H. Šuster-Ševc
[H. Schuster-Šewc]

Poreklo i istorija etnonima Serb
"Lužički Srbin"

Za "Projekat Rastko - Budišin" prevela Tanja Petrović

U Gornjoj i Donjoj Lužici žive pripadnici slovenske nacionalne manjine Lužički Srbi, koji sebe nazivaju Serbja na gornjolužičkom i Serby na donjolužičkom, ističući razliku između Gornjolužičkih i Donjolužičkih Srba - Hornjoserbja / horni Serbja odnosno Dolnoserby / dolne Serby. Današnje zvanično nemačko ime za ovu manjinu glasi Sorben (Ober- i Niedersorben). Međutim, i ranije i danas se u svakodnevnom govoru za Lužičke Srbe upotrebljavalo, odnosno upotrebljava se ime Wenden (sg. Wende), koje potiče od imena naroda Venedi, Venethi, odnosno Henethi, tradicijom sačuvanog preko antičkih pisaca (Ptolomej, Jordanes, Tacit). To ime je izvorno označavalo preistorijski narod koji je živeo u Istočnoj Evropi. Pored ovih imena, u severnom delu Lužice i pograničnim oblastima sreće se od kasnog srednjeg veka i latinski naziv Vandalus, pl. Vandali, koje vodi poreklo od germanskog Vandalen. Isp. pored toga u vizitacijskim spisima Vroclavskog biskupa (1667/8) "..., plerique hic sunt Vandali" i "Vandalo-Germani"; zatim naslov crkvene agende koju je u Frankfurtu na O. izdao A. Tharaeus: "Enchridion Vandalicum"; naslov prve gramatike donjolužičkog jezika koju je 1650. napisao J. Choinanus: "[Grammatica] Lingvae Vandalicae", kao i naslov prve gornjolužičke gramatike J. X. Ticinusa, "Principia Linguae Wendicae, quam aliqui Wandalicam vocant", Prag 1679.

Istorija imena i etimologija etnonima Serb sastoji se iz sledećih pojedinosti: gornjolužički Serb, gen. -a, m., pl. Serbja, gen. Serbow, dijalekatski i starije takođe Serbjo i Serbo(w)je, iz stare gornjolužičkosrpske narodne pesme: Serbjo so do Němcow hotowachu, słowčka pak němski njemóžachu (J. L. Haupt - J. E. Sschmaler / J.A. Smoler, Die Volkslieder der Wenden in der Ober- und Nieder-Lausitz - Pjesnički hornych a delnych Łužickich Serbow, sveska 1, str. 32, Grimma 1841), pored toga, pl. Serby javlja se takođe kao naziv za "srpska zemlja": witaj do Serbow (dobrodošao u srpsku zemlju), Serbowka "Srpkinja", ime za udruženja studenata (zemljaka) u Pragu (osnovano 1846), 2. serb(ow)ski, -a, -e, adj. "srpski", serbski kraj "srpska zemlja"; isp.: Sym Serbow serbske holičo "Ja sam srpsko devojče" (iz pesme Handrija Zejlera, 1804-1872); u imenima mesta: Serbske Pazlicy (obl. Kamenz / Kamjenc), Serbski Załom (obl. Bautzen / Budyljin), kao i dijalekatske i starije oblike serski, -a, -e, serb(s)two - apstraktnu imenicu "srpstvo", serbščina "srpski jezik" (novije, od 19. veka, napravljeno prema češ. čeština), kao i lična imena u Gornjoj Lužici Serb, Serbik, Serbin (potvrda iz 1658), zatim oblik Serbin kao ime iseljeničke naseobine u Teksasu, SAD, osnovane 1854.

Starije potvrde: M. Frentzel (Frencel): "unsere Serbi oder Wenden" [naši Serbi ili Wenden], u nemačkom predgovoru gornjolužičkosrpskom prevodu Jevanđelja po Mateju i Marku iz 1670. godine, Sserb, Sserbjo "Srbin, Srbi"; whornej łužiskej ßerskej reczi "na gornjolužičkosrpskom jeziku" (iz predgovora gornjolužičkoj Bibliji iz 1728. godine); A Frentzel (Frencel); serska zemia "srpska zemlja", serbska recz "srpski jezik" (De originibus linguae sorabicae 1693/96 i Lexicon harmonico-etymologicum 1730). Schmutz-Pctzschke (1656-1740. v.): Sserb "Srbin", Sserby "srpska zemlja", serska recz "srpski jezik".

