|
Bio nekad otac koji je imao dvanaest sinova, a nijednu kćer. Kada su svi odrasli i jedan za drugim zanate izučili, dođu sinovi k ocu i kažu:
– Oče, dozvoli nam da u svet pođemo i da svaki od nas potraži sebi ženu koja će mu biti mila.
Otac na to odgovori:
– To vam rado dozvoljavam, ali se ženiti ne smete dok god ne nađete oca koji ima dvanaest kćeri a nijednog sina. Ukoliko mi obećate da ćete tako postupiti, puštam vas i želim vam sreću na putu.
Sinovi obećaju ocu da će mu želju ispuniti, i tako krenu na put. Svuda su se raspitivali postoji li gde takav otac. Posle dugog vremena učini im se sav trud uzaludan. Na kraju im neko reče:
– Na pedeset milja odavde živi otac koji ima dvanaest kćeri, ali on želi dati svoje kćeri dvanaestorici sinova jednoga oca.
Ova vest braću veoma razveseli i oni odluče da se smesta tim devojkama upute. Ali im ljudi uz put rekoše:
– Na svome putu morate proći kroz strašnu dolinu. Tamo vlada zao duh, koji sve živo u kamenje pretvara, na prvom mestu one kojima nije naklonjen. Za takve posle nema nikakve nade. Samo pokatkad, ali veoma retko, propusti zao duh ljude kroz svoju dolinu.
Ali se braća ne uplaše, već nastave put. Najpre dođoše u veliku mračnu šumu. U sredini šume okupile su se sa svih strana mnoge divlje zveri, koje su od gladi strašno urlale. Braća im svu svoju zalihu hleba i suvog mesa bace, tako da im više ništa za jelo ne ostade. A zveri se hlebom i suvim mesom zasite i smire. Onda se prijateljski približe braći i iz zahvalnosti im ponude nekoliko svojih dlaka, govoreći:
– Ako budete u nuždi, ne zaboravite da te dlake zapalite! Miris zapaljenih dlaka osetiće sve zveri i odmah će vam priteći u pomoć.
Potom stignu braća na jezerce. Tamo nabasaju na lopove koji su krali ribu. Kada kradljivci ugledaše dvanaestoro braće, utekoše glavom bezobzirce, a ostaviše ulovljenu ribu. Braća puste ribe ponovo u vodu. Za tu uslugu podare ribe braći nekoliko svojih krljušti, govoreći im:
– Ako budete u nuždi, bacite krljušt u vodu! Sve ribe će vam odmah priteći u pomoć.
Braća su se već tri dana nalazila u velikoj i mračnoj šumi, neprestano istražujući put. Četvrtog dana u zoru približe se onome strašnom dolu. Njega je još prekrivala debela magla, pa, iako je granulo sunce, zraci se nisu mogli probiti. A uokolo, kao drveće iz zemlje, uzdizalo se na hiljade kamenova. To su bili ljudi koje je zao duh okamenio.
Ovo kamenje je služavka zlog duha svakodnevno prala. I sada je od kamena do kamena išla s krpom i vedrom vode. Braća je ljubazno zamole da im kod zlog duha izdejstvuje dozvolu za prolazak kroz dolinu. Ali devojka to odbije, jer se jako bojala zlog duha. Ipak im reče gde on boravi, dodavši:
– Tamo ćete videti planinu. U njoj je jezero po kojem pliva patka, u patki je jaje, a u jajetu plamičak. Taj plamičak je zao duh. Ko plamičak ugasi, taj će duha pobediti i osloboditi sve ove ljude koji sad stoje okamenjeni.
Ali jezero je bilo pod zemljom, u srcu planine, pa braća do njega nisu mogla dopreti. Razmišljajući šta da urade, sete se obećane pomoći zverinja, pa jedan od njih predloži:
– Zapalimo dlake i pozovimo ih u pomoć!
Tako u učine. A tada sa svih strana pohrliše zveri, sručiše se na planinu, pa su grbali, kopali, rili i zemlju prevrtali sve dok ne raznesoše i ne poravnaše celu planinu.
Pred braćom se sad pojavi podzemno jezero, a na njemu patka, koja je tačno po sredini vode plovila. Kako da je uhvate? Najzad se jedan od braće seti obećane pomoći riba.
– Spustimo krljušti u jezero i dozovimo ribe u pomoć!
Tako učine. I gle, odasvud nagrnuše ribe i počeše da gone patku prema obali. Na obali je braća uhvate. Odmah je zakolju, jaje izvade i razbiju, a plamičak u vodi ugase. Na to se razleže strašan tutanj i zemlja se zatrese. Zveri se u strahu razbeže. Ali to potraje samo trenutak. Odmah zatim se magla u dolu razredi, a na hiljade kamenova preobrati u ljude, koji počeše priticati sa svih strana da se zahvale izbaviteljima.
Braća sada lako prevališe put kroz strašnu dolinu i ubrzo pronađoše oca koji je imao dvanaest kćeri. Kad čuše zašto su došli, prijateljski ih prihvatiše i bogato ugostiše.
Nije dugo potrajalo, a braća krenu sa svojim nevestama kući. Otac je za svojih dvanaest sinova i njihovih dvanaest devojaka spremio veliku svadbu, koja je nekoliko dana trajala. A sa svih strana su pridolazili ljudi koje su braća oslobodila, da im se u veselju pridruže, da ih daruju i sreću požele.
|
