ње остало је, можда, у старом Нусрету. Његова жена Ханифа, кћерка Хасија и унучић Мунир нису избивали из подрума велике двоспратнице. Сједе, као заковани, поред телевизора, пуног смрти, трошећи посљедње залихе хране.

Пуцњава у граду не престаје, а и кад престане – чује се.

Хасија се и тога јутра попе на врх подрумског степеништа и рече:

– Бабф, не излази!

Али, стари Нусрет ни тад је не послуша, на уобичајене ријечи одговори уобичајено:

– Не брини, 'ћери. Кога смрт тражи, неће јој утећи.

Спусти се у башту и поче да залијева руже. Полагано, са пажњом финог баштована. Чинио је то увијек у одређено вријеме, не дозвољавајући да га ишта омете.

У мирису и сам је мирисао.

Само му је, као студени камен, на срцу, лежао син Авдо. Отишао је, са пушком, тамо одакле непрестано стижу тешке и зле вијести.

Граната је промашила кућу, али паде у башту, поред старог Нусрета и разнесе га. Телефон у кући није радио. Хоџу нису могли да нађу.

Скупише се комшије, ископаше гроб. Старац је укопан на мјесту гдје га је стигла смрт, међу ружама

– Премјестићемо га, кад прође ово – рече комшија Атиф. У журби и страви – тутњава се појачавала – сви заборавише на канту за залијевање.

Остаде, у ружичњаку, покрај старчевог гроба.

Двапут крштен

– ХОЋЕШ ЛИ ДОЛАРА? – упитао ме Драго Г.

Нисам имао пара да купујем девизе, али хтио сам да чујем причу о његовој женидби из његових уста. У селу Т. у коме је рођен, у далматинској загори, говорили су да је боље да се не појављује.

Сједили смо у ресторану на сплитској риви гдје се окупља шарено друштво: сиромашни пензионери, шверцери, проститутке, службеници из оближњег Завода за заштиту споменика, младићи и дјевојке који немају новца за пристојнији локал.

Бијаше то вријеме кад сам редовно обилазио кафане, три године прије почетка рата Драго ми је потврдио да је тачно оно што сам чуо.

– Мени то није важно! – понављао је, као да се брани. Марија му је поставила услов: пред вјенчање, он мора да се крсти у католичкој цркви. У својој двадесет и седмој години крштен је у цркви Светог Фране. Први пут, послије рођења, крстио се у цркви Светог Јована у свом селу.

Бучна свадба потраја два дана

Упитао сам: мучи ли га то? Промијенио је вјеру.

– Свеједно ми је – рече – једино мало смета што је њена кућа строго католичка. Мораш се држати реда. Крстимо се за ручком и вечером. У почетку сам махинално састављао три прста, а онда се рука научила – сад се крстим као и они.

"Мени то није важно!" – јавља се у мени реченица, док слушам колегу Николу из "Експреса", који је мјесецима извјештавао са фронта и разговарао са заробљеним хрватским муповцима, гардистима, хосовцима, црнопутим и бијелим плаћеницима.

Никола помиње гардисту Драгу, заробљеног у Вуковару, као једног од оних чија мирноћа изазива језу – гледају те у очи као да ни мрава нису згазили.

Тражим да га опише. Јесте – то је он! Мој познаник са којим сам, понекад, у кафанском жамору знао да проведем и по неколико сати, слушајући његова казивања из свијета у коме се кретао.

То је он – човјек двапут крштен!

Старцу Милану А. ископао је очи, ставио их у најлон кесу, носао их уза се и показивао браћи по оружју. Прије тога, старчеве очи морале су да гледају како Драго силује његову жену Љубу и потом јој испаљује метак у срце.

Силовао је још три старице, али није их усмртио метком, него ножем. Тијела им је довукао на обалу и гурнуо их у Дунав.

Његов случај још се истражује – говори Никола – списак жртава сигурно није коначан. У Вуковар је стигао међу првима.

– И шта ти је рекао? – упитах.

– Ништа. Тражио је цигарету.

– Озбиљно?

– Озбиљно. Дају им дрогу. Али он ми уопште није деловао као дрогиран. Требало је да га видиш. Немам речи за... тај његов мир.

Сазнао сам, прије бијега из Сплита, да је Драго отишао у гардисте и када сам, са Соњом, набрајао имена оних који нас не би убили – поменух и њега.

Рекох то Николи.

– Наравно, не би те убио! – рече он и зовну конобара

У сутону, с ону страну стакла, бешумно су промицали пролазници. На нашим лицима помоли се нешто – као смијешак.

Ратник у снијегу

У РАКОВИЦИ, близу зграде гдје смо привремено смјештени, налази се каменолом. Сви су одавно навикли на експлозије које у њему одјекују сваки други – трећи дан.

Навикао је, дабоме, и Дамјан Т., берберин са трећег спрата. Овдје се доселио као дијете – одрастао је поред каменолома.

Али, јуче ујутро, кад се зачула уобичајена експлозија, бацио се у снијег, залегао уза зидић у парку пред зградом. Чврсто је зграбио кћерчицу Тамару, са којом је изишао у шетњу, заклонио је својим тијелом, покрио капутом, понављајући:

– Не бој се, не бој се...

Обоје су, неко вријеме, непомично, лежали – као бачени с неба. Потом је устао, поцупкивао, тресао са себе снијег, смиривао Тамару која је плакала. Очи сусједа са свог потиљка није могао да стресе.

Окрену се и, дрхтећим гласом, викну:

– Шта гледате?

Госпође се повукоше унутра, затворише балконска врата. Само наш домаћин, Спасо, остаде на балкону и рече:

– Ништа не гледамо, комшија. Проветравамо се.

Дамјан, ћутке, узе кћерчицу за руку, полагано крену према згради. Велике и мале стопе остајаху за њима у снијегу.

Као резервиста био је три мјесеца на фронту. О његовом боравку тамо испредају се разне и противурјечне приче, мада сусједима о томе није казао ни ријечи.

Сигурно је само да се неколико пута, ноћу, разлијегао његов крик који је испрепадао станаре. Долазио је из дубине чинило се да реже зидове.

Дамјан Т. прошлог четвртка вратио се из Вуковара.

Капа

СПЛАВАР АХМЕТ ШУБО сплаварио је Дрином више од четрдесет година. Нико у фочанском крају овог човјека од воде није могао да замисли без његовог сплава.

Чинило се да ће сплав и сплавара раставити тек смрт.

Ал' десило се друкчије.

