Poezija ponekad dopire daleko unazad ili unapred

Intervju sa Benediktom Dirlihom

Nedavno je u izdavačkom preduzeću Domovina izašla knjiga Snaga nesvesti, Vaša peta srpska pesnička zbirka. Prva Zeleni poljupci je iz 1975, a između njih je upravo četvrt veka Vašeg stvaranja. Koje su bile glavne tačke Vašeg stvaranja?

B. D: Što se tiče pisanja pesama, ja sam sve to vreme gledao kao na pokušaj izražavanja na svom maternjem jeziku, a istovremeno i kao na obavezu kojom se može na svoj i na nov iačin izraziti napregnut, ponekad i opušten odnos između "ja" i stvarnosti. Pevanje sam smatrao, i smatram do danas, prvenstveno kao čin u kome se rečima prave vidljivi i nevidljivi, konkretni i fiktivni mostovi između subjekta i stvarnosti. Tako je pesma, ako je dobra, više nego realnost. A manja je od realnosti, ako je rđava. Isto tako svaka pesma je i proizvod vremena, a zato isto tako znatno lično obojena reakcija na prilike i okolnosti. Među prilike koje su mi se urezale u pamćenje, ubrajam godine relativno neopterećenog detinjstva u rodnom Novom Seocu, put u Krakov i Varšavu 1964. do 1975, studije filozofije i teologije u Erfurtu, gde su mi se otvorili prvi vidici a i bezdan duha i duše, kao i na rad u Nemačko-srpskom narodnom pozorištu kao dramaturg od 1980. do 1990 kad sam okusio vrlo osetno, ostrvo slobode, a istovremeno i okove ideologije i politike NDR-a. Sve to me je vodilo ka saznanjima i aktivnostima koje su na kraju ostvarene prevratom i kod Srba. Od 1980, kad sam u Erfurtu učestvovao na demonstracijama za Vilija Branta, mislim politički. Zato sam od samog početka sa izvesnim nacionalno-političkim i političkim namerama pisao ozbiljnije pesme, i isto tako ih s ciljem objavljivao. Kao član Udruženja mladih autora, koje je vodio Kito Lorenc početkom sedamdesetih godina, uvideo sam da kliše jezika i tradicija ne smeju ovladati pesmom, ako poezija treba da bude nešto više od igre...

Naslov nove zbirke Snaga nesvesti sadrži u sebi optimistički kao i pesimistički pogled na vaš nacionalni položaj. Da li je to slučajno ili namerno?

U zbirci sasvim sigurno vladaju suprotnosti misli i jezika. To je namerno, zato što trenutnu realnost ne osećam samo kao pokretačku ili samo beznadežnu. Naš narodni položaj ipak je ponovo na ivici pada u strašnu provaliju. Za ovih prošlih osam godina od demokratije nismo stekli više samouverenosti, nego što smo je imali već sedamdeset godina. A još onda, kada sam počeo pisati pesme sa izvesnim ciljem, zapažao sam veliku nesvesnost koja nas okružuje i u kojoj smo se obreli. Ova nesvestica je lomila i lomi mnoge Srbe, mnogi od nas su se u kulturnoj i nacionalnoj nesvesti snašli. A mnogi se protiv nje tiho ili otvoreno bore, ulažući svu svoju snagu da naš narod ne padne u propast - kao sad je demokratija i na putu smo u Evropu bez granica. Naslov i zbirka Snaga nesvesti treba da podstiče one koji traže i hoće da otklone tu nesvesticu, koji se trude da savladaju ravnodušnost i letargiju. Rečeno sasvim nepatetično: Nekom pesmom sam hteo da ukažem da je srpski jezik, na pragu u novo stoleće, čitave hiljade godina živeo, da se njime mogu izraziti i naslikati mnoga značajna iskustva našeg vremena, i u kome se jezik poezije konfrontira sa svim novim medijima i idejama.

Neke Vaše pesme u novoj zbirci su vrlo borbene i direktne, što po mome mišljenju malo kvari estetsku vrednost poetskih tekstova. Da li je to rezultatvremena posle političke promene? Koji je danas vaš politički kredo?

Ne samo sad, ja sam se uvek priklanjao izvesnoj borbenoj poeziji. To odgovara tradiciji srpske književnosti našeg veka. To odgovara i celom mom karakteru, mojim pogledima na stvarnost. Meni je poezija dosadna, ako ne provocira nov jezik, i ne podstiče istovremeno više ili nikako na racionalno i političko razmišljanje, i najzad na delo. Izvesna borbenost nikako ne kvari vrednost pesme ili umetnosti. Borbenost može biti sadržaj izvesne estetike, može čak da poveća vrednost poetskih tekstova. Ja imam osećaj pre da će opet u budućnosti porasti interesovanje i potreba za tzv. borbenom poezijom. To neće zaustaviti trend stvaranja, koji potiče iz srca čoveka i jezika.

