Dr Nada Đorđević

Prvi prevodi srpskih narodnih pesama na lužičkosrpski jezik

I

Prvi prevodi srpskih narodnih pesama iz Vukovih zbirki na lužičkosrpski jezik pojavili su se nešto kasnije nego kod ostalih Slovena. Razlog je bio u tome što je razvoj nacionalnog preporoda ovde, zbog posebnih uslova, kasnije počeo i nešto duže trajao. O preporodu, u pravom smislu reči, među Lužičkim Srbima može se govoriti tek četrdesetih godina XIX veka. S obzirom pa njihov politički, pravni i narodnosni položaj, preporod je ovde morao imati drukčiji pravac razvoja, jačinu i širinu. Ali zajednička crta skoro svih preporoda kod slovenskih naroda, slovenska uzajamnost, i ovde je imala svoj značaj i ulogu u zbližavanju s ostalim Slovenima i s njihovim kulturnim tekovinama. Otud se i kod Lužičkih Srba javilo interesovanje za narod koji im je po geografskom položaju i jeziku bio dalek, ali koji je nosio isto ime (oni nas nazivaju Južni Srbi dok sebe zovu samo Srbi), a o čijoj se borbi za oslobođenje i tek otkrivenoj narodnoj poeziji govorilo s velikim divljenjem, kako među nemačkim, tako i među slovenskim naučnicima i književnicima. Do toga vremena svoje divljenje prema srpskim narodnim pesmama bili su izrekli Gete, Grim, Kopitar, Hanka, Čelakovski, Jungman, Mickjevič. Gotovo istim redom izlazili su i prevodi narodnih pesama.

Lužičkosrpski nacionalni preporod u XIX veku imao je svoje specifične uslove razvoja. Da bi to bilo jasnije, potrebno je imati u vidu nekoliko važnijih činjenica.^[1]

Lužičkosrpska plemena su na samom početku svoje državnosti (u XI veku) izgubila slobodu i vekovima bila izložena uništavanju, tako da se njihov broj naglo smanjivao. Tek je prosvetiteljstvo počelo, u naučne svrhe, obraćati pažnju na ovaj narod i proučavati njegovu istoriju i jezik. Jedan od glavnih zahteva prosvetiteljstva bilo je skupljanje materijala za rečnike, gramatike, beleženje narodnih umotvorina. Na taj način su donekle bili pripremljeni uslovi za nacionalni preporod. Razumljivo je da su ove ideje mogle zahvatiti samo tanak sloj školovanih ljudi, sveštenstvo koje je za svoje potrebe i dotle pisalo i govorilo lužičkosrpski. Podeljeni politički na Saksoniju i Prusku, oni su bili podeljeni verski na evangelike i katolike, a obe vere su upotrebljavale različite dijalekte iz kojih su se stvorila dva književna jezika pisana i dvema azbukama, latinicom i goticom. Na ovako složene i teške prilike naišli su prvi preporoditelji, mladi školovani ljudi, koji su se kasnije uporno i istrajno borili za budućnost.

