Nada Đorđević

Lužički Srbi i Jugosloveni

Mićo Cvijetić, Lužički Srbi i Jugosloveni, uzajamne literarne veze u periodici za književnost, nauku i kulturu (1840-1918). Matica srpska, Novi Sad 1995.

Iako je trebalo da prođe piše desetina godina da bi se i kod nas pojavila jedna knjiga o Lužičkim Srbima, o jednom vidu naših veza sa njima, ona je u svakom slučaju dobro došla ne samo kao prva u tom vremenskom vakuumu, već i zbog same namere da se naše uzajamne veze razmotre i ukaže na njihovo bogatstvo. Ali iznad svega, iako je ovo po autoru samo "pokušaj", on je prikazao, analizirao, proučio ogroman materijal, prepun raznolikosti, od prikaza časopisa, knjiga, kulturnih zbivanja, isto kao o učesnicima ove saradnje, ne izostavljajući ni one manje vredne, otkrivajući iza inicijala pisce kao i originale prevedenih tekstova.

Knjiga je nastala kao doktorska disertacija odbranjena u Beogradu na Filozofskom fakultetu, a rađena za vreme Cvijetićevog boravka u Lajpcigu na fakultetu kao lektora našeg jezika. Samim tim autor je imao mogućnosti da na samom izvoru sakupi građu, proveri svaki svoj navod, zaviri u lužičkosrpske arhive, pregleda korespondenciju, uz čestu i nesebičnu pomoć kolega Lužičkih Srba. To nam daje prava da se potpuno možemo osloniti na podatke koje nam knjiga pruža. Tako iscrpna, detaljna i brižljivo rađena, ona se neće moći zaobići pri radu na nekom segmentu koji u ovom radu dodiruje. Ova knjiga nas istovremeno podseća kako sam autor želi "da oživi interesovanje za mali slovenski narod i njegovu književnost", za koju su naši prethodnici pokazivali mnogo više pažnje. Gotovo od završetka Drugog svetskog rata, sa izuzetkom nekoliko prvih godina, skoro se zaboravilo na njih, nisu postojale neke šire veze i saradnja, za šta nema nikakvog opravdanja. Slovenci su ne samo izdali knjigu o njima pre više godina (Tone Glavan, Lužički Srbi, 1966), već stalno održavaju vrlo tesne veze s njima, što isto, samo u manjoj meri, čine i Hrvati, pa čak i Makedonci koji su pre desetinu godina izdali antologiju savremene lužičkosrpske pripovetke, a ovi antologiju njihovih pripovedaka. Mi smo pokazali skoro potpunu nezainteresovanost, i sem sitnih prevoda poezije i proze, povremenih prevoda naučnih članaka, sasvim smo mimoišli kulturno stvaranje ovog malenog slovenskog naroda, koji se još uvek grčevito bori za očuvanje i ima čime da se prikaže, ne izostajući za većim i srećnijim narodima.

U knjizi je razmotren širi jugoslovenski krug saradnje, jer je rađena u vreme postojanja SFRJ.