Рат је поодмакао, Ахмет је са својим српским комшијама живио без ружне ријечи, говорили су му да ће га чувати и да никуд не иде.

Ковач Трифко наговарао га је да ноћива код њега.

Морао је отићи.

Пријетње нису стизале само њему него и комшијама. Смјештен је у бању код Новог Пазара. О том избјегличком прихватилишту стара се муслиманско добротворно друштво "Мерхамет".

Ахмет сада живи са људима своје вјере, других ту нема, ни на што се не тужи, а хода као живи мртвац. Са утуљеним очима које се, ипак, мичу.

Дуго се бранио, не желећи да се појави пред ТВ-камером, али пред упорним репортером напокон је попустио, знајући да је рђаво ако говори и ако ћути.

– Ко је крив за све ово? – питао је репортер.

– Странке. Оне су криве – казао је Ахмет.

Репортер је тражио да објасни шта под тим подразумијева, а он само рече: – Странке. Другог кривца нема

– Дира ли вас неко, овде, у Србији?

– Не дира

– А како је у бањи?

– Имам кревет, храну. Неки зановијетају. Фали им ово-оно. Мени не фали ништа Једино што нисам у својој кући.

– Хоћете ли поздравити комшије, по имену?

– Сметаће.

– Коме ће сметати?

– Странки.

– Немојте се бојати. Поздравите их слободно.

Ахмет, полагано, поброја презимена својих комшија, ничије име није хтео да изусти, као да ће их тиме заштити.

– Ево, капа ми је комшијина на глави! – рече. Скину капу и заплака.

Човјек који се смије

СЈЕДИМО НА ЗИДИЋУ, код хотела Хајат, у Новом Београду, на трамвајској станици. Трамвај касни више од четрдесет минута. Стиже глас да су радници "Ласте" блокирали друм у Сремчици.

Слушам човјека који сједи до мене и прича сам са собом. Висок, наочит мушкарац, средњих година, са свијетлим, зеленим очима које још нису одлутале као што се то дешава онима што су сасвим сишли с ума.

Али, види се да је изгубио унутрашњу равнотежу. И рука му подрхтава, у њој држи ножић, извлачи га и увлачи у корице, игра се. Бљедолика дјевојка, с његове десне стране, равнодушно пуши, не боји се, понекад не успијева да суздржи смијешак.

А Човјек своје причање прекида гласним смијехом, користећи га и као коментар властитих ријечи. Томе смијеху ни сам не одолијевам, мада ме не оставља мисао да се Човјеку десило нешто страшно и мада његов хумор прате мрке реченице.

Замолио ме за цигарету. Дадох му, упитавши одакле је.

– Из Бања Луке – рече и настави незаустављиву причу – Кад ударим у срце, вадим и нож и срце! А кад ухватим стоку људску и истресем је, ништа у њој не остане! Ни говна!

Погледај ове ступиће код хотела. Они служе за везивање коња и кобила. За наше другове и другарице. Види коњетине око нас! Ха, ха ха! Нису они ни коњи, не гријешимо душу. Гори су и од штенади, од вашке, од смрдибубе! Ми, у Бања Луци, кажемо крмад. Крмчине на двије ноге. Испада да им тепам! Ха, ха, ха! Ал' не дају се описати, фали ријечи за њих!

Кад ће стићи овај трамвај. Можда га музу!

Можда је возач добио менструацију, свачег има на свијету. Ха, ха ха! Види крмади, пријатељу, заударају ко ђавоља цријева. Родио их Кардељ, а ћаћа им Тито! Јој, чуда! Јој, чуда! Јој, чуда!

Баш им је лепо на овоме песку. Милина. Педери лете попут лептирића, а госпођама избеглице цепају дрва за скупе камине, лижу им минџе. Гњиде генералчинама гланцају петокрачице. Али шта ће сада! Нека пасу цемент. Стока. Зауларена живинчад. Кажу – ослободили нас. Јесу – у Вуковару.

А ко је убио Гишку у Госпићу? Ко је убио остале? Знаш ти то, знаш! Чија је рука покосила наше најбоље борце, ратнике по Славонији, у Босни? Свињска! Српска! Издајничка!

Ко то лаже да нема нафте? Ништа овдје не фали! Ништа!

Ха, ха ха!

А у Бања Луци дресиране животиње. Промијениле ланац. Мене су тјерали са факултета. Нисам им добро предавао економију оног ћопавог словеначког уче. Дигли хајку, кажу: српски националиста! А сада љубе нашу заставу са орловима, иду у цркву, крсте се. Чујеш ти мене – та говна се крсте! А колико сам батина због њих добио. И крви су жељни. А шупак им мехкан као и прије. Намјесте се, газде их појебу, онда црвеним каром, данас шареним – зато добију све што желе! Станчуге, прстење, бијесна кола, пичке, ако нису педери. И мисле да су сретни! Ха, ха, ха!

Али, у Бања Луци се бар не кољу. Нису још почели. Знаш ли ти да у мом граду живи четрдесет хиљада Муслимана, болан. Да их триста подивља, било би белаја. Мјешавина је то. А кога да кољеш? И зашто – реци ми?

Кућу подижеш читав живот и бум! – нема је. Подигнеш стабла, дјецу, а крмад крене на те низашто и бјежи или си заклан.

Пред нама стоји проћелав господин, са женом и кћерком! Човјек показује прстом према њима:

– Лепа баба, јеботе! А тек девојчурак! Као да је баба пала на ашов, убола се и родила је.

Потом Човјек поче да пјевуши пјесму: Да сам пекар, да сам пекар који ноћу ради...

Након дугог оклијевања усуђујем се да га упитам шта му се десило.

– Ништа. Нисам ја будала као што ти мислиш. Побјегао сам на вријеме. Иако се не бојим смрти као они. Више и не умиру као људи. А послије двадесете – све је досада! Гамад одлучује кад ћеш да умреш и гдје. Како они одреде. За курчево здравље! За коњску слободу! За уа-уа-уа-улар!

А у Брчком куће нема читаве. Срча, смрде лешеви, изваљене цигле, балкони попадали у баште, јабуке са коријењем окренутим у небо. Исклаше једни друге. Са стране их је највише дошло. Лочу крв – крмад. Рокћу, арлаучу, све полокаше – а грло им свињско суво.

Тамо ми је сестра живјела Милица моја

– Тамо? – изустих.

– Јесте, тамо. Више не живи. Ни тамо ни амо. Она испод земљице сада дише!

Постаде ми јасно поријекло страшног Човјековог смијеха

– Гледај их – рече и придигну се – они нису Срби, него Београђани!