Lužičkosrpski preporod razvio se u đačkim družinama osnivanim u školskim centrima, među đacima i studentima, koji su kasnije u narodu širili nacionalnu svest. Za Lužičke Srbe postojala su četiri školska centra: u Budišinu, Lajpcigu, Vroclavu i Pragu. U Lajpcigu je još ranije postojala družina propovednika u kojoj su se budući sveštenici vežbali u propovedanju. Tu družinu obnovio je 1814. godine pod imenom Sorabija Handrij Lubjenski (1779-1840), jedan od najzaslužnijih ljudi za buđenje nacionalne svesti među Lužičkim Srbima^[2]. On je kasnije kao sveštenik hrama sv. Petra u Budišinu zalazio u gimnaziju i bogosloviju, okupljao mlade Lužičke Srbe, budio u njima ljubav prema svome narodu i jeziku. On sam nije stigao mnogo da napiše, nije dovršio rečnik i gramatiku, ali je za buđenje i vaspitavanje mlade generacije nacionalnih boraca imao velikih zasluga. Kao rezultat njegovog rada osnovana je 1832. u gimnaziji u Budišinu družina Societas slavica Budissinensis, a u bogosloviji 1839, sa ciljem da podstiče razvoj umetničke književnosti na narodnom jeziku i pomaže skupljanje narodnih umotvorina. Iz ovoga kruga izišli su veliki narodni preporoditelji, mahom sveštenici obe vere, učitelji i pesnici: Jan Smoler (1816-1884), sastavljač prve zbirke lužičkosrpskih narodnih pesama i pokretač prvih novina na narodnom jeziku, Handrij Zejler (1804-1872), najveći pesnik lužičkosrpskog romantizma, plodan pisac, urednik mnogih listova, jedan od osnivača Matice lužičkosrpske, i drugi^[3]. Ova družina je duže vremena bila veoma aktivna i skrenula je na sebe pažnju slavista drugih slovenskih naroda, pored ostalih i Jana Kolara, koji je još u svome delu Slávy dcera (1824) s tugom pevao o propadanju Lužičkih Srba. Članovima družine Kolar je uputio nekoliko pisama u kojima ih je bodrio da istraju u započetom radu n savetovao da uče slovenske jezike. Družina je potom osnovala biblioteku, u kojoj se nalazila i Vukova Pismenica. Neki od članova učili su naš jezik. Zejler se u Lajpcigu upoznao sa Simom Milutinovićem, koji je tamo bio došao radi izdavanja Serbijanke 1826, a kada je on otišao, Zejler je pisao Čelakovskom 12. juna 1827. u Prag: "Na Ljimani Milutinoviću sym krasneho Pšećela zubił (prijatelja izgubio)^[4]. U spisku poklonjenih knjiga nalazimo i Siminu Pevaniju koju je darovao notar Vjela iz Budišina.

Treći centar u kome su se razvijali i učili budući poslenici na polju narodnog preporoda bio je na univerzitetu u Vroclavu. Tamo je mladi Smoler 1838. osnovao družinu pod imenom Towarstwo za łušicke stawizny a rěče. Najkasnije je osnovana družina u Pragu, gde je još od početka XVIII veka postojala bogoslovija za Lužičke Srbe, ali su đaci nacionalno bili indiferentni. Najviše udela u buđenju praških bogoslova imao je Vaclav Hanka, koji je, kao iI Dobrovski, zalazio ovamo, govorio im o negovanju maternjeg jezika i budio kod njih slovensko osećanje^[5]. Družina je osnovana 1846. pod imenom "Serbovka" (Serbowka) i bila je veoma aktivna. Posle smrti Hankine njegovu dužnost preuzeo je pesnik Karel Jaromir Erben, koji je u svoju Antologiju^[6] uneo i lužičke narodne pripovetke. Dolazio je ovamo i istoričar Palacki i Šafarik. Češki preporoditelji su uopšte mnogo ljubavi poklanjali ovim mladim rodoljubima a preko svojih članaka zainteresovali ostali slovenski svet za ovaj mali narod, koji je u jednom periodu svoje inače tetke istorije bio u sastavu češke države. Šafarik je u svojoj Geschichte der slavischen Sprache und Literatur (1826) i Starožitnostima (1836) prvi put ravnopravno govorio o Lužičkim Srbima i njihovim umotvorinama. Sav taj rad počeo je donositi plodove. Jedan od izraza probuđene narodne svesti bila je i pojava novina i listova koji su jedan za drugim počeli izlaziti na lužičkosrpskom "Jutrničžka" i "Tudźenska Nowina" (1842), zatim osnivanje Matice lužičkosrpske (1847), Srpskog muzeja, Srpskog doma, a što je najvažnije: pokretanje časopisa "Lětopis" (1848), najznatnijeg od svih šest koji su se dotada pojavili, i koji i danas izlazi.

Među đacima i studentima bilo je i onih koji su učili naš jezik i prevodili s njega. To su na prvom mestu bili pesnik Handrij Zejler, Jurij Vjelan, Handrij Smoler, Jan Radiserb-Vjela, Mihal Ciž, Mihal Hornik.

