Персида Лазаревић

Српска усмена традиција у словенској визији Луиђија Фикерта

Дела словенске тематике италијанског писца и песника Луиђија Фикерта^[1] ваља посматрати у оквиру закаснелог романтичарства по већ устаљеној политичко-књижевној линији Мацини-Томазео. Устаљеној, јер то је правац који су следили и остали књижевници тзв. “тршћанског културног круга”: Франческо Дал’Онгаро, Пачифико Валуси, Ђузепе Воло, Антонио Гацолети, Ђакомо Ћудина и Франческо Карара само су неки од писаца који су четрдесетих година XIX века, у Трсту и Венецији писали и објављивали дела инспирисана словенском традицијом, подстакнути управо Мацинијевим кључним идеалима о нацији и човечанству, и охрабрени Томазеовим (књижевним) настојањима о сарадњи народа, пре свега Италије и словенских земаља. Већина њих је сарађивала у тршћанском часопису “La Favila“ (1836-1846) који се повремено, а у периоду од 1840-42. и систематски бавио Јужним Словенима, посебно Србима^[2]. Пре свега тематски, по садржају и структури својих дела, а виртуално и анахроно говорећи, Фикерт припада овом књижевном кругу. Временски, Фикерт очигледно касни, с обзиром да у другој половини XIX века тј. када објављује већину својих дела, занимање Италијана за словенске народе добија други, често негативи аспект.

Фикертово прво важно дело, La madre slava [Словенска мајка], објављено додуше први пут октобра 1857. у Задру, појављује се у Венецији тек 1873. године^[3]. Сва остала његова дела са словенском тематиком, штампана независно или по часописима у Трсту и Венецији појавила су се тек после 1860. године. Фикерт је, међутим, ипак био у додиру са горе наведеним интелектуалцима Трста. Знамо, на пример, из његових писама упућених свом “учитељу” Томазеу, да је познавао сликара Франческа Салгетија-Дриолија^[4]; у свом роману Le brigantesse^[5] помиње тршћански часопис “La Favila”, Дал’Онгара и његово дело La perla nelle macerie^[6], Гацолетија, падовански локал Педроки, чувено састајалиште интелектуалаца Венета и Фриули-Венеције Ђулије^[7].

Да бисмо боље проучили утицај српске усмене традиције на Фикертово дело потребно је пре свега размотрити Фикертову словенску визију засновану на Мацинијевим политичким идеалима. Смисао Фикертовог књижевног дела обликује се као интертекстуална чињеница. Словенске теме, речи, слике, наративне радње, па чак и ритмичка решења појављују се у скоро свим његовим делима; потврђује се тиме унутрашња интертекстуалност, али и вањска с обзиром да налазимо кореспонденције у делима Мацинија, Томазеа, Валусија, Дал’Онгара. У политичком смислу Фикерт следи Мацинија и известан број мислилаца италијанског Рисорђимента (Ч. Балбо, К. Тенка, К. Катанео, Ч. Коренти, П. Валуси)^[8]. Као што је Мацини основао 1831. године Младу Италију, а затим и Младу Европу (која се следећих година разгранала и изродила Младу Пољску, Младу Немачку и Младу Швајцарску) и Фикертова је жеља да види једну Младу Славију (Giovine Slavia), тим пре што Мацинијеве “мисли о Словенима имаду једнаку усмереност, истичући велики значај словенских скупина народа”^[10]. Није случајно што у том смислу насловљава једно своје дело La Giovane Slavia. Canto politico [Млада Славија. Политички спев] ^[11], а поводом шестогодишњице Дантеове смрти даје у штампу Pel sesto centenario di Dante. La Slavia^[12]. Овај је спев песник посветио Штросмајеру за кога у том тренутку сматра да би требало да обнови словенску нацију^[13]. Фикертово приклањање Штросмајеру који је шездесетих година гајио федералистичке идеје следи очигледно и хришћански федерализам Томазеов који је, са своје стране, морао бити близак хрватском бискупу^[14]. Један други спев, пак, Italia e Slavia. Francia e Germania. Cantiche посвећен је светој успомени Николе Томазеа^[15].

Једноставна је и утопијски формулисана Фикертова словенска визија. Конотација историчности је могућа на основу интертекстуалности, тј. дело бива филтрирано кроз оптику идеологије италијанског Рисорђимента, а уз помоћ екстратекстуалних референата. На утопистички начин Фикерт жели да се словенске земље уједине у једну федерацију, тј. “федерални пакт”, те да саме владају, независно од Русије:

Песник је посебно наклоњен словенским земљама које су под турском влашћу. У романтичкој трагедији у три чина, помало алфијеријевској, Bielka di Bosnia [Бјелка из Босне] у којој војвода Мирко намерава да освети свог оца, мајка Бјелка на умору има следећу визију када се овако обраћа сину:

У белешци (*) песник истиче да се ради о „пет словенских земаља потчињених под турском влашћу”^[18], тј.: Србија, Црна Гора, Босна, Херецеговина и Далмација. М. Зорић истиче да је Фикерт био “Tommaseov сљедбеник у погледу народносно-политичке оријентације, наиме Талијан по етничкој припадности и култури, али истовремено и аутономистички идеалист, који је и даље вјеровао у посебну словенску далматинску народност.”^[19] У оквиру овакве федерације словенских земаља, на пример, он види Далмацију као стратешки елемент, као “тампон-државу” (“stato-cuscinetto”) између Италије и Југо-Славије. Далмација би, према Фикертовој замисли јужнословенских држава^[20], требало да задржи своје природне карактеристике и границе, те да се клони икакве споне са Хрватском или са било којом другом државом^[21]. Далмација је за Фикерта “права морска плажа широког словенског континента, који се продужује све до Дунава.”^[22] Фикерт иде даље и разматра Источно питање (“Questione Orientale”)^[23], и сматра да на исти начин на који се Србија и Грчка боре за своју слободу, у име слободе би требало онда да падне и граница између Далмације и Босне и Херцеговине, те да се оне уједине.

