|
Bio jednom lovac koji je imao jedinca sina. Sin je od oca učio lovačke veštine. Kada se vreme lovačke obuke završilo, prohte se mladiću da ode u svet, ne bi li još štogod naučio i malo od belog sveta video. Otac se ne usprotivi: kupi mu novu odeću i dade mu nešto novca za put.
Tumarajući po zemlji, stiže mladić do nevelike krčme na drumu. U krčmi je već sedeo jedan gost. Mladi lovac mu se odmah pridruži. Pošto su se upoznali i mnoge zgode i nezgode jedno drugome ispripovedali, pomenuše uzgred i istinu i pravdu. Strančevo mišljenje bilo je da pravde na svetu nema i da se novcem svaka nepravda u pravdu može preobratiti. A mladi lovac je tvrdio da pravda vek pravda ostaje. Nisu se mogli složiti. Naposletku predloži stranac da se opklade u tri stotine talira. Ali mladić nije imao toliko novca, pa umesto talira založi svoju glavu. Dogovore se da odmah pođu i od tri suca odgovor zatraže.
Već drugog dana obrate se oni u gradu prvome sucu s pitanjem ko je u pravu. Sudac im odgovori da je novcem moguće nepravdu u pravdu preinačiti. Od ovog produže dalje, k drugome sucu, ali i on je bio istog mišljenja. Na kraju pronađu i trećeg suca, koji im, takođe, potvrdi da se novcem može nepravda u pravdu preobratiti. Posle toga, kada su se ponovo našli za krčmarskim stolom, upita stranac mladića:
– No, šta sad, misliš? Jesi li se najzad uverio da se od grube nepravde može pravda napraviti?
Lovac odgovori:
– Kada suci tvrde, moram verovati. Ali u glavu mi to, zbilja, ne ide!
Tako je mladi lovac izgubio opkladu. Stranac mu htede ostaviti glavu za tri stotine talira, ali toliko novaca ovaj nije imao. Dok su se oko toga objašnjavali, priđe im jedan od prisutnih gostiju. Čuvši o čemu ova dvojica raspravljaju, prigovori im da se u klađenju mora ostati pri onome kako je ugovoreno: lovac je svoju glavu založio i izgubio, sada je mora dati. Ali stranac to nipošto nije hteo. Kako ga je nepoznati gost uporno huškao, on oduze mladiću samo očni vid, a glavu mu ostavi i pri tom reče:
– Ako ti se vid povrati, tada ću i ja poverovati da na svetu pravda uvek pravda ostaje.
Sada je mladi lovac bio potpuno slep. Iako je veče odmaklo, njemu se nije ostajalo u toj krčmi, gde su ga tako ništavnim i bespomoćnim načinili. Zato zamoli krčmara da ga izvede na put koji vodi u grad. Ali, i krčmar je bio nevaljalac. On odvede mladića na put za vešala i tu ostavi. Lovac je nemoćno tapkao po zelji i ubrzo nije više znao kuda bi. A pošto je bio bolan i obeshrabren, leže tu gde se zatekao. U sebi je gajio nadu da će, kad jutro osvane, neko ipak naići i izvesti ga na pravi put. Sa udaljenog tornja otkucavalo je jedanaest časova.
Ne potraja dugo, kad nešto zapucketa u njegovoj blizini. Malo zatim začu lovac i bat koraka, a nešto kasnije i razgovor. To su bili duhovi koji su se tu s vremena na vreme sastajali. Stajali su nedaleko od njega, tako da je mogao da razabere svaku njihovu reč.
– Ovde smo se i prošle godine u isti dan sastali i raspravljali o nedelima koje smo počinili – šaputali su duhovi. – Zato, neka i danas svako od nas iznese svoj najuspešniji posao u protekloj godini.
– Ja sam – poče prvi – stanovnicima grada Ramula vodu oduzeo a da oni ni do dana današnjeg nisu otkrili šta je to što je učinilo da im vrelo presahne.
– A šta je to, u stvari? – upita drugi.
– Ja sam veliku krastaču na vrelo stavio. Ako žabu odstrane, voda će izvirati kao i pre.
Na to će drugi:
– Ja sam u Saragovinu princezu začarao da joj iščili lepota i da postane sama kost i koža. No njoj bi se moglo pomoći, kad bi neko izvukao srebrni klinac zaboden u zid više njene postelje.
– A ja sam danas jednog čoveka toliko nagovarao, sve dok ovaj nije oduzeo očni vid nekakvom lovcu, koji se kladio, glavu založio i izgubio. Ali, i njemu bi se moglo pomoći, kad bi mu neko oči umio vodom koja tu, nedaleko od nas, iz malog izvora ističe.
Tako se hvalio treći duh. Ali ubrzo izbi ponoć i duhovi se izgubiše.
