Glupi Petar
U mužakovskoj crnogorici živeo je nekada bogati seljak koji je imao tri sina: Jana, Jurija i Petra. Jan bejaše vešt, Jurij preduzimljiv, a Petar pomalo glup. bog toga je Jan vodio brigu o domaćim poslovima, Jurij prevozio ugljen i žito u grad, a Petar je iz dana u dan palio luč. Jednom se vrati Jurij iz grada i ispripoveda braći da se Hanka, mlada gospodarica Staklenog grada, udaje i da njen otac, radi toga, poziva mlade ljude iz cele zemlje na veliko takmičenje. Ko prvi dojaše u Stakleni grad, dobiće lepu Hanku za ženu. A Stakleni grad je bio na visokoj i strmoj planini.
Jan i Jurij odmah odluče da učestvuju na takmičenju. Kupe sebi kićenu odeću, a za konje nabave najlepšu opremu. Mnogo brige su potom poklanjali svojim riđanima: češljali su ih, timarili i davali im najbolju zob.
Svakoga dana je Petar, dok su obedovali, slušao prekomerna hvalisanja oba brata. Oni su se ponašali tako kao da su već pobedili. I Petar je želeo da ide na to takmičenje, ali svoju želju nije smeo ni pomenuti, jer se bojao da ga braća zbog toga ne ismeju. A ni konja nije imao.
Na tri dana pred takmičenje, Petar je morao otići na livadu da naplasti seno. Kada se zamorio, legao je na plast. Iznenada, nešto poče da čupa i jede njegovo seno. Petar se prenu i ugleda prekrasnog ždrepca. Namah ga dograbi za uzdu. Konj poskoči da bi se otrgao, ali Petar ga je čvrsto držao i govorio:
– Ne puštam te! Moja braća će za tri dana odjezditi u Stakleni grad, a ja ne mogu s njima jer nemam konja. Sad ću na tebi jahati.
Konj mu odgovori:
– Ako li me danas pustiš, obećavam da ću ti se za tri dana ponovo vratiti, još bolje opremljen i sa kićenom odećom za tebe.
Petar je samo časak razmišljao, pa pusti konja.
Trećega dana spremiše se braća za takmičenje. Obukoše blistava odela koja je i Petar mnogo voleo, a nije imao. Kada pade veče, odjezdiše prema planini na kojoj se uzdizao Stakleni grad.
Petar je, sav zajapuren, trčao po povrtnjaku tražeći svoga konja, ali njega nigde nije bilo. Gnevan i očajan, leže pod vrbov grm. Tek što ga savlada san, kad začu rzanje i ugleda osedlanog kona, a na njemu kitnjastu, srebrom i zlatom optočenu odeću. On uhvati ždrepca i poče da navlači odelo. Ali, kako je ono bilo novo i kruto, a on nespretan, deset puta ga je navlačio i svlačio i u tome provede celu noć.
U ranu zoru bio je gotov. Skoči na svog zelenka i potera ga ka Staklenom gradu. Na sebi je imao neobično odelo, a pod sobom konja strašno plahovitog: skakao je preko gora i dolova. Naposletku je i poleteo i ubrzo prestigao sve takmičare.
Na vrhu planine nađe se Petar prvi pred gradskim vratima, koja se uz silan tresak otvoriše. Tamo ga je, na ulazu u dvorac, već očekivala lepa i mlada kći gospodara Staklenog grada sa svojim ocem i celom četom dvorana. Ona mu se osmehnu, a njen otac ga pozva k sebi i prijateljski upita:
– Odakle si, junače?
– Ja sam iz Lučanog grada – odgovori Petar smelo.
Ali gospodar za taj grad nije nikada čuo. Zato odluči da se najpre obavesti, pa onda da Petru da svoju lepu kćer za ženu. Mlada gospodarica stavi pobedniku blistav zlatan prsten na prst, a njen otac ga bogato nagradi i poruči mu da za tri nedelje ponovo dođe.
Petar pođe kući. Konj ga vrati u povrtnjak i tamo mu obeća da će za tri nedelje ponovo dogalopirati.