У оквиру оваквих разматрања о словенским земљама Фикерт нарочиту пажњу поклања Србији и њеној усменој традицији. Штавише Србија је за песника управо синоним за Славију. У историјском спеву Le Notti Adriatiche [Јадранске ноћи]^[24] који говори о љубави песника и лепе Италијанке Камиле, а у ствари је то прича о односу Италије и Славије зачињена описима места дуж Јадранског мора, песник објашњава своју концепцију Славије:

Ако схватимо структурални принцип Фикертов схватамо одмах да Србија и српска усмена традиција заузимају посебно место у његовим делима са словенском тематиком. Као за многе књижевнике Рисорђимента којима је борба Срба против турске власти служила као представа борбе против туђина, тј. Аустрије, за Фикерта је српска култура неизбежна основа словенске духовности и симбол осећања слободе. У том правцу ваља подвући да је структурални принцип спева La madre slava типичан за већину Фикертових књижевних остварења: главна јунакиња Стефанија враћа се са сином Видом у Црну Гору из Србије, у којој су провели двадесет година, с намером да се освети Видин отац Туро. Мајка је жељна освете и у бесу убија, а потом и сама умире, Видову љубав Анђу, девојку из Доброте, чији је отац и сам жртва убице Видовог оца. Овај се спев видео италијанском писцу и политичком борцу, екстремном републиканцу Франческу Доменику Гуерацију (1804-1873) који је поздравио “словенског песника”^[26], а свидео се и тршћанској позоришној публици. Фикерт је, у свари, написао и либрето La madre slava. Melodramma in tre ati^[27], а музику је укомпоновао маестро Никола Стрмић (Nicolт De Stermić). Опера је била извођена у Задру, Трсту и Загребу. Публика у Трсту је одушевљено прихватила страсти и патње словенске мајке^[28]; критика је похвалила музику, композитора и извођаче, а замерила песнику оно на чему је управо он сам инсистирао: стилски, језички аспект, тј. незграпност италијанских израза којима је Фикерт настојао да пренесе утисак ритма словенског стиха, као и избор тематике – инсистирање на мотивима крвне освете и окрутности црногорске мајке^[29], тј. на одликама које се природно супротстављају бескрајној нежности италијанских обичаја и језика. И заиста, Фикертови јунаци имају невероватну снагу и жељу за осветом, њихова је истрајност скоро нестварна. Емоционални климакс достижу захваљујући могућности да у Србији и српској традицији нађу уточиште и извор моћи. У најтежим тренуцима, када се свака нада чини изгубљеном, Црногорка Стефанија се окреће Србији, тј.:

У светој земљи Србији мајка ће сина васпитати на принципима части, поштења и освете. Јер “Србију, једном давно центар Српског царства, треба разликовати међу осталим словенским крајевима, по славним успоменама, по врсности језика, обичаја и земље."^[31], наводи песник у белешци. И родиће се херој из Србије с обзиром да: “Мајка хероја је Србија, његова хранитељка / Нека је великодушна у узвишености”^[32]. Србија је за песника идеална земља о којој има пасторалну замисао: Видо, у знак пажње и љубави даје Анђи “један нежни цвет из Србије” (“un gentil fiore di Serbia”), долине Србије пуне су радости, а кроз брезе продире узвишена песма о слави вољене Србије (“Tue glorie, o Serbia amata”). Том приликом Фикерт први пут помиње да: “Косовска битка означава једну жалосну и неутешну страницу у историјама Словена. – Битка која се одиграла 15. јуна 1589. [sic!] на Косовом пољу, одлучила је судбину Српског Царства, чије је распарчане удове узалуд оспоравала турска власт.”^[33] На овом месту песник призива гуслара са планине који хармонично оживљава успомену на химну словенских песника и лик бесмртног Марка Краљевића који треба да се пробуди из дугог сна и обнови славу Србије и словенских земаља^[34]. У том смислу Фикерт прати изблиза Томазеово приказивање Марка Краљевића^[35] када овако описује српског хероја: “(Марко Краљевић), син Вукашина Краља Срба, војвода Прилепа, прототип је националног јунаштва. Живео је у VI веку [sic!], и не сматрају да је мртав, већ да спава на свом мачу. Додају да када Бог буде то оружје из корице извукао, Дух Илирије ће васкрснути. Све словенске песме величају овог величанственог јунака.”^[36

^]Фикерт је покушао, уистину не баш успешно, да прилагоди структуралне и тематске елементе српске народне поезије својим стиховима. Осим лика Марка Краљевића кога наводи у скоро свим својим делима у којима има помена о Славији-Србији, тј. о томе како ће ослободити и ујединити словенске народе^[37], Фикерт анахроно прелази преко српских долина „у којима су једног дана / Карађорђева душа и мач, / заискрили у једном једином сјају божанске светлости!”^[38], и преко Дурмитора војводе Момчила, омиљеног у нашем народном приповедању и певању^[39]; као што “Момчило по песми има коња Јабучила, натприродних својстава”^[40] и овде овог српског јунака “води један коњ веома дугачких крила”^[41]. Додајмо још да је име Видове љубе Анђа (Angia), а Анђелија је често име у српској народној поезији, посебно у лирским песмама као име младе, лепе девојке. Ту су затим и виле, незаобилазан елемент српске народне поезије и Фикертових стихова. Што се тиче бројева који спадају у стајаће црте наше епике, Фикерт најчешће употребљава следеће бројеве: три, тј. Видо је приморан да убије тројицу да би осветио оца^[42], седам је потом Вукових кућа које треба напасти да би се Видо осветио, дванаест је жена које доје дванаесторо деце, сто је непријатеља против једног јунака, (очигледно је да је обавезна хиперболизација приказивања величине противника кога домаћи јунак побеђује).

Овај спев, између осталог садржи неке начела, присутна и у другим његовим делима, која указују на први тренутак органског укључивања наше народне песме у италијанску културу^[43]. Наиме, уз име италијанског природњака Алберта Фортиса везује се књижевна мода “морлакизма” којом су се културни кругови западне Европе приближили балканским Словенима крајем XVIII и почетком XIX века^[44]. И сам Фикерт, иако са закашњењем, није одолео овој помодности те често користи прилику да “уплете” у своја дела Морлаке и њихову традицију. Намеће се закључак да Фикерт у својим описима морлачког живота прати Томазеову концепцију према којој су Морлаци Срби, тј. српске су лозе народи Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, и Морлаци^[45]. Као Фортис, а потом грофица Розенберг Орсини, Кажотић, Дал’Онгаро и многи други^[46], и Фикерт украшава своја дела састојцима “морлачке” традиције: пастирка Анђа (“la mandriana”) обавијена је меланхоличном атмосфером; типично за словенске девојке јесте да носе црвену капу (“il berreto rosso”) као знак девичанства; кроз читаво дело се осећа жеља за крвном осветом; присутан је песник (“bardo slavo”) који опева јуначка дела.

