Ako na mapi Nemačke Demokratske Republike obeležimo Drezden – Berlin – Frankfurt na Odri – Žitava – Drezden, dobićemo teritoriju na kojoj žive Lužički Srbi. To je Lužica, nemački Lausitz. Glavni gradovi Lužice su Budišin, nemački Bautzen, a Košebus, nemački Cottbus, od kojih je prvi u Gornjoj a drugi u Donjoj Lužici. Lužički Srbi su Zapadni Sloveni, kao Česi, Slovaci, Poljaci, već proređeni Kašubi, Slovenci i izumrli, tačnije – pogermanjeni Obodriti, Ljutici (Veleti) i Pomorani. Lužičkih Srba ima negde oko sto pedeset hiljada, ali prema legendi o velikom Sprevniku, koju smo uvrstili u ovo izdanje, bio je to veliki narod, koji se oko svog predvodnika "rojio kao pčele oko svoje matice". O dalekoj prošlosti Lužičkih Srba Mavro Orbini u Kraljevstvu Slovena kaže:

"Osvajačkim pohodima ističu se i drugi slovenski narodi. Tako Sobari (Srbi) – ogranak onih koji stanuju u Gornjoj Meziji i koje Halkokondil naziva Tribalima – upadaju često u Turingiju i Saksoniju. Prapostojbina prvih i drugih Sobara, prema Pliniju, jeste oblast oko Azovskog mora (Meotide palude). Odatle jedni pređoše u Meziju, a drugi u Luzaciju (Lužicu)."

Orbinovi spisi o starim narodima konfuzni su u odnosu na savremenu istoriografiju, ali ovaj deo koji govori o Starim Srbima potvrđuje se lužičkosrpskim predanjem. U legendi o Sprevniku govori se o dugom putu lužičkosrpskih predaka od istoka prema zapadu: "Čuj nas, veliki Sprevniče", kazuju oni svom predvodniku pošto su došli u Lužicu, "mi bismo rado zauvek ostali u ovoj zemlji, jer nam je dosadilo da se večno vučemo nekud prema zapadu, po tragu sunca!" Prema legendi, to je bilo davno, kada još nisu imali "ni kopalja, ni lukova, ni oštrih mačeva". Po svim izgledima, bili su naoružani palicama kao i Južni Srbi (lužičkosrpski naziv za Srbe u Jugoslaviji), koje stari grčki izvori nazivaju "paličnicima".

O borbenosti Lužičkih Srba ima bezbroj podataka. Ratovi vođeni u Lužnici i okolo nje bili su krvavi i bespoštedni. Lužički Srbi su zato stupali u borbene saveze sa ostalim Slovenima. Najpoznatiji takav savez bila je takozvana Samova zajednica Zapadnih Slovena, u kojoj se pominje i srpski knez Dervan. U ovakvim savezima, ali najčešće sami, Lužički Srbi su se borili protiv Germana i Avara. U borbi protiv Karla Velikog pao je i srpski kralj Miliduh ("rex superbus qui regnabat in Siurbis"). Kako su Lužički Srbi protiv Franaka vojevali, najbolje kazuje povelja (zapovest) Karla Velikog iz 807. godine: "Ako napadnu Česi, u boj mora stupiti trećina vojske, ali ako napadnu Srbi, sva vojska". Srbi su ipak izgubili svoju slobodu.

Ovo malo istorijskih podataka bilo je potrebno izneti da bi se bolje shvatila usmena književnost lužičkosrpskog naroda. Borbena tradicija morala je ostaviti nekakav trag u pevanju ili pripovedanju običnog čoveka. U vezi s tim, zanimljivo je sledeće poređenje:

Govoreći o tematskom razvoju našeg eposa u pravcu borbe za oslobođenje, Vojislav Đurić zaključuje: "To je zato što su naše junačke pesme u obliku u kome ih imamo – kako one o novijim tako i one o starijim događajima – sve nastale u vreme turske vladavine nad našom zemljom". Po Đuriću, u našoj epskoj tradiciji nema pesama nastalih pre pojave Turaka – Osmanlija (ili ih uopšte nije bilo, ili nam se nisu sačuvale). Suprotno tome, u svojoj knjizi Lužički Srbi Tone Glavan kaže: "Lužičkosrpsko narodno pesništvo je bogato i raznovrsno, uz to i staro, jer poneka, vekovima kasnije zapisana pesma svojom sadržinom priča o nastanku u davnoj pradavnini (na primer, Srpske pobede, koja govori kako su Srbi tri puta išli u boj protiv germanskih plemena i sva tri puta pobedili)". Prema tome, ako se govori o starosti slovenskog epskog pevanja, ne može se zaobići lužičkosrpska usmena književnost.

Možda ne bi imalo smisla govoriti o epici u pogovoru uz knjigu bajki da se u ovom slučaju ne susrećemo sa jednim maltene izuzetkom. Lužičkosrpske bajke sadrže i velik broj izvanrednih epskih motiva. Slične motive je i naš narodni pevač koristio, praveći od bajke pesmu, ili obratno – od pesme bajku. Dva takva motiva sadržana su i u ovom izdanju:

"... Dajte mi konja u zlatnoj opremi i zlatom optočeno odelo! Odmah tako učiniše. On obuče zlatom optočenu odeću, skoči na konja i odjezdi u grad. Kada ga prvi kraljev sluga ugleda, zapovedi da se sa jahanjem pričeka. Potom ga ponizno pozdravi i objasni mu da će danas pobednik od princeze dobiti zlatan prsten. Zatrubiše trube i jahanje otpoče. I danas stiže on prvi do princeze, kojoj skide zlatan prsten s prsta."

"... Danas će biti strašnije. Čuvaj se! Odjezdi opet k onome grmu, tamo ćeš zateći silnijeg konja i bolji mač od jučerašnjeg. Konj će ti mnogo pomoći, ali se ti moraš snažnije boriti, jer će neprijatelj vojevati surovo! Kada Jank do grma dojaha, zateče tamo mladog ognjevitog konja koji mu je svetli mač nosio. Jank uzjaha konja i odjezdi pravo u boj. On sve neprijatelje porazi, a sam ne bi ni ranjen."

Kao što je poznato, svet stvarnosti i mašte karakterističan je i za neke naše epske pesme. Karakteristična je i stara raspra o tome – kako tretirati epsku pesmu Jovan i divski starješina, s obzirom na to da je pesma deseteračka, ali sa elementima bajke. Niko, međutim, u vezi sa tom pesmom nije spomenuo lužičkosrpsku bajku "Modry bančik", koju smo, takođe, uvrstili u ovom izdanje, pod naslovom "Plavi pojas". Fabula pesme i bajke je ista, simboli su isti, a to upućuje na zajedničko poreklo. Na naučnicima je da ispitaju koja je od ovih dveju tvorevina starija, a na nama da načinimo malo poređenje:

Ako je pesma ponikla iz bajke, onda je motiv – majčino zločinjenje (ona radi o glavi svoga sina), kao i natprirodna snaga sinovljeva (on pobeđuje divove), mogao pružiti dobru podlogu epskome pevaču za jedan širi obuhvat. To se vidi iz samog početka. Dok pripovedač kazuje: "Jednom putovala žena sa svojim sinom po brdima" ("Nehdy puconjaše žona ze svojim synom po horach"), pevač iznosi i razlog njenog putovanja. Ona je načinila nekoliko nevaljalstvo i zamerila se svome mužu-kralju. Potom čini i drugo nevaljalstvo – odvodi sina i naslednika. Od ovog trenutka južnosrpski pevač i lužičkosrpski pripovedač razvijaju radnju svoga kazivanja na isti način, opisujući treće nevaljalstvo: majka u planini susreće diva i u njegovom staništu nalazi konak, ali u noći je div počne nagovarati da kod njega ostane, naravno bez sina, koga se moraju osloboditi:

"Hajd ovamo, Jovanova majko!
Hodi k mene da ašikujemo!"
A ona mu tader bjesedila:
"Hodi k mene, divski starješina!
Hodi k mene da mi lice ljubiš!"
A on joj je tader govorio:
"Ja ne smijem od Jovana tvoga,
koji zgubi sedamdeset divah,
no kad dođe Jovan u pećinu,
a ti tvoje dijete upitaj
boji li se do boga ikoga."