Donjolužički Serb, gen. -a, m., pl. Serby (stanovnici i zemlja), serb(oj)ski adj. "srpski", dijal. serski "isto", takođe cerski (Mužakowska narěč [dijal.]), serb(oj)stwo apstraktna imenica srpstvo, stariji dijalekatski oblici i sa volakom -a: Sarb, sarski. Starije potvrde: Jakubica N. T. 1548: Ten tu Nowy Zakon Serpſky "ovaj srpski Novi zavet", do Serpſkeye Reecy s wilikeiu robotu a procu pczineſſony pſches Miklawuſcha Jakubicu "na srpski jezik uz mnogo truda i sa velikom marljivošću preveo Miklawuš Jakubica"; psaltir Wolfenbьtel-a, 16. vek: Tehn Pſalter serbſkey rhёtzy "psaltir na srpskom jeziku"; A. Tharaeus, Enchiridion Vandalicum, 1610: Sarbi (Sarby nom. pl.) "Srbi", Sarßka Reetz "srpski jezik"; J. G. Hauptmann: sarſki / serſski "srpski" (Lexicon Vandalicum, 1731), Lůbnowſki Szårſki Sambuch "donjosrpska pesmarica iz Lubnjowa / Lьbbenaua" (1769), ßarſki regiſtar "lužičkosrpski registar" (1769). Za pojavu reči Serb i serbski u donjolužičkim i gornjolužičkim dijalektima, isp. lužički atlas govora [Serbski rěčny atlas], sveska 8, karta 20.

Oblik prihvaćen u današnjem govornom nemačkom jeziku sa vokalom o- (takođe i starija forma sa -u), nepoznat je lužičkosrpskom jeziku u Gornjoj i Donjoj Lužici, a prema izvorima bio je ograničen samo na zapadni deo starolužičkog, zapadno od reke Mulde i Saale. Odavde je ovaj oblik dospeo u srednji vek i u latinske i nemačke hronike, a kasnije je odatle prenesen na istočnije naseljena starolužička plemena (Glomaci, Nisani, Milzani), ostajući međutim i dalje ograničen samo na izvore na nemačkom i latinskom jeziku. Uporedi franačku hroniku Fredegara 630/1: Dervanus dux ex gente Surbiorum; Annales q. d. Einhardi 782: Sorabi Sclavi, qui campos inter Albium et Salam; Annales Regini Francorum 789: Sclavi cum eo, quorum vocabula sunt Suurbi; Auctore Rudolfo 856: Sorabi, Sorabici; Bavarski geograf (Bayerisher Geograph), oko 860: Iuxta illos est regio, quae vocantur Surbi; Annales Bertiniani: Sorabos, qui Colodici vocantur; Alfred Veliki 872-899: Surfe, Surpe; Codex Petropolitanus, 10. vek: Sorbi. Oblik sa vokalom -u (Surb) možda odražava starije razvojno stanje vokala (u = *ъ). Ovakav razvoj je u staročeškoj hronici Kozme (11-12. vek) potvrđen oblicima Sirbia, Sribia, Zirbia, Zribia, sa zamenom *- ъr sa -ir, koji se odnose na područje naseljavanja staroložučkih Glomačana [Daliminzi / Glomaci] (oblast MeiЯen) i Milčana (Gornja Lužica) i predstavljaju raniji stupanj razvoja današnjeg lužičkosrpskog Serb. U nemačkim i latinskim izvorima takođe se sreće oblik sa -e (Serb), ali vrlo retko. Uzrok tome svakako leži u opasnosti od mešanja sa imenom južnoslovenskih Srba. Neosnovano je u svakom slučaju mišljenje koje zastupaju neki istoričari i arheolozi, prema kome istočni Lužičani i Milčani prvobitno uopšte etnički nisu pripadali istoj grupi sa Lužičkim Srbima naseljenim zapadno od Elbe, i prema kome je etnonim Serb tek kasnije (od 10/11. veka) prenesen i na njih. Upor. L. Niederle, Slovanské starožitnosti, sveska 3, Prag 1919, str. 113: Vlastní srbská země rozkládala se půvidně jen po stranách řeky Muldy. Teprve později se rozšíržila i na kraj Daleminců, na Sprěvu a na Nisu a přešla tak i na zemi Lužičanů a Milčanů". Ovakvo mišljenje kasnije podržavaju i drugi istoričari, a ponekad se javlja i u slovenskoj onomastici, tako da se danas - potpuno neosnovano - izgovaraju različite fonetske varijante jednog te istog izvornog oblika za navodno posebna krila - istočno i zapadno - Lužičkih Srba: Sorb / Sarb, odnosno Serb; ovaj izvorni oblik je u praslovenskom je glasio *Sьrb (gornjolužički, donjolužički Serbь, staročeški Sirb, istočnoslovenski serb), odnosno *Sъrbъ (starolužički Sorb, donjolužički dijalekatski Sarb, pol. Sarb, srpskohrvatski Srbin). Ovde je verovatno u pitanju stari prevoj ъ : ь. Uz osnovu *srъb- / *sьrb-, isp. i slovenske glagole: polj. s(i)erbać, s(i)orbać, sarbać 'srkati, mljackati', rus. serbatь, serbatь 'isto', ukr. serbati 'isto', belorus. serbacь 'isto', slovenački srbati 'isto', bugarski sъrbam 'isto', crkvenoslovenski sъrbanije '(posrkana) supa', polapski srabaněk 'retka supa od krupice' (< *srьbanikъ-), pored gornjol. srěbać 'srkati, mljackati', donjolužičkog srjebaś 'isto', kašupskog strzebać 'isto', češ. střebati 'isto', slovačkog strebat 'isto' (umetnuto -t- kao u češkom stříbro 'srebro'), staroruskog serebati 'isto', srpskohrvatskog dijalekatskog srebati 'isto' i slovenačkog srebati 'isto' (< *serb-). Pored slovenskih jezika, isp. lit. suřbti, let. surbt, lat. sorbeō, -ēre, srednjonemački sürfen 'srkati', što se sve izvodi iz indoevropske onomatopejske osnove *serbh- / *sirbh- / *surbh- 'srkati, dojiti, teći'.

