|
U jednom selu sred četinarske šume boravio je negda stari ugljenar. On je u crnogorici imao ugljenaru, u kojoj je pekao ugljen. U radu su mu pomagali sinovi Juro i Jan. Jan je u šumi sekao drva i radio kraj peći, a Juro je vozio ugljen u grad i tamo ga prodavao. Zato je on uvek pri sebi imao novaca i mogao je nedeljom da svrati u krčmu. Jank je, pak, stalno, u šumi boravio u svetu ništa nije video, a nedelje je provodio suve guše, jer nije imao novaca. Zato je vremenom postajao sve nespokojniji i sve je više razmišljao o tome da neki drugi posao potraži. Kad otac za to sazna, ne pusti Jana d ode, već odluči:
– Od sad ćete naizmenično voziti ugljen u grad, prvo jedan, pa drugi. Potom će svaki dobiti što je zaslužio.
Tako Jan ode prvi put u svom životu u grad. On se čudio visokim kućama i kićeno odevenim ljudima. Sve mu se toliko dopadalo da bi tu zauvek ostao. A kada je još u dvor stigao, gde je trebalo da istovari svoj ugljen, nije se mogao nagledati šarenila. Vide ga dvorski sluga i reče:
– Dopada ti se?
A Jan odgovori:
– Da! Rado bih tu ostao.
Sluga ispriča to knezu, a ovaj priđe da momka pogleda. Jan mu se dopade, jer je bio stasit, a, činilo se, i pametan. Zato reče knez:
– Ako ti roditelji dozvole, možeš se kod mene zaposliti.
Jan to s velikom radošću prihvati. Knez mu dade dva talira napojnice i posla ga kući da od svojih roditelja dozvolu izmoli. Ali Jan ne ode kući. On se zaustavi u gradskoj krčmi i započe veselu terevenku. S nekakvim pijancima potroši one talire koje je od kneza dobio.
U krčmi je za to vreme sedeo seljak, kome se dorat u Janovim kolima neobično dopao. On zapita Jana bi li hteo da mu proda svog dešnjaka. Jan isprva nije hteo ni da čuje za o. Ali mu seljak nije davao mira: nudi mu je sve više i više novaca, a naposletku predloži da oba konja i kola otkupi. Janu najzad bi svejedno i on za dobre pare proda seljaku oba konja i kola i sve što je bilo u kolima. Sada je imao toliko novaca da je neko vreme mogao ostati u gradu i životariti bezbrižno.
Kada je sve novce potrošio, ode Jan u dvor i reče da je spreman da službu prihvati. Knez mu dade uniformu i posla ga u školu. Tu je Jan učio da čita i piše i sve ostalo što knežev službenik treba da zna. Bio je marljiv učenik i za kratko vreme sve je naučio. Kada je školu završio, uze ga knez u dvor za svog komornika. I ostade tu Jan nekoliko godina dobro živeći.
Jednom naumi knez da putuje. On postavi Jana za upravitelja dvora, dade mu sve ključeve i reče:
– U sve sobe smeš ulaziti i razgledati ih, jedino ovu malu, u koju se ulazi iz dvorane, nemoj nipošto otvoriti, jer bi to bilo zlo po tebe!
I knez otputova.
Jan je sada vodio računa o svim stvarima na dvoru, ulazio u sve sobe i pazio na red. Ali mala soba mu nije davala mira. Svagda bi iznova razmišljao o tome kakva li se to tajna u njoj krije. A kada je jednom ušao u dvoranu, nije mogao odoleti svojoj radoznalosti. Uvuče ključ u bravu i otvori vrata sobice. U njoj nađe raznoraznih stvari, a sasvim ispod jedan mali kovčeg. On uze kovčeg i podiže pažljivo poklopac. Iznenada, iz njega iskoči mala bela mišica i uteče. Jan se veoma začudi. Potom ga spopade strah šta li će se posle ovog dogoditi.
