Dr Nada Đorđević

Festival kulture

V Festival lužičkosrpske kulture u Budišinu - manifestacija kulturnih snaga i dostignuća Lužičkih Srba

Poslednjih dana maja (od 26. V - 1. 6. 80) u starodrevnom gradu Budišinu (Bautzen, NDR), kulturnom i administrativnom centru Gornje Lužice nadomak Drezdena, Lužički Srbi održali su svoj V festival kulture. Program je bio prebogat i zahvatao sve amaterske ansamble pesama igara, svih školskih i predškolskih grupa do onih najstarijih, okupljenih u društva po selima širom Lužice. Od folklora pa do pozorišnih predstava, opere, simfonijskog orkestra, od izložbi umetnika po zanimanju do naivaca i domaće radinosti. Sav život Lužičkih Srba slio se tih dana u Budišin.

Za svaki festival ovaj maleni slovenski narod priprema se tokom četiri godine svim svojim malobrojnim snagama i celom svojom voljom za život. Svesrdna društvena pomoć je tu kao i pomoć kolega sunarodnika Nemačke demokratske republike, prve državne vlasti koja im je za njihovog hiljadugodišnjeg zajedničkog života pružila sve uslove za normalan i ravnopravan razvoj.

Festival se održavao u starodrevnom gradu iznad Spreve, srpske reke kako je oni zovu, jer izvire iz Lužičkih gora i teče kroz nekada čisto srpske krajeve da se kod Berlina ulije. Grad je prvobitno bio sedište srpskog starešine iz roda Milčana ali je posle nemačke kolonizacije u H veku postao germansko vojno uporište opasano zidinama i gradom Ortenburgom na vrhu koji se i danas uzdižu sa svojim kulama i daju osobiti karakter gradu opasanom, bolje rečeno, obgrljenom sa tri strane Sprevom.

U susret gostima mahali su transparenti raznobojno ukrašeni narodnim motivima, lepršale se zastave crveno-belo-tamno-plave i državne uporedo. Sav grad je bio ukrašen, svi izlozi išarani narodnim motivima, primercima bogate nošnje, vezova, grnčarije, tamnoplavo-belog nacionalnog tekstila, traka, amblema, suvenira i svega sličnog. Sve su to pripremili, ukusno oblikovali domaći slikari, dizajneri, dekorateri. Po muzejima se u dokumentima mogla videti prošlost i sadašnjost Lužičkih Srba. Najbogatija i najlepša stara ulica, Bogata ulica, sedište nekadašnje gradske elite u blizini opštinske kuće, blistala se u novom ruhu: tek obnovljene raskošne fasade građanskih kuća, obojene pastelnim bojama, pružale su prijatnu sliku. Ovom ulicom ne idu vozila i od Bogate kule na početku ulice bili su postavljeni štandovi sa raznovrsnom robom iz domaće radinosti. Na manjim trgovima nalazile su se poljske kuhinje za one mnogobrojne posetioce koji ogladne ili ožedne. A bilo ih je sa svih strana republike, iz Poljske, Čehoslovačke, Ukrajine, Belorusije. Tamo dalje u uskim živopisnim starim uličicama pod gradom vrvelo je od onih koji su strpljivo čekali u beskrajnim redovima da kupe komad vrlo ukusne keramike.

A sa svih trgova odjekivala je svirka, pesme, ansambli iz Lužice kao i gostujući ansambli izvodili su svoje programe. Da bi se sve to videlo trebalo je u isto vreme biti na desetak mesta: pred pozorištem, malenom, moderno građenom zgradom, igrali su mladi. Najpre oni iz dečjih vrtića često pretrčavajući u zabuni podijumom ali svesni važnosti trenutka na koji su tako dugo, čekali, pevali su naizmence na nemačkom i lužičkosrpskom obučeni u narodne nošnje. Bilo je i solo tačaka, umetničke muzike i modernih pesama uz raskošne boje narodne nošnje.

Impresionirao nas je koncert ogromnog spojenog duvačkog orkestra od oko 80 članova. U jedinstvenim uniformama iz raznih škola grupe dobošara i fanfara izvodili su kompozicije prateći orkestar poljskih i nemačkih rudara a dirigovala je odlučnim pokretima ukrašenom palicom učenica srednje škole. Ništa manje aplauza nisu požnjeli ni folklorni ansambli domaćih i gostujućih grupa. Iz naše zemlje nije nastupila ni jedna grupa ali su zato iznenada odjeknuli zvuci naših kola i pesama u izvođenju ansambla iz Mađarske demokratske republike.