Посљедњу ријеч изговорио је отегнуто, подругљиво. Кад се усправи викну:

– Јебем вам мајку полузаклану! – у очима неких појави се страх. Али за њ не бијаше разлога

Човјек се, поново, само смијао.

Остављени

НИКОЛА НИЈЕ ХТИО да ми каже о чему се ради.

– Сазнаћеш кад дођемо – рече – ко је Радивој Лазаревић.

У болничку собу, на другом спрату, увела нас је госпођа Савета која је – као активистиња Црвеног крста – неколико пута прелазила Дрину и приповиједала Николи о оном што је чула и видјела

–То је он?-рекох.

– Јесте – потврди госпођа Савета

Очекивао сам да ћу угледати одраслог човјека, рањеника, а преда мном је, у креветићу, лежало дијете. Спавало је.

– Има – рече госпођа Савета – можда шест месеци.

Све троје стајали смо неко вријеме ћутећи, а потом, док смо силазили низ степениште, госпођа Савета настави:

– Нашли су га у муслиманском селу Н. код Вишеграда Име је добило по српском борцу Лазаревићу који га је нашао остављеног у колевци.

Госпођа Савета још рече да се Лазаревић вечерас враћа на фронт и да га, ако нас интересује, вероватно можемо наћи у Нушићевој – отишао је тамо да се распита за рођаке.

Одосмо у Нушићеву. Службеница рече да га потражимо у ресторану "Сунце". Никола га је раније упознао, руковали су се, а мене представи као новинара

Лазаревић, мрк, уморан и необријан, у почетку није био спреман за причање, отвори се тек кад му Никола каза да сам избјеглица, да су ме гонили и хапсили.

– Дијете сам нашао два дана послије нашег уласка у село. Заударало је као девет куга. По њему муве – главица се од њих није видјела. Сам Бог на небесима зна како је остало живо.

Никола наручи клековачу. Улицом су управо пролазили студенти са неким паролама

– Цивили су побјегли из села, прије борбе? – упитах.

– Сви до једног – рече Лазаревић.

– И не стигоше да узму дијете? Лазаревић ме погледа као да се чуди.

– Шалиш се. Имали су времена за бацање. Товаре су на колима одвезли. Сву стоку, кокоши, тракторе одвукли су са собом. Пустили смо их. А нису само мог Радивоја оставили. Нашли смо још петоро дјеце. Сва млађа од четири године.

– Како онда да то објасним? – рекох.

– Објасни како хоћеш, новинар си! – рече Лазаревић и поче се смијати.

Фрула

ТО ЈЕ УРАДИО Хасан.

Прочуо се по злочинима, учествовао је и у покољу жена на нашем гробљу, звали су га Специјалиста.

Али, да кренем од почетка.

Вукашин је у моју јединицу, као добровољац, дошао из села Б. код Прокупља. Служио је војску са Дамјаном, у Вировитици, прије десет година, спријатељили су се, а кад је почео рат, јавио му се телефоном:

– Долазим – рече.

– Зашто? – питао је Дамјан.

– Зато.

Кад је Вукашин стигао на ово босанско брдо, Дамјан је већ био мртав. Погодило га је на стражи. Вукашин је одлазио код његове удовице Смиље и сина Николе, петогодишњака Одведе дијете из куће, у шуму, и свира му на фрули. Посматрао сам их неколико пута. Никола, са великим очима, слуша, а Вукашин свира, смјешка се, суздржавајући сузе.

Његова фрула много нам је помогла

Нагледали смо се лешева – и свачега. А Вукашинова фрула као да нас је купала, чистила, прије него што потонемо у сан. Лијежемо, не скидајући униформу. У прозорима свјетлуцају звијезде, ландра вјетар крпама испред куће у коју смо се смјестили, Вукашин узима фрулу, каже Издржаће се и почиње свирку.

У томе звуку увијек сам чуо воду, из дјетињства, са извора који се налази овдје, у близини, али сада ми изгледа друкчији.

У ноћи је бивала велика тишина, фрула се чула и на другој страни, код непријатеља. Понекад би, као одговор, сасули рафал, неко међу нама опсује, Вукашину рафал као да није сметао.

– Кад си научио да свираш? – упитах га једне вечери.

– Пре рођења. Дедови и прадедови имали су фрулу.

Требало је да оде кући, да види жену и дјецу, прегледа имање (завршио је пољопривредни факултет) – и врати се. Тада је почео напад муслиманске војске. Молио сам га да крене на аутобус, нисам знао да ће бити озбиљно, није ме послушао.

Послије два дана нашли смо га у снијегу. Глава неколико метара удаљена од тијела.

А у грлу – крвава фрула.

Путовање у Сребреницу

РОМИЊА КИША, аутобус још не креће, мада би морао. Возач пуши, стоји пред првим вратима и разговара са трафикантом. Смјестио сам се на сједалици са олакшањем, ноћашњи сан – ако се тако може назвати – опет је био мучан.

Очи ми се лијепе за старицу која понавља, сама за се: "Шта ћу сад?!" Ситно, блиједо лице, поглед згаснуо. На њој костим какав носе богате београдске госпође, на глави црна марама, а на ногама – патике.

У аутобус улази моја комшиница Биља, сједа поред старице, јавља ми се:

– Добро јутро!

– Добро јутро! – кажем.

Биља студира на Филолошком, лијепа је, витка, његована, говорим јој, кад се сретнемо, да је промашила факултет и да ће настрадати као Аника из Андрићеве приче. Одвраћа ми смијехом.

Одмах је заподјенула разговор са старицом. Она рече да више нема никога свога и да сада путује.

– Где? – упита је Биља.

– У Сребреницу.

Градским аутобусом, који вози на линији Карабурма-Нови Београд, у Сребреницу се не стиже. Возач је згазио недопушену цигарету. Кренусмо.

Мислио сам: шта да чиним?

На посао често касним, у редакцији много не приговарају (осим неких), знајући, можда, да се болест избјеглице, кога гоне и кад спава, не може глумити.

Ипак, овај пут, морам бити на радном мјесту.

– Одведи је у Црвени крст – рекох Биљи.

– То сам и мислила да урадим – рече.

Изиђоше на четвртој аутобуској станици. Старица се није опирала, а Биља ми махну. Увече је позвонила на вратима нашег стана – смјештаја

– Шта ти је? – упита је Соња, видјевши је скрхану.

– Све! Све ми је! – рече.