Nešto detaljnije o toj delatnosti među studentima i đacima zasad nismo u mogućnosti da saopštimo, jer to zahteva šira arhivska istraživanja, što tek predstoji da se uradi, ali se može pretpostaviti da su Srbi i Hrvati koji su učili u Jeni i Lajpcigu mogli obavestiti Lužičane o našem jeziku i našoj narodnoj poeziji. Sem toga, pohvale o našoj narodnoj poeziji mogli su pročitati na nemačkom i na češkom jeziku, jer prvi prevod na lužičkosrpski pojavio se 1848. u časopisu Matice ("Časopis towaŕstwa Maćicy serbskeje"). Tada su već postojali prevodi: na nemačkom jeziku od Kopitara (1816 i 1825), Talfijeve (1825 i 1835), Veselija (1826), Gecea (1827), Gerharda (1828); na poljski su bile prevedene samo nekolike pesme, na prvom mestu od Brođinskog (1819), a najveći broj ih je bio preveden na češki jezik od V. Hanke (1817) i Fr. Čelakovskog u tri knjige (1822, 1825 i 1827). Na drugoj strani, Vuk je već bio izdao, sem prve dve knjižice, u Lajpcigu I, II i III knjigu pesama kao i Srpski rječnik (1818). Sve je to moglo da olakša rad na prevodima naših pesama.

II

Prevodi u časopisu lužičkosrpske Matice izišli su pod naslovom Južno-serbskeje narodne pĕsnje ze zbĕrki Wuka Šćĕpanowića Karadzića. Prełožene wot J. E. Wjelana^[7].

Na ime Jurja Vjelana (1817-1892) nailazimo najpre među članovima đačkih družina u Budišinu i Vroclavu. Rođen je u porodici sveštenika Jana Vjelana 1817. u mestu Sljepo. Gimnaziju je učio u Budišinu i bio jedan od najboljih đaka. Tu se združio sa X. Smolerom i zajedno s njim zauvek posvetio radu za narod. Njih dvojica su i osnovali gimnazijsku družinu Societas slavica i oduševljeno radili među svojim drugovima. Na dalje studije Vjelan odlazi najpre u Vroclav, zatim u Berlin, gde studira pored teologije i orijentalne jezike. Pred kraj studija vraća se opet u Vroclav. Tu je Smoler već bio osnovao studentsku družinu, a kad je on otišao, Vjelan postaje predsednik družine. Da li je Vjelan naš jezik počeo učiti još u gimnaziji - ne znamo, ali da ga je ovde učio - sigurno je. U to vreme (1841) ovde na fakultetu slovenske jezike predaje Fr. L. Čelakovski, prijatelj Lužičkih Srba i oduševljeni prevodilac naših pesama. On predaje i naš jezik i sa svojim studentima prevodi naše pesme. Posle višegodišnjeg boravka u Poljskoj Vjelan se vraća u rodno mesto, gde nakon očeve smrti postaje sveštenik, odrekavši se profesure da bi se posvetio radu za svoj narod. Vjelan je tokom studija stekao izuzetno široka i raznovrsna znanja: široko lingvističko obrazovanje, poznavanje arheologije, istorije i mitologije, orijentalnih i slovenskih jezika; on je prevodio sa latinskog, grčkog i svih slovenskih jezika. Pisao je u svim lužičkosrpskim listovima i putovao mnogo. Tek 1868. ispunila mu se davnašnja želja da vidi "južne Srbe" došavši u Beograd. U ovdašnjim Srbima je video braću, bio oduševljen svim što je video, a naročito uzbuđenje doživeo je slušajući pravoslavnu službu. Tu se upoznao s mnogim istaknutim ljudima a kod Janka Šafarika video stare rukopise, povelje. Svoje utiske objavio je u listu "Lužica" (116, 133) iste godine. Sa uspehom je prevodio s poljskog, ali se mnogo više interesovao za našu narodnu književnost. Vjelan je bio i muzički obdaren, što mu je mnogo pomagalo pri prevođenju stihova. Poznavao je svetsku književnost, a naročito slovensku, i u starosti znao napamet mnoštvo stihova grčkih, srpskih, poljskih. Bio je obdaren slikar. Naročito su poznate njegove grafike i ilustracije lužičkosrpskih narodnih nošnji za zbirku lužičkosrpskih narodnih pesama koju je sakupio X. Smoler (1841). Brojne su bile aktivnosti toga izuzetno obdarenog i visoko obrazovanog čoveka, nada sve velikog borca za prava svoga naroda, mecene svih plemenitih poduhvata među Lužičkim Srbima. Ovako ukratko iznete sposobnosti i zasluge Vjelanove dovoljno kazuju koliko je prevodilac naših narodnih pesama bio značajna ličnost lužičkosrpske kulture preporodnog doba.