Opravdano smatrajući da je u periodu od 80 godina koji posmatra, jedino periodika bila pravi odraz uzajamnog interesovanja naših naroda za kulturna stvaranja jednih i drugih, autor je sem periodike uzeo u obzir i opštu literaturu toga vremena kao i arhivsku građu. Posle kratkog pregleda tih veza, izložene su istorijske, društveno-političke prilike, panslavističke ideje među Slivenima, naklonost nemačkih istaknutih naučnika prema našem narodnom stvaranju, kao i Kolarove ideje o slovenskoj uzajamnosti, što je sve u neku ruku uticalo i na sadržaj i teme koje su u periodici objavljivane. Propraćena su sva važnija književna glasila kao i učesnici u tim vezama. Zbog opširnosti građe razvrstane u poglavlja (Jugoslovenska književna periodika o pojavama i ličnostima u lužičkosrpskoj periodici; Lužičkosrpska književna periodika i jugoslovenske literature; Josip Milaković i lužičkosrpska literatura; Narodno stvaralaštvo; Putopisi na nekim mestima je došlo do ponavljanja zbog same materije. U početnom periodu, od prvog napisa u našem Letopisu iz 1840. godine i prve vesti kod njih kad u Lajpcigu boravi Sima Sarajlija i zbližava se sa velikim pesnikom Lužičkih Srba Handrijom Zejlerom, treba naročito istaći časopis Petra Jordana, Jahrbucher fur slawische Literatur, Kunst und Wissenschaft u Lajpcigu, kasnije pod rukovođenjem istaknutog nacionalnog radnika Jana Arnošta Smolera koji ih prenosi u Budišin i menja naslov časopisa u Slawische Zentralblatt. Ovaj časopis je budno pratio sve kulturne pojave u slovenskom svetu, pa tako i o nama, donoseći često prevode odabranih članaka, kritike i mišljenja o knjigama. Posle časopisa na nemačkom jeziku pregledana je sva građa u svim tadašnjim lužičkosrpskim časopisima i novinama (Letopis Maćice serbskeje, Jutrničžka, Łužica, Łužičan, Katolski posol, Lipa serbska, Tydženska Nowina, Serbske nowini i dr.). U njima su sarađivali mnogi školovani Lužički Srbi, a cilj im je bio, za razliku od časopisa na nemačkom jeziku, da "prate i propagiraju tokove kod slovenskih naroda, uzdižući duh svoga naroda i njegovog jezika". Njihove vesti o nama su dosta šture i mahom usmerene na društveno-političke prilike, ali je zato interesovanje za našu narodnu književnost objavljivanjem dobrog broja prevoda naših pesama, budila u njima svest vrednosti, lepoti i potrebi sakupljanja svojih narodnih pesama. U tome su se naročito istakli brojnim prevodima Mihal Hornik, J. Vjelan, M. Ciž, Fidler i drugi, pišući uz to i o lepoti narodnog stvaranja. Jedno vreme došlo je do kraćeg zatišja, ali 70. i 80-ih godina prošlog veka, više iskrene pažnje privukle su naše borbe za oslobođenje. Tada Jordan Hendrih piše pesmu "Braći Srbima koji se bore protiv Turaka", javlja se u dobrovoljce, uzimaju pseudonime kao Petrović, Dušan i sl. Ima više obaveštenja o našim listovima (Letopisu Matice srpske, Sedmici, Danici. Vili, Javoru, Bratstvu, Bosanskoj vili, Zori, Crnogorki i dr.), i ličnostima s kojima su dolazili u bliže veze, kao o St. Novakoviću, Đ. Daničiću, knezu Nikoli i njegovoj pesmi "Onamo, namo..." i drugo. Izostaje više vesti o Vuku i Br. Radičeviću, malo se prevode umetničke pesme, ali je do toga dolazilo, smatra autor, zbog slabih kontakata, a i nastojanja da ne ulaze u svađu oko Vukove reforme jezika.

Na drugoj strani, naša periodika je pratila kulturni život u Lužici. najrevnosnije Letopis, a pisali su A. Hadžić, J. Subotić, K. Ruvarac, E. Čakra, Tih. Đorđević, Vl. Đorđević, da pomenemo sam važnije među njima. Krajem veka kontakti su bogatiji, javljaju se putopisi i lične veze se uspostavljaju, pišu M. Savić, A. Hadžić i drugi Slični društveno-politički uslovi upućivali su jedne na druge, oni pod Nemcima, mi pod Turcima, stvaranje Matice, izdavanje narodnih pesama, interesovanje za istoriju, etnografiju, borba za jezik, sve je to ono što nas je u to vreme približavalo i spajalo.

U ovako kratkom i sažetom prikazu teško je iscrpno pokazati ogromno bogatstvo materijala koji se u ovoj knjizi nalazi.

Na kraju nalazi se rezime na srpskom i nemačkom jeziku, zatim literatura i izvori, registar imena neophodan za naučni rad. Sve ovo svedoči o bogatim duhovnim vezama koje su u onim teškim vremenima bile negovane, s nadom da će ova knjiga pokrenuti ponovni, bolji i bogatiji interes za šire upoznavanje ne samo književnosti već i kulture uopšte naša dva istoimena naroda.