Површно, скоро убрзано је Фикерт испричао “морлачку” причу у наставцима, Профили слави [Словенски ликови]^[47]. Пишчева намера је била да “пружи мало новости неуморној истрајности цивилизованих читалаца” и да омогући да се боље упозна “нетакнуто богатство словенског света”^[48]. Основа приче је класична освета међу породицама: Ђорђе се враћа из Галиције у родну Далмацију јер му је саопштено да се његова вереница Бјелка удала за Марка који се обогатио ратујући уз Турчина. Бјелка објасни Ђорђу да се удајом жртвовала и тиме спасила оца од вековне мржње која постоји међу њиховим породицама. Тиме она стиче Ђорђово поштовање. Ђорђова мајка даје Бјелки на самрти један крст за Ђорђа. Да спасила Ђорђа, Бјелка убија Марка. Ђорђе постаје хајдук а Бјелка његова љуба (“la sposa dell’aiduko Giorgio”). Куну се на вечну љубав али их убрзо стиже правда. Има овде свих саставних делова призора из морлачког живота: крвна освета, вековна мржња међу породицама, Ђорђу су од рођења виле непријатељски наклоњене, Ђорђе је упознао Бјелку у колу; љубавни занос и љубомора, тескоба болесне мајке, носталгија невесте. Није чудо што је управо Ф. Д. Гуераци био одушевљеним Фикертовим поетским заносима и словенством. Гуераци је волео енглески “црни” роман, Бајрона, Стерна и Фоскола, и вероватно га је одушевљавала и слика словенских народа, те контраст између морала нетакнутог “морлачког” света и западњачке искварености мора да је одговарао његовим књижевним склоностима^[49].

Следеће, 1864. године, Фикерт је био објавио дело Veneti e Schiavoni [Млечани и Словени]^[50]. Аутор то своје дело назива “историјском приповетком” (“racconto storico”), но то је роман, а поставља се питање шта је ту историјско. Осим чињенице да су главна лица Далматинци који су заиста, како и наводи аутор, ратовали и бранили град Венецију почетком XIX века, тј. били су нека врста млетачке народне војске која је штитила заставу светог Марка^[51], Фикертов роман се у потпуности уклапа у књижевну производњу Италије и других европских земаља с почетка XIX века. Оваквом оријентацијом Фикерт наставља шездесетих година да доприноси романтичарској наклоњености традицији словенских народа. Можда је историјско то што је аутор спецификовао време и место радње: године 1794. у Далмацију, у један од седам Каштела стиже млетачки племић, гроф Марино. Пошто се насукао, а у потрази за уточиштем, гостопримство му пружа једна морлачка породица коју сачињавају отац Марко, супруга, пет синова и најмлађа кћи Даринка. Грофу је тешко да напусти Далмацију, одушевљен пријатним друштвом и лепотом словенске девојке. По одласку Млечанина, Марко одведе своју кћи у Сплит код родбине. Дешава се, међутим, да отац сазнаје да Даринка бива отета и одведена у Венецију. Марко са синовима спрема освету, намерава да убије грофа и врати кћи. Шаље прва три сина у Венецију но они не успевају у својој намери, бивају откривени и умиру. Шаље и последња два сина који налазе Даринку која је грофова љубавница. Четврти син, Васо убија грофа. Пети син, Ђорђе постаје официр; 1805. године са уласком француских трупа у Венецију стиже и он, и налази грофову удовицу. Она му показује Даринкин гроб (коју је претходно усвојила да је спаси од очевог беса), али и гроб оца Марка. Ђорђе сазнаје да је и његов “брат Васо погинуо у једном сукобу, пробио га је отпозади хрватски бајонет.”^[52] Он одлази потом да се бори на руској граници где га спашава једна Пољакиња по имену Камила^[53]. Маркиза умире у Паризу 1850. године. Половину наследства оставља држави а половину свом сину.

Описи народних обичаја измењују се са патетичним описима крајолика Далмације, тј. Каштела. Мало је ту историјског, превасходно су присутни пасторални описи морлачког живота. Читаве наративне епизоде се односе на описивање традиционалних словенских одлика: гостопримство^[54], лепота словенске девојке^[55], церемонија братимљења, тј. пријатељство^[56], игре у колу, звук гусле^[57], црвена (словенска) капа^[58], пожртвованост Далматинаца према Венецији^[59], жеђ за осветом^[60], предрасуде^[61], част^[62], издаја, бег и контаминација лепе и младе Морлакиње у контакту са западним светом^[63], бајање против урока^[64], хајдуци, егзотичност словенског народа^[65].

У кругу ове породице старе морлачке лозе (“антицо цеппо морлаццо”) гаји се љубав према српској народној песми која даје снагу и духовно напаја ту словенску скупину која се у цркви крсти на православни начин^[66]. Уз музику Вердија Фикертови Морлаци хармонично уклапају стихове песама “Мајка Мару” (“tradizionali canzoni della Maika Mora”), мотив који се највише помиње у Дубровнику и Рисну^[67], и о Марку Краљевићу, јунаку титанских успомена (“di titanica memoria”). Као у нашој народној песми, организација освете браће у Фикертовом роману следи трочлану композицију текста српске усмене традиције: три брата, Вук, Јанко и Лазар, на најуобичајенији начин, градацијом (не) остварују три задатка. “Три добра јунака” три пута крећу у заседу^[68]; три су прста руке коју отац Марко диже у цркви у знак заклетве пре поласка синова^[69].

Слично српској народној песми и овде је снажна љубав између браће и сестре. Породична част и обавеза јаче су од смрти, а братска љубав је надахнуће у тренутку освете. Типично је и психолошко стање ове младе жене која се у туђини преиспитује и сумња у себе, и проналази изгубљено поштење у тренутку када јој брат стиже у Венецију, и када испољава радост због сусрета са братом^[70]. Свест потом о смрти најмилијих, њене браће, те и смрт ње саме дају овој нарацији посебну вредност.

Фикерт је и на овом месту искористио прилику да представи своју идеју о Славији, тј. пројекат романтичарског хуманизма у коме је он потпуно на страни поробљених балканских Словена. Далмација, истиче Фикерт, етнографски и географски припада јужној Славији (Slavia meridionale) која се у време радње романа простире од долина Дунава до Јадранског мора. Овој растргнутој словенској нацији (“dilaniata nazione slava”) потребан је “један изузетан оквир од гвожђа и олова”^[71], тј. ако би Словени прихватили ову једноставну концепцију нације и ујединили се, били би спремни на нове велике подухвате. У ту сврху, словенску браћу на јуначке подвиге подстиче “историја српске независности, која нам се свиђа да је читамо, и која нам даје достојан пример”.^[72]

