|
Bili negda muž i žena. Živeli su siromašno u maloj kući, a morali su iz dana u dan, od jutra do večeri, da obavljaju teške poslove ne bi li zaradili za svakidašnji hleb. Gajili su i sina, koji se zvao Jan. Dečak je čudesno brzo rastao, ako gljiva, mnogo brže od drugih dečaka, tako da je ubrzo postao visok i snažan momak. Ali, bi je stalno gladan. Što je više rastao, sve je više žudeo za jelom.
Roditelji više nisu znali kako da zasite sina, a u kući nije bilo poslova za tako silnog momka. Zato odluči Jan da u svet pođe i da tamo takav posao nađe koji bi mu dovoljno hrane obezbeđivao. Zato se oprosti od roditelja i krene u svet. Posle dugog putovanja, u predvečerje, naiđe na kovačnicu. A bio je gladan i umoran.
"Možda je kovaču snažan momak potreban", pomisli Jan i uđe u kovačnicu. Tako se i dogodi: kada kovač snažnog mladića ugleda, obraduje se, i, pošto nije imao pomoćnika, primi ga na posao. Tu se momak dosita najede, pa ode u svoju sobicu.
Drugog dna izjutra, pozva kovač Jana da siđe u kovačnicu i otpočne posao. Kada je sanjivi Jan ušao u kovačnicu, majstor je već veselo lupao maljem po nakovnju. Odmah i on dobi veliki kovački čekić. Jan ga lako podiže, zamahnu njime i tako silovito udari po nakovnju da ovaj duboko uroni u zemlju. Majstor se jako uplaši. Ostavi započet posao, otrča k svojoj ženi i požali joj se da će mu novi pomoćnik celu kovačnicu slupati. Žena se takođe poboja, pa primeti:
– I moja će kuhinja ostati ubrzo prazna, jer on previše jede!
Potom, razmislivši malo, reče:
– Pošalji ti njega za ugljen u aždajinu pustaru!
Tak Jan dobi zadatak da u aždajinu pustaru ide. Majstor mu dade celu gomilu vreća da bi što više ugljena doneo. Potajno se, pak, sa svojom ženom nadao da će Jan tamo od aždaja nastradati. Ali, ne malo je bilo njegovo iznenađenje kada ga ponovo ugleda sa punim vrećama ugljena. Majstor ga zapita kako to da tamo nikoga nije sreo, a momak odgovori:
– Ah, sreo sam nekakva mala stvorenja, ali s njima sam bio brzo gotov!
Pa ipak, kod kovača nije mogao dugo ostati, jer je ovome ubrzo ponestalo hrane. Zato se Jan zaputi dalje, i već drugog dana nađe bogatog seljaka kome je trebao momak. Seljak je bio velika tvrdica i odmah pomisli kako bi mu tako snažan momak sam samcit mogao sve poslove obaviti. Zato ga primi. Ali se Jan pre toga pogodio da mu seljak svakoga dana za doručak daje ceo hleb, a za ručak pola vreće krompira. Iako Janu ni to nije bilo dovoljno, predano je prionuo na posao i za kratko vreme toliko uradio da seljak više nije imao nikakvog posla za njega.
Da ne bi dangubio, posla ga seljak u šumu da panjeve kopa. Ali kada po podne i sam ode da momku pomogne, Jan je već bio celu šumu raskrčio i ogromnu gomilu drvlja naslagao. Seljak se začudi i poče da se svog snažnog momka pribojava. Od tada je stalno razmišljao kako bi ga se otarasio.
U susednom selu živeo je gazda na svom velikom dobru. On je bio ozloglašeni mučitelj. Svakog dana nadgledao je poslove svojih momaka i svaki put bi kažnjavao batinama onog koji bi poslednji završio posao. Tome knezu ode bogati seljak i ponudi mu svog snažnog momka. Gazdi su bili potrebni radnici zbog žetve koja je bila na pragu. Kada ču za Jana, obradova se i reče:
– Taj će mi sve teške poslove obavljati!
Jan se pogodi kod gazde na jedno leto. Platu nije tražio, jedino da dosta jede, i još – da sme, na kraju leta, gazdi šamar opaliti. Gazda je bi zadovoljan što je tako glupog momka dobio, koji plate ne traži. A za šamar se uopšte nije brinuo.
