Dr Nada Đorđević

Lětopis Instituta za serbski ludospyt w Budyšinje Akademije wědomosćow NDR.

Rjad A - rěč a literatura č. 19/1-2, 1972

Na čelu ovoga broja nalazi se vest o tragičnoj smrti divnog čoveka i neumornog radnika dr Jurja Mlinka čiji prerani odlazak ostavlja teško naknadivu prazninu u lužičkosrpskoj kulturi uopšte. O njegovom životu i radu liše dr Pavol Novotni, direktor Instituta za lužičkosrpsku kulturu u kome je dr Mlink bio rukovodilac odeljka za književnost: "Bogatom kompleksnošću svoga kulturnog delovanja Jurij Mlink, kao jedan od .najzaslužnijih Lužičkih Srba zapisao se trajno u spomenicu najnovije istorije Lužičkih Srba. Bio je učitelj, pesnik, prevodilac i organizator na polju kulture, ali je njegovo ime najtešnje vezano za razvoj sorabistike kod Lužičkih Srba poslednjih dvadeset godina, kojoj je na polju literarne istorije i bibliografije služio sa više od tri stotine naučnih i popularno-naučnih dela-knjiga, referata, članaka predgovora i recenzija - objavljenih u zemlji i inostranstvu". Uz ovo sećanje ,na njega štampana je bibliografija njegovih radova (K. Lorenc i T. Buk). Na dvanaest stranica pedantno grupisanih bibliografskih jedinica nalaze se njegova dela koja su za lužičkosrpsku kulturu od kapitalnog značaja: Skicy k stawiznam serbskeje literatury, Berlin 1956, Serbska bibliografija 1945-1957 z dodawkami do 1945, Budyšin 1959, 100 lět serbskeho dźiwadła, 1862-1962, Budyšin 1962; Serbska literatura kónc 50. a spočatk 60. lět, Budyšin 1963; Serbska bibliografija 1958-1965, Budyšin 1968; Serbski biografiski słownik, Budyšin 1970. Meću prevodilačkim radovima, između ostalih autora koje je prevodio, od jugoslovenskih nalazimo imena I. Andrića, I. Cankara, D. Ćosića, C. Kosmača, V. Popovića.

X. Faske u članku Wuwiće ak./gen. jako wuraz kategorije žiwosće resp. kategorije racionalnosće w serbšćinje razmatra ovu pojavu u istorijskom razvoju, tj. na delima starijih pisaca i odgovarajućim pojavama u dijalektima te dolazi do zaklučka da razvoj kategorije než-ivog odnosno živog jeste rezultat dve tendenpije: jedne, da su ak./gen. izraz .kategorije neživog, koji potiče iz južnih oblasti lužičkosprskog jezičkog područja, i tendencije da se takva gramatička sredstva konstituišu kao izraz -kategorije živog koja potiče iz severoistočne oblasti. Obe ove tendencije su ostavile nejednake tragove u svima lužičkosrpskim dijalektima.

Kako i u podnaslovu stoji "prilog istoriji gornjolužičkosrpskog književnog jezika" u članku F. Mihalka, Latinizmy a germanizmy w rěči J. H. Swětlika, analizira se jezik Jurja Havština Svjetlika (1650-1729), jednoga od osnivača katoličke varijante gornjolužičkosrpskog književnog jezika. Svjetlik je prvi prevodilac cele Biblije na lužičkosrpski književni jezik, pa je stoga vrlo važno proučiti njegov jezik.

J. Slizinjski, Recepcja twurezośći Handrija Zejbera w Polsce, posvećuje pažnju prijemu dela "stvarnog tvorca lužičkosrpskog književnog jezika novije lirske poezije" u Poljskoj.

F. Mječk, Wo zhubjenej zběrce delnjoserbskich pěsničkow Luboraskeho diakonusa Jana Boguchwała Lewy z časa wokolo 1800., objavljuje jedno sačuvano pismo lužičkosrpskog đakona K. Buša iz 1840. upućeno direktoru Zgorjelske naučne biblioteke gde piše o nesrećnoj sudbini jedne rukopisne zbirke prelskih narodnih pesama iz Donje Lužice. Još pre preporoda više istaknutih ljudi iz Lužice zapisivalo je narodne pesme. Jedan od njih bio je i sveštenik Jan Boguhval Lev (1813) iz sela Njivice. Sudbina ove zbirke karakteristična je za. sudbinu Lužičkih Srba iz Donje Lužice koja je potpala pod Prusku: posle njegove smrti rukopis je ostao punih 16 godina u župnom domu za vreme njegovog naslednika. U međuvremenu nastala je pojačana germanizacija donjolužičke oblasti kojoj je bio cilj da istera lužičkosrpski jezik iz crkve u toku samo jedne generacije, a zatim i uopšte. Takvom naređenju podlegla je Levova zbirka napisana na jeziku "simbolu prostog, paganskog, buntovničkog duha" koji je štetan za podanike. Izdato je naređenje da se zbirka pošalje i uništi, što je i učinjeno te je nepovratno iščezla. Podaci o ovoj, kao i drugim zbirkama iz vremena pre stvaranja Maćice serbske ispravljaju mišljenja o vremenu početka zapisivanja narodnih lužičkosrpskih pesama kao i o broju tih pesama.