U četvrtak uveče doživeli smo izuzetno zadovoljstvo na koncertu drezdenske filharmonije, danas najboljeg orkestra u republici, održanom u sali novog hotela Budišin. Sa puno- umetničkog proživljavanja, poleta i razumevanja ovaj renomirani ansambl izveo je najpre simfonijsku poemu Metamorfoze od lužičkosrpskog savremenog kompozitora Jana Ravpa, muziku nežne slovenske duše, završenu sudbinski ozbiljnim tonovima. Zatim je došao koncert Igora Stravinskog za violu i orkestar uz neobično virtuozno izvođenje mladog austrijskog soliste Tomasa Kristijana. Na kraju večeri salom je odjeknula sva lepota majstorski odsvirane Sedme simfonije a mol od Antonjina Dvoržaka. U subotu uveče u maloj ali prijatnoj sali Nemačko-lužičkosrpskog narodnog pozorišta slušali smo domaću operu Jan Čuška, komponovanu na temu narodne pobune protiv vlastelina u XVIII veku od Ditera Navke na reči Bodo Kravca. Sa pozornice je zazvučao pevani lužičkosrpski tekst za čije je pravilno izvođenje ansambl, sačinjen od većine pevača Nemaca, uložio mnogo truda i dobre volje. Videli smo i dečji komad Jana Vornara napisan prema narodnoj bajki Lipa koja peva u izvođenju dečjeg pozorišta. Piščeva misao je da ljudska sloga i pozitivne snage u čoveku mogu savladati i najveće prepreke: zla veštica hoće da iseče lipu koja deci peva njihovim maternjim jezikom ali je složna deca uz pomoć ličnosti iz bajki onemogućuju i sačuvaju lipu. Kako su oni sve to doživljavajući uverljivo odigrali!

Poslednjeg dana ređale su se svadbe iz raznih krajeva uz sve običaje koje još uvek čuvaju. Smenjivali su se razni orkestri, stolovi su bili prepuni svadbenih jela, pića, stari svat je uz obavezne šale dirigovao celim veseljem.

Dva puna dana, pre i posle podne, uz štandove izdavačkog preduzeća "Domovina" tiskali su se mnogi Lužički Srbi, Nemci, Česi, Poljaci, Rusi da kupe knjige odlično opremljene, lepo ilustrovane, na dva jezika ili samo na lužičkosrpskom koje je "Domovina" bila pripremila za festival. Preko zvučnika kupcima su pružana obaveštenja o knjigama i njihovom sadržaju a tu blizu smenjivali su se pisci deleći autograme.

I još mnogo toga zanimljivog, vrednog, novog nismo mi, gosti Udruženja lužičko-srpskih pisaca. stigli da vidimo uz svu pažnju i ljubaznost naših domaćina. Na ulici smo se sretali s veselim mladim i starijim u narodnim nošnjama i razgovarali. Sa grupom književnika sastali smo se, pisci, prevodioci, izdavači u ukusno adaptiranom klubu književnika "Vjel bik" u intimnoj i prijateljskoj atmosferi. Susreli smo se sa starim znancima, sklopili nova poznanstva, izmenjali iskustva, saznali o novim uspesima, novim mogućnostima, obnovljenim željama za saradnju, čuli kako to drugi rade i šta pripremaju. Lužičkosrpska književnost sve uspešnije izlazi iz svog usko nacionalnog okvira i nailazi na iskreno odobravanje. Tako smo se upoznali sa češkim pesnikom Jozefom Suhim iz Brna, koji je priredio i preveo antologiju lužičkosrpske poezije pod naslovom "Pesma vresa" (1976) kao i Antologiju proze koja uskoro treba da se pojavi u Čehoslovačkoj. U društvu s njim i njegovom suprugom proveli smo zajedno prijatne sate u razgovoru s piscima, predsednikom Udruženja Jurjem Kravžom, veselim Kšešćanom Kravcem, duhovitim Janom Vornarom, dramskim piscem Pjetrom Malinkom i njegovom suprugom koja vodi dečje pozorište, doajenom lužičkosrpskih pisaca Jurjem Brjezanom, mladim Benom Budarom uz stalno stvaranje Benedikta Dirliha, mladog pesnika koji je izdao zanimljive zbirke "Zeleni poljupci" (1975) i "Treće oko" (1978). Videli smo mnogo, iako na žalost ne sve, čuli puno zanimljivih stvari. Zadovoljni napustili smo svečano okićeni grad, zahvalni priređivačima i domaćinima za nezaboravne doživljaje, ponevši puno novih knjiga, sa željom da kulturni život Lužičkih Srba ide i dalje ka uspesima, sa željom da jedni druge više upoznamo, da bliže i bolje sarađujemo a iznad svega otišli smo radosni zbog uspeha i bogatstva kulturnih dostignuća ovoga malenog, srčanog i upornog naroda.