Ову своју визију Фикерт је већ био претходно изразио у чланку Il movimento slavo [Словенски покрет]^[73] у коме још једном истиче да је нова снага Европе управо словенски елемент који се простире од Балтика до Црног Мора, од Азије до Јадрана. Разлике у језику, култури и традицијама разлог су неслоге међу овим народима. Алудирајући на илирски покрет аутор истиче да посебно “јужни Словени осећају инстинктивно потребу да се чврсто уједине међу собом”^[74]. А у складу са политичким идејама свог времена и концепцијама нације и федерације, Фикерт објашњава следеће: “Идеја једне Југо-Славије већ је одавно скицирана, сјаји у разуму учених и почасних грађана, али силазак тог опасног концепта са аристократских кругова знања до демократије маса није се још остварио.”^[75] Фикерт говори о словенском препороду, помиње и Доситеја Обрадовића, и пита се којој би земљи требало да припадне првенство подухвата уједињења Словена: да ли Србији, чија борба за слободу још траје, да ли Хрватској за коју вели да јој уопште нису наклоњене симпатије Славије (“le simpatie della Slavia non sono tutto affatto per lei”), или Црној Гори која ипак нема снаге да оствари такав пројекат и тиме се супротстави својој заштитници Русији. Аутор чланка је међутим одлучан у погледу књижевности и традиције Србије, од четири главне словенске књижевности (руска, пољска, чешка и српска) своје безусловно поштовање изражава симпатичној Србији (“la simpatica Serbia”), јер историја и усмена традиција српског царства условљавају историју свих осталих словенских народа:

По Фикертовој концепцији словенских народа дакле, битком на Косову, тј. падом српског народа под турску власт настало је време несреће и неслоге свих словенских народа, а васкрс новог словенског духа вођеног ликом Марка Краљевића, охрабреног и надахнутог песмама српске усмене традиције, омогућио би ново јединство Словена и формирање једне нове и снажне нације. Фикерт инсистира на овој визији па у својим спевовима понавља читаве стилске групе, као формуле (“formula pattern”^[77]); слично народном песнику који не оставља места сумњи, и Фикерт допушта да се разазнају општа места која понављају елементе српске народне песме на тематско-сижејном и уметничко-изражајном плану. Овакви скоро устаљени стихови, који прелазе из спева у спев, појављују се и у делу Pel sesto centenario di Dante. La Slavia:

А када се песник обраћа духу Славије (“il genio della Slavia”), саветује му да Италији опише:

У последњој Фикертовој словенској трагедији у три чина, Bielka di Bosnia, мајка Бјелка, којој је Турчин убио супруга, босанског војводу, подстиче, управо као у спеву La madre slava^[79], свог сина Мирка да освети оца. Мајка је сина спасила од муслиманског беса и сакрила га у манастир код калуђера где је и васпитаван. По повратку у Босну Мирко се заљубљује у Зору, девојку која је рођена из брака босанског паше са једном хришћанком (која је тиме спасила свог брата). Бјелка се на умору мири са Зором. И овде песник поново жали за падом Србије под турску власт: “Тако је царство Србије једном давно / Постојало па је ипак пропало.”^[80] Фикерт и овом приликом понавља појмовно причу по којој падом Србије под турску власт, тј. тиме што је мач Марка Краљевића закопан, закопана је и Славија:

Патетична је метафора по којој умире стара Славија (Бјелка), а рађа се нова тј. Зора, она која иако рођена у харему, међу Турцима, на српским народним песмама је васпитана и подучена да се напаја на подвизима Марка Краљевића јер песник још једном подвлачи у белешци да старе легенде говоре како Марко Краљевић није мртав већ спава наслоњен на мач и чека на откупљење слободе домовине^[82]. А Зора замишља да је Мирко вођа, тј. “дух младе Славије”^[83] који ће објединити пет словенских земаља под турском влашћу. Непријатељ је, по Фикерту, Турчин, муслиман по превасходству. Занимљиво је то да Фикерт, и сам католик, не види у добром светлу ни католички свет. Насупрот православном калуђеру који има све песникове симпатије, лик исквареног католичког монаха јесте у суштини Фикертова ‘’критика реакционарне улоге католичког редовника који је идентифициран с натражњачком политиком папинства, у борби за уједињење Италије.’’^[84] (песник упоређује папу са султаном, а фратарску мантију са чалмом). А ту Италију је посетио и Бјелкин син, војвода Мирко, и тамо проширио своје слободарске погледе. То је још једна потврда Фикертове тезе о сарадњи двају народа, Италије и Славије, тј. о прожимању културе једног цивилизованог народа и лепоте нетакнуте словенске традиције.

Додајмо, уместо закључка, да је врло мало чланака о Фикерту и ниједна озбиљнија студија^[85]. Оно неколико списа што се појавило нарочито после Фикертове смрти настоји да истакне, помало претерано и на вештачки начин, Фикертово занимање за Хрвате. О Србији и утицају српске усмене традиције на Фикертово дело готово да нема помена. Потпуно неосновано С. Илијић, на пример, додаје да Видо, који у спеву La madre slava симболизује илирски дух, представља у ствари Хрвате^[86]! На сличан начин, тј. још бесмисленије извесни Р. Белић^[87] настоји да представи Фикерта као Хрвата, а пре свега као зачетника хрватског препорода! Није наша намера да оспоравамо очигледно неосноване изјаве о хрватском аспекту Фикертовог стваралаштва^[88] јер у корист наше тезе, осим компаративне анализе српске усмене традиције и дела Фикерта за кога М. Зорић на више места истиче да је “Талијан по етничкој припадности, националној свести и култури”^[89], доста убедљиво делују речи Италијана Франческа Бедена, који наводећи и поређујући Томазеово и Дал’Онгарово занимање за лик Марка Краљевића и за српску народну традицију уопште, оспорава Белићев чланак, и експлицитно “брани” Фикерта:

^]Закључимо онда да су Фикертова дела словенске тематике, иако скромне књижевне вредности, важан документ о афинитету италијанских романтичара, на основу мацинијевских идеја Рисорђимента и народњаштва Николе Томазеа, према борби словенских народа за слободу^[91]. Интересовање за нашу народну песму је део политичке идеологије Италије XIX века. Постојао је у Италији одговарајући културни амбијент који је прихватао дела словенске тематике; уз помоћ јунака српске усмене традиције требало је “показати достојанство једног народа с којим се тражио савез у борби против Аустрије.”^[92] Додајмо, дакле, да су дела Луиђија Фикерта, у складу са својим временом, пре свега израз искрене наклоњености српској историји, српској усменој традицији и култури уопште.

