|
U proleće ili s jeseni, kada ljudi kasno uveče, vraćajući se s posla, prolaze lugovima i močvarama, oni vide malene plavičaste svetlosti koje lutaju. To su bludnički, svetlosti koje namamljuju ljude u močvare.
Išla jednom jedna devojka iz susednog sela svojoj kući. A okolo magla, pa ona skrenula s puta i nije više znala kuda će. Iznenada vide plamičak.
– Plamičku, plamičku – poče da moli devojka – odvedi me kući, a ja ću ti dati groš!
Zaigrao pred njom plamičak, što je značilo da pristaje. Pošao on napred, a devojka njegovim tragom. Tako se vratila kući. Ugledala devojka svoj dom, stala na prag i misli u sebi: "Dobro je, a sad ću pričekati da on dalje produži!" Ali plamičak stoji kraj kuće, strpljivo čeka. A dok je čekao, pridružilo mu se još mnoštvo drugih svetlosti.
Šta da radi, dade mu devojka obećani groš. Plamičak izvuče ispod svog sjajnog ogrtača belu ruku, uze groš pa iščezne, utrne.
|