Sutradan vrati se knez. Kad ču šta se zbilo, razgnevi se, oduze Janu lepu odeću i vrati mu ono staro zamazano ugljenarsko odelo i torbu za hleb. Zatim isplati svom bivšem službeniku zaostalu platu i otera ga iz dvora. Tako se Jan neočekivano nađe na ulici, ne znajući kuda bi pošao. Zbog one prodaje nije se usuđivao da ode kući. Jedan časak je razmišljao, onda reče sebi: "Ah, pa šta! Sad imam nešto novca, poći ću u daleki svet!"
Na svome putu stiže do jedne velike šume, koja mu se učini beskonačnom. On u njoj zaluta. Dok je tumarao uzduž i popreko, mučila ga je strašna glad. Ubrzo se i noć spusti. Odjednom spazi Jan daleko ispred sebe nekakvo svetlo. Pođe prema svetlosti i uskoro se nađe pred velikim dvorcem čiji su prozori bili osvetljeni. Ali između njega i dvorca pružao se širok jarak.
Jan pođe okolo dvorca i nađe mostić preko jarka, koji je vodio pravo na ulazna vrata. On zalupa jedanput, dvaput, triput, ali mu niko ne otvori. Tada pokuša da sam otvori vrat. Začudo – bila su otvorena. Iako je sve blistalo u jarkoj svetlosti, ne pojavi se ni živa duša. On otvori i druga vrata. U sobi ugleda prostrt sto sa divnim jelima. Ali ni tu nikoga nije bilo.
Pošto ga je glad mučila, sede za sto i najede se dosita. Odluči da se malo odmori na mekanoj stolici, ali kako je bio iznuren, brzo usni. U zlo doba se prenu, ali se ni tada niko ne pojavi. Jan se vrati u predvorje, i opet – nigde nikog. On otvori još jedna vrata i uđe u sobu. Tamo se nalazila lepa postelja. Više se nije premišljao, već leže u postelju. Tvrdo je spavao sve do zore.
Ustavši iz postelje, opet nađe sve što mu je potrebno. U predsoblju ga je već čekao doručak. Posle doručka obiđe i ostale odaje. U jednoj od njih nađe kićeno odelo, koje uze i obuče, jer je želeo da se oslobodi svojih ugljenarskih rita. U poslednjoj sobi otkrije veliku gomilu zlata, dragog kamenja i drugog nakita. To blago strpa u svoju torbu za hleb. Potom se brzo izgubi iz tajanstvenog dvorca. Konačno nađe stazu, kojom je napredovao sve dok se šuma nije razredila. Pred sobom ugleda prostrane zelene livade. Tu zastade i poče da razmišlja: "Sada sam bogat kao knez. Treba zato da uzmem i naročito ime. Od sada ću se zvati knezom od Zelenih livada."
Potom je putovao dalje, i posle nekog vremena dođe u veliki grad. Tu unajmi najlepšu gostinsku sobu, nakupova još šarenih odela, nabavi pokrivena kola i konje, i najmi kočijaša. Kad bi mu novaca ponestalo, prodavao je drago kamenje.
U tome gradu živeo je kralj koji je imao veoma lepu kćer. Ona je već zapazila ovog naočitog kneza i potrudila se da sazna ko je on. Rekoše joj da je to knez od zelenih livada, da je vrlo bogat, ali da niko ništa pobliže o njemu ne zna. Tada ozvaše Jana u dvor. On se upozna s princezom i ona mu se jako dopade. Zbog toga je, posle, sve češće dolazio u dvor. A kako je i princezi postao mio ovaj mladi i naočiti stranac, brzo objaviše zaruke, a nešto kasnije i venčanje, na koje su bili pozvani mnogobrojni gosti.
Jan i princeza bili su vrlo srećni. Ali princeza ništa nije znala o njegovim roditeljima, prijateljima i poznanicima. O njima Jan nikada ništa nije govorio. Zato ga ona za njih upita, a pošto je Jan veoma voleo svoju ženu, on joj poče da priča o svojim dečačkim godinama, o svojim roditeljima, ugljenarskom poslu, o svojim šalama, zgodama i pustolovinama. Kada joj je sve ispričao, reče princeza:
– Zašto si ostavio oca u sirotinji i dozvolio da se pod stare dane muči na teškom poslu? On bi mogao da živi s nama i da mu bude lepo. Moraš da odeš i da ga dovedeš!