Напомене

¹ Луиђи Фикерт (Luigi Fichert) веома је слабо познат у Италији а посебно код нас. Родио се у Задру 10. марта 1826. године. Отац Ђовани Гризостомо био је француског порекла али родом из Милана, записник у Управи финансија. Мајка: Ђована Ђунио. У Падови је студирао права. Био је аутономистички идеалист, веровао је у посебну словенску далматинску народност, те вођен тим идеалом у Задру је у априлу 1859. основао лист “Rivista Dalmata“ у коме су сарађивали Италијани и Словени: С. Ивичевић, М. Клаић, Ј. Сундечић, Г. Ферари-Купили, А. Бајамонти, В. Дупланчић. Када је прешао у Трст, заједно са Ђ. Ф. Рубинијем основао је либерални часопис “L’Alba” [“Зора”] (08/12/1865-20/06/1866) који се бавио претежно књижевношћу а у коме су сарађивали многи представници тршћанског културног живота: Е. Ное, Ф. Тофоли, А. Кавацани, Ђ. Очони, Е. Павани, П. Тедески (“Prete Pero”). У Трсту је Фикерт радио као професор историје у општинској гимназији. Владиним декретом му је било забрањено да предаје јер је сарађивао у радикалним листовима и кретао се у опасним срединама. Прешао је потом у Венецију и ту остао до краја живота где је предавао на женском колеџу Оливо. Умро је у Венецији 2. јануара 1899. године. Аутор је следећих дела која је објављивао углавном у Трсту и Венецији: Il colonello, La madre slava, La stella di Varsavia, Le Notti Adriatiche, Veneti e Schiavoni, Pel sesto centenario di Dante. La Slavia, Le brigantesse, Scienza e fede, La contessa di Paradiso, La Giovane Slavia, Il pazzo di San Servilio, I profughi di sagrestia, Bielka di Bosnia, La madre triestina, Emancipatele!, Il bersagliere d’Africa, Femminismo o terzo sesso, Italia e Slavia. Francia e Germania. О Фикерту в.: С. Илијић, Luigi Fichert, “Нови виек”, течај IV, Загреб, 01/02/ 1899, бр. 3, стр. 170-172; С., Luigi Fichert, "Rivista dalmatica", Zara, Stab. Tip. di S. Artale, a. I, fasc. I, 01/05/1899, стр. 104-105; М. Зорић, Романтички писци у Далмацији на талијанском језику, Загреб, ЈАЗУ, Посебан отисак из књиге РАД 357, 1971, стр. 457. В. и: A. De Marchi, [Presso la salma di] Luigi Fichert, Venezia, Pre. Stab. di Carlo Ferrari, 1899. О часопису “Л’Алба” в.: S. Monti Orel, I giornali triestini dal 1863 al 1902, Trieste, Edizioni LINT, 1976, стр. 74-75.

² В.: B. Stulli, Tršćanska “Favilla” i Južni Slaveni, “Anali Jadranskog Instituta JAZU”, Загреб, 1956, св. I, стр. 7-82; A. Cronia, La "Favilla"di Trieste precorre nel 1843 la fama di Mickiewicz in Italia,"Atti dell’Istituto veneto di scienze, lettere ed arti”, a.a. 1955-56, tomo CXIV, стр. 25-46, 1956; G. Negrelli, a cura di, La Favilla (1836-1846), Udine, Del Bianco, 1985.

³ Остала издања: Zara, Fratelli Battara Tipografi Editori, 1862², con aggiunta della Fidanzata Immortale; Venezia, 1873³; Venezia, 1896⁴ (ово издање је песник посветио италијанском краљу Виторију Емануелу и његовој супрузи Јелени из Црне Горе). Постоји и превод дела на хрватски језик: Slavska majka spiev u šest piesamah od Alojzia Fikert-a, preveo Antun Šimonić, Zadar, U Knjigopečatniji Braće Battarah, 1861.

⁴ Biblioteca Nazionale Centrale di Firenze (BNCF), Tomm., 175, 32, необјављено писмо из Трста, 26. април [1864. ?]: “Or fa un anno, rincuorato dal Signor Francesco Salghetti-Drioli, io stava per indirizzarle un mio umile scritto.” (“Има већ годину дана како сам, охрабрен господином Франческом Салгетијем-Дриолијем, намеравао да Вам упутим један мој скромни спис.” – наш превод; сви остали преводи су наши). В. и писмо из Трста од 24. септембра 1865. године.

⁵ "L’Alba". Periodico bimensile di scienze, lettere ed arti, 01/12/1865-15/03/1866, у наставцима.

⁶ Уп.: Н. Стипчевић, Пуцићева “Цвијета” и новела у стиху, “Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор”, књ. 57. и 58., 1991-1992, Београд, Филолошки факултет, 1993, стр. 43-51.

⁷ У истом часопису (“L’Alba”) Фикерт помиње Салгетија али и извесног Тому Светину (Tommaso Svettina) (01/04/1866, а. I, н. 9, стр. 104), једног од важних чланова “Словенског друштва”. Биће да је то онај исти “честити Србин Тома Светина из Каштеља” који је на представи Дал’Онгарове драме Марко Краљевић – Српски Херкул 7. (19.) октобра 1863. у Трсту, поклонио главном глумцу, Томазу Салвинију, буздован од сребра са посветом на српском језику, в.: “Даница”, 10/11/1863., год. IV, бр. 45, стр. 720.

⁸ Н. Стипчевић, Два препорода. Студије о италијанско-српским културним и политичким везама у XIX веку, Београд, Просвета, 1979, стр. 108-111.

⁹ О Мацинију и Јужним Словенима в.: A. Anzilotti, Italiani e Jugoslavi nel Risorgimento, Roma, Quaderni della Voce, ser. III, n. 42; W. Giusti, Mazzini e gli slavi, Milano, Istituto per gli studi di politica internazionale, 1940; M. Deanović, Mazzini et le mouvement illyrien, "Le Monde Slave", XIIe année, Juin, 1935.

¹⁰ Н. Стипчевић, Два препорода, нав. дело, стр. 110.

¹¹ 2^a ed., Venezia, Tipografia Ripamonti-Ottolini, 1869.

¹² Trieste, Tip. Coen, L. Fichert Edit., maggio 1865.

¹³ "A Sua Eccellenza monsignor Giuseppe Giorgio Strossmayer vescovo di Diakovar che col duplice apostolato di religione e civiltà la patria slava rigenera", ibid.

¹⁴ Уп.: Н. Стипчевић, Да ли су Штросмајер и Рачки походили Николу Томазеа, “Историјски гласник”, бр. 1-2/1975, стр. 141-144.

¹⁵ Venezia, Prem. Stab. Tip. di P. Naratovich, 1889: "Alla sacra memoria di Niccolò Tommaseo mio connazionale e maestro".

¹⁶ Bielka di Bosnia, Trieste, 1876.

¹⁷ Ibid., стр. 71

¹⁸ Ibid.: "Le cinque regioni slave soggette o vassalle all’Ottomano."

¹⁹ Одјеци са словенског Балкана у књижевности “треће” Италије, Сарајево, Годишњак II, Балканолошки институт, 1961, стр. 190. В. и: J. Grabovac, Zadar za druge austrijske vlasti, Zbornik Matice hrvatske, 1964, стр. 218.

²⁰ L. Fichert, Dalla Dalmazia, “Il Tempo”, 03/10/1861, a. I, n. 3, стр. 9-10 и 04/10/1861, n. 4, a. I, стр. 13.