Vjelan je preveo sledeće pesme: 1. Ryba a holečo (Riba i djevojka, 285); 2. Nimaš rjanosće bjez wĕńca (Nema ljepote bez vijenca, 460); 3. Holčcyne žadanje (Želja djevojčina, 350); 4. Holečo młodźeńcam wino porjedźa (Djevojka momcima vino služi, 424); 5. Wutrobu - wozybanje (U srcu - zima, 311); 6. Holčcyne zamysło (Opet djevojka i lice, 396); 7, Holčka róži nuzu skorži (Djevojka se tuži đulu, 392); 8. Holčka a róža (Djevojka ružici, 319). Sem tih pesama, posle više godina preveo je dugu epsku pesmu Krala Wukašinowa žeńtwa (Ženidba kralja Vukašina) u ČMS za 1885. godinu, str. 185-192.

Svih osam pesama ima sličnu tematiku: devojku sa njenim brigama, ljubavi i radostima; sve su to lake ljubavne pesmice, koje privlače svojom jednostavnošću. Njihov izbor nesumnjivo ukazuje na estetski smisao i istančani ukus prevodiočev.

Iza svakog naslova, koji su svi prevedeni tačno sem jednog, naveden je u originalu početni stih pesme s obeleženim stopama:

Djevojka sjedi kraj mora.

- U U | - U | - U U

Uz pesme je objašnjena samo jedna reč, koja je verovatno pozajmljena iz češkog, reč "stan", tj. šator, a objašnjena je na nemačkom "das Zelt". Zanimljivo je i jedino objašnjenje uz pesme: "Srbi žive u Lužici i Majsenu, ali Srba ima i kraj Dunava, uz Savu, u Crnoj Gori itd. Oni se zovu južni Srbi (Sьdserben), a mi se zovemo severni Srbi (Nordserben)".

A sad pogledajmo sam prevod.

Svih osam pesama ostavljaju utisak skladnog, lakog prevoda. Gotovo nigde nećemo naići na grubu grešku, već pre, i to vrlo retko, na namernu promenu cele rečenice, koja se ne udaljuje mnogo od smisla originala:

Ako bismo hteli da ukažemo na pojedine reči koje nisu tačno prevedene, ne bismo mogli tvrditi da je to iz neznanja. Na jednom mestu je preveo "Zelen venac" sa "duljny" (lep), ali je na drugom mestu pravilno preveo "na zelenu tu horu" (u goru zelenu). Samo je na jednom mestu izostavio jedan stih zato što on za stranog čitaoca nema značaja jer se pominje ime Kostadin. Jedino izgleda da ni on nije znao epitet "rujno" uz reč "vino" jer prevodi "słodkje wino" (Čelakovski "žluté", a Talfi "golden").

Neke od pomenutih pesama preveo je F. Čelakovski pre Vjelana, ali se nigde ne mogu naći nekakvi tragovi ugledanja niti pozajmice.

