|
Bili jednom otac i majka i stanovali u ubogoj kućici, blizu velike šume. Imali su mnogo dece. Otac je bio siromašni goroseča, koji je sasvim malo zarađivao. Zbog toga u njihovom domu zacari nevolja i deca su retko kad mogla da se istinski najedu. Novci bi se brzo potrošili, a porodica je ostajala i bez kriščice hleba u kući.
Jednom otac donese iz grada malo graška i svakom detetu dade po pregršt. Ali na Janka i Hanku zaboravi. Oni su zbog toga gorko plakali.
Otac im reče:
– Ćutite i ne plačite više! Sutra ću poći u šumu da drva sečem, a vas ću povesti u jagode.
Majka im dade drvenjake. U šumi otac okači drvenjake o drvo i reče:
– Sad možete ići da tražite jagode! Dok ja ovde drvo sečem, čupkajte i sladite se!
Jank i Hanka veselo odoše dublje u šumu. A vetar je klatio drvenjake, oni su lupali, i to se deci činilo kao da otac seče drvo. U šumi nađoše veoma lepe i ukusne jagode i najedoše se dosita. Još su i punu kotaricu nabrali. Potom legoše ispod jednog drveta, u hladovinu, da se malo odmore. Posle izvesnog vremena pođoše da potraže oca. Ubrzo dođoše na mesto gde su na drvetu visili njihovi drvenjaci, ali oca nije bilo tamo. Deca se tada rasplakaše. Jecala su, trčala, dozivala i tražila unaokolo po šumi, ali oca ne nađoše. A već se smrkavalo.
Najzad se deca reše da sami potraže put do kuće. Ali pri tom uđoše dublje u šumu i sasvim se izgubiše.
Kada se već spustila gusta pomrčina, ugledaše u daljini svetlost prema kojoj se odmah uputiše. Najzad nabasaše na malu kuću, koja je bila od pravog hleba građena, a od gore do dole kolačima obložena. U toj kući boravila je stara veštica Vjera. Kako su deca već bila ogladnela, odlomiše parče kolača sa kuće i okusiše.
– Kljuc, kljuc, kljuc u Vjerinu kuću! – začu se glas.
I stara Vjera otvori prozor, provuče svoju glavu s dugim, šiljatim nosom, otvori usta s velikim zubima i viknu:
– Ko je to tu?
A deca zaplašeno odgovoriše:
– Samo vetar, samo vetar!
Grdeći, veštica zatvori prozor. A deca ponovo odlomiše parče kolača i malo se založiše.
– Kljuc, kljuc, kljuc u Vjerinu kuću! – začu se opet veštičin glas.
I stara Vjera izađe na vrata vičući:
– Ko je to?
A deca se brzo sakriše. Pošto je veštica bila slepa, nije ih mogla primetiti. Deca odlomiše novi komad kolača i založiše se.
– Kljuc, kljuc, kljuc u Vjerinu kuću! – dopre ponovo veštičin glas.
Tada se vrata ponovo otvoriše i Vjera izađe sa svojom sestrom. Obe su tragale okolo kuće sve dok nisu pronašle decu. Odmah ih dograbiše i odvukoše u kuću. Sad se Vjera zadovoljno nasmeja i reče:
– Dobro ću vas hraniti. Imaću finog pečenja od vas.
I ona zatvori Janka i Hanku u kavez i donese im odmah veliku gomilu zemičaka i zdelu mleka. A deca navališe da jedu. Ai već posle nekoliko dana dođe Vjera s nožem u ruci pred vrata kaveza i pozva:
– Jank, provuci prst da vidim jesi li dobro uhranjen!
Ali Jank provuče svoju drvenu pištaljku, koju je imao u džepu. Stara Vjera je opipa:
– Ah, slabo si uhranjen, moraćeš još da jedeš! Hanka, provuci sad ti svoj prst, da vidim kako si ti uhranjena!
Hanka provuče svoj prstić s prstenom. A stara veštica, koja je slabo videla, napipa prsten i reče:
– Ah, ni ti nisi dobro uhranjena!
I ona ode grdeći. Jank i Hanka su se silno radovali, ali u tom veselju izgubi Jank svoju pištaljku, a Hanka svoj prstenčić.
Posle nekoliko dana, dođe opet stara Vjera do kaveza s velikim nožem u ruci.
– Jank, provuci svoj prst da vidim jesi li dobro uhranjen!
Jank provuče prst, a ona ga recnu nožem i pri tom se grozno nasmeja:
– Hanka, provuci i ti svoj prst, da vidim jesi li dobro uhranjena!
Hanka provuče prstić, a stara Vjera ga recnu nožem, tako da i njoj poteče krv.
– Da, da! – Povika ona. – Oboje ste debeli, i sad ću vas ispeći!
I ona ode da bolje raspali peć. Potom dođe po Janka i Hanku i odvede ih pred peć.
– Sedite sad na ovu lopatu! – reče im.
Ali deca posedaše na dršku lopate, kraj samih veštičinih ruku, tako da ih ona nije mogla gurnuti u peć. Stara Vjera im poče objašnjavati kako treba da sednu, ali je oni nisu slušali. Naposletku reče Jank:
– Ne znamo kako hoćeš da sednemo. Pokaži nam sama kako se to čini!
A veštica sede na lopatu. Sad deca zgrabiše lopatu za dršku i, jedan, dva, tri – ubaciše vešticu u peš, gde izgore.
Jank i Hanka sada istrčaše iz kuće pocikujući. Pred kućom je bilo zamrznuto jezero i oni se počeše klizati o njemu. Njihovu graju doču Vjerina sestra pa pohita iz kuće. Kada ugleda decu na jezeru, pođe i sama na led kako bi ih uhvatila. Ali na glatkoj površini nije mogla da ih stigne. Najzad se okliznu, pade, a led se pod njom rasprsnu i veštica upade u vodu.
Sada su Jank i Hanka bili slobodni, a ostade im i cela kuća. Pretražiše je od krova do podruma i nađoše veliku ostavu punu raznih jela i pića. Sada su lepo živeli i od mile volje jeli.
Posle mnogo vremena, naiđe otac, koji ih je dugo i dugo tražio dok je po okolnim šumama drveće sekao. Ugledavši iz daljine kuću od hleba i kolača, začudi se i pođe prema njoj. Ali kada u nju uđe, o radosti – on Janka i Hanku čile i zdrave ugleda!
Deca mu prvo donesoše da nešto pojede i popije. Potom ga poslaše s velikim zavežljajem kolača k majci, braći i sestrama. A bilo je puno kolača – cela kuća. Drugog dana dođoše svi na viđenje, a potom povedoše Janka i Hanku kući. Iz kuće stare Vjere još su toliko jestiva poneli da su mogli mnogo dana u slasti da uživaju. Tu je bio i kraj njihovoj nevolji.
|