Ovaj deo je u lužičkosrpskoj bajci gotovo istovetan: "U noći nagovori div maku da kod njega ostane. Ali momak mu se nije dopadao i zato ga se hteo otarasiti. Majka se naposletku i sa tim složi. Dugo su, pak, razmišljali kako da momka iz doma maknu. Najzad div smisli: 'Sutra ću poći da kamenje lomim. Momak mora sa mnom. Tada ću gledati da se njega rešim." Pevač i pripovedač se na ovome mestu razilaze, ali se ponovo susreću na motivu jabuke koja donosi zdravlje.

Poznato je da se naše bajke odlikuju čistotom narodnog jezika. To isto važi i za bajke Lužičkih srba. Međutim, u Lužici se govore dva jezika – donjosrpski i gornjosrpski, pa se i narodna književnost deli na onu koja potiče iz Donje i onu koja potiče iz Gornje Lužice. Osim razlika u jeziku, postoji i sasvim neznatna iznijansiranost između ovih dveju književnosti, ali one se ipak ne mogu razdvajati. To su nekadašnja narečja Lužičana i Milčana – lužičkosrpskih plemena koja su odvajkada nastanjivala oblasti oko reke Spreve (Spreva je nacionalna reka jer simbolički povezuje Gornju i Donju Lužicu). Razlika u jeziku je plemenska, ali je svakako došla i uticajem poljskog na donjosrpski i češkog na gornjosrpski, ali se ovaj uticaj uglavnom odražava u izgovoru pojedinih glasova.

Svakako da su narodni motivi ovog plemena sadržani u lužičkosrpskim bajkama i sačuvani kao što je sačuvana i slovenska toponomastika u Nemačkoj, ali je izvor motiva, ne samo u bajkama jednog naroda već i u bajkama celog sveta, veoma teško pronaći.

Nesreća lužičkosrpskog naroda – vekovno ropstvo, nestanak Glomačana, delimično ponemčenje Lužičana, stalni pritisak na Milčane – podstakla je Alfreda Jensena da godine 1903. izjavi: "Uprkos lepom literarnom trudu u Budišinu, jezik Lužičkih Srba vene sam od sebe." Ali, pesimizmu ovog lingviste nije bilo mesta čak ni u to vreme. Tvrdnja je proistekla iz Jensenovog uverenja da jedan jezik podleže istim zakonima razvitka i umiranja kao i ma koji drugi organizam. Prema njemu, kada je iz istorije nestao koji jezik, bilo je to stoga što se kultura toga naroda preživela, a ne što je propala politička samostalnost.

Već danas bi, prema Jensenu, ove bajke bile prevedene sa jednog mrtvog jezika, ali lužičkosrpski jezik je živ, i ne samo to... on je danas na uzlaznoj liniji svog razvojnog luka, jer su u Lužici, posle rata, otvorene mnoge srpske škole, a lep literarni trud u Budišinu, kao i svaki trud, nije mogao ostati bez rezultata. To je svedočanstvo o čudesnoj vitalnosti ovog malog naroda, ali to je svedočanstvo i o jeziku kao uslovu opstanka. U vezi sa tim zanimljiva je jedna pesma gornjosrpskog književnika Jurija Mlinka, koja nam kristalno čistim, gotovo proznim, ali epskim jezikom govori o životu pod nacizmom, o tim za Lužičke srbe teškim danima:

Bio sam u nevolji
a nisam znao
da u nevolji sam.
Bio sam bedan
a verovatno
da bogat sam.
Tugovati sam mogao
s takvim blagom,
a ja sam klicao,
pocikivao s vragom...

