|
U malome mestu živeo je nekada krčmar koji je imao tri sina, dva mudra i jednog glupog. Glupoga, koji je bio najmlađi, zvali su Hans.
Jednoga dana pristupi najstariji sin k ocu i reče:
– Rado bih da u svetu svoju sreću okušam, pa mi daj nešto novca za put!
Otac se sa tim saglasi i dade mu dve stotine talira. Ali za pola godine sin sve potroši i vrati se prazna džepa.
Sada pristupi drugi sin k ocu i reče:
– Rado bih da u svetu svoju sreću okušam, pa mi daj nešto novaca za put!
On dobi sto talira. Ali ne prođe ni godina, pa se i drugi sin vrati prazne kese. Naposletku i glupi Hans pristupi k ocu i reče:
– Rado bih da u svetu svoju sreću okušam, pa mi daj nešto novaca za put!
– Glupi Hanse – odvrati otac – kad oni mudriji nisu ništa postigli, kakvi su tvoji izgledi! Sasvim je izvesno da nećeš ništa stvoriti.
– A ti mi daj pedeset talira – na to će Hans – i ja ću biti zadovoljan.
Na kraju mu otac dade pedeset talira. Hans brzo strpa novac u torbu i veselo se zaputi u glavni grad. Nije daleko odmakao, a seti se da je svoj čobanski štap zaboravio. No, ne htede da se vraća.
Ubrzo susretne ovčara koji je na svojim gajdama lepo svirao.
– Sto mu muka – pomisli Hans u sebi – kad bih ja mogao tako lepi da sviram na gajdama, a još kad bih imao tako lep štap!
Priđe zato ovčaru i reče:
– Čuj, prijatelju, daj mi svoje gajde i svoj štap, a uzmi za to moju novu torbu!
Ovčar se isprva nije dao namoliti, ali kasnije pristade i ustupi Hansu gajde i štap. Hans se veselo udalji, a kako se bojao d bi ovčar mogao zbog ove zamene da zažali, potrča što je brže mogao. Isto tako i ovčar, koji je u međuvremenu u torbi našao onih pedeset talira, na koje je Hans zaboravio, grabio je što je brže mogao da ga ovaj ne sustigne.
Sada je Hans radosno putovao dalje. Duvajući putem, nauči da svira u gajde. Najzad stiže u glavni grad.
U gradu je bio kraljev dvor. Hans je pred njim stajao zadivljen, jer u životu tako veliku i divnu građevinu nije video.
Ugleda ga kraljev službenik, priđe mu i reče:
– Prijatelju, čini mi se da nemaš posla?
– U prvi su! – odgovori Hans.
– A nama na dvoru nedostaje ovčar. Izgleda mi, ti bi se tog posla prihvatio?
– Zašto da ne bih! – odgovori Hans.
Odmah ugovoriše visinu plate i Hans postade kraljev ovčar. Sada je morao iz dna u dan, od zore do večeri, da napasa kraljeve ovce. A grad je ležao u dolini, između tri brda. Hans je svoje stado ovaca svakog dana izgonio na drugo brdo.
Kralj je imao lepu kćer, za kojom su mnogi plemići čeznuli. Da nijednom ne i krivdu načinio, kralj pozva sve plemiće na veliko takmičenje. A pobedniku nameni svoju kćer.
Na zakazan dan mnogo lepih i uglednih plemića pristiže sa svih strana. Svi stanovnici bili su još od rane zore na nogama da vide strane i ugledne goste.
Hans, pak, reče svojim drugovima:
– Ko danas umesto mene ovce najavi, dobiće četiri srebrnjaka!
– Makar i osam dao – odgovori mu jedan od njegovih prijatelja – niko ti danas ne bi ovce najavio.
Tako je Hans morao sam da istera ovce na pašu. Kada je stado najavio, leže gnevan u travu i usni. Kada se probudi, njegovih ovaca nije bilo, samo je gore, na vrhu brda, čuo njihovo blejanje. Hans brzo pođe u tom smeru. Kada dospe na sam vrh, iznenada se pojavi div. U desnoj ruci je držao strašnu batinu, a u levoj srebrni ključ. On besno riknu:
– Kako si smeo sebi dozvoliti, ti, ništarijo, da na moju zemlju zakoračiš? Zato ćeš sada umreti!
Div sa svojom strašnom batinom pođe na Hansa da ga jednim udarcem smlati, ali Hans se vešto izmače i zamahnu svojim oštrim pastirskim štapom. On udari diva u koleno tako da se ovaj odmah strovali na zemlju. Pre nego što je uspeo da se ponovo podigne, Hans ga potpuno savlada.