Причала је о старици из аутобуса Зове се Смиљана. Кад је у сребреничком селу, у коме је рођена и остарила, извршен покољ - гледала је главу свог сина у руци оног који га је заклао. Гледала је своју кућу у ватри. У пепелу су остали њена унучад, Милорад и Милица, и снаја Невенка. Није хтјела да се миче, одвукли су је, из шумарка над кућом, неки људи и тако се нашла овдје – у Београду.

– Више пута бежала је из прихватилишта – прича Биља једном је нађена на железничкој станици, једном у Раковици, једном на Вождовцу. Седне у аутобус и мисли да иде за Сребреницу.

Кад је Биља отишла, рекох Соњи:

– Ујутро идем у прихватилиште.

Отишао сам, међутим, сљедеће вечери, из редакције.

Љубазна госпођа Вера казала ми је да сам закаснио и да, ако желим, Смиљану могу да видим у старачком дому. Дала ми је адресу, телефонски број и отворила врата собе у којој је старица лежала, са још двије, које не изустише ни ријечи.

– Ово је био њен кревет – рече госпођа Вера. Поред њега стајале су патике.

Прегорио

МОЈА РОЂАКА СУЗАНА, медицинска сестра, нерадо прича о рањеницима, недостатку хране и лијекова и свему што се дешава у земунској болници гдје је запослена.

Изузетак је Бранко В., кога обоје дуго познајемо. Рођен је у далматинском селу Р., у коме су рођена и браћа Душан и Ђуро, мој и њен отац.

Бранко је, међу првима, отишао у добровољце, метак га је дуго заобилазио, а онда је настрадао у славонском селу М.

Кад је довезен у болницу, морали су да му ампутирају лијеву ногу. Ноћу – причала је Сузана – подигне се на кревету, сиђе доле, довуче се до угла собе и онако – без ичега у рукама копа ров.

Временом, то га је прошло, као да се смирио.

Једном сам га посјетио.

Прсти му нервозно играју, али не дјелује одсутно. Говори о фронту, биткама и мртвацима, о давном дјетињству, кад смо се заједно играли и ишли на извор Косовчице.

– Ниђе није љепше него тамо, је л' тако? – рече.

– Ниђе! – рекох.

Надао се да ће се идућег мјесеца вратити у завичај. Нико из книнске власти није дошао да га обиђе. А у болници су лежала још двојица рањеника са Далматинског Косова

– Нека! Издураће се! – рече ми на растанку.

Али, када је Сузана сљедећи пут свратила код нас, сазнадох да од његовог повратка у завичај нема ништа.

– Прегорео! – каза Сузана, одлажући капут.

– Шта се десило?

– Нисам лекар, не знам. Могу само да претпостављам. Знам када се десило. После емисије у којој је била реч о лажном извештавању иностраних новинара.

Бранко је – причала је Сузана – увече сједио пред телевизором, са осталим рањеницима. На екрану је угледао масакрирана тијела четворице својих сабораца који су пали у засједу хосоваца, у селу М. гдје је рањен. Борку, са којим је био нераздвојан, ископали су очи.

Репортер њемачке телевизије, тврдим гласом, говорио је да су то жртве српских варвара – четника.

Бранко је почео да се тресе, јурнуо је, на колицима, ходником – успјели су, тешком муком, да га зауставе, да се не скотрља низ степениште.

Исте вечери пребачен је у душевну болницу.

Дугме

У НУШИЋЕВОЈ 4, на првом спрату, записујем Стојанкину исповијест. Приспјела је прије четири дана, у новом таласу славонских избјеглица. Њен муж остао је да се бори. Смјештена је – са десетогодишњим сином Сашом, шестогодишњом кћерчицом Јованом и свекрвом Маром – у прихватилишту Шупља Стена.

Имали су велико имање. Комбајн-трактор-камион-опел. Мада измучена и уморна, Стојанка дјелује прибрано, набраја ствари што су их посједовали, задржава се на ситницама, набраја имена цвијећа које су држали на тераси двоспратнице и у дворишту.

Од њихове куће остадоше голи зидови. Хосовци су је запалили, одвукли машине, уништили воћњак и виноград. Свекар Вукашин није хтио да иде, узалуд су га наговарали, пуцао је ловачком пушком, из подрума, док је трајала муниција, посљедњи метак оставио је за се. Црнокошуљаши му, мртвом, одсјекоше главу и оставише је на путу.

Своје причање Стојанка прекида уздасима, другог коментара нема. Треба да одем у редакцију, откуцам и предам текст, она креће са мном, рекох да ћу јој показати аутобуску станицу гдје стаје шеснаестица.

Пробијамо се кроз густу гомилу избјеглица што су запоселе степениште и главни улаз, препознајем старчића који упорно тражи помоћ, а купио је кућу на Славији!

Избисмо на улицу.

Ошину нас студен. Сипи ситан, мокар снијег.

Пред вратима, са њеног капута отргну се дугме.

Откотрља се у шахт. Она стаде као закована. Онда јој потекоше сузе, ухвати је грч, поче да јеца. Покушавао сам да је смирим.

– Ево, ту је продавница, купићемо ново! – рекох.

Ријечи као да је нису додиривале. Потом, одозго сиђе службеница Мирјана, избјеглице се размакнуше, Стојанки су у канцеларији дали воду са шећером. Рекоше да ће је одвести у прихватилиште.

Свратих у продавницу да купим дугме.

– Једно? – упита продавачица.

– Једно – рекох.

Чувам га на радном столу, у свом избјегличком стану

Стид

ПОРОЂАЈ ЈЕ БИО ТЕЖАК, али дијете је проплакало. Било је сићушно, здраво – мушко. Отац му Војислав желио је, ако буде син, да добије дједово име, Ђуро, и Даринка му је одмах, на кревету, у београдском породилишту почела да тепа: Ђурица

Није знала да ли је Војислав жив.

Више од четири мјесеца био је у муслиманском затвору, у Горажду, ухватили су га на путу, кад се враћао са посла. Тада је већ спремала оправицу за дијете које се мицало у њеном трбуху. Са свекром и свекрвом побјегла је у Србију. Раздвојише се. Они остадоше у Лозници, а она продужи према Панчеву, к мајци.

Прије бијега, примили су вијест да је Војислав убијен, раскомадан и бачен у Дрину. Вода је, тих дана, носила лешеве без главе и удова. Касније, у Панчево стиже глас од једног размијењеног затвореника да Војислава нису убили и да је још тамо – у затвору.

Из породилишта су је упутили у Нушићеву 4.