Mnogo više objašnjenja pruža nam poređenje s nemačkim prevodom Talfijeve^[9]. Nemački jezik Vjelan zna kao i maternji, pa je razumljivo da se najradije poslužio njime, ali i to samo onda kad nije mogao da razume naš tekst. Na prvi pogled nas je začudio prevod stihova iz pesme Želja djevojčina (350):

Zo by snadž druhdy wón so napil ze mnje,
Zo bych hdyž mjezwočo a bróst sej' myje,
Tej' lubej' wutrobki so dotknyć móhla!

(Da bi se možda ponekad mene napio,
da bi se kad lice i grudi pere,
mogla dotaći toga dragog srca)

umesto naših stihova:

Ne bi l' me se dragi napojio,
Ne bi li me na srcu nosio.

U pesmi je reč o tome kako devojka želi da postane voda koja će teći dragom pod prozorom da bi ga uvek gledala, a on da je se napije i (nejasno) na srcu nosi. Možda je baš zbog toga Vjelan bio primoran da pogleda u nemački prevod i pogreši, jer je preveo tačno po nemačkom:

Das vielleichte aus mir den Durst er losche,
Das, die Brust mit meinen Wellchen nessend,
Ich vielleicht das liebe Herz beruhrte (str, 60).

Na isti način postupio je još u jednoj pesmi. Devojka hoće da se umiva pelenom ne bi li starom bila gorka:

Vuk: Kad star ljubi neka mu je gorko (396)

Vjelan: Zo by staremu, hdyž tebje koši,
Wokošenje było khĕtro hórkje (146)
(Da bi starome kad te ljubi,
poljubac bio tako gorak).

Talfijeva: Das der Kuss dem alten bitter schmecke (29).

Ali sve to govori samo da je Vjelan osećajući da naš jezik manje poznaje od Talfijeve, tražio pomoć za mesta koja nije mogao sam da razume. Da je to tako i da je on na drugim. mestima vernije i samostalno prevodio, pokazaćemo poređenjem nekih mesta.

U drugom delu pesme Riba i djevojka riba odgovara devojci i Vjelan tačno prevodi:

Šěrše, hač morjo, njebjo je;
Dlězše, hač polo, morjo je;
Spěšnišej, hač kóń, woči stej;
Słodši, hač měd, hlaj cokor je;
Ljubši, hač bratr pak luby je!

Ti stihovi su do detalja tačni, laki i tečni, dok u nemačkom riba govori, u stvari pita:

Aus dem Wasser ein Fischlein sprach:
Ist nicht der Himmel breiter wie's Meer? (175)

Ili u drugoj pesmi kad se devojka nadnosi nad vodu, divi se svojoj lepoti i želi još zelen venac. U našoj pesmi devojka govori sama sebi, u prvom licu. Tako i Vjelan prevodi:

Hdy bych dušny (lep) wěnašk měła
Dha bych hišće rjeńša byla (145)

Talfijeva: Hattest du...

i dalje sve u drugom licu. i još jedan primer:

Vuk: Svaki joj se u njedra mašaše.
Al' govori lijepa djevojka:
O junaci i gospodičići (424)

Vjelan: Chcylje ju tež lubo poměć kóždy
Alje holčo spjeći so, a dźeše:
O młodźeńcy a wy česni knježja (146)

Talfijeva: Will im Rausch ein Jeder sie umarmen;
Doch es wehrt und spricht die schone Jungfrau
O, ihr Helden, und ihr edeln Herren... (35)

Pre svega oba prevodioca se ponašaju kako je u romantizmu uobičajeno, tj. da se grubi ili nepodesni izrazi izbegavaju pa zato jedan kaže pomeć a drugi umarmen, ali kod obojice stoji da se devojka opire dok u našoj pesmi toga nema. Možda i ovde Vjelan nije znao šta znači reč "mašati se" (grudi). Ali on ipak nije pošao za nemačkim smislom i prevodom, tj. da su momci podnapiti, jer to nije našao u originalnoj pesmi.

