Dr Nada Đorđević

U spomen Mine Vitkojc

Krajem prošle godine u Lužici, u Nemačkoj Demokratskoj Republici umrla .je najstarija lužičkosrpska književnica i prva novinarka Mina Vitkojc u 82. godini (rođena je 1893. godine u selu Borkovu gde je i umrla). Uspon do novinarke i književnice prošla je veoma neobično. Siromašna seoska devojka bez škole radila je kao služavka u Berlinu Kasnije je došla u Budišin i služila u domu poznatog lužičkosrpskog naučnika i rodoljuba Arnošta Muke, svoga zemljaka iz Donje Lužice. Primetivši njenu bistrinu i obdarenost, profesor Muka se očinski starao o njoj, poučavao je i budio u njoj rodoljubiva osećanja. Za dve godine intezivnog učenja ona je postigla sve što joj škola nije dala tako da je mogla postati novinarka i urednica lista "Serbski casnik" koji je izlazio na donjolužičkom od 1923-1931. Ne samo što je uređivala list već ga je često morala sama ispunjavati, brinula se o čitaocima i o pretplatnicima. U pruskom delu Lužice u kome je nacionalni život gotovo bio zamro, ona je uspela da sakupi najviše pretplatnika. Bila je govornik potlačenog naroda Donje Lužice i neumorni borac protiv nepravde i socijalnih nejednakosti, za srećniju sutrašnjicu Lužice.

Kao pesnikinja izražavala je svoju ljubav prema zemlji te su je nazivali pesnikinjom Blota, najčarobnijeg dela Lužice, neobične lepote, ispresecanog kanalima reke Šprjeve. Njena prva zbirka pesama pojavila se 1925. "Donjolužičke pesme" (drugo izdanje 1931.), već 1934. druga zbirka "Venac bloćanskog cveća". U našoj zemlji boravila je 1930. godine sa još 30 Lužičkih Srba na sveslovenskom sletu i posetila Sarajevo, Mostar, Dubrovnik, Split, Šibenik, Zagreb i Maribor. Po dolasku Hitlera na vlast njen list, kao i drugi listovi, bio je zabranjen a ona zajedno s mnogim drugim kulturnim i nacionalnim radnicima proterana daleko od Lužice. Najpre je radila kao baštovanska radnica u Erfurtu, a zatim u logoru, Sećanje na to doba iznela je u pesmi "Erfurtske uspomene" u kojoj je je nepomirena i nepokorena s tugom mislila o svojoj nesrećnoj domovini i o mukama svoga naroda. Posle oslobođenja u novim, srećnijim prilikama radila je u izdavačkom preduzeću Lužičkih Srba "Domovina" do odlaska u penziju 1954, kada se vratila u svoj rodni Borkov i ostala priznata, voljena, poštovana i nagrađivana do smrti. Poslednju knjigu pesama "Ka svetlosti i suncu" izdala je u Berlinu 1953. Neke njene pesme prevedene su na slovenački jezik. Prilikom sedamdesetogodišnjice života "Domovina" joj je izdala izbor iz novinarske proze pod naslovom "Putevima novinarke". Ona sama prevodila je iz bogatije gornjolužičke književnosti. Danas, dobrim delom njenom zaslugom, u Donjoj Lužici su prilike drukčije. Zato je njen odlazak ožaljen iskreno i toplo uz sve poštovanje koje joj je i za života ukazivano.

Iz života Lužičkih Srba

Prošlog leta u Lužici je na svečan način obeležena osamdesetogodišnjica života istaknute donjolužičke književnice i prve žene-novinara Mine Vitkojc. Svoj dugi životni put otpočela je Mina u selu Borkovu, gde je radila kao nadničarka i fabrička radnica, što je, uostalom, jedino i preostajalo siromašnim Lužičkim Srbima. Slučaj ju je doveo u Budišin, u sredinu nacionalnog i naučnog radnika, profesora dr Arnošta Muke. Tu se ona nacionalno probudila, počela da uči, i od radnice postala redaktorka donjolužičkog nedeljnog lista Serbski casnik. Prva žena redaktor, pored toga što je list uzdigla na zavidnu visinu, sakupila je istrajnim trudom do tada najveći broj pretplatnika, što je za donjolužičku sredinu, koja je bila skoro sasvim nacionalno umrtvljena pruskom čizmom, značilo mnogo.

Ona nije budila samo nacionalnu već i socijaln svest, pisala borbeno, osuđivala nepravde, ravnodušnost. Kad su na vlast došli hitlerovci, bila je meću prvima kojima je zabranjen boravak u srpsim krajevima. Proterana je u Erfurt, gde je radila u vrtlarstvu kao obična radnica, a kasnije oterana u logor. Odmah posle oslobođenja sa istom voljom radila je u izdavačkom preduzeću Domovina u Budišinu. U svoje rodno selo, Borkov, vratila se 1954, i tu mirno živi kao priznata književnica, nagrađena, između ostalog, književnom nagradom Ćišinskog I reda. U početku je pisala pesme. Njene zbirke su na donjolužičkom jeziku: Donjolužičke pesme (1925), Venac bloćanskog cveća (1934), Ka svetlosti i suncu (1955). Sem toga prevodila js na donjolužički klasične gornjolužičke pisce.