Na. kraju je, kako je već uobičajeno dat pregled rada odeljka za jezik Instituta za lužičkosrpsku kulturu za 1971. godinu (X. Faske).

U drugom broju I. Šěrakowa u svom članku Relatiwna sada w serbljćinje, diskutuje sa J. Bauerom u pogledu klasifikacije relativne rečenice u lužičkosrpskom jeziku.

R. Lötsch, Die modalen Passivformen der modernen obersorbischen Literatursprache, na osnovu moderne literature bilo originalne, bilo prevodne (uzet je u obzir prevod dela A. Hromadžića, Skamenjeni vukovi) i dnevne štampe iz 1971. godine razmatra modalne pasivne oblike.

H. Schuster-Šewc, Zur Etymologie slawischer Baumnamen, daje etimologiju nekoliko slovenskih imena drveća kao dub, topola, bukva, tisa, brekinja, smreka i jela.

F. Hinze, Zu etymologie von ursl. kropiva kopriva Brennessel (Urtica urens).

F. Michalk, Serbske slowniki a Serbski rěčny atlas (II nastavak) posle pojave II i III toma Lužičkosrpskog jezičkog atlasa (1968 i. 1970) upoređuje atlase sa ranijim rečnicima lužičkosrpskog jezika - Mukinim, Pfulovim, Kralovim, Rjezakovim i Jakubaševim - i utvrđuje reči koje se u tim rečnicima ne nalaze, ispravlja nepravilno locirane reči u njima uz dodatak dve mape. Na prvoj su pokazane oblasti u kojima se i u kojoj meri javljaju nove reči, a na drugoj mesta iz kojih potiču kulturni radnici od reformacije do 1939. godine i koliki je njihov broj.

F. Mětšk, Zawostajenstwo Bogumiła Šwjele (1873-1948) w Serbskim kulturnym archiwje. K. 100. posmjertnym narodninam, zasłužbneho serbskeho prócowarja, toga "klasičara donjolužičkosrpskog jezika i književnosti, osnivača nacionalne organizacije Domovina i njenog prvog predsednika". Iz te zaostavštine preštampana je 1952. gramatika donjolužičkosrpskog jezika pisana na nemačkom jeziku, zatim je rečenički materijal predat Institutu koji je u vidu džepnog rečnika 1953. izdao posthumno A. Mitaš. Njegova ostavština smeštena je u 41 kutiju i ima 361 arhivsku jedinicu. Iz toga se vidi da se Švjela bavio, "pored nacionalnog rada, jezikom, folklorom, istorijom i istorijom književnosti što je zaista široko polje interesovanja. Između ostalog kutija I-III sadrži beleške ,"putovanje po Jugoslaviji, jesen 1926 (C)". Zanimljivo je da među pismima ljudi s kojima se dopisivao nije sačuvano nijedno pismo iz naših krajeva.

J. Petr, Spočatki serbskeho dźiwadła dodaje nove pojedinosti o pozorišnim komadima prevedenim sa češkog. Na. tom polju radili su članovi Serbovke, đačke družine članova Lužičkosrpskog seminara u Pragu, Pjetr Dučman i Jan Česla. Od četiri drame koje je Česla preveo, našao je autor tri za koje se mislilo da su izgubljene. Kako Lužički Srbi nisu imali svoje drame a ni tradiciju na koju bi nastavili u doba nacionalnog preporoda, uticaj češkog pozorišta koje je u to doba imalo za cilj buđenje nacionalne svesti a kulturno uzdizanje prostoga naroda bilo je dobrodošlo jer se moglo vrlo dobro primeniti na prilike Lužičkih Srba.

Z. Brocki, Jerzy Samuel Bandkie a Łužice.

J. Cyž, Listowanje J. E. Smolerja z Korlu Augustom Jenčom w l. 1848/1883. - publikuje niz pisama neumornog nacionalnog radnika, A. Smolera, novinara, naučnika, predsednika Maćice serbske, svome mladom saradniku, inače začetniku istorije lužičkosrpske istorije književnosti K. Jenču. Značaj obe ličnosti sam kazuje na potrebu publikovanja ove korespondencije.

X. Jenč piše opširnu recenziju na rečnik X. Zemana, Słownik górnołužycko-polski, Warszawa 1967. ističući ga kao pionirski rad svoje vrste i obima.

Na kraju sveske nalazi se bibliografija radova iz istorije književnosti i jezika za 1971. godinu.