Dr Nada Đorđević

Nepoznate vrednosti

Bogat kulturni život, o kojem ne znamo gotovo ništa; u dalekoj Lužici, na području DR Njemačke

Lužičkosrpski književnici vrlo su aktivni u svom udruženju "Kolo". Na godišnjoj skupštini održanoj početkom ove godine, bilo je govora o postignutim rezultatima i raznim oblicima aktivnosti pisaca, kao što je rad s mladim književnim početnicima, čitanje odlomaka iz sopstvenih dela na književnim večerima, a u samom "Kolu", i razgovori o novim delima pojedinih pisaca.

Vidan dokaz napretka lužičkosrpske književnosti pokazuje i izvještaj izdavačke delatnosti preduzeća "Domovina". Preduzeće je, po unapred postignutim ugovorima, priredilo u inostranstvu niz izložbi svojih izdanja. U Gdanjsku je prošle godine održana već trideseta izložba lužičkosrpskih knjiga u Poljskoj. Izložbe su održane i u Moskvi i Pragu. Na sajmu knjiga u Lajpcigu "Domovina" je, na osnovu ugovora o saradnji, prodala bratislavskom preduzeću 40.000 primeraka knjige "Lipa koja peva" - zbirke narodnih bajki - na češkom i slovačkom jeziku, dok će preduzeće u Bratislavi štampati pripovetke za omladinu poznatog lužičkosrpskog pisca Jurja Brjezana. Vroclavsko preduzeće "Osolineum" potpisalo je ugovor za objavljivanje "Pregleda lužičkosrpske istorije" od dr Jana Šolte na poljskom jeziku.

Zanimljivi su i podaci o prevodima lužičkosrpskih dela na druge jezike, uglavnom na nemački i slovenske jezike. Do danas je prevedeno oko 80 dela, što za ovu književnost u naglom usponu znači da je njen ugled u svetu, za kratko vreme u stalnom porastu. Najviše su prevođena dela proznih pisaca: Jurja Brjezana i to u SSSR-u, Poljskoj i Jugoslaviji; Marje Mlinkove u Čehoslovačkoj, Poljskoj i Jugoslaviji; pesnika Kito Lorenca u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji; zatim iz dečije literature, pisca Jurja Vornana, dok su ostali pisci izlazili u antologijama. U Čehoslovačkoj je izišla antologija lužičkosrpske poezije "Vres u ljumi" od J. Suhog. Antologije narodnih bajki izišle su kod nas (u izdanju Narodne knjige), Čehoslovačkoj i SSSR-u. Poznato preduzeće "Reclam" priprema lužičkosrpsku čitanku.

Vredno je pomenuti i nove knjige koje su se pojavile prošle godine. Na prvom mestu to je opsežan refleksivno-filozofski roman "Krabat" od J. Brjezana, jednog od vodećih i najproduktivnijih pisaca, koji je prošle godine proslavio šezdesetogodišnjicu života i koji je dosad pobrao niz nagrada. Zatim roman "Rožamarja" od nesumnjivo talentovanog pisca srednje generacije Jurja Koha; biografsko delo nestora lužičkosrpskih slikara i pisca Mjerćina Novaka "Dečak, dečak pismonoša"; roman o ljubavi mlade devojke "Bajci je kraj", Jurja Kravže. Književnica, Angela Stahova, objavila je roman "Halo Kazek" a humorista Jurij Kubaš knjigu "Moj novi patent". Treba pomenuti i drame Pjetra Malinka "Odgovor" i "Ujak Šmitke iz Sibira", koje su već izvođene. Objavljene" su i dve antologije pripovedne proze "Pogledi" i "Tražiš pečurke". Sva ova dela okrenuta su sadašnjosti, životu koji se u Lužici naglo menja, koji je pun suprotnosti, nadiranja novog, sukoba sa starim i preživelim, što sve daje puno materijala za obradu. Poezije je mnogo manje. "Zeleni poljupci" je knjiga mladog pesnika Benedikta Dirliha od koga se mnogo očekuje i koji je već predao rukopis i druge svoje knjige. Tu je i prva zbirka početnika Bena Budara. Mladima se posvećuje puno pažnje i u tom cilju priprema se antologija mladih.

Literatura za omladinu je veoma siromašna, ali je zato dečja knjiga veoma dobra. Dosad su objavljene 32 knjige, a svoje priloge, osim toga, pisci objavljuju u dečjem časopisu "Plamen" koji izlazi s ilustracijama u boji i to na oba lužičkosrpska jezika. Nove dečje knjige su "Detlić ima ptiče", od omiljenog dečjeg pisca Jana Vornara, "Čepjela i Šilo" od urednika "Plamena" Gerata Libše i "Deda Hajdanić i vampiri" od Brjezana koji ponekad piše za djecu. Sabrane dečje pripovetke obdarene i rano preminule Marje Mlinkove posmrtno su objavljene pod naslovom "Matej skitnica". Tu je još "Mali vrtlar", Hanže Vinarjec i "Gdje je Milenka?" Ingrid Naglove.

Kad je reč o prevodima stranih dela na lužičkosrpski, situacija je nešto drugačija jer nedostaju stručni prevodioci. Zbog toga se najviše prevodi s ruskog, poljskog, ponešto sa češkog i ukrajinskog i nemačkog. Sa srpskohrvatskog prevedena je samo jedna knjiga, dok su ranije po časopisima najčešće prevođene pripovetke. Ovdje je zanimljivo istaći da prevode na nemački obično rade sami pisci, a dešava se i da pisac delo napiše najpre na nemačkom, pa ga na maternji jezik prevede sam.