Стрпљиво је чекала на степеништу, у густом реду избјеглица, које су се гурале, свађале, говориле саме са собом или ћутале као одузете – све док се није обрела на другом спрату, у канцеларији, са сликом Светог Саве, пред столом госпође Борке која јој понуди да сједне.

С ону страну огромног прозора пљуштала је киша.

Госпођа Борка, као и обично, бијаше уморна. Откад избјеглице стадоше да стижу у њен уред, пореметио јој се сан, на спавање није ишла без таблета за смирење, многих се прича наслушала, многима је помогла, а нарочито су јој сметали неки који су тражили материјалну помоћ и добили је, а онда се сазнало да возе беемвејце и купују куће по Београду.

– Који ништа немају, овде најређе долазе – понавља госпођа Борка, пијући кафу са дактилографкињом Радмилом, избјеглицом из Бихаћа.

Учини јој се, док је посматрала Даринку, непомичну на столици, оборена погледа, да је једна од таквих. Упита је шта јој треба.

– Пет пеленица – рече Даринка.

– Још?

– Павловићева маст.

– Добро – рече госпођа Борка – набавићемо то.

Породиља одби и сок и кафу.

Договорише се да сутра ујутро комбијем оду по дијете у породилиште и превезу га са Даринком у Панчево, гдје се, са трогодишњом кћерчицом Весном, смјестила код мајке.

На путу према породилишту откри се да Даринка, осим пеленица и Павловићеве масти, нема ништа од оног што је потребно за бебу.

– Немаш ни ћебенце? – упита госпођа Борка

– Немам – прошапта Даринка

Кроз њу пролете кућа и шкриња с оправицом за дијете.

– Чаршавчић, бенкице, пудер?

– Немам – рече Даринка и зајеца.

– Па зашто не каза, побогу? – благо је прекори госпођа Борка.

Потраја тишина. Возач Милутин без ријечи је пушио. Госпођи Борки дође жао што јој је приговорила.

– Стид ме – отргну се од Даринке.

– 'Ајде, сад, смири се, решићемо и то – рече госпођа Борка Одвезли су се до складишта са робом за избеглице, узели неопходно, а потом се из породилишта, са дјететом, упутише за Панчево.

Тамо се комби зауставио пред уџерицом коју багери нису још помели. Био је то дом Даринкине мајке, Виде, удовице.

Малој Весни лежај су намјестили на поду, а отоман на коме су спавале Вида и Даринка био је накривљен.

Беба се ту није могла положити.

– Где да ставимо дете? – упита госпођа Борка.

– На астал – рече стара Вида

Госпођа Борка хтједе да оћути, али не издржа, окрену се Даринки:

– Ти, бре, не умеш да говориш. Знала си да немаш где са дететом.

Поново тишина. Исти одговор:

– Стид ме.

У собичку се подигла пара, ширио се мирис купуса.

– Шта да радимо? Умреће овде – рече госпођа Борка. Изиђе у авлију, припали цигарету. Зовну возача и посла га у панчевачки Црвени крст. Вратио се за десетак минута

Ускоро се нађоше на дунавском острвцу Шупља Стена – у прихватилишту.

– Засад могу да остану код нас, а после – видећемо – рече управник.

Возач крену према комбију, а Даринка, држећи дијете у наручју, пружи руку госпођи Борки, коју ова чврсто стисну.

– Ето... – рече Даринка

– Разумем те, кћерко, разумем – рече госпођа Борка. Крену и она.

Кад је ушла у комби, возач притисну сирену, поздрављајући оне што остају.

Чекање

ПРЕД ВРАТИМА модног бутика Мирјана, на углу Пијадине и Македонске, налази се малено степениште које служи за одмор путника што чекају аутобусе. Враћајући се, једне вечери, из редакције, опазио сам га на том степеништу. На истом мјесту, у исто вријеме, виђао сам га и наредних вечери. Гужве су се, због проријеђених аутобуса, повећале, чекање се одужило, али пред бутиком нико више није сједио – осим њега.

Као да је, својим изгледом, освојио тај простор.

На њему доњи дио тренерке, љетна коцкаста кошуља и лагани џемпер, а у руци путна торба.

Не помјера се. И очи су му непомичне, чини ми се да ни једном није трепнуо откад сам га угледао.

Жив је, а никакав знак живота не даје.

Немогућно је рећи у што гледа. Смјењују се путници и аутобуси, бука пара уши – али ништа од тога човјека на степеништу не дотиче.

Увијек је у једнаком положају: обје руке му на кољенима, у десној торба, а лијева опуштена, као у мрца.

Сједећи "Под Липом", са пријатељем Луком из Вировитице, смјештеним у хотелу за избјеглице "Унион", поменух човјека на степеништу.

– Па ми смо сустанари – рече Лука, са горким смијешком.

– Одакле је? – упитах.

– Из Пожешке котлине. Оног села...

– Гдје су их одреда?

– Јесте, погодио си. Кад су дошли, био је у пољу. Тако се спасио.

– А његови?

– Који његови? Нема никога

– Баш никога?

– Никога. Син му је погинуо, код Окучана. Његова стара Јека, снаја Милена и унук Ненад заклани пред кућом.

Нашем столу приђе Раша, поче да се шали и видећи да нам није до шале, рече конобару:

– Две кригле за избјеглице, на мој рачун!

Раша остави новац на столу (Откуд му? – помислих), поздрави се и оде.

– Па кога чека, онда? – упитах.

– Фамилију – рече Лука – све их чека.

– Сишао с ума?

– Хм, није. Потпуно је свјестан. Никакве проблеме у хотелу не прави. Једино чека да се његови врате. Мисли да ће доћи баш ту, на аутобуску станицу, и да ће потом, сви заједно, отпутовати тамо.

– Чека мртваце.

– Управо тако. Не знам како да кажем... Он као да зна да му је кућа запаљена, да су сви мртви, у ствари зна, али неће да вјерује. У торби држи дарове за унука На Зеленом венцу купио му је сат. У хотел се враћа иза поноћи. Кад стигну полијевачи улица, подиже се и одлази.

– Разговарао си с њим?

– Помало. Његов собни друг, цимер, све ми је испричао. Каже да скоро и не спава.

Испразнисмо кригле. Лука ме испрати до аутобуске станице и упути се према "Униону".

Старац је био на свом мјесту.

На степеништу.

Покрај њега, прислоњен леђима на зид, младић са наушницом грлио је дјевојку, у тијесним фармерицама, која му се мазно препуштала.

Стиже аутобус из кога покуља бучна гомила

Старац се, ни овај пут, не помјери.