Sada uze srebrni ključ koji je div imao u ruci i pomisli da je to, svakako, ključ od divovog boravišta. Poče tragati i nađe u grmlju skrivena vrata. On uvuče ključ u bravu, i gle – vrata se namah otvoriše. Hans uđe u pravi pravcati dvorac koji se u srebru blistao. Svi zidovi i tavanice i podovi behu od čistog srebra.
"Sada sam ja gospodar ovog bogatstva", reče u sebi, a onda povika oštro: – Sluge, ovamo!
Dotrčaše sluge i zapitaše:
– Šta želite, gospodine?
Hans je dugo razmišljao, pa reče:
– Dajte mi srebrno odelo i dognajte mi konja u srebrnoj opremi!
Sluge odmah izvršiše što je naredio. Hans obuče srebrno odelo, skoči na konja i odjezdi u grad. Tamo takmičenje samo što nije počelo. Ali kada izdaleka ugledaše nepoznatog viteza u blistavoj srebrnoj odeći, sačekaše još trenutak. Prvi kraljev službenik, koji je održavao poredak, priđe Hansu i, smatrajući ga pravim princem, objasni mu da takmičar koji prvi stigne do princeze može uzeti zlatni lančić sa njenog vrata.
Potom zatrubiše trube i trka otpoče. Konji su leteli kao vetrom nošeni i gotovo se činilo da zemlju ne dotiču. Hans stiže prvi do princeze. On joj odveza zlatni lančić i na taj način postade njen zaručnik. Ali kako se bojao da kralj svome ovčaru neće nipošto dati kćer za ženu, odjaha dalje i izgubi se. U srebrnom gradu na brdu ostavi konja, odelo i mač, a slugama zapovedi:
– Čuvajte mi moj dvorac dobro dok se ne vratim!
Pa izađe iz grada i, veselo svirajući, potera svoje stado ovaca pored kraljevog dvora.
Princeza je neobično volela svirku i svakoga dana, u svitanje i sumrak, čekala je da čuje ovčarevo sviranje. I ovog puta je, kao obično, stajala kraj prozora i govorila ocu:
– Naš ovčar danas lepo svira!
– Glupa devojko – čudio se kralj – bolje bi bilo da se danas, kada ti je lepi plemić utekao, o tome brineš, a ne ovčaru!
Pošto je pobednik utekao, odluči kralj da se sutradan ponovo takmiče. Kad Hans za to sazna, reče svojim prijateljima:
– Ko danas umesto mene ovce najavi, dobiće osam srebrnjaka!
– Makar nam šesnaest dao, niko ti danas ne bi ovce najavio – odgovoriše mu oni.
Opet je morao Hans svoje ovce sam napasati. Ovoga puta poterao ih je na drugo brdo. Tamo gnevan leže u travu i usni. Kada se probudi, vide da mu nema ovaca. Samo je gore u visinama čuo njihovo blejanje. Brzo se uzvera za ovcama na vrh. Samo što stiže i svoje stado ugleda, a pojavi se iznenada strašni div, koji je u desnici držao batinu, a u levici zlatni ključ. Div zaurla:
– Ništarijo! Sinoć si mi brata premlatio, zato ćeš sad umreti!
I div sa svojom ogromnom batinom polete na Hansa, ali ovaj se vešto izmače i udari napadača svojim oštrim štapom u koleno. Ali pre nego što je uspeo da se ponovo pridigne, Hanse ga potpuno savlada. Potom uze od zlata ključ i pođe do vrata koja vode u divov dvorac. Brzo ih otkri, otvori i nađe se u prelepoj dvorani koja se u zlatu sijala. Svi zidovi, tavanice i podovi bili su od čistog zlata.
"Sada sam ja gospodar ovog bogatstva", reče u sebi, a onda povika oštro. – Zašto nema nijednog sluge? Brzo ovamo!
Na to sluge dotrčaše i zapitaše:
– Šta želite, gospodine?
– Dajte mi zlatno odelo i dognajte mi konja u zlatnoj opremi!
Sluge odmah izvršiše što je zapovedio. Hans obuče zlatno odelo, usede konja i odjaha s brda u grad.
Kada ga prvi kraljev službenik izdaleka ugleda, zapovedi da se sa nadmetanjem pričeka. Ali Hans brzo stiže. Opet ga prvi službenik ponizno dočeka i objasni mu da će danas pobednik od princeze dobiti zlatan prsten. Zatrubiše trube i jahanje otpoče. I danas stiže on prvi do princeze, kojoj skide zlatan prsten s prsta. No on se i ovog puta neopaženo izgubi. U zlatnom divovom dvorcu ostavi slugama konja i zlatnu odeću, pa reče:
– Čuvajte mi moj dvorac dobro dok se ne vratim!