Gazda mu odredi veliko polje sa koga će ječam požnjeti. Ali Jan načini sebi divovsku kosu. Umesto brusa, nabavi klešta-štipaljke. Kad bi mu se kosa istupila, on bi je malo uštinuo, pa bi kosio dalje. Tako požnje ogromno polje ječma za jedan dan.
Posle žetve dobili su radnici u zadatak da drva seku i pred kuću dovoze. Momci nisu trpeli Jana zato što je bio jak i što je prebrzo radio. Želeli su da ga gazda zbog zakašnjenja izbatina. Zato smisliše podvalu.
Jedne večeri rasturiše njegova kola i posakrivaše delove. U ranu zoru pođoše svi u šumu na rad. Pre toga probudiše Jana, jer su znali da on dugo spava i da mu se u to vreme ne ustaje iz postelje. Kada je Jan najzad ustao i volove do svojih kola dognao, vide da su ona rasturena. Dugo mu je trebalo dok je sve delove pronašao, a kad je u šumu stigao, momci su već sve posvršavali i svoja kola natovarili. Jan zabrza i načupa gomilu drveća zajedno s korenjem i začas natovari svoja kola. Kada to momci videše, obuze ih silan strah.
– S Janom nešto nije u redu – rasuđivali su oni. – Bolje da mu se što pre sklonimo s očiju!
U skoku su se našli kraj svojih volova i poterali kola iz šume. Tako stigoše pre Jana. Tamo ispričaše gazdi šta je Jan u šumi činio. Gazda se uplaši i zapovedi:
– Zatvorite čvrsto vratnice da nam ne bi ušao u dvorište!
Momci tako učiniše. Ne potraja dugo i stiže Jan sa svojim drvima. Kad vide da su vrata zatvorena, on zalupa, ali mu niko ne otvori. Tada, ne razmišljajući mnogo, prebaci Jan preko visokog zida oba vola jednog za drugim, pa kola sa drvima, a zatim i sam preskoči vratnice.
Gazda je to sve posmatrao i grizao usne. Momci su očekivali da će Jan sada batine izvući, jer je stigao poslednji, ali se ništa ne dogodi. Gazda se nije usudio da kazni silnog momka, pa tako Jan osta do kraja leta, kako je ugovoreno.
Na kraju leta gazda se seti šamara i poče zbog toga da strahuje. Određenog dana zatvori sva vrata na svojoj kući, a sam se dobro sakri. Jan nađe u polju ogromnu batinu i pođe prema glavnim vratima. Kad vide da su zatvorena, razbi ih svojom batinom. I tako razbijajući jedna vrata za drugim, krenu da traži gazdu. Najzad ga nađe, ali gazda zamoli Jana da umesto tog šamara zaište nešto drugo. Jan je malo premišljao, pa zatraži od gazde toliko graha koliko za jedan dan bude mogao da omlati i sa sobom ponese. Gazda je tom pogodbom bio vrlo zadovoljan.
Jan sada pokupi sa svim kreveta u kući prekrivače, sveza ih ujedno i načini od njih divovsku vreću. Potom ode na gumno i poče da mlati grah. Svojom batinom namlati za jedan dan sav gazdin grah, sasu ga u divovsku vreću, a vreću prebaci preko ramena. Tako natovaren, krenu iz gazdine kuće.
Gazda shvati da će mu silni Jan sav grah odneti, poče da razmišlja kako bi ga zadržao, pa viknu slugama:
– Pustite na njega velikog bika!
Kad Jan ugleda razjarenog bika, kako ga zlim očima odmerava, nasmeja se i reče:
– Prijaće mi grah sa govedinom.
Pa zgradi bika za rogove i prebaci ga preko svog bremena. Sad je spokojno nosio svoj teret preko dvorišta.
Ali gazda nije izgubio i poslednju nadu. On naredi slugama da puste velikog nerasta, računajući da će vepar silnog momka zadržati. Kad Jan primeti da vepar na njega nasrće, povika veselo:
– Svinjetina će još bolje ići uz grah!
Zgrabi nerasta pa i njega prebaci preko svog bremena. Ali gazda ne popusti. On naredi da se velike vratnice na dvorištu čvrsto zatvore. Ali silni Jan dograbi velika vrata, odvali ih i položi sebi na leđa. Odlazeći, uzviknu veselo:
– Kako je dobro ispalo da i drva za vatru imam!
I snažni momak zgotovi sebi ručak i silno se pogosti.
|