Moglo bi se nešto više reći o pesničkoj metodi Vjelanovog prevoda. I sam pesnik, muzičar, čovek visokog estetskog smisla unosio je u prevod nešto od svoga umetničkog shvatanja. Iako je srpska narodna poezija visoko ocenjena, savršena u svojoj jednostavnosti, njoj nimalo ne smeta, čak doprinosi njenoj osobenosti ponavljanje jednog dela stiha. Vjelanu se to čini jednoličnim i on namerno traži drukčiju reč da to razbije:

Što derje, hač morjo, šěrše je?
Što dyžli kóń je spěšniše,
Što derje... (144)

(Ima l' što šire od mora?
Ima l' što brže od konja? ... )

U drugoj pesmi:

Šćipała bych će maćercy...
Budžich će bratej šćipała...
Bychli će lubom šćipała... (147)

(Ako b' te majci trgala...
Ako b' te bratu trgala...
Ako b' te dragom trgala (319)

Ali ume i ovako lepo da pogodi stil naše pesme:

Luby je prječka daloko
Přez tři mi hory zelene,
přez tři mi wody šěrokje!

Naše pesme u ovom izboru ispevane su u osmercu ili lirskom desetercu. Vjelan je, sem izuzetnih stihova, sve pesme preveo u odgovarajućem ritmu, no iako ispod prvog reda pesme daje stope, on nije uvek u mogućnosti da ih se drži jer je akcenat u lužičkosrpskom uvek na prvom slogu, a reči nisu uvek iste dužine. Ali on uspeva i ovako da prepeva:

Holečo sedźo při moŕju
Tak sebi samo praješe:
"Ach, luby božko w njebjesach
Što derje, hač morjo, šěrše je? ..."

(Djevojka sjedi kraj mora,
Pak sama sebi govori:
Ah mili Bože i dragi
Ima l' što šire od mora?

Većina stihova je tako uspela.

Ova analiza nam je mogla pokazati da je Vjelan u dobroj meri razumeo naš jezik, da je mogao da shvati sve dostupne obrte i da im da odgovarajući izraz na svome maternjem jeziku, laku i melodičnu pesničku formu, ne povodeći se pri tome za našim rečima i našom sintaksom, a naročito ne izostavljajući nijednu našu reč, što su činili Kopitar, Čelakovski i drugi. On je očigledno birao kratke, lake, melodične ljubavne pesme i na taj način svojim sunarodnicima prikazao verno jedan vid naše narodne lirske poezije.

Napomene

1. Rudolf Jenč, Stawizny serbskeho pismowstwa, Spisy Instituta za serbski ludospyt, Budyšin, 1954; Tone Glavan, Lužički Srbi, Ljubljana, 1966.

2. Ota Wićaz, Lipsk jako ródnišćo serbskeje romantiky, Časopis Maćicy serbskeje LXXXIV, z. 1, 2, 1931. i 1932.

3. Jan Máchal, Slovanské literatury, Dil II, hl. V, Buditelské pisemnictvi Lůžiských Srbů, Praha, 1925; Pawol Nowotny, Listy, pisane serbskemu gymnazialnemu owarstwu w Budyšinje z let 1839-1850, Lětopis, Rjad A, č. 12/2, 1965.

4. Fr. Bily, Korrespondence a zápisky Frant. Ladislava Čelakovského, Praha, 1907, 313.

5. Jos. Páta, Lužiskosrbské národni obrozeni a československá účast v ném, Slavia II, 1923/4, 344; isti, Z archivu pražské Serbovky, Sbornik prof. Jana Máchala, Praha, 1925, 285.

6. Sto prostonárodnich pohádek o povešti slovanských, Praha, 1861.

7. V. o njemu u navedenoj istoriji od K. Jenča; R. A. Jenč, Nekrolog XXVIII. Julius Eduard Wjelan, faraŕ w Slĕpom ČMS 1893-1897, z. 87-96, 52; Ota Wićaz, Serbske hłowy. S. Julius Wjelan, Lužica, 1929, 2-b p 12-14.

8. Broj u zagradi označava redni broj pesme u knjizi: Srpske narodne pjesme I, Dela Vuka Karadžića, Prosveta, Beograd, 1969.

9. Talfi, Volkslieder der Serben, Leipzig, 1853.