Jan isprva nije hteo da je posluša, ali ona mu je iz dana u dan prigovarala, sve dok se nije odlučio. On pozva dvanaest vojnika i pođe na put, koji je bio dug i naporan.
Posle nekoliko dana stiže opet u veliku šumu. Tamo ih iznenadi strašno nevreme, tako da su se morali u šumsku krčmu skloniti. A kako kiša ni do večeri nije popustila, odluči Jan da sa svojim ljudima u krčmi prenoći. On naruči dobru večeru i sobe za noćivanje. Kasnije dođoše u krčmu i pridružiše se Janu i njegovim slugama novi gosti. Jan se s njima kartao, ali sve što je dobijao, vraćao im je nazad.
Usred noći, pred Janovom sobom stvori se odjednom strahovita gužva. Neko je snažno udarao u vrata i s druge strane vikao: "Otvori! Otvori!"
Sluga priše vratima i upita:
– Ko si ti i šta hoćeš?
– Otvori! Mi ćemo ući u sobu, makar razvalili vrata!
Bili su to razbojnici. Jan zapovedi da otvore vrata. Predvođeni svojim vođom, razbojnici navališe u sobu. Vođ priđe Janu, držeći u ruci prekrivenu posudu, i reče:
– Sad ćeš dobiti pečenje! Ono ti neće biti tako slatko kao večera u krčmi. Ješćeš ga zavezanih očiju.
Ali Jan odgovori da će otvorenih očiju jesti. Tada skidoše sa posude prekrivač i Jan ugleda u njoj oštar bodež. Njime je morao da oduzme sebi život.
Jan zamoli da ga ostave u životu. Obeća da će im sve dati što ima kod sebe. Ali razbojnicima je zapelo za oko njegovo odelo. Oni mu ga oduzeše, a dadoše mu nekakve dronjke pa ga pustiše da ide svojim putem. Njegove vojnike su pre toga na spavanju iznenadili i savladali.
Pošto je ostao zdrav i čitav, Jan je sada trapao raznim putevima, dok najzad nije stigao u svoje rodno selo. Ali otac nije zaboravio njegovo nevaljalstvo, a još kada ga tako odrpanog ugleda, ne primi ga u kuću. Ništa mu drugo nije preostalo nego da sebi nekakav posao u selu nađe. Na kraju je pristao da svinje seoskog starešine čuva. Posle izvesnog vremena, usni princeza da su njenog muža na putu ubili. U zoru ispriča ona taj grozni san svome ocu. Ovaj pomisli: "Knezu od Zelenih livada se svakako neko zlo dogodilo." I dogovori se sa kćerkom da nešto preduzmu.
Princeza odabra sto vojnika i krenu na put da svoga muža pronađe. U svakom selu se kod ljudi raspitivala jesu li takvog i takvog kneza videli. Najzad su stigli do one velike šume, a tu i njih, kao nekada Jana, iznenadi strahovito nevreme. Princezi se činilo da je premalen deo puta prevalila, pa je htela da po oluji krene dalje. Ali je zapovednik njenih vojnika bio protivan tome. Zato se zaustave u šumi i načine logor. Istražujući šumu unaokolo, vojnici otkriše krčmu. U jednoj od krčmarskih soba nađe princeza deo odeće svoga muža. Ona pozva zapovednika k sebi i pokaza mu šta je otkrila. On naredi da se oko krčme postavi straža. Sada ispitaše pažljivo i ostale sobe u krčmi, kao i šumu unaokolo, i tako otkriše razbojničko skrovište. Dođe do oštre bitke, ali vojnici nadjačaše razbojnike. Njihov vođ ispriča princezi da su njenog muža pustili da ode.