U Vašem stvaranju nalazimo mnogo pesama koje se odnose na Čišinskog. Kakvu ulogu u Vašem životu igra klasik srpske poezije?

Već na petoj godini u školi, u Vorklecima, rado sam recitovao pesme Zejlera i Čišinskog. Naročito mi se sviđao jezik poezije Čišinskog. To je bio jezik u kome su se nalazile brojne boje i zvuci. Taj jezik se razlikovao od jezika kojim smo svakodnevno govorili u Novom Seocu. A za mene to nije bio tuđ jezik, zato što sam u crkvi, ili na dečjim predstavama profesionalnog srpskog pozorišta, takav "uzvišeni" maternji jezik slušao. A majka i otac su se isto tako kod kuće pažljivo i s poštovanjem odnosili prema jeziku. Kasnije, u nemačkoj crkvenoj školi u Berlinu Schcneiche - ponovo i jače otkrio sam lepotu poezije Čišinskog, recitujući ga nemerno šetajući se po prirodi. Zagrejao sam se za bolne i radosne ideje koje je Čišinski neobično podsticajno unosio u nacionalni program. Čišinski je za mene do danas ostao najznačajniji pesnik, zato što se u njegovim delima nalazi raznovrsna i zajedljiva snaga jezika i kulture. Njegov tragičan život postavlja pitanje plašljivosti i kompleksa manje vrednosti od koje i danas patimo. Čišinski je očigledno bio prvi koji je postao svestan da Srbi u našem veku nemaju šanse za opstanak, ako ostanu samo mali narod folklora i pokornog života.

Poznato je da se i narodni jezik stvara i razvija pomoću poezije. Kakvu šansu danas ima srpska poezija, s obzirom da sve više raste uticaj nemačkih masovnih medija na upotrebu vašeg maternjeg jezika?

Pre mislim da je šansa poezije u sadašnjosti. Poezija još stvara izvesna merila za jezik: prodire u suštinu i otkriva svoje stare i nove mogućnosti. Ona tako dovodi u pitanje jednosmernost i jednoobraznost običnog jezika u masovnim medijima - kao što to čini, na primer, poetski jezik Jurja Brezana u romanu Krabat II. Osim toga, danas se i kod Srba jezik više stvara i razvija u redakcijama radija i novina, nego u sobama pesnika i filologa. Pri tom u žurbi za stalnim stvaranjem jezika, dolazi do posrednih informacija bez komplikovanih refleksija. Tempo i mnoštvo nemačkih medija određuje i jezik Srba, koji se isto tako - kao i nemački - svakog dana sve više smanjuje u jednostavne strukture, obrte i klišee.

Vi ste od 1995. glavni redaktor Srpskih novina. Kako savlađujete konflikt svakodnevnog stresa pri "izradi" dnevnika, a na onoj drugoj strani želju za trenutkom mira u kome biste mogli da radite na poeziji?

Priznajem izvesno "aktivističko ponašanje". A u trenucima mira sam ipak svestan da je takvo ponašanje možda bežanje od mira, saznanja da je Srbima došao kraj. Upravo to me ponekad goni na odmor - a onda razmišljam i pišem pesme. U tim relacijama ne posmatram konflikt između novinarskog i pesničkog posla kao tragediju. Novinarstvo u dnevnom listu je vezano za jedan trenutak, za jedini dan, poezija dopire daleko nazad ili napred. U ovom uzbuđenju rađaju se tekstovi od kojih su neki objavljeni u ovoj zbirci.

Krajem prošle godine bili ste ponovo izabrani za predsednika Saveza srpskih umetnika. Kakvi su sadašnji problemi u Savezu i šta planirate za 1998. godinu?

Problema ima mnogo. Najveći problem je osiguranje novčane pomoći za održanje i razvoj srpske kulture i njenih institucija u sledećim godinama. Savez se u prošlosti svim svojim snagama jasno borio da to osigura - zajedno sa Domovinom. Sam sam održavao i stvarao nove raznorazne kontakte. Želeo bih da se rukovodstva svih srpskih kulturnih institucija s nama jače bore za korisne mere tih zadataka u ovoj godini. I da najzad te strukture sprovedu u život na institucionalnom nivou podstičući na usmerenija i racionalnija dela, za umetničke i kulturne projekte na srpskom jeziku i visokom kvalitetu. Potrebno nam je manje administrativnog personala, zato više kreativnih, slobodnih i zaposlenih snaga, a s tim i najraznovrsnija samostalna inicijativa i projekti u nekim našim institucijama - na primer, u Nemačko-srpskom narodnom pozorištu - u koje Ustanova za srpski narod ulaže milione, čiji je srpski iznos i lane bio vrlo skroman. Savez će se i dalje i više morati da brine za srpski umetnički podmladak - naročito na književnom i muzičkom polju. U borbi za gornjo-lužičkosrpsku televiziju ne smemo popustiti. I ove godine imamo niz projekata - kao čitanja iz književnih dela, kamerne koncerte i izložbe - planiranih, između ostalog, dvadesetak, a uz to i jubilarni praznik srpske poezije. Ove projekte moramo ostvariti, što će zahtevati puno entuzijazma nekih naših članova. Od januara za Savez honorarno radi jedan saradnik.