Уђох.

Стаклар

КАД СУ СРПСКИ УСТАНИЦИ ушли у Костајницу Јосип је сједио на камену, пред срушеним домом. Читав је остао само подрум у коме се скривао, док је трајала битка. Није хтио да оде са својим сународницима, послао је у приморје жену и кћерку и остао да чува кућу.

Сада више није имао куће и кад наиђоше двојица устаника, није се много уплашио, посматрао их је без узбуђења, било му је скоро свеједно.

– Устани! – рече први, црн од умора и несна, са завојем око главе.

Послушао је заповијед.

– Како се зовеш? – упита га први.

– Јосип – стиже одговор, као из велике даљине.

– Колико си наших, а?

– Нисам никога – рече Јосип.

– Ниси, је ли! – рече први и ошамари га.

– Можда није – рече други.

– Пашчади не вјерујем – рече први – тамо ћемо га. Показа руком према ливади на којој ће убити Јосипа. Уто стиже патрола коју је водио Бојан, устаник из Костајнице. Он рече да је Јосип стаклар, једини у граду и да му длака с главе не смије пофалити.

– Мртав стаклар никоме не треба – заврши Бојан. ж

Умјесто да буде убијен, Јосип је добио чувара. Миленко, момак из банијског села Г., који још није ни војску служио, био је задужен за стаклареву сигурност. Спавали су у истом собичку, са два лежаја и ниским столићем међу њима, јели исту храну, брисали се истим ручником, у исто вријеме устајали и ишли на починак.

Стаклар је морао бити жив.

Дуго су чекали прву пошиљку стакла, а онда се радило од раног јутра до вечери. Већину лешева однијели су и сахранили. Стаклар и Миленко откривали су још неке. Једна жена завукла се у стару орахову шкрињу, али граната ју је баш ту нашла.

У тешком задаху мртваца рашчишћавале су се рушевине. Са оштећеног звоника православне цркве огласило се звоно. Стакла су се враћала на прозоре.

Из општег крша помаљао се неки нестварни ред.

Стаклар се старао да свако стакло легне како треба, да стоји чврсто, као и она ранија – предратна.

Чувар и чувани непримјетно се зближише.

– Кад сва стакла метнеш – убиће те! – шалио се Миленко.

– Онда ћу живјети још неколико година – говорио је стаклар. Ни један ни други нису знали шта је са њиховим породицама. Ноћу, не могавши заспати, причали су о својима. Прије него што легну у кревет, Миленко је морао да свеже стаклара. Обојица су знала да се тако извршава наређење. Миленку је било нелагодно што то чини, што веже човјека с којим се већ спријатељио, а стаклар му је говорио да се не мучи ситницама.

Понестаде материјала. Скраћивали су вријеме картајући и пребирући по минулим годинама. Кад је стигла нова пошиљка стакла, стаклар се разболио. Миленко је бдио поред болесника и свако мало мјерио му температуру. Однекуд је прибављена добра храна, чај, лијекови и забринути устаници и мјештани ускоро одахнуше.

Под стакларевом руком стакла су поново лијегала у рамове.

Ноћи у Костајници увијек су прохладне, са воде Уне бије свјежина, људи и љети спавају покривени.

Кад се Миленко у сну забатрга (понекад јаукне) и збаци ћебе, стаклар – онако свезан – придигне се и покрије свог чувара.

Крпара

БИО ЈЕ ОСРЕДЊЕ ВИСИНЕ, дебељушкаст, набијен, са округлом главом, коју су устаници, у својим шалама, упоређивали са глобусом у сеоској школи. На глави је имао шљем на коме је неко пребојао петокраку и нацртао оцила.

Око врата су му свезали конопчић који су пребацили преко гране клена, испод кога је стајао, код раскршћа у Бестрми.

Дизали су га и спуштали.

Стражарио је само ноћу, а дању је лежао у грмљу.

Начинио га је Бошко, вођа устаничке јединице, од старих крпа које је његова жена Вида покупила по таванима, а костур му је био дрвен. Могао је да држи машинку на рамену. Мада му нису требале, имао је и очи – двије стаклене перле што су свјетлуцале на мјесечини.

У ноћи је необично личио на човјека, правог војника, који чува стражу, не помјерајући се. Причвршћен, доље, за земљу, а горе свезан за кленову грану – стоји непомично и кад дува вјетар.

Послије упада хрватских гардиста из Суње и Комарева, када су у Бестрми и околним селима убијени и заклани људи затечени на спавању, устаници су ојачали старе положаје, заузели нове и код раскршћа поставили свог стражара кога прозваше Крпара.

Говорили су о њему као да је жив.

Посматраху га из својих заклона и бијаху задовољни његовим изгледом: требало му је прићи сасвим близу, да би се утврдило како не дише.

Устаници и гардисти из Комарева размјењивали су артиљеријску паљбу, понеки кров летио је у ваздух на једној и другој страни, али већих окршаја, десетак дана, није било. Онда су гардисти послали тројицу својих на терен око Бестрме.

Изненадио их је Крпара – угледаше стражара на мјесту гдје га нису очекивали.

Погледом контролише раскршће и околину.

Одлучено је да му гардиста Фердо, који је умио да пузи скоро бешумно, приђе с леђа, ликвидира га, а потом – сва тројица крену напријед, према брежуљку гдје су требали извршити задатак.

Фердо је пузио подаље од раскршћа, мало по мало приближио се Крпари и застао, спремајући се да препузи посљедњих неколико метара

Ослушкивао је. Ниоткуд сумњивог звука.

Одједном, осјети да га нешто чврсто стеже око врата и гуши га – није успио ни да крикне. Нож из Бошкове руке нађе се у његовим грудима. Шикну крв, тешко тијело ускоро престаде да се трза.

Минути су споро одмицали. Двојица гардиста нису знала шта да чине, чекање се одужило – стражар, код раскршћа, стоји, не помјера се, а већ је морао да буде мртав.

Срца су им тукла у неподношљивој тишини. Првог обузе дрхтање од кога није могао да се одбрани, а други је у устима стезао неприпаљену цигарету.

Ноћ прохладна – а њихове војничке блузе мокре од зноја.

Никакво шушкање нису чули, кад се поред њих створише устаници, као из земље, и обојицу, свезавши их, одведоше у село.

Није било времена да се одупру ни разлога да било шта кажу. Ћутке издржаше неколико удараца, бојећи се онога што ће се десити касније.

У зору – шума, под росом, звонила је од тичјих гласова један устаник повуче конопчић, пребачен преко кленове гране.