Mladi lovac je dobro upamtio sve što je tu čuo. Najviše ga je obradovalo saznanje da svoj vid može povratiti. Sutradan rano začu on da kola mimo njega prolaze. Dozva vozača i zapita ga za onaj izvor, ali vozač o izvoru ništa nije znao, pa produži dalje. I svi drugi koji su posle njega prolazili istim putem i koje je lovac za izvor pitao, nisu umeli da odgovore. Tako je sedeo sve do podne i već počeo da se koleba obuzet sumnjom. Na kraju prođe tuda i nekakva starica. Ona je za izvor znala i pomože slepome lovcu da do njega dođe. Mladić nakvasi svoje oči vodom. Namah sve sinu i postade jasno, što je značilo da mu se vid povratio.
Sada zapita ljude za grad Ramul i zaputi se tamo. Kada stiže u to mesto, ponudi se meštanima da im pronađe izgubljenu vodu. Ali žitelji Ramula su samo vrteli glavom, govoreći:
– Do prošlog meseca bio je mnogo ljudi koji su to pokušavali, ali ništa nisu postigli. Mi smo svima dosta novaca davali, a kada smo videli da je sve uzalud, digli smo ruke od traganja.
Lovac im odgovori da novac ne traži, već samo želi da pomogne unesrećenom stanovništvu. Tada mu oni dozvoliše da pokuša. Lovac poruči radnicima da kopaju na mestu gde je nekad voda izvirala natapajući okolne njive. Kada su kopajući došli do samog vrela, lovac raspusti ljude, a sam nastavi dalje da kopa. I gle – na nekadašnjem vrelu stoji žaba krastača, velika i debela kao ćup. On je odgurnu, a voda šiknu i poteče u njive. Za kratko vreme bili su svi studenci u gradu puni vode. Meštani potom pripremiše bogatu gozbu u njegovu čas i lovca bogato nagradiše.
Posle nekoliko dana otputova lovac u Saragavin. Tamo sazna da je princeza još jako bolesna i da joj nijedan lekar ne može pomoći. Kralj je izjavio da će svoju kćer dati za ženu onome ko je bude izlečio.
Lovac sebi kupi raskošnu odeću i ode u dvor. Tamo se predstavi kao stranac koji je iz tuđine zapucao da izleči obolelu princezu. Kralj mu odgovori da nema više ni trunke nade, ali da će još jednom i sa njim pokušati. Lovac na to reče da ide u grad po lekove, ali da će se odmah vratiti. On se u gradu nakupova raznih slatkiša, pa se vrati princezi. Dade joj to kao lek i poče pažljivo da razgleda zid više njene glave, tražeći srebrni klinac.
Sutradan rano bio je opet kod princeze, kojoj je ponovo dao malo slatkiša. Ali sada je prstima zahvatio srebrni klinac i vukao ga dok se nije rasklimao. Od toga se princeza oseti mnogo bolje.
Trećega dana poseti lovac još jednom princezu i, dok je ona njegove "lekove" uzimala, zgrabi srebrni klinac, sasvim ga izvuče iz duvara i strpa u džep. Već u podne princeza je bila potpuno zdrava i tražila da jede.
U čast svoje oporavljene kćeri i lovca, njenog zaručnika, kralj priredi veliku gozbu. Na gozbi ugovore da ubrzo i svadbu objave. Ali lovac zamoli kralja da ga pre svadbe pusti kući, jer se svog doma zaželeo. Kralj na to pristade.
Kada se od kuće ponovo vraćao svojoj zaručnici princezi, zanoći lovac u onoj krčmi na drumu gde su mu vid oduzeli. Tamo opet zateče stranca s kojim se bio kladio. U razgovoru s njim, ispripoveda on sve šta je doživeo i, na kraju, upita stranca veruje li sada da pravda uvek pravda ostaje. Stranac se veoma začudi i reče da sad u to veruje.
Posle toga se u dvoru proslavljalo venčanje kraljeve kćeri.
Ali stranac u krčmi nije više imao mira. On je svom poznaniku lovcu zavideo na sreći i stalno se pitao zar je moguće da jedan slepac takvo bogatstvo stekne. Najzad se reši da ode pod ona vešala i da u zasedi vreba. Možda će se dogoditi da se i njemu kakva tajna otkrije, pa da se tako i sam nekom princezom oženi.
Kad minu godina, ode stranac pod vešala i tamo leže. Sa udaljenog tornja otkucavalo je jedanaest časova. Posle toga ne potraja dugo, i u blizini nešto zapucketa. Jedan duh je već stigao na zborno mesto, za njime dođe drugi, a nešto kasnije i treći. Odmah zapodenuše razgovor, i uto jedan reče:
– Ne znam kako se to dogodilo, ali neko je za vreme našeg prošlogodišnjeg sastanka ovde bio, prisluškivao, i sve ono o čemu smo razgovarali iskoristio da bi nam poslove pokvario. Zato, pre nego što počnemo govoriti o svojim nedelima, proverimo da nas opet ko ne prisluškuje.
Na to duhovi skočiše i pretražiše celu okolinu gubilišta. Pronađoše stranca i rastrgoše ga.
A lovac je sa svojom princezom bio srećan. Kada mu tast umre, postade i kralj, i celog života se brinuo o tome da u njegovom kraljevstvu pravda uvek pravda ostane.
|