Pesma je autobiografska i odnosi se na vreme kada je autor imao jedanaest godina. Zato on peva:

Meni je svetlo bio,
sve jasno,
i nisam znao
kakvo crnilo,
kakvo mrčilo,
kakvo slepilo me je
vražjim šapama
i kandžom obavilo.
Tako sam mladovao
i nisam znao
šta sam zapravo,
ko,
već samo to
da u zemlji sam
"izabranoj",
s narodom "izabranim"
"od boga",
koji će, zbog toga,
gospodariti svima
manje vrednima –
onim "bezdušnim",
onim "bednim",
"varvarskim" narodima,
što duha nemaju,
kulture nemaju,
i koji žive
kao što živi skot.
Tako su me učili,
tako pripovedali,
tako su školske lekcije ispredali,
tako je stajalo u svim novinama,
tako se pevalo pod balkonima,
tako je u školi zvučao
pesmama splet:
"Heute gehort und Deutschland
und morgen die ganze Welt!"
I srećan sam bio
što sam boraviti smeo
i živ biti
međ "odabranim" ljudima.
Bila mi je jedanaesta
u grudima...

Navođenje citata nekada više kazuje od onog što bi autor jednog ovakvog pogovora mogao da kaže. I ova pesma kazuje mnogo. Pod pritiskom Hitlerove ideologije o nemačkom gospodarenju svetom, a i pre pojave Hitlera, pod pritiskom stalne, uporne germanizacije koja je sistematski počela još u X veku, pravo je čudo kako su Lužički Srbi uspevali da šire svoju narodnu misao, svoju kulturu, svoju literaturu. Iako ne pripada velikom narodu, književnost Lužičkih Srba ipak nije mala. Tek danas, u socijalističkim odnosima Nemačke Demokratske Republike, stvoreni su uslovi za snažniji razvoj.

Prikupljanje i zapisivanje narodnih pripovedaka u Lužici počinje u XIX veku i teče neprekidno do današnjih dana. Značajan je rad grupe studenata okupljene oko H. Zejlera, koja je u svojim rukopisnim novinama zapisala i tako sačuvala za buduća pokolenja velik broj narodnih bajki, priča, poslovica i pesama. Pored mnogih knjiga, časopisa i publikacija, narodnu književnost u Lužici objavljivali su i listovi Srpska lipa i Srpske novine.

Posle sloma fašizma počinje šire publikovanje lužičkosrpskih bajki. Pojavljuje se knjiga Jan Meštanka Srpske narodne bajke sa ilustracijama Merćina Novaka-Njehornjskog, zatim dve knjige donjolužičkih bajki H. Novaka i zbirka narodnih pesama za najmlađe Deljem, deljem sviralu, kao i mnoge dok godine 1966. nije izišla reprezentativna knjiga srpskih bajki "Lučlany Petr", profesora Pavola Neda, u izdanju lužičkosrpske izdavačke kuće Domovina u Budišinu. Ovaj zbornik je u kratkom vremenskom razmaku izišao na nemačkom, češkom i slovačkom jeziku.

U slovenskom svetu sve više raste interesovanje za lužičkosrpsku narodnu književnost. U Pragu je 1959. objavljena privlačna antologija Pripovetke i pesme Lužičkih Srba, iz pera J. Horaka. U Moskvi je 1962. izašla knjiga Priče, poslovice i pesme Lužičkih Srba, u prevodu A. Romanenka, s dobrim informativnim predgovorom M. Jermakove. Tri godine kasnije, 1965. u Varšavi je izdata knjiga Narodne pesme, bajke i predanja Lužičana, u prevodu J. Magnuševskog. Kod nas je izdata samo jedna knjiga. To je slovenačko izdanje Leteća lađa, u izboru i prevodu profesora Viktora Smoleja.