O svemu pomalo

Nedavno je izašlo fototipsko izdanje retke knjige, koja se dosad mogla naći samo u najvećim bibliotekama, To je knjiga Karla Gotloba Antona (1751 - 1818), Erste Linien eines Versuchs über der alten Slawen Ursprung, Sitten, Gebrauche, Meinungen und Kenntnisse, I i II deo. U svoje vreme ova knjiga je nemačkom svetu donela prve naučne istine o Slovenima i postigla da se neprijateljsko i prezirno mišljenje učenih Nemaca o Slovenima, u mnogome izmeni. Knjiga je poslužila i P. Šafariku. Napisao je član naučnog društva u danas pograničnom mestu prema Poljskoj, Shorelcu (Gcrlitz) koje je čak štampalo i prvu zbirku lužičkosrpskih narodnih pesama. Za vrlo kratko vreme, knjiga je rasprodata.

Godišnjica smrti pesnika i naučnika dr Jurja Mlinka obeležena je u Lužici književnim priredbama i postavljanjem spomen-ploče na njegovoj rodnoj kući u selu Šunovu. J. Mlink je svoj narod zadužio i kao pesnik i kao neumorni naučnik, napisavši više knjiga o lužičkosrpskoj književnosti.

U Poljskoj je izašla knjiga Vilhelma Ševčika, "Veče s Minom Vitkojc" o nedavno umrloj lužičkosrpskoj književnici.

U časopisu "Rozhlad", koji već 27 godina redovno izlazi na lužičkosrpskom jeziku u Budišinu, zabeležena je sedamdesetogodišnjica prijatelja Lužičkih Srba - dr Vjekoslava Bučara kao i sećanje na Vladimira Nazora.

Krajem prošle godine umrla je nestorka lužičkosrpske književnosti Marja Kubašec, u 86. godini. Bila je po zanimanju učiteljica. Počela je da piše za decu. Bio je to pozorišni komad koji se deci toliko svideo, da su odmah osnovali svoju pozorišnu družinu, koja je kasnije prerasla u stalno lužičkosrpsko pionirsko pozorište, u kojem je radila i Marija Kubašić. Kasnije je pisala isključivo epsku prozu i to, uglavnom, istorijsku: o sedmogodišnjem ratu koji je dobrim delom vođen na lužičkosrpskom tlu i stajao mnogo života i imanja ovog nesrećnog, ali hrabrog naroda. Zatim je napisala knjigu o lužičkosrpskoj antifašistkinji Marji Grolmusec i Alojzu Andrickom, proučivši dobro sva dokumenta o njima. Najveće delo joj je trilogija "Boščij Serbin", istorijski roman iz 18. veka. Pred smrt predala je u štampu roman "Proletni vetrovi". Njena dela odišu dubokom humanošću i dobro su psihološki razrađena. Za svoj rad bila je nekoliko puta nagrađivana.

I o Crnoj Gori

Ove je godine lužičkosrpski narodni ansambl proslavio dvadeset pet godina postojanja i vrlo plodnog rada. Ansambl broji 163 člana, među kojima polovinu čine Lužički Srbi. Ostalo su Sloveni i Njemci. Oni su gostujući po Lužici i svojoj republici, održavali oko 160 predstava godišnje. U inostranstvu su gostovali 30 puta i to u Evropi, Aziji i Africi. U Jugoslaviji su bili tri puta: 1964, 1969. i 1972 gde su izveli 25 predstava. Poslednji veći program izveli su na festivalu u Berlinu 1976. pod nazivom "Mi u našoj republici" i postigli veliki uspeh i brojna priznanja. Nastupali su za radio i televiziju i snimili velik broj ploča. Učestvovali su i u filmovima: "Lužičkosrpska svita" - 1970, "Među Lužičkim Srbima - Tamo gde živi vodenjak" - 1971, "Snežni kristali nad Sprjevom - Zima u Lužici" - 1973. godine. Osim toga, snimali su programe za televiziju Čehoslovačke, Poljske, Indije i Bugarske.

Lužički Srbi su do rata imali muzej s obiljem eksponata iz života svoga naroda. U toku rata dom je izgoreo a sačuvane starine sve do danas nisu dobile odgovarajuće mesto. Da bi se barem nešto učinilo, u Budišinu, nedaleko od Drezdena organizovana je izložba "Život Lužičkih Srba od 1945. do danas". Pitanje etnografskog muzeja i dalje ostaje a kolika je za njim potreba svedoči veliki broj posetilaca ove izložbe, koja je, iako vremenski i tematski ograničena, veoma zanimljiva.

Časopis "Rozhlad" koji izlazi u Budišinu, kulturnom centru Lužičkih Srba, doneo je u brojevima 6 i 7-8 ove godine, reportažu o Crnoj Gori od Jana Šolte, mladog istoričara, pisca jednog razdoblja istorije Lužičkih Srba, koji je kao turista obišao Crnu Goru. U dva nastavka on je izneo svoje utiske s putovanja. Pored opisa prirodnih lepota Crne Gore, koju upoređuje sa svojom Lužicom, Šolta, opisuje i njena velika dostignuća u socijalističkoj, samoupravnoj Jugoslaviji. Divi se mnogo čemu - jadranskoj magistrali, turističkom prometu, pruzi Beograd - Bar, Cetinju, pa čak i crnogorskim šoferima.