²¹ V.: F.A. Perini, Giornalismo italiano in terra irredenta, Perugia, Regia Università degli Studi, 1937-XV, стр. 47; P. Valussi, L’Adriatico in relazione agli interessi nazionali dell’Italia, Udine, Tipografia Jacob e Colmegna, 1871.

²² L. Fichert, Dalmazia, Erzegovina e Bossina, “Il Tempo”, 29/11/1861, a. I, n. 50, стр. 195; 30/11/1861, a. I, n. 51, стр. 199-200; 01/12/1861, a. I, n. 52: ”la vera spiaggia marittima del vasto continente slavo, prolungatesi fino al Danubio."

²³ В.: R. Giusti, a cura di, Scritti sul problema veneto e il confine orientale, 1859-1871, Venezia, Collana Ca’ Foscari, 1971; P. Valussi, L’Oriente d’Italia e le nazionalità, Firenze, "Nuova Antologia”, 1867,VI, стр. 429-446.

²⁴ Trieste, L. Herrmanstorfer Tipografo Editore, 1864. В.: M. Buono, "Le Notti Adriatiche". Canti Storici di Luigi Fichert, "Il Tempo”, 22/07/1864, a. IV, n. 166, стр. 659: “ […] Фикертов спев представља, по нашем мишљењу”, срећан спој две књижевности [италијанске и словенске] синтетизоване маштом песника.” (“[…] i canti del Fichert presentano, a nostro avviso, il felice connubio di due letterature sintetizzate dalla fantasia del poeta.").

²⁵ Le Notti Adriatiche, нав. дело, стр. 68-69: “La Slavia nobile patria del Caragiorgio, strappa al certo all’intimo dell’animo mio un grido ben piщ possente di quello qui compendiato in una mesta parola ["E’ la Slavia che lagrima!!….]. / Senonchй io ne’ modesti scritti per me pubblicati sinora tengo d’avere ripetuti con religione affettuosa sempre i gemiti di quella misera terra, e feci di riprodurne la febbrile, la convulsa veemenza, spontaneo linguaggio delle gagliarde passioni, in tempre sopramodo gagliarde, il che non venne compreso da certi critici i quali vorrebbero che trattando di cose slave, s’adoperassero le tinte sbiadite che bastano a riprodurre i minuti eroismi d’altre nazionalità più civili sì, ma più floscie. / E’ bene ch’io aggiunga solo, come parlando di terre slave, intenda quelle, in cui dal minareto maomettano si misura la preghiera ed il tempo a’ compatrioti di Marco Kraglievich….. Chè le altre contrade di Slavia, appetto a queste, hanno ben migliori destini, e talune anzi felici….."

²⁶ Гуерацијево писмо Фикерту упућено у Венецију објављено је у “Il Tempo”, Venezia, 12/04/1873 и у “Il Nazionale”, Zara, 19/04/1873, n. 32: “[…] Salute dunque a te, poeta, slavo, che offri asilo al mio materno idioma nei tuoi domestici lari, e puro da ogni contaminazione le adoperi a raccontarmi i forti gesti dei tuoi fratelli slavi."

²⁷ Trieste, Tipografia del Lloyd Austriaco, 1865.

²⁸ Према подацима које поседује позоришни музеј у Трсту, “Карл Шмидл”, а чијем се особљу захваљујемо, представа је давана 3., 5., 6., и 8. априла 1865. године у Театро Комунале. О представи има речи у следећим чланцима: “Osservatore Triestino”, 03/04/1865, n. 76; 04/04/1865, n. 77; 06/04/1865, n. 79; “Il Tempo”, 27/02/2865, a. V, n. 47, стр. 186; 03/04/1865, a. V, n. 76, стр. 300; 04/04/1865, a. V, n. 77, стр. 305.

²⁹ Appendice. Teatro Comunale. La madre slava. Melodramma in tre atti del prof. Luigi Fichert, musica del Mr.o Nicolo de Stermich.

³⁰ La madre slava, стр. 19.

³¹ Ibid., стр. 23: “La Serbia centro altra volta dello Impero serbico, va distinta fra le regioni Slave per le ricordanze gloriose, per la eccellenza dell’idioma, delle costumanze e del suolo.” (наш курзив); уп. и стр. 63: “Favellomi di Serbia; ne vestiva / Le fantastiche fogge, e l’idпoma, / Quel sм bello idïoma, avea sul labbro."

³² Ibid., стр. 20: "Madre d’eroi la Serbia, a lui nutrice / Sia generosa d’alti sensi-".

³³ Ibid., стр. 49: “La battaglia di Cossovo segna una pagina di lutto inconsolato nelle istorie Slave. – Combattutasi il 15 Giugno 1589 [sic!] nei piani di Cossovo, decise del destino del Regno Serbico, le cui sparte membra, vennero indarno contese alla conquista ottomana."

³⁴ Ibid., стр. 64: “Posa l’estro guerriero sul sepolcro / Del tuo Marco immortal; […] altri infiniti / S’agirano colа, finchй egli sorga / Dai lunghi sonni, e, ribrandita l’elsa / Del terribile acciar, sproni il destriero / A disfide di gloria.-"

³⁵ Уп.: N. Tommaseo, Canti popolari toscani corsi illirici greci, vol. IV, Venezia, Di Girolamo Tasso, 1842, стр. 31-32.

³⁶ La madre slava, стр. 66: “(Marco Kraglievich), figlio di Vucassino Re de’ Serbi voivoda di Prilipo, и ‘l prototipo dell’eroismo nazionale. Visse nel secolo VI. [sic!], e no ‘l ritengono morto, ma dormente sulla sua spada. Aggiungono che allorquando Iddio farà cadere quell’arma dalla guaina, il Genio d’Illiria risorgerà -, Le canzoni slave inneggiano tutte all’altissimo eroe.-".

³⁷ Није искључено да је Фикертова намера била да у позадини својих спевова о Славији обликује лик Марка Краљевића у једну органску целину, нешто слично Томазеовом и Дал’Онгаровом покушају (в.: Н. Стипчевић, Поглед на преводе српскохрватског усменог песништва у Италији, “Зборник Матице српске за књижевност и језик”, 1975, 23/3, стр. 448-457; М. Дрндарски, Никола Томазео и наша народна поезија, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1989). Ако је то тако, утисак који се добија јесте да се представа о Марку Краљевићу своди на пуко понављање Маркових карактеристика, кроз скоро идентичне слике, облике и теме, из спева у спев.

³⁸ La madre slava, стр. 132: "dove un giorno / Di Caragiorgio […] l’anima ed il brando, / Sfavillaro in un sol lampo di luce Divina!"