Ovom knjigom se popunjava jedna praznina u prevodnoj književnosti srpskog jezičkog područja. Ali to ne znači da lužičkosrpska narodna književnost nije i dosad prevođena na srpskohrvatski. Međutim, prevođena je neplanski, nadohvat, a često i sa drugih prevoda.

Lužičkosrpske narodne pesme, pripovetke, poslovice i priče iz predanja zapisivali su mnogi kulturni pregaoci – Smoler, Markus, Jordan, Hornik, kao i Čeh Černi i Nemac Šulenburg. Od veoma aktivnih na tome polju bio je Arnošt Muka, za koga T. Glavan, u svojoj knjizi Lužički Srbi, kaže da je član Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu i Matice srpske u Novom Sadu, a za koga u jednog časopisu iz 1903. godine nalazimo i ovu belešku:

"Dr Ernest Muka, lužičkosrpski naučenjak, a nedavno i izabrani član Srp. Kralj. Akademije Nauka, izdao je pre kratkog vremena zbirku poslovica i poslovnih izreka Gornjolužičkih Srba."

Bez obzira na ove značajne podatke o ličnosti Arnošta Muke, malo šta se od onoga što je on u svome narodu sakupio može naći u našoj prevodnoj književnosti. Zahvaljujući takvoj situaciji, naš čitalac danas bolje poznaje usmenu književnost naroda sa svih kontinenata nego lužičkosrpsku, koja nam je po mnogim crtama veoma bliska.

U ovaj izbor ušle su uglavnom bajke iz knjige Pavola Neda. Istorijske i kulturne veze u prošlosti između Lužičkih Srba i Čeha dovele su do ukrštanja motiva u usmenoj književnosti oba naroda. Izbor P. Neda značajan je po tome što pripreman u zajednici sa češkim izdavačem, a on je vodio računa da u njega ne uđu bajke slične češkim. Na taj način je dobijen zbir pripovedaka koje su po svojim odlikama ili isključivo lužičkosrpske ili bliske i ostalim slovenskim narodima, pa i našem. To je, po našem uverenju, zbirku učinilo privlačnom i veoma zanimljivom za komparativno izučavanje slovenskog folklora.

Bajke, pripovetke i priče za koje je naveden izvor prevedene su s gornjosrpskog jezika. Kratke priče iz predanja: Lutki sa Košinske gore, Šumska vila, O svetlosti koja luta, Vodenjak i medved, Pobeđena Sunčanica, O gori Kaponici i O velikom Sprevniku prevedene su s ruskog. Prevodilac se izvinjava čitaocima što nije na vreme dobio original i ovih priča.

N. J. (Nikola Jeremić)

• Lužica, mesečnik za zabawu a powučenje, Budyšin 1882-1937.
• Lužičan, časopis za zabawu a powučenje. Budyšin 1860-1881.
• The types of the folktale. A classification and bibliographe Antti-Aarne's translated and enlarged by Stith Thompson. FFC764, Heisinki 1928.
• Časopis Maćicy Serbseje 1846-1937.
• Rabenau, Originalmarchen der Wenden. U: E. Kuhn, Der Spreewald und seiine Bewohner, Cottbus 1889.
• W. v. Schulenburg, Wendisches Volksthum in Sage, Brauch und Sitte, Berlin 1882.
• W.v. Schulenburg, Wendische Volkssagen und Bebrauche ausdem Spreewald. Leipizig 1880.
• Serbski smech. Smeški a tryske z luda. Zezberal a wudat P. Nedo, Budyšin 1956.
• P. Nedo, Lučlany Pětr, Serbske bajki. Ludowe nakladnistwo — Domowina, Budyšin 1966.
• Leopold Haupt a Jan Ernst Smoler, Pjesnički hornich a dei'lych Lužiskich Serbow. Grimma 1841/43. Berlin 1953.
• Sorbische Volksmarchen, Systematische Quellenausgabe mit Einfuhrung und Anmerkungen. Bearbeitet von P. Nedo, Bautzen 1956.
• E. Veckenstadt, Wendische Sagen, Marchen und aberglaubische-Gebrauche, Graz 1880.