Potom izađe iz grada i pokupi ovce. Svirajući putem do kraljevog dvorca, razmišljao je o tome kako bi sad, da nije ovčar, mogao da bude princezin zaručnik. Zbog toga se veoma rastuži. Zato je svirao samo tužne pesmice. Princeza, koja je i danas na ovčarevo sviranje čekala, reče svom ocu:
– Naš ovčar večeras tako tužno svira!
– Glupa devojko – odgovori joj kralj – bolje se brini o tome šta je sa tim plemićem u zlatnoj odeći! Da znaš, sutra će biti poslednje takmičenje, i ako ti zaručnik ponovo utekne, daću te u manastir.
Sutradan, ustavši iz postelje, Hans zamoli svoje prijatelje:
– Ko danas umesto mene ovce najavi, dobiće pola talira!
– Makar nam ceo talir dao, niko ti danas ne bi ovce najavio – odgovori jedan od njih.
Tak je Hans opet morao ovce sam napasati, ali ovoga puta potera ih na treće brdo. Tamo gnevan leže u travu i usni. Kada se probudi, vide da mu se približava strašan div sa ogromnom batinom u desnici. On još izdaleka gromkim glasom povika:
– Gade, ti si mi braću premlatio, sad moraš umreti!
I zamahnu da ga udari teškom batinom, ali Hans mu skoči među noge i pogodi ga svojim oštrim štapom po kolenu tako da div poklecnu i pade. Pre nego što je uspeo da se ponovo podigne, Hans ga potpuno savlada. Potom nađe dijamantski ključ, koji je div ispustio. Obazre se i ugleda vrata divovog dvorca. Ključem iz otvori i uđe u dijamantsku dvoranu. U njoj je sve treperilo od sjaja dragog kamenja. Hans reče:
– Sluge, ovamo!
A već su pristizale sluge sa svih strana, pitajući:
– Šta želi gospodin?
– Dognajte mi najbržeg konja sa dijamantskom opremom, a meni donesite odeću prošivenu dragim kamenjem!
Odmah mu dognaše riđeg kona, brzog kao ptica. Druge sluge donesoše dijamantsku odeću. Hans se hitro obuče, skoči na konja i odjezdi sa brda dole u grad.
U gradu je takmičenje upravo počinjalo, ali prvi kraljev službenik, koji je i danas održavao poredak, još izdaleka ugleda nepoznatog viteza i zapovedi da se još trenutak pričeka. On Hansa ponizno pozdravi i objasni mu da će današnji pobednik smeti da poljubi princezu pošto polovinu njenog srebrnog rupčića odseče. Potom zatrubiše trube i jahanje otpoče. Hans je leteo kao vetrom nošen i opet prvi stiže do princeze. On odseče polovinu njenog srebrnog rupčića i poljubi je, pa se okrene da pobegne. Ali kralj je pre toga zapovedio da njegove čete opkole grad. Hans mamuzama obode svoga konja, zalete se i preskoči vojnike. Ipak, jedan od vojnika zamahnu sabljom i zabode mu je u nogu. Sablja se slomi, ali njen vrh ostade u nozi.
Hansu pođe za rukom da pobegne. U dijamantskom dvorcu ostavi konja i odeću i zapovedi slugama:
– Čuvajte mi moj dvorac dobro dok se ne vratim!
Potom okupi svoje stado i potera ga prema gradu. Ali vrh sablje mu je sve više prodirao u meso, i to ga je jako bolelo. Hramao je i na sviranje nije ni mislio.
Princeza je na prozoru stajala i čekala da poslednji put ovčarevo sviranje čuje i da ga još jednom vidi pre nego što ode u manastir. Uzalud je na svirku čekala, pa tužna reče ocu:
– Naš ovčar danas ne svira, a, kako mi izgleda, on pomalo hramlje.
– Glupa devojko – odgovori kralj – ne pričaj stalno o tom ovčaru. Bolje potraži onog lepog plemića kome si danas nagradu dala!
Sutradan u zoru princeza je opet uzaludno čekala na ovčara i njegovo sviranje. Pošto se načekala, a ovčar se nije ni pojavio, ode među pastire da ga potraži. Hans je ležao na postelji.
Princeza ga upita:
– Šta ti je?
A Hans odgovori:
– Sigurno sam želudac pokvario.
Na to princeza reče:
– Poslaću ti lekara.
– Ja neću nikakvog lekara! – odgovori joj Hans.