³⁹ Ibid., В.: Н. Љубинковић, Војвода Момчило у сувременим хроникама и усменој епској народној песми, “Упоредна истраживања”, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1991, стр. 223-234.

⁴⁰ Р. Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Београд, Требник, 1996, стр. 161.

⁴¹ La madre slava, стр. 136: “portato da un destriero fornito d’ale lunghissime”.

⁴² Ibid., стр. 13-14: “tre capi tu ne dиi per quelli / che ne tolse tuo padre".

⁴³ Н. Стипчевић, Поглед на преводе српскохрватског усменог песништва у Италији, нав. дело, стр. 449.

⁴⁴ В.: R. Maixner, Traductions et imitations du roman "Les Morlaques", Paris, "Revue des études slaves", XXXII, 1-4, 1955, стр. 64-79; исти, Quelques victimes de la "Guzla" de Prosper Mérimée, Paris, "Revue de la litérature comparée", XXX année, 3, 1956, стр. 390-396 ; М. Стојковић, Морлакизам, “Хрватско коло”, 10, 1929, стр. 254-273; М. Пантић, Српска народна песма и Европа крајем XVIII и почетком XIX века у Срби у европској цивилизацији, Београд, НОВА, САНУ, Балканолошки институт, 1993, стр. 147-154.

⁴⁵ Уп.: N. Tommaseo, Canti illirici, нав. дело, стр. 19-20: “A quel ramo della stirpe slava che piщ propriamente distinguesi col nome di Serbica, appartengono e la Bossina e l’Erzégovina e il Montenegro, e la Dalmazia, tranne le colonie italiane, abitanti le coste. La Bossina, da taluni in antico detta Mesia, la quale i Serbi denomina Vlacchi, e i Dalmati Morovlacchi o Morlacchi, quasi Valacchi del mare […], la Bossina, per secoli molti fu parte di Serbia, ma ebbe i suoi bani. Serbica, ripeto, la razza […]."

⁴⁶ A. Fortis, Viaggio in Dalmazia, 1774; J.W. Rosenberg Orsini, Les morlaques, 1788; M. Casotti, Il berretto rosso, 1844; F. Dall’Ongaro, La fidanzata del Montenegro, 1869.

⁴⁷ “Il Tempo”, 20/05/1863, a. III, n. 113, стр. 447-448; 21/05/1863, a. III, n. 114, стр. 450; 22/05/1863, a. III, n. 115, стр. 454; 23/05/1863, a. III, n. 116, стр. 459-460.

⁴⁸ Ibid., 20/05/1863: "porgere un po’ di novità all’instancabile perseveranza dei civili lettori"; "intatta ricchezza del mondo slavo".

⁴⁹ В.: M. Zorić, Neki odjeci Mériméeove književne mistifikacije u Dalmaciji, “Zadarska revija”, Задар / децембар 1960, год. IX, бр. 6, стр. 413-414.

⁵⁰ Trieste, Stab. Libr. Tip. Lit. Music. e Belle Arti di Colombo Coen ed.

⁵¹ В.: F. C. Lane, Storia di Venezia, Torino, Einaudi, 1997, стр. 506-507.

⁵² Veneti e Schiavoni, стр. 193: “fratello Vasso cadde in uno scontro, trapassato a tergo da una baionetta croata."

⁵³ Уп. Фикертова дела: Le Notti Adriatiche i La stella di Varsavia. Nuovi canti, Trieste, Stabilimento tipografico di L. Herrmanstofrer, 1863. В. и: P. Tedeschi, Bibliografia. La stella di Varsavia. Nuovi canti di Luigi Fichert, "Il Tempo", 21/06/1863, a. III, n. 139, стр. 551-552; A. Cronia, La conoscenza del mondo slavo in Italia, Padova, Officine Grafiche Stediv, 1958, стр. 451.

⁵⁴ Veneti e Schiavoni, стр. 8.

⁵⁵ Ibid., стр. 9.

⁵⁶ Ibid., стр. 14: “Овде је корисно додати да се међу Словенима пријатељство гаји са верским поштовањем.” (“Qui convien avvertire che tra gli Slavi l’amicizia и tenuta con religiosa osservanza.”). Уп. и стр. 134-135.

⁵⁷ Ibid., стр. 16.

⁵⁸ Ibid., стр. 23.

⁶⁰ Ibid., стр. 30.

⁶¹ Ibid., стр. 57-58.

⁶² Ibid., стр. 62.

⁶³ Ibid., стр. 64.

⁶⁴ Ibid., стр. 68, 69.

⁶⁵ Ibid., стр. 79.

⁶⁶ Ibid., стр. 70.

⁶⁷ Уп. Вук, I / 331,332, 381, 385, 726, 727. Овде Фикерт користи прилику да нагласи да је Дубровник (Ragusa) створио “целовиту књижевност, која је остала славни споменик чврстог и врсног знања, и угледна му успомена као утеха у тешким данима.”, Veneti e Schiavoni, стр. 52 (”un’intera letteratura, che rimase glorioso monumento di soda e squisita sapienza, e a lei ricordanza cospicua nello sconforto di miseri giorni.”).

⁶⁸ Veneti e Schiavoni, стр. 68, 73.

⁶⁹ Ibid., стр. 70.

⁷⁰ Ibid., стр. 139: “[…] le effusioni di tenerezza […] il giovane [Giorgio] si strinse contro il petto la sorella”.

⁷¹ Ibid., стр. 75: “una distinta cornice di ferro e di piombo”.

⁷² Ibid., стр. 74: “La storia dell’indipendenza serbiana, cui talenta di leggerla, ci fa una degna risposta".

⁷³ “Il Tempo”, 22/01/1862, a. II, n. 17, стр. 65; 23/01/1862, a. II, n. 18, стр. 69; 24/01/1862, a. II, n. 19; 25/01/1862, a. II, n. 20, стр. 77; 26/01/1862, a. II, n. 21, стр. 81.

⁷⁴ Ibid., 23/01/1862: "Gli Slavi del mezzodì risentono istintivamente la necessità d’una stretta unione fra loro".

⁷⁵ Ibid., 25/01/1862: "L’idea d’una Iugo-Slavia però già da pezza abbozzata, brilla alle intelligenze letterate e a quelle dei cittadini onorarii, ma la discesa di quel periglioso concetto dai cicli aristocratici del sapere alla democrazia delle masse non s’è ancora avverata."

⁷⁶ Ibid., 22/01/1862: "[…] il mondo slavo non vanta che una sola Olimpiade brillante; la vita dell’impero serbico che cadde col secolo XIV.- A questo punto in cui la storia moderna degli altri popoli comincia appena, quella delle genti slave viene interrotta con una formidabile parola CÔSSOVO, proferita dal turco nell’ebbrezza della vittoria e del sangue. Da tale epoca per la famiglia slava volsero giorni luttuosi d’inerzia, d’apatia, d’abiezione, il suo genio nazionale fu calcinato nel materialismo, accecato dal pregiudizio, risospinto nella barbarie, e cadde, facile preda, divisa, e snaturata in gran parte."