– Одмори се, заслужио си! – рече Крпари који леже у траву.

Фотограф у Глини

ПУТ ГА ЈЕ ДОНИО из србијанске вароши Л., гдје је рођен, у банијски градић Глину у којој се окућио и изродио дјецу.

Његово право име, Станиша, као да су сви заборавили звали су га Учо. Годинама је радио као учитељ, а потом као школски економ. Изгубио је учитељско мјесто – васпитавајући ученике друкчије од осталих учитеља.

Превршио је мјеру када је у крчму довео овна. На лијеви и десни рог овјесио је картон са натписом: партизани. Један натпис бијаше исписан ћирилицом, други латиницом.

Крчмар Боро позвао је милиционере. Дошла су, као и обично, двојица, први Хрват, други Србин.

– Зашто си то написао? – упита други Учу.

– Зато да прочитате – рече он.

Одведоше га у затвор. Тамо је преноћио, касније платио казну и отада је економ. Милиционери га нису претресали.

Извукао је из торбе фотоапарат, који је набавио док је та справа на Банији била још ријетка, и снимио – кроз решетке глински пејзаж: јато тица, у модрини, лебди над крововима, а доље, на улици, два момчића, са засуканим ногавицама, утркују се бициклима.

Учо се није раздвајао од фотоапарата: фотографисао је свадбе, сахране, ученичке екскурзије, шумарке, рибе у рјечици Глини, ловце са ловином, новорођенчад и оне што су се спремали за одлазак тамо.

За себе је остављао по једну фотографију, тако да их се, у његовој кући, нагомилало на хиљаде. Неки Глињани, који су изгубили властиту фотографију, долазили су код Уче да погледају како су изгледали кад су били млади и тражили да им начини нову.

Учо је фотоапаратом пратио градњу Спомен музеја који је подигнут на мјесту гдје се налазила православна црква пресвете Богородице. У претходном рату у њој су усташе, пред разапетим Христом, заклале хиљаду и петсто људи.

Спасао се један – Љубан Једнак.

Његово име опсједало је Учу. Спријатељио се са овим човјеком коме су додијавали непознати гости, питајући га, увијек изнова, како му је било у крви, међу лешевима.

Учо се бунио због тога што се Спомен музеј гради баш на мјесту гдје бијаше црква. Сељаци су говорили да ту пјева тица са чудесним гласом. Невидљива је – али свако може да је чује, ако није заборавио душу.

Сада се у Спомен музеју одржавају приредбе и игранке. Младићи и дјевојке се грле, пуше, неки узимају дрогу, трешти музика на мјесту гдје се збио покољ.

Кад је почео овај рат, Учин старији син Драган отишао је међу устанике, млађи, Милош, остао је да ради као камионџија, а кћерка Бојана постала је болничарка на Петровој гори.

Учо је, са женом Десом, чувао Драганову дјецу, Милана и Стоју, свог унучића и унучицу. Правио им је, од дрвета, играчке, приповиједао бајке које је чуо у дјетињству.

Драган је рањен, али метак је био добродушан, рана на руци брзо је зарасла, вратио се у борбу. Учо је одлазио на линију фронта, фотографисао непријатељске положаје, устанике у рововима и на одмору, избјеглице у збијегу.

– Знао сам шта ће бити – понављао је себи и другима. Устаници су се присјећали његових прича, неколико година пред почетак рата, које нису примали озбиљно, а сада видјеше да су се обистиниле.

Пљоска са ракијом, коју је Учо, скупа са фотоапаратом, носио уза се, празнила се све брже и брже.

Први пут почеле су да му се тресу руке када је фотографисао мртва тијела деветнаесторице устаника што су их усташе убиле у селу Грачаница. Са глава мртваца одерана је кожа. Једном су очи висиле на лицу, држећи се нитима – Учо се чудио како се нити нису покидале.

Није се усудио да фотографије покаже родбини искасапљених младића. Посматрајући свог пријатеља М., са ископаним очима, који се управо спремао за женидбу (окречио је кућу, поткресао стабла око ње, купио намјештај) – Учо је ударио главом о зид, свом снагом, али никакав бол није осјетио.

Снимио је, пред Спомен музејом, мртвачке сандуке са бројевима – од један до деветнаест – и жене попадале по њима

Знао је да не могу знати над чијим сандуком плачу. Осим свог пријатеља М, препознао је само још двојицу, кад их је фотографисао. Ножеви нису радили само на главама убијених, него и на њиховим тијелима.

Удови су били помијешани.

Учо је вазда био отпоран на пиће, сада пије ракију као воду – а на њему се не опажа да је ишта попио.

Жена му, унук и унучица заспу, а он сједи у кухињи. Откуцава зидни часовник, из мрака се јавља ћук, на небу свјетлуцају звијезде. А на столу флаша клековаче.

Фотографија устаника из Грачанице.

Учо клизи погледом по њиховим очним дупљама, али види их и живе – играју фудбал на глинском игралишту.

Устаје са клупе, поред гол-црте и ознојеном пријатељу М. додаје чисту мајицу.

Потом, у његовом друштву, сједе у крчми, причају шале које су чули у предузећу и на путу. Ту је и крчмар Боро, мада мртав као и они – граната га је, код моста, разнијела у комадиће.

Александар Јовановић
Приповедање ужаса

Књига Здравка Крстановића ПРИЧЕ ИЗ ХАДА подсећа нас на стару чињеницу да док се рат још није завршио у стварности, он већ почиње да живи у књижевности. Као да све страхоте које рат доноси присиљавају човека да се још једанпут суочи са њима и са многобројним питањима која се намећу. Када су у питању мали народи, а српски је то свакако (сходно схватањима по којима је мали народ онај који непрестано мора да стрепи са свој опстанак, за разлику од великих који су таквих брига лишени), писање је и борба против заборава и затирања памћења. Ако не за поуку, а оно бар да се оно што се дешавало ових година не сматра сутра лажју и (шовинистичким) претеривањем.

Крстановићева књига састоји се од четрдесет кратких прича (њихов број се повећавао из издања у издање), заправо од четрдесет кратких записа од којих се већина односи на појединачан, конкретан догађај страдања Срба у Републици Српској, Српској Крајини и Хрватској. Ноћни упади у куће, суседи који убијају комшије са којима су деценијама мирно живели, професори који се иживљавају над својим дојучерашњим ученицама, силовање и клање кћери и мајки пред укућанима, коришћење деце као живих мина – садржај су ових записа. Крстановић, и из књижевних и из некњижевних разлога, ни у једном запису не саопштава пуно презиме својих јунака (тачније, страдалника), вероватно је – што је у природи књижевности – понегде измешао имена и збивања, али се у сваком детаљу осећа аутентичност: ово је грађа која се опире литератизовању. Пре него приче, она хоће да буде сведочанство.