U osnovi slovenskog etnonima *Sьrbь / *Sъrbъ leži motiv za označavanja koji je vezan za ekstralingvističku okolnost da je u ranim etničkim zajednicama takozvano "srodstvo po mleku" i "bratstvo po mleku" bilo veoma rašireno, a uspostavljano je između dve osobe koje su imale istu dojilju (i onda kada nisu bile u krvnom srodstvu). Iz toga su izvedena sekundarna značenja: 1. onaj ko pripada istoj porodici (rodu) (rođak), 2. pripadnik istog roda, plemena (saplemenik) i 3. etnonim (ime naroda, nacije).

U pitanju je jedan od najstarijih slovenskih etnonima, na kome takođe počiva i današnje ime južnoslovenskog naroda srpskohrv. Srp, Srbin, Srblin, upor. i starosrpski Sьrbinь, Sьrblinь (L. Niederle, Manuel 1, 94; Slov. Starož. 2, 487), srednjogrčki Σερβιοι, Σερβλοι. Sa ovim u vezi, vredna je pažnje činjenica da srednjovekovni starosrpski izvori beleže i oblik sa o/u, isp. Zapise popa Dukljanina: Surbia, quae Transmontana dicitur; Serbulia / Sorbulia (ime starosrpske episkopije). U drugim slovenskim jezicima posvedočeni su sledeći oblici ovog imena: ruski serb 'balkanski Srbin', takođe serebь sa "polnoglasijem". U savremenom ruskom Lužički Srbi imenuju se lyžickie serbы, ali se danas pod uticajem nemačkog takođe javlja i sorb, pl. sorbы; poljski Serbowie łużyccy (vokal e- je pod uticajem istočnoslovenskih jezika), č. Lužičti Srbovéi.

Etnonim *Sьrb / *Sъrbъ odslikan je i u mnogobrojnim slovenskim toponimima, pri čemu su oni po svoj prilici izvedeni samo na osnovu najstarijeg značenja "Potomak istog roda ili iste porodice", isp. starolužički Surbici (961), Curbici (1009), sada Zörbig (okrug Bitterfeld), polj. Sarbia, selo u blizini Krosna (Śląsk), Sarbiewo, Sarbowice, Sarbin(ow)o (Velikopoljska), češ. Mlékosrby, Srbice, Srbsko, Srby, mak. Srbica, Srbina.