|
Bila nekad dva brata, Handrij i Jan. Otac i majka su više voleli Jana, jer je bi mudriji o d Handrija. Zbog toga su među braćom nastale svađe i na kraju je neprijateljstvo bilo tako veliko da jedan drugoga podnositi nisu mogli. Tada odluče roditelji da ih puste u svet. Braća se razdvoje i svak ode na svoju stranu, da sebi sreću potraži.
Jan stiže u veliku šumu i posle kratkog vremena ugleda nepoznatog putnika, koji se tužan na drvo naslonio. Jan zastane i upita:
– Zašto si tako žalostan?
– Dogodila mi se nesreća i zato sam tako žalostan.
– Pođimo zajedno! – predloži mu Jan.
Stranac pristane, i sad su zajedno išli duboko u tamnu šumu. Posle dugog vremena, nađu krčmu. U krčmi ugledaju vojnika, koji se tužan pružio po stolu.
Jan i njega zapita zbog čega je tako žalostan.
– Oh! – odgovori ovaj. – Ja sam veliku nesreću imao i zbog toga sam iz tuđe vojske utekao.
Jan i njemu reče da pođe s njim i s njegovim drugom dotle dok mu se bude išlo. Vojnik na to pristane, i sad su sva trojica zajedno nastavila put.
Pošto su dobar deo vremena na putu proveli, ugledaju pred sobom visok i prekrasan dvorac, koji se sav u zlatu i srebru blistao. Ali nigde ne žive duše nije bilo i dvorac je izgledao potpuno prazan. Vojnik nagovori svoje drugove da u dvorcu prenoće. Ovi s početka nisu hteli, jer su se veoma bojali, ali kako ih je umor savladao, a i sumrak se počeo spuštati, reše ipak da tu ostanu.
Počnu razgledati dvorac. Blistav i lep, kakav je bio spolja, takav je bio i iznutra. Zidovi su mu bili zeleno obojeni, a tavanice najrazličitijim jarkim bojama išarane. Duge bele zavese prekrivale su prozore, a debeli crni prekrivači zastirali podove. Na stolovima su bili crveni stolnjaci, a na udobnim krevetima belela se posteljina od paperja sa donjim i gornjim prekrivačima. To ih omami i drugovi polegaju u pernate postelje. Tako prespavaju gotovo celu noć.
Kada su se u zoru probudili, ponadali su se da će bar sada nekog od žitelja dvorca ugledati. Ali niko se ne pojavi. Zato se dogovore da u dvorcu ostanu i da ga za sebe zadrže. Ali pošto u njemu nije bilo ni mrvice hrane, dogovore se da Jan i vojnik pođu u lov a da u dvorcu ostane putnik.
Jan i vojnik nalovili su dosta divljači i uveče su se vratili natrag. Drugog dana ostane opet u dvorcu putnik, a vojnik i Jan krenu u hajku. Putnik naloži vatru i počne da peče divljač. Iznenada se tu pojavi mali sed čovek i reče:
– Hu, hu, meni je hladno!
Putnik se tako uplaši da ni reči nije mogao da izusti. Kada se sedi čovečuljak ogrejao, opet se izgubi.
Uveče, kada su se dva druga vratila iz lova,, ispriča im putnik šta se dogodilo. Obojica se na to nasmeju i počnu prekorevati druga što se toliko boji. A vojnik se hvalisao kako bi on više hrabrosti imao. Zato urede da on drugog dana ostane u dvorcu i divljač peče.
Tako odu putnik i Jan u lov, a vojnik ostane da meso peče. I gle, ponovo se pojavi sedi čovek i počne da jadikuje:
– Hu, hu, zima mi je!
Sad se vojnik strašno uplaši. Drhtao je celim telom i ćutao. Kada su se drugovi iz hajke vratili, ne usudi se da im išta pomene.
Trećeg dana dođe red na Jana da u dvorcu ostane. Vojnik i putnik odu u lov, a on uzme da peče meso. I gle, ponovo se pojavi sedi čovek i reče:
– Hu, hu, zima mi je!
Ali Jan se ne uplaši, već vikne na njega:
– Vraže, grej se gde god znaš!
Sad se sedi čovek veoma uplaši i zamoli:
– Dragi moj, ne učini mi ništa nažao, a ja ću ti sve ispripovedati!
– Pa pričaj, inače ću te baciti u oganj!
A sedi čovek otpočne:
– Ispod dvorca su tri velika podruma. U svakom podrumu je po jedna devojka zatočena. U prvom podrumu stražare tri strašne zmije, u drugom šest, a u trećem dvanaest. Uzmi taj dugi mač što tamo na vratima visi! Tu ćeš naći i lestvice, pa se pomoću njih spusti u podrum. Ali budi pažljiv da zmije ne probudiš. U svakom podrumu na straži je i po jedan div. Prvi od njih najtvrđe spava, drugi već ne, a treći ima vrlo lak san. Ako ih probudiš, bićeš izgubljen.
Na to se sedi čovek izgubi. Jan ostavi odmah i vatru i pečenje, ode po mač, uzme lestvice i pomoću njih se spusti u dubinu kako mu je sedi čovek objasnio. Obazrivo odškrine vrata od prvog podruma. Onda stupi, a devojka, koja je tu bila zatvorena, dade mu znak da pazi i da zmije ne probudi, jer bi u protivnome oboje bili izgubljeni. Ali Jan bez straha pođe, odseče zmijama glave i umori diva koji je tamo ležao.
Potom ode u drugi podrum. Tamo mu dade znak druga devojka i opomenu ga da tiho ide. Ali on bez straha pođe na zmije, odseče im glave i umori diva koji je devojku čuvao. Kada u treću odaju stupi, zamoli da zatočena devojka da tiho korača. Jan se, pak, baci na zmije, svakoj odrubi glavu, ali se utom probudi stari div koji je tamo ležao. Devojka počne da drhti od straha. Ali Jan pođe hrabro na diva, pa i njega posle duge borbe savlada i umori.
Sad su sve tri devojke bile oslobođene.
Ali kada Jan sa devojkama do izlaza dođe, primeti da su iščezle lestvice kojima se dole spