Dr Nada Đorđević

Přinoški k stawiznam serbskeho pismowstwa lět 1945-1990

Zběrnik, Spisy Serbskeho instituta 5, Ludowe nakladnistwo Domowina, Budyšin, 1994, str. 300.

U reprezentativnom izdanju u Budišinu je izišao Zbornik koji donosi studije o razvoju lužičkosrpske književnosti od završetka drugog svetskog rata do prevrata u Nemačkoj. Ovaj period zaslužuje ovakve studije iz dva razloga. Dosadašnje Istorije srpske književnosti, I deo 1954. i II 1960. od Rudolfa Jenča, izlagala je razdoblje od početka pojave prvih dela na narodnom jeziku pa do 1918. Njegovi sledbenici obrađivali su period između dva rata, ali je to ostalo u rukopisu ili kao fragmenti razbacano po novinama i časopisima. Samo je 1983. odvojeno izašla Donjolužičkosrpska književnost od 1918-1945. od Pavola Novotnog. Inače je rad nekoliko stručnjaka, započet 1981, smrću dva autora bio donekle prekinut, dok se ostali saradnici nisu rešili da nastave s radom i objave svoje rezultate, tako da je ovaj Zbornik slika sadašnjeg stanja novije istorije srpske književnosti. Krajni rezultati su iz 1989. godine i odgovaraju vremenu u kome su nastali. Cilj knjige je da posluži kako đacima i studentima, profesorima tako i onima koji se interesuju za lužičkosrpsku književnost XX veka.

Prvi članak prof. Lucije Hajnec govori o prozi: Proza je prerasla uobičajene granice. Humanističke tradicije i novi demokratski početak; Proza od 1945-1949; Šezdesete godine; Polet proze od šezdesetih do kraja osamdesetih godina. U opširnom članku s navedenim odeljcima autorka slika novi polet stvaranja posle oslobođenja od fašizma i nametnutog ćutanja skoro petnaest godina za fašizma. Obuhvata radove Jozefa Novaka, Mjerčina Novaka-Nehornskog i Jurja Vjele koji su u stvari nastavili s pisanjem od pre zabrane. Najviše i najbogatije iznet je rad i dela mlađeg od njih Jurja Brezana. On u početku, kao i ostali, piše o novom životu u slobodi i ravnopravnosti, o novim vrednostima, otadžbini, slobodi, radu, jer ovo je prelazno doba za koje on kaže: "Hiljadu godina kulučenja, hiljadu godina poniženja i podsmevanja ne mogu se izbrisati, ali od nasleđa tih stotina godina moraju se oslobođeni sami osloboditi." Istovremeno piše i Marja Kubašec /Vanda, Grob u srpskom boriku/, a Brezan prvi počinje prevoditi svoja dela na nemački i tako stvarati most između oba naroda, što je uticalo na obaveštenost Nemaca i donosilo priznanje. Ako su pedesete godine bile pripremna faza, njihov kraj i šezdesete godine pokazuju rezultate desetogodišnjih priprema u novim uslovima, širi se krug pisaca, intenzivno radi i piše nova generacija, dajući širu sliku realnosti svog kraja, ali se još uvek piše i o fašizmu i ratu, što je razumljivo. Od šezdesetih godina nastupa veći broj mladih i talentovanih pisaca: Kito Lorenc, Jurij Koh, Ciril Kola, Jurij Kravža, Marja Mlinkova, Hanjža Bjenšova, Pjetr Malink, Beno Šolta, Pavol Felkel, Kšešćan Kravc, Jan Vornar, Angela Stahova, Beno Budar, Benedikt Dirlih i Marja Kravcec, od kojih većina i danas vredno piše. Razume se, oni su raznih opredeljenja, liričari, pisci romana, dečji pisci, pripovedači, ali je njihovo delo donelo kako kvalitativno tako i kvantitativno napredak u srpsku književnost.

Sledeći članak Hristine Pinijekove, Razvoj žanrova lirike, analizira uzroke promena žanrova od narodne pesnikinje Mine Vitkojc pa do najistaknutijih današnjih liričara Dirliha, Budara, Navke i dr.

Razvoju dramske književnosti puno pažnje posvećuje prilog Mjerčina Felkela, koja u vreme preporoda, kad su se počeli javljati prvi pokušaji svetske književnosti kod Srba, jedina zaostaje i beleži možda samo jedno delo Barta Čišinskog, Na gradištu, koje se i do danas održalo. Doduše negovale su se kratke igre i scene, jer je za pozorištem postojalo veliko interesovanje, ali nije bilo pisaca. Tek osam godina posle osnivanja profesionalnog Nemačko-srpskog pozorišta pojavljuju se prve drame, kao i crkvene drame održavane po katoličkim crkvama. Sedamdesetih godina mlada generacija daje prve komade: Pjetr Malink, Jan Suhi i Beno Šolta, od kojih se izdvaja Malink komadima odlično primljenim od publike, Molba za oproštaj, Noćni pacijent, Buntovnik Jan Čuška. Obično se potrebe pomažu dramatizovanjem dela savremenih pisaca, a za kabare piše J. Koh. U donjolužičkim prilikama sve je to još nerazvijenije, ali tu svesrdno pomaže pozorište iz Budišina. Prvi je pisao Mato Kosik, a posle rata pesnikinje Mina Vitkojc i Marja Domaškojc, ali je svima njima bio prvi cilj da se u pozorište unese donjolužički jezik, s obzirom da ovde nije postojala nikakva tradicija.

Dalji prilozi obrađuju: dečju književnost, Marta Žolkovska-Sobecka, jedan odlomak posvećen verskoj literaturi o prevodima biblije i o verskim časopisima.

Zanimljiv je prilog dr Franca Šejna, Od narodnog pesnika do člana kružoka, o pesnicima amaterima, omiljenim u narodu jer su popunjavali praznine dok pisane knjige nije bilo. To su pevači po svadbama, kao stari svat koji kod njih igra veliku ulogu, a danas se okupljaju po amaterskim kružocima gde ih poučavaju školovaniji ili pisci o pesništvu, o zakonima i žanrovima pevanja. Oni svoja dela i štampaju.

Zaseban odeljak govori o Prevodilačkoj književnosti /Ditrih Šolce/, jer je ona odigrala veoma važnu ulogu u vreme nedostatka originalnih dela, bilo na početku stvaranja svetovne književnosti ili posle petnaestogodišnje odvojenosti od zbivanja na svetskim književnim poljima.

Zatim su tu prilozi o kritici /M. Felkel, Posrednica i ocenjivačica književnosti/, Fr. Šejn daje pregled onoga što se u nauci na sorabistici radi i u kojim ustanovama. Ali ono što je posebno značajno i šta treba istaći jeste Tabelarni pregled, na 14 stranica od istog naučnika, koji na najkraći i neposredniji, praktičan način daje pregled društveno-političkih zbivanja u tom periodu koji se u Zborniku obrađuje, zatim pregled lirskog, proznog stvaranja.

Razume se da se na kraju nalazi registar imena čime se završava ova izvanredno korisna informativna knjiga, za sve one koji treba da se upoznaju sa zbivanjima u književnom stvaranju Lužičkih Srba.