Sutradan pođoše dalje. Princeza posla nekoliko vojnika napred u rodno selo svog muža, da za nju i njenu pratnju obezbede konačište. Vojnici tada prođoše pored Jana, koji je u polju čuvao svinje. On shvati da su to njemu pošli u pomoć. Od radosti htede da skoči među vojnike, ali se opomenu svojih dronjaka i osta da mirno sedi.
Nešto kasnije u selo stiže i princeza sa svojom pratnjom. Vojnici se raziđoše po konačištima, a princeza ode sa svojim slugama k starome ugljenaru. Stari ugljenar i njegova žena se iznenadiše, ali ne htedoše da prime princezu, rekavši:
– Mi smo siroti ljudi. Imamo samo staru, dotrajalu kuću, u njoj malo jela, nešto krompira i kiselog kupusa, i ništa drugo.
Ali princeza se ipak smesti kod njih. Ona nije tražila ništa od jela, jer je dosta jestiva sa sobom ponela. Kad je sve sredila, upita starca:
– Nemate dece?
On odgovori:
– Imam dva sina. Jedan mi pomaže i vozi ugljen u grad. A drugi je nevaljalac, koji nas je u svoje vreme jako unazadio prodavši kola i konje. Posle toga je utekao.
– A gde je on sada? – upita princeza.
– Za koji časak vratiće se kući sav prljav i dronjav, jer čuva svinje seoskog starešine.
Ali princeza zaključi:
– Tako vredan momak može i druge poslove da radi.
Pa osla čoveka u polje da pozove svinjara. Ali svinjar ne dođe. Tada reče majka princezi:
– Vidite, taj vetropirasti prljavko je i neposlušan. On više voli da je pored svinja.
Sada posla princeza nekoliko vojnika da svinjara silom dovedu. Oni tako u učiniše.
Kada Jan u sobu stupi, natoči mu princeza čašu vina, ali on dohvati ceo bokal i ispi ga do dna. Majka, koja je to gledala, reče lomeći ruke:
– Gledajte samo kakav je to neotesanko!
Ali princeza odgovori s osmehom:
– Ah, ništa zato, imam ja još dosta vina!
Potom se obrati Janu i reče:
– Da vidimo jesi li momak za vojsku!
I ona ga sa svih strana osmotri, pa zaključi:
– Da, zreo si da u vojsku ideš! Odmah ćeš dobiti uniformu i otići s drugim vojnicima na stražu.
Janu donesoše vojničko odelo i on pođe na stražu. Ali Jan više nije mogao srcu da odoli, je se veoma princeze zaželeo, pa napusti stražu i ode princezi u sobu. Bio je to radostan sastanak. Princeza mu dade drugo odelo, a zatim je morao da joj svoje doživljaje pripoveda.
Drugog dana rano, sedeo je Jan s princezom i doručkovao, kada majka uđe u sobu. Ona se začudi kada ugleda tako naočitog kneza. A princeza je upita:
– Sinoć sam postavila stražara ispred vrata. On se izgubio. Znaš li, možda, gde je taj stražar?
Majka na to odgovori:
– Nisam li vam odmah rekla da taj dečko nije ničemu vičan! On je sigurno opet kod svinja u polju.
I ona poče grditi svoga sina Jana. Naposletku Jan odgovori:
– Ali, majko, prestani da grdiš, ja sam tvoj sin Jan!
Na to ga majka pažljivije pogleda u oči i tako se iznenadi da zamalo na zemlju ne pade. Ali Jan priskoči i prihvati je. Tada dotrča otac i dugo je trebalo dok je shvatio da je taj naočiti knez njegov sin Jan.
Posle toga je uvek iz početka morao pripovedati o sebi i princezi, a kad otac i majka nisu mogli da veruju, princeza je, glasno i veselo se smejući, potvrđivala da je sve tačno što kaže njen muž. Jan za celo selo priredi veliko slavlje. Tamo se toliko jelo i pilo da ljudi još i danas pripovedaju o toj gozbi i o knezu od Zelenih livada.
|
