|
Bio negda otac koji je imao dva sina. Jedan od njih, koji se zvao Jan, nije se ničeg bojao i nije znao šta su to jeza i strah. Zato je hteo da to oseti i spozna. Jednom, kasno uveče, ode na groblje, gde je njegov kum bio sahranjen. Tamo ugleda veliko mnoštvo ljudi i svi su se oni u grobovima kuglali. Jan im priđe. Odjednom prepozna među njima i svog nedavno umrlog kuma i zapita ga:
– Zar ne bih i ja mogao sa vama da se kuglam?
– Zašto da ne! – odgovori mu kum. – Ali novac koji dobiješ, stavi u košulju. I još nešto: Ne ostaj ovde duže od ponoći, jer ćeš biti izgubljen!
Jan se silno kuglao i dosta novca dobio. On sve to strpa u košulju. Kada se ponoć približi, ljudi prestadoše sa kuglanjem, a kugle i čunjeve počeše da trpaju na gomilu. Jan htede da ode, ali mu jedan od njih reče:
– Ti si se s nama kuglao, sad s nama i sklanjaj!
Jan dohvati kuglu i čunj i stavi ih na gomilu. Kugla je bila čovečja lobanja, a čunj cevanica. Ali na tornju je već otkucavao dvanaesto čas. Jan se hitro izgubi, a kada na tornju izbi poslednji put, bio je tačno na grobljanskom zidu. Tu ga nešto udari snažno po glavi, tako da mu je kapa odletela.
– Šta me briga za kapu, zbog nje se ne vraćam! – reče Jan i ode kući.
Kod kuće izvuče iz nedara veliku hrpu novca i svima ispriča da se na groblju kuglao s mrtvacima, među kojima je bio i njegov kum. Reče im i to da ga je kum posavetovao šta treba da čini. Kod kuće ga upitaju da li je osetio strah. Ali Jan još uvek nije znao šta su to jeza i strah. A kako je želeo da to oseti i sazna, krenu u daleki svet.
Na svom putovanju naiđe usred šume na prekrasan dvorac. Ali dvorac je bio prazan, jer niko u njemu nije stanovao. Jan upita šumske radnike, goroseče, koji su u blizini radili, zašto je ovaj lepi dvorac tako pust. Oni mu ispričaše da u tom dvorcu ne može niko ostati, jer su njime zavladale sablasti, pa u svim odajama piruju. A nedavno su tu boravili i zli dusi, koji su mnoge ljude pobili.
Kako je Jan baš to hteo – da jezu i strah doživi i oseti, ode knezu kome je dvorac pripadao i zapita ga da li sme tamo da prenoći. Knez mu dozvoli, ali ga stade da odvraća:
– Svi koji su to pre tebe pokušali, već sutradan su bili mrtvi. Ali ako ti ipak pođe za rukom da zle duhove pobediš, možeš se nastaniti u dvorcu i ostati tamo kao moj šumar.
Sutradan ode Jan u avetinjski dvorac. Da bi sebi skratio vreme, poneo je sa sobom veliki vrč piva i svoju lulu. U najprostranijoj sobi postavi pet svećnjaka na sto, udobno se smesti u meku stolicu i napuni lulu. Potom otpi malo iz vrča i reče sebi:
– Pij u svoje zdravlje, Jane! Srećno, Jane! Ne bojiš se, Jane? Čega da se bojim, još mi niko ništa ne čini!
Te bi reči s vremena na vreme ponavljao, otpijao pomalo iz vrča, ispuštajući pri tom guste oblake dima iz lule. Ali nije predugo tako sedeo, kada iznenada pade čovečja ruka na sto i ugasi mu jednu sveću.
Jan odgurnu ruku i ponovo upali sveću, govoreći:
– Nazdravi sebi, Jane! Živeo! Bojiš li se, Jane? Čega da se bojim, kad mi još niko ništa ne čini!
Ponovo pade čovečja ruka sa tavanice na sto, ali sada ugasi dva svećnjaka. Jan odgurnu ruku na stranu i opet upali sveće, govoreći:
– Nazdravlje, Jane! Živeo, Jane! Bojiš li se, Jane? Čega da se bojim, kad mi još niko ništa ne čini!
Tada sa tavanice pade čovečja noga na sto i ugasi odjednom četiri svećnjaka. Jan gurnu nogu u stranu i opet upali sveće, govoreći:
– Nazdravlje, Jane! Srećno Jane! Bojiš li se, čoveče? Čega da se bojim, kad mi još niko ništa ne čini!
Na kraju pade i celo čovečje telo i pogasi sve svećnjake. Jan dograbi telo i odgura ga prema onim rukama i nogama. Potom upali sveće.