Princeza je još malo s Hansom razgovarala, pa ode. No kako se pribojavala da bi Hans bez pomoći mogao da umre, posla mu svoga lekara. On Hansa pregleda i izvesti princezu da je sa Hansovim želucem sve u redu, ali da se momku vrh sablje u nogu zario. Kaza joj i to da je ispitao vojnika koji je onog plemića u nogu ranio i da vrh sablje iz Hansove noge odgovara sablji vojnikovoj. Princeza odmah pomisli da je Hans nekakav pravi princ, pa ode k njemu i zamoli ga da joj ceo svoj život ispriča, a naročito šta mu se dogodilo poslednjih dana. Posle dugog razmišljanja, Hans pristade da ispriča. A kao dokaz da je i prvi i drugi put obedio u takmičenju, pokaza joj lančić i prsten.
Princeza radosno otrča k svome ocu i sve mu ispripoveda. Ali otac isprva ne htede ni da čuje da se njegova kći za ovčara uda, no seti se da ovaj ima tri dvorca u brdima i da je isto toliko bogat kao i on sam, pa pristade.
Hans ubrzo ozdravi i trideset dana kasnije proslaviše svadbu za velikim stolom. Kada je stari kralj umro, postao je Hans kralj. A pošto je mudro i po zakonu vladao i svojim podanicima obezbedio mir, dobi od naroda nadimak "mudri kralj".
Jednoga dana reče Hans svojoj ženi:
Ovde me zovu mudri kralj, a kod kuće samo glupi Hans. Otputujmo u moj zavičaj, do očevog doma, a ja već znam na koji način ću ti dokazati da istinu govorim.
Drugoga dana otputovaše. Hans obuče svoju staru odeću, u kojoj je od kuće otišao, i ponese gajde i štap, koje je trampom od onog čobanina uzeo. Nedaleko od Hansovog rodnog doma zaustavi se kraljevska kočija da bi Hans sišao i onako u starom odelu i sa gajdama krenuo k svojima. Spaziše ga deca i počeše vikati:
– Gledajte, krčmarev glupi Hans se vratio!
Svirajući, Hans se približi kući. Za njim stiže i kraljevska kočija. Kada krčmarevi sinovi kraljevsku kočiju ugledaše, poleteše k vratima da bi ugledne goste sa svim počastima dočekali. Ali u isto vreme spaziše glupog Hansa, pa ga dograbiše i u poslednju odaju uguraše da ih ne bi sramotio. Stari krčmar je bio umro, a majka ostala sa sinovima. Ona kraljici odredi najlepšu sobu i stade je sa svojim sinovima pri obedu dvoriti. Kraljica je zapita:
– Imaš li još dece?
– Imam još jednog, ali on je veoma glup!
– A gde je? Zovni ga nek pomaže u posluživanju! – zapovedi kraljica.
Krčmarici ne bi pravo, ali kako je kraljičina poslednja, dade ona Hansu veliku zdelu da je u odaju kraljice odnese. Ali ovaj samo što stade na prag, spotače se i pade nasred sobe. Braća ga opet zgrabiše izbaciše napolje. Pošto je Hans vikao da želi da vidi kraljicu, uguraše ga u svinjac.
Kraljica za to sazna. Ona naredi svojim slugama da istraže gde su Hansa strpali i da ga naveče puste k njoj. Kada su Hansa oslobodili, on ode kraljici, obuče šarenu blistavu odeću, a slugama naredi da u njegovo staro odelo obuku slamnato strašilo, zatim da strašilo u svinjcu obese i vrata zapru.
Sluge tako postupiše.
U zoru dođoše braća da svinjac otvore. Ugledaše obešenog čoveka i poverovaše da je Hans sebi život oduzeo. Ubrzo zatim uđe krčmarica u kraljičinu sobu. Ugleda naočitog gospodina, kome se veoma začudi. Što je više u njega gledala, sve joj se više činilo da liči na njenog Hansa. I braći se tako činilo. Kraljica je upita:
– Zašto gledaš tako začuđeno?
Krčmarka odgovori:
– Taj lepi gospodin toliko liči na mog glupog Hansa.
– A gde ti je on?
– On se u svinjcu obesio!
Na to Hans reče:
– Pogledaj malo bolje u mene, majko, zar ja nisam tvoj Hans?
– Da, istina je, sada vidim, ti si zaista naš Hans! – odgovori ona.
Sada je morao Hans pripovedati kako je postao kralj. Onda mu priđoše braća da im oprosti. On im oprosti i bogato ih nagradi, rekavši:
– Pođimo! Svakom ću dati po jedan prekrasan grad.
Najstariji brat nije hteo da napusti očev dom. Mati i mlađi brat odoše s Hansom u prestonicu. Majka dobi od Hansa zlatni, a najmlađi brat srebrni grad. Hans je, pak, sa svojom ženom živeo u dijamantskom dvorcu. Ako dosad nisu umrli, još i danas tamo žive.
|
