|
Jednom je žela devojka u polju lan i, kako se bila zanela poslom, nije čula da sa obližnje seoske crkve podne zvoni. Podigla ona glavu i vidi – kraj nje stoji Sunčanica. U ruci joj srp kojim glave odseca. Skoči devojka na noge, dograbi svoj srp i poviče:
– Ja se tebe ne bojim!
A Sunčanica se začudi i upita:
– Zar se Sunčanice ne bojiš?
Devojka joj odgovori:
– Nikog se ja ne bojim!
Tada joj Sunčanica s osmehom reče:
– Ti mi se dopadaš!
– A ti meni ne – dočeka je spremnim odgovorom devojka. – Ali kad tako kažeš, odbaci svoj srp, pa da vidimo, dokaži!
Složi se Sunčanica, baci svoj srp u travu i reče:
– Eto! Samo čuj, ja ću ti život podariti ako mi ceo jedan čas samo o lanu pripovedaš i ni o čemu drugom!
Devojka se nasmeja:
– Pa to nije tako teško!
A Sunčanica odgovori:
– Prvo skoči pa onda kaži hop!
Devojka u sebi pomisli: "Pa dobro, ako budem svaku reč otezala, proći će čas." I ona poče da pripoveda:
– Du-u-go, du-u-go sam ja lan na po-o-lju žela..
Sedi devojka, priču ispreda, kako seljak drlja svoje polje, kako ga ravna, kako samo najbolje zrno za setvu odabira, kako potom devojke zrno po zrno u zemlju stavljaju. Pripoveda, a sunce na nebu ide, odmiče. Tako nisu ni primetile kad je jedan čas prošao. Sunčanica se odjednom uznemiri, pogleda na nebo i vide – podne je odavno prošlo.
– Imaš sreće, pobedila si me – reče ona devojci.
To izusti i iščeznu kao da je nikad nije ni bilo. Od toga vremena više je niko nije video.
|