Kada su se braća drugoga dana u zoru vratila kući, Petar je već stajao kraj peći i palio luč. Darove je sakrio ispod borovine, a prst na kome je bio prsten zavio, kao da se tobože osekao.
Za vreme obeda Jan i Jurij su naveliko i naširoko pripovedali o proteklom takmičenju.
– Ja sam na svom riđanu tako silovito jurio da je kamenje na sve strane letelo – reče Jurij.
A Jan dodade:
– I moj riđan je bio među prvima, ali nije mogao sve šančeve da preskoči. Šteta, mnogo je obećavao.
Jurij zapita:
– Petre, nisi li, možda, posmatrao takmičenje?
Petar odgovori:
– Nešto sam malo video. Onaj momak je imao prelepog konja i sjajnu odeću.
Opisao je pobednika, ali se nijednom rečju nije odao, već se samo ispotiha smejao braći zato što ga nisu poznala.
Posle nekog vremena, uđe u dvorište njihove kuće neobična putnica. Bila je to dvorska dama, koja zapita: "Dragi domaćini, ja tražim Lučani grad. Pokažite mi, ako znate, put do njega!"
Ni otac, ni Jurij, ni Jan o tome gradu ništa nisu znali. Naposletku dozvaše Petra. Iako je Petar bio u svome zamašćenom radnom odelu, dvorska dama ga je odmah poznala.
– Šta se dogodilo kad imaš zavijen prst? – upita ga ona.
– Oh, ništa... malo sam se sekirom recnuo i prst obložio komadićem kore – promrsi Petar.
Dvorska dama zaćuta i odmah odjezdi dalje.
Protekoše tri sedmice i pred zakazan dan, naveče, ode Petar u povrtnjak, tamo leže pod grm i usni. Usred noći se prenu. Ugleda majušnog čoveka a iza njega gospodsku staklenu kočiju sa četiri konja. Mali čovek, koji je na rukama nosio zlaćano odelo, priđe mu i reče:
– Obuci ovu odeći i sedni u kočiju! Pođi u Stakleni grad, ali pre nego što tamo stigneš, pokupi sve prosjake koje na putu sretneš.
Ubrzo naiđe Petar na nekakvog gegavog pešaka, koji je na drumu od bogatijih prolaznika milostinju sakupljao.
– Ko si ti? – upita ga Petar.
– Ja sam velika ispičutura – odgovori mu prosjak.
– Sedi u kočiju, trebaće mi ispičutura!
Nešto kasnije srete čoveka s ogromnim ustima i trbuhom velikim kao bure. Petar ga zapita:
– Ko si ti?
– Ja sam veliki žderač, izelica.
– Sedni u kočiju, izelica će mi trebati.
Potom naiđe na jednog gromoglasnog vikača. I sve ih Petar primi u kočiju. Pre zalaska sunca, stiže on sa svojim ljudima na vrh planine. Tamo ugleda dugačak red divnih posrebrenih kočija koje su, sve do jedne, prema Staklenom gradu jezdile. Toliko je bilo kočija da su zakrčile put. Pošto je Petar bio na začelju, on izračuna da se ni za ceo dan neće približiti gradu, pa zato pređe na šumski puteljak. Ali i šumski puteljak bio je zakrčen oborenim deblima. Tada povika snažni tegljač:
– Hoćeš li, gospodaru, da put raščistim!
I odmah skoči sa kočije i odbaci drvlje u stranu. Džinovska debla letela su uvis. Zahvaljujući tome, stiže Petar pred veče pred vrata Staklenog grada, koja mu se odmah otvoriše.
Ceo dvor je bio na nogama. Mlada gospodarica uhvati Petra za ruku. On se osmehivao dok ga je ona vodila, ali njen otac grubim glasom reče:
– Ja još ne znam, u stvari, ni šta si ni ko si ti, Petre. Za tvoj Lučani grad smo se raspitivali, ali ništa nismo saznali. Zato moraš, pre nego što ti išta obećam, da izvršiš tri zadatka. Prvo, zapovedio sam da es za tebe i tvoje ljude napeče dvanaest hlebova od dvanaest funti. To morate za tri dana pojesti.