Pre nekog vremena mogli smo u Srpskim novinama pročitati da na zasedanju saveta Ustanove za srpski narod nisu glasala dva člana za budžet Ustanove za 1998. godinu. Vi ste bili jedan od njih. Zašto niste glasali za visinu ovogodišnjeg novčanog fonda Ustanove?

Ja sam uvek u javnosti i u internim političkim razgovorima isticao da je Srbima potrebno 34 miliona maraka pomoći za kulturne investicije i projekte, što znači da u nekim našim institucijama treba stvoriti okretnije personalne strukture, koje bi na taj način ušteđene pare mogle efektivno upotrebiti - između ostalog na polju medija i obrazovanja- Uskraćivanjem ovogodišnjeg budžeta od strane saveza već je smanjen na 32 miliona maraka. Kao predsednik Saveza srpskih umetnika nisam mogao da glasam za to smanjenje, jer se time ugrožava suština srpske kulture, a neki njeni nosioci kao novinari ili slobodni umetnici - često su plaćeni daleko ispod nivoa odgovarajućih tarifa. Zato hoću da upozorim, da su članovi našeg Saveza lane mnoga čitanja (svojih tekstova) i druge delatnosti organizovali bez ikakve novčane nagrade.

Vi ste 1990. prišli SPD i kao poslanik četiri godine zastupali tu partiju u Saksonskom zemaljskom parlamentu. Zašto ste se tada odlučili za SDP?

To je vezano za prevrat. U leto 1990. shvatio sam da demokratija u ujedinjenoj Nemačkoj nama Srbima pruža prvi put šansu za dalji i slobodniji narodni opstanak. I danas verujem u tu šansu. SPD mi se tada činila, a čini mi se i dalje, kao ona partija čiji program najbolje odgovara mojim idealima o slobodi, socijalnoj pravdi, kulturi, hrišćanskim vrednostima i toleranciji. Takav hrišćanin kao Volfgang Tirze bio mi je i kao socijaldemokratski političar i kulturnik simpatičan. Takav hrišćanin kao dr Karl Hajnc Kunkel pokazivao je veliko razumevanje za našu narodnu i versku osobenost i interesovanje za moderno slikarstvo, za savremenu književnost. To me je odvelo u SPD. što ne znači da nisam tražio i dalje ne tražim veze s mnogim političarima CDU, PDS ili Saveza 90/Zelenih. Opstanak našeg naroda i naše kulture sve više je u ujedinjenoj Nemačkoj prvenstveno zavistan od politike Saveza, Saksonije i Brandenburga. Ubuduće tome će se pridružiti i politika koja će se u Briselu i Strazburgu stvarati. Moramo ubuduće usmerenije i s više suverenosti negovati ove političke veze.

Kako ocenjujete srpski kulturni razvoj poslednjih sedam godina? Koje šanse smo propustili, gde su naše narodne rezerve?

Tako negativno razvoj ne vidim. Mi smo očuvali svoju i inače retku narodnu supstancu uz mnoge teškoće i bolne promene. Mnogi su na selima - naročito na polju kulture i umetnosti - razvili nove inicijative. Polet srpskog amaterskog pozorišta i srpskih horova svedoči o tome. Od Brezana, Koha, Domašcine, Stahove, Čornakec Mjetove, Mječka, Kobjele, Pogode, Roha, Buka, Hanskog, Navke-Kunic i Bricine, pred nama su nova književna i umetnička dela koja se mogu videti i van granica Lužice. Javlja se i umetnička omladina i ne samo dvadesetpetogodišnjaci.

Propustili smo da stvorimo takav profil srpskih institucija sa manjim celinama i producentima da efektivnije koriste sredstva i zahtevamo veću odgovornost pojedinaca. Ja sam za veću konkurenciju u srpskom kulturnom i obrazovnom sistemu. Isto tako smo propustili da razvijemo aktivnu organizaciju za Srbe i Nemce u Lužici o upotrebi srpskog jezika u Evropi koja se ujedinjuje. U tom smislu i dalje govorimo na zastareli i idealistički način, zaboravljajući da govorimo da će onaj ko ove godine pođe u školu, za 15 godina imati više stručnih i drugih šansi, ako pored nemačkog i engleskog nauči i srpski jezik. Srpski jezik je ključ za druge slovenske jezike, a time i za Evropu.

Najlepše hvala na razgovoru.

Pitanja postavljala J. M. Čornakec za časopis Pogled koji izlazi u Budišinu.

Sa lužičkosrpskog prevela Nada Đorđević