⁷⁷ R. Scholes, R. Kellog, La natura della narrativa [The Nature of Narrative], Bologna, il Mulino, 1970, стр. 30.

⁷⁸ Pel sesto centenario di Dante. La Slavia, стр. 10-11.

⁷⁹ Требало би подробније обрадити тему мајке у Фикертовим делима јер сматрамо да Фикерт и на тај начин прати нашу народну поезију и Томазеа који истиче да је лик мајке свето место у српској усменој традицији, в.: N. Tommaseo, Intorno a cose dalmatiche e triestine, Trieste, I. Papsch & C. , Tip. del Lloyd Austr., 1847, стр. 10. Up. i : L. Fichert, La madre triestina, Venezia, Prem. Stab. Tip. di P. Naratovich, 1879.

⁸⁰ Bielka di Bosnia, стр. 11: “Cosм di Serbia un giorno / Stette l’impero, eppur crollт."

⁸¹ Ibid., стр. 11-12.

⁸² Ibid., стр. 33 и 12.

⁸³ Ibid., стр. 34: “il genio della giovin Slavia”.

⁸⁴ М. Зорић, Одјеци са славенског Балкана у књижевности “треће” Италије, нав. дело, стр. 191.

⁸⁵ Напоменимо овом приликом и остале чланке: La madre slava, "Osservatore dalmato", Zara, 23/12/1857, n. 205; La madre slava, "Osservatore dalmato", 17/01/1858, n. 9-10; Književne viesti, “Glasnik dalmatinski”, Zadar, 29/01/1858, год. X, бр. 9; “Annuario Dalmatico”, Spalato, I/1859, стр. 223; F. Cameroni, Bielka di Bosnia, Tragedia nazionale di Luigi Prof. Fichert, “Mente e cuore”, 01/05/1876, n. 5, стр. 201-204.

⁸⁶ Luigi Fichert, нав. дело, стр. 171.

⁸⁷ Јубиларни број “Народног листа”, год. 1912, бр. 2.

⁸⁸ Поставља се питање како је A. Cronia могао да закључи да су дела Пратија, Дал’Онгара, Катерине Перкото и Луиђија Фикерта “славенско-хрватске” оријентације и тиме не само да ограничи, већ и прећути очигледност утицаја српске народне песме на дела ових књижевника, в. Notizie italiane intorno alla Croazia e ai Croati, u Italia e Croazia, Roma, Reale Accademia d’Italia, 1942-XX, стр. 601-602.

⁸⁹ Талијански писци о нама и нашим књижевностима, “Књижевна смотра”, Загреб, III/1978, бр. 9, стр. 89; Талијански писци о јужнославенским народима, “Енциклопедија Југославије”, стр. 308; Одјеци са славенског Балкана у књижевности “треће” Италије, нав. дело, стр. 190; Романтички писци у Далмацији на талијанском језику, нав. дело, стр. 459.

⁹⁰ F. Beden, A proposito di Luigi Fichert, una rettifica, "Il Dalmata", Zara, 22/06/1912, XLVII, n. 50: "[…] il nostro Luigi Fichert […] non fu né croato, né fu promotore di rinascimenti croati a Zara od altrove, ma fu semplicemente un cuore affezionato alle glorie della nazione serba, fu un sincero e persino forse ingenuo fautore della discussa fratellanza italo-slava, pure essendosi mantenuto dalla nascita fino alla morte italiano tutto d’un pezzo, ed italiano che per il suo carattere dovette anche più volte subire delle gravi amarezze." (naš kurziv). Up. i: Luigi Fichert e la sua Madre Slava, "Il Dalmata", Zara, 27/01/1897, a. XXII, n. 8; У. I., Luigi Fichert, "Corriere nazionale", Zara, 21/02/1896, a. I, n. 16.

⁹¹ Уп.: М. Зорић, Талијански писци о нама и нашим књижевностима, нав. дело, стр. 89; Одјеци са славенског Балкана у књижевности “треће” Италије, нав. дело, стр. 192.

⁹² Н. Стипчевић, Поглед на преводе српскохрватског усменог песништва у Италији, нав. дело, стр. 451.

Persida Lazarević
LA TRADIZIONE ORALE SERBA NELLA VISIONE SLAVA DI LUIGI FICHERT
(Riassunto)

Sebbene appartenga alla seconda metà del XIX secolo, l’opera di Luigi Fichert (1826-1899) va vista nell’ambito del Romanticismo e del Risorgimento italiano. Nel suo approccio alla tematica slava Fichert segue soprattutto la linea Mazzini-Tommaseo, e appartiene, dunque, anacronisticamente al "circolo culturale triestino" della prima metà del secolo. Fichert è autore delle seguenti opere ispirate alla tradizione orale serba e slava in generale: La madre slava (1857), La stella di Varsavia (1863), Profili slavi (1863), Le Notti Adriatiche (1864), Veneti e Schiavoni (1864), Pel sesto centenario di Dante. La Slavia (1865), La Giovane Slavia (1869), Bielka di Bosnia (1876), Italia e Slavia. Francia e Germania (1889). Come Mazzini anche Fichert ha una propria concezione della Giovane Slavia: gli slavi, soprattutto quelli soggetti al giogo ottomano (Serbia, Montenegro, Bosnia, Erzegovina e Dalmazia), dovrebbero unirsi con un "patto federale" in un’unica nazione e regnare da soli, senza la Russia. In questa federazione slava la Dalmazia rappresenterebbe uno "stato-cuscinetto" tra l’Italia e i paesi slavi. Benché indeciso a quale stato assegnare il ruolo politico di guida nell’ambito della grande famiglia slava, Fichert non ha dubbi quando sottolinea l’importanza della storia e della tradizione orale serba per tutti i popoli slavi. Il crollo dell’"Impero Serbico" con la battaglia del Kosovo del 1389 ha segnato inizio di un’era triste, inerte, misera e apatica per tutti i popoli slavi. La nuova Slavia aspetta il suo Genio Illirico, il Genio della Slavia, che sarà ispirato alla gloriosa storia della Serbia e alla poesia popolare serba. Il risveglio di Marko Kraljević dal lungo sonno sarŕ l’incipit della rinascenza, e il nuovo Genio slavo come Caragiorgio, capo della rivolta serba, sarà capace di condurre i popoli slavi sottomessi al potere turco all’unione in una nuova e forte nazione.

// Пројекат Растко / Књижевноsст / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]