Sad je jedan časak vladao mir, i ništa se ne dogodi. Neočekivano, otvoriše se jedna vrata i odjednom u sobu uđoše svirači, a za njima i igrački parovi. Kako svirači uđoše tako i zasviraše, a igrački parovi zaigraše. Potom pozvaše Jana da sa njima igra. A on se u sebi opirao:
"Jan ne želi da igra! Jan neće da igra!"
Oni mu zapovediše da riđe i zaigra, a on u sebi ponovi:
"Jan ne želi da igra! Jan neće da igra!"
Pri tome ostade. Sedeo je i dalje za stolom, posmatrajući igrače. S vremena na vreme otpijao bi iz vrča i govorio:
– Nazdravlje, Jane! Živeo! Bojiš li se, Jane? Čega da se bojim, kad mi još niko ništa ne čini.
Kad jedan čas otkuca, izgubiše se sablasti. Unaokolo opet zavlada tišina. Ali vrata se ponovo otvoriše, a u sobu uđe sedi čovečuljak, priđe Janu i reče:
– To pre tebe još niko nije izdržao. Sada pođi sa mnom u podrum! Tamo zgrni bogatstvo kakvo god želiš, i ne boj se.
Ali Jan se nije ni bojao, pa pođe s malim čovekom u podrum. Pred vratima mu reče sedi čovečuljak:
– Kad u podrum uđeš, nemoj se osvrtati!
Iza vrata ležao je divovski crni pas zažarenih očiju. Dole mu sedi čovek pokaza na nekakve naćve i reče:
– Uzmi iz njih šta ti se dopada!
Ali Jan nije hteo ništa da uzme. Zato mu čovečuljak napuni korito zlatom i reče:
– Odnesi to gore i vrati se još jednom, ali pazi da se ne osvrneš!
Jan odnese teško korito puno zlata gore u sobu i prosu zlato na sto. Potom opet siđe u podrum, ali se ne osvrnu. Ovoga puta mu sedi čovek napuni korito srebrom. Dok je Jan s koritom iz podruma izlazio, zatvoriše se podrumska vrata uz jak tresak. Jan se osvrnu, ali nikakvog podruma više nije bilo.
U ranu zoru stigoše šumski radnici i radoznalo pogledaše kroz prozor. Jan im pripreti: "Sad ću jednog od vas sahraniti!" Pa otvori prozor da im radosno mahne i poželi dobro jutro, ali goroseče se razbegoše kud koji. Jan poslednjem radniku baci jedan talir i reče:
– To ti je za piće! A sad trči knezu i reci mu da sam ostao živ!
Međutim, radnik je isprva razrogačeno u Jana gledao i obilazio bačeni talir. Ali trenutak kasnije već je veselo jurio iz šume, jer ceo talir ni za jednodnevni težak posao ne bi mogao zaraditi.
Ubrzo dođe knez i veoma se začudi kada Jana živa i zdrava ugleda.
– Od danas, ti si moj šumar i možeš u ovom dvorcu stanovati! – reče mu.
Ali kada potom u sobi, na stolu, veliku hrpu srebra i zlata ugleda, shvati da je Jan veoma bogat, mnogo bogatiji od njega. Zato mu dade svoju kćer za ženu.
Otada je Jan u šumskom dvorcu boravio i provodio lep život. Ali nije bio spokojan, jer još uvek nije znao šta su to jeza i strah. I jednoga dana pozva svoju ženu i saopšti joj:
– Moram u daleki svet otići da bih saznao šta su to jeza i strah!
Njegova žena se veoma uplaši kada to ču, bojala se da bi joj muž mogao negde glavu izgubiti, pa ga upita:
– Zar se nikada nisi naježio od straha?
– Ne – odgovori joj Jan – nisam se nikad naježio. A voleo bih da to osetim.
Žena na to ode u kuću i stade danju i noću razmišljati kako da ga kod kuće zadrži. Ona je svakog za savet pitala i jedna žena joj, najzad, reče:
– Nabavi male žive ribe i stavi ih u lonac hladne vode. Kad tvoj muž zaspi, sipaj mu hladnu vodu, zajedno sa tim ribama pod košulju.
Žena tako učini. Kupi dosta malih riba i stavi ih u lonac veoma hladne vode. Kada Jan leže da spava, priđe polako njegovoj postelji i izruči mu odjednom ceo lonac hladne vode, zajedno s ribama, pod košulju.
Jan poskoči i kriknu:
– Hu, kako sam se naježio! Jaoj, šta je ovo!
Kao očerupan leteo je po sobi, vikao i tresao se.
Kada je posle saznao šta se sa njim dogodilo, nasmejao se glasno i nikad više nije izrazio želju da ide u svet, već je ostao kod svoje mlade žene i bio srećan do kraja života.
|
