Dr Nada Đorđević

Smrt Jurja Mlinka

Lužičkosrpski narod još nije stigao da prežali i popuni prazninu koju je u kulturnom životu i književnosti ostavila za sobom rano preminu književnica i kritičarka Marja Mlinkova a zadesio ga je još teži gubitak. Na tragičan način završio je svoj život u naponu naučne i stvaralačke snage, nepuna tri meseca posle smrti svoje supruge, dr. Juraj Mlink koji je pripadao onoj novoj generaciji što se posle oslobođenja od fašizma, poneta novim idejama latila svakog posla koji je bio za dobro naroda. Kao mlad pesnik J. Mlink je pevao: "Što sam požnjeo, želeo bih da posejem u srca." Ove njegove reči postale su geslo prve generacije školovanih Lužičkih Srba, koja će prvi put u svojoj istoriji zauzeti odgovarajuća i vodeća mesta političkog, ekonomskog i kulturnog života Lužičkih Srba.

Jurij Mlink je rođen 1927. u selu Šunovu kraj Kamjenca. Prekinuvši školovanje za vreme rata, radio je i u trgovini da pri kraju rata oseti strahote istočnog fronta na koji je bio poslan kao vojnik i sa koga se ranjen vratio kući. Zato posle oslobođenja nastavlja školovanje, završava kurs za učitelja, radi oduševljeno među omladinom. Dalje školovanje nastavlja u Poljskoj da bi završio sorabistiku i polonistiku na novootvorenoj katedri za sorabistiku u Lajpcigu. Odmah 1953. godine postaje saradnik odeljka Berlinske akademije nauka, odeljenja za lužičkosrpsku književnost u Budišinu. Doktorirao je 1960. Zatim je postao rukovodilac književnog odeljenja i tu je ostao do smrti. Teško bi bilo nabrojati sve njegove delatnosti, bogati kulturni rad za tih nepunih dvadeset godina: od rada sa omladinom, do rada na udžbenicima, popularnim člancima, predavanjima, priređivanju izdanja klasičnih i novijih lužičkih pisaca, od članaka iz istorije lužičke književnosti, rada na stvaranju i uređenju Muzeja lužičke književnosti u Budišinu, rada u Kolu lužičkih pisaca, gde je dugo godina bio predsednik a istovremeno i član predsedništva Saveza nemačkih pisaca, pa do umetničke i književne nagrade Domovine, kulturne organizacije Lužičkih Srba.

Izdao je dve zbirke pesama: "Ka svetlosti" i "Šta volim", otkrivao i popularisao revolucionarne i demokratske književne tradicije lužičkog naroda. Sarađivao u mnogim časopisima, prevodio s poljskog, ruskog i srpskohrvatskog jezika (Dobrica Ćosić). Najznačajnija su mu dela: "Književnost s kraja 50-tih i početka 60-tih godina" (Budišin, 1963.). "Sto godina lužičkog pozorišta", "Lužičkosrpska bibliografija I, II (god. 1945-1965)", dok je treći tom u potpunosti pripremio za štampu. Sarađivao je na izradi istorije književnosti svoga naroda i na trećoj knjizi radio do poslednjeg dana. I pretežni deo Lužičkosrpskog bibliografskog rečnika (Budišin 1971), izašao je iz pera J. Mlinka. Za jedan relativno kratak period, za svega dvadeset godina rada i ovo bi bilo dovoljno kao dokaz i primer nesebičnog rada za jedan narod i njegovu kulturu.