Petar se nije dugo premišljao. Jedanaest hlebova je dao velikom žderavcu, a dvanaesti ostavio za sebe i ostale pratioce. Ubrzo su svi hlebovi bili pojedeni, pa gospodar Staklenog grada zapovedi da im prinesu dvanaest džinovskih vrčeva piva. To je morao Petar sa svojim ljudima da popije za šest dana. Ni ovog puta se Petar ne uzbudi. Jedanaest vrčeva je dao velikom pijaču, koji ih je ispio sam.
Mlada gospodarica, koja se veoma bojala da Petar neće moći da ispuni sve zadatke, odjednom se od brige i strepnje razboli. Lekar je tvrdio da će gospodarica ozdraviti jedino od vode sa zdravca-studenca, koji je bio sto milja udaljen. Zbog toga postavi gospodar Staklenog grada i treći uslov Petru: za dvanaest časova da dovuče kotao vode sa zdravca-studenca.
Petar isprva nije znao šta da čini, a onda se sebi brzog trkača. Njega posla po zdravu vodu. Za tri časa je trkač već bio kod zdravca-studenca. Tamo se i sam zdrave vode napio, ali... kako je bio umoran, seo je malo na obalu i tu zaspao.
Petar je stajao na gradskim vratima i čudio se što nema trkača da se vrati. Već je i jedanaesti čas minuo. Tada se momak seti gromoglasnog vikača i poruči mu da trkača dozove. Ovaj poče tako vatreno oda viče da se zemlja tresla. I mlada gospodarica je iz postelje na zemlju pala. Ali trkač se probudi, poskoči, zgrabi svoj kotao i poče tako grabiti da je petama u leđa udarao, a kosa mu je vijorila oko glave. U poslednjem trenutku dvanaestog časa, stiže on u Stakleni grad i Petar odnese kotao vode gospodaru.
Kako je Petar i treći zadatak izvršio, mlada gospodarica, koja je od vode ozdravila, zamoli oca da se venčanje više ne odlaže, već da se odmah obavi. Gospodar nije imao kud, pa morade dozvoliti. Svadbeno veselje trajalo je mnogo dana. Najbolje su prošli ispičutura i izelica, ali i gospodarica je bila veoma srećna.
U međuvremenu su se kod kuće otac i majka zabrinuli šta li se to moglo Petru dogoditi. Oni nisu znali ni kad je, ni kud je pošao, ni kako se izgubio.
Posle tri sedmice, požele Petar da svoju mladu ženu povede kući Stari gospodar dade zetu na dar deset crnih, a svojoj kćeri pet snežnobelih konja i veliku nevestinsku spremu. Tako stigoše u mužakovsku crnogoricu i na Petrov zeleni povrtnjak. Ali, tamo gde je stajao plast, dizao se sada prekrasan dvor, a oko dvora vrt. Pred ulazom je stajao onaj isti majušni čovek, koji reče:
– Ja sam se o tebi pobrinuo i sagradio ti sve ovo. Dvor pripada tebi, jer si me one noći pustio iako sam ti bio veoma potreban. A i zato jer si se držao mojih saveta.
Otac, majka, Jan i Jurij čudili su se kako je na njihovom povrtnjaku mogao da nikne takav sjajan dvor. Najviše su se, ipak, začudili kada je u njihovo dvorište ušla blistava staklena kočija u koju su bila upregnuta četiri konja. Iz kočije je izašao naočit vitez, a za njim čudesno lepa vlastelinka. Majka prva prepozna svog Petra, a braća se zgranuše. Ali ih Petar sve toplo pozdravi i ispripoveda im šta se sa njim zbilo i kako je svoju sreću našao.
Naposletku zamoli oca i majku da kod njega u dvoru stanuju. Tako i bi. Braća su stanovala u kući i upravljala roditeljskim dobrom. Petar je sa svojom lepom ženom imao miran i srećan život, a ako nije u međuvremenu umro, on i danas živi u Lučanom gradu.
|