За разлику од будуће документарне, мемоарске и друге литературе, ПРИЧЕ ИЗ ХАДА су својеврстан поглед одоздо, са становишта оних који ужаснути трпе и пате. Нема у овим причама/исповестима ништа од такозваних великих идеја, верских узлета, државотворних интереса. (Тек на тренутак, у нечијој исповести, сучимо се са догађајима познатим из медија, нпр. у причи Госпа са смокве у којој се, као континуитет старих манипулација, помиње и жалосни "Бедем љубави"). Једноставно, конкретни људи, у конкретним ситуацијама, суочени са конкретним злом. И, управо због тога, зло је огољеније, без икаквог оправдања и, самим тим, ужасније. Суочени са ужасом, Крстановићеви страдалници се на више места у књизи – више неодређено него јасно – упитају: зар је могуће ово што нам се дешава, како да нисмо ништа слутили?

Међутим, поједине приче у књизи пружају одговор и на оваква питања. Пре других, Страх од себе. али и Девојка у води, и још неке. Главни јунак Страха од себе је приповедачев (овде слободно можемо рећи, и пишчев, Крстановићев) земљак, кнински Сплићанин Ранко М, Србин, који је читавог живота – у страху и самозаваравајући – држао закључана у орману, и при томе наопако окренута, дела српских писаца, Доситеја, Вука, Његоша, Црњанског, Растка Петровића, а београдске новине одмах пред киоском стављао у сплитске или загребачке. Поништавање сопствене културе је симболичко поништавање самога себе. Ко не држи, или не сме да држи, до онога што јесте – једна је од поука ове приче – већ је спремио себе за жртву и охрабрио будућег злочинца. Тек у кризним ситуацијама се појединцима враћа колективно памћење (или смеју да га изразе), као оној старици у причи Девојка у води која се прво чуди (Мој Боже, мој Боже, шта смо дочекали), па убрзо сама закључи (Као и онда – рече) да чуђењу уопште и нема места. Њена прва реакција одређена је садашњошћу и заборавом прошлог, у другој проговарају њени потиснути, али не и поништени страхови и колективно памћење које ни године лажи нису успеле да избришу.

Главни јунаци Крстановићевих записа јесу непосредни губитници, али – ако не и чешће – сведоци ужаса који, после свега што им се десило, не могу да остану исти. Уводна прича Дијете. графички одвојена од осталих стога је и нека врста заштитног знака књиге:

У овој причи дато је све што чини суштину ПРИЧА ИЗ ХАДА: суочавање са злом, безразложним и суровим, које се тешко може и замислити ако се не доживи и погубне психичке последице у онима који су га доживели (Јесте ли ви нормални? – викну. – Био сам. Пре два минута – рече Никола, дијалог из приче Дом злочина). Последице су утолико погубније и неизбрисивије, јер није у питању само суочавање Крстановићевих јунака са појединачним деструктивним чиновима (чак ни сам број није важан), већ ова суочавања мењају њихове представе о свету и људској природи уопште. На питање где је доња граница испод које човек не може да се спусти, они више немају одговор: доња граница не постоји. У причи Смрт детета у Вуковару слушаоци не верују у причу о употреби деце као живих мина све док их онај који говори својим ранама не увери у истинитост приче.

Суочени са својом несрећом и рушилачком људском природом људи различито реагују. Један од њих непрестано на станици чека своју породицу, купује јој поклоне – иако зна да је мртва. Други, којем је сестра настрадала, суочен са полуравнодушним Београдом и осветљеним Hyat-ом, стално се смеје. Борац који се бринуо о малој деци остављеној од родитеља-Муслимана и не покушава, запањен родитељским поступцима, да пружи било какво објашњење (- Објасни како хоћеш, новинар си! рече Лазаревић и поче се смијати). Лекар Ђуро П. (из приче Случај љекара Ђуре П.) данас борави у једном манастиру; М. Т. је, видели смо, завршио у лудници. И тако редом. Тако гледано, Крстановићеви страдалници понављају Дантеов пут кроз Пакао, али до Чистилишта и Раја они никад неће стићи.

Људи у Причама из Хада се дуго муче док не почну са причањем. Неки причају нервозно, као да поново проживљавају све што им се десило, други мирно као да је прошло заувек остало за њима: Ђорђе је причао мирно, попут неког свједока који ни у чему није учествовао, а све је видио, и који одустаје од својих коментара и предвиђања. Али и у једнима и у другима, ма о чему да причају – о учитељу-муслиману који се враћа у српско село да побије људе којима је двадесет година учио децу, девојчици која због претњи више не сме да се приближи телефону, издајству пријатеља друге вере, сахрањивањима у парку – нема острашћености нити мржње, у приземном значењу те речи. Само мутно сазнање да је са претходним животом завршено и да ништа не може бити исто као што је претходно било.

У уже књижевном смислу, може се Крстановићевој књизи прилазити на више начина: уочавати анегдотски карактер приповедања или неразвијеност појединих ситуација (тј. недовољну искоришћеност могућности које је сама грађа пружала), расправљати о односу стварног и домишљеног (фактичког и фикционалног), уочавати поједине неравнине у приповедању, итд. Али, такав приступ би, чини се, био стручно умишљен и према самој књизи неправедан. Ове приче нису написане превасходно из естетских разлога: оне, речено је већ, мање желе да буду литература, а више сведочанство.

Њихово деловање и значај шири су од књижевног, они су људски.

Александар Јовановић

Биљешка о писцу

Здравко Крстановић рођен је 30.VII 1950. у Сиверићу (Далмација). Гимназију је похађао у Книну и Сплиту, а југословенске језике и књижевности и компаративну књижевност дипломирао на Филозофском факултету у Загребу. До октобра 1991. живио је у Сплиту, а отада живи у Београду.

Пише поезију, прозу, драмске текстове и критику.

Објавио је књиге пјесама Кнежевина риба, 1974; Кућа, 1978; Слогови од воде! Слогови од вода (двојезички избор), 1981; Динамит, 1982; Обрнути мајстор, 1984; Дисање, 1989; Друге планине, 1989.

Приредио је Еротске народне пјесме, 1984. и саставио антологију српске народне поезије Златна пјена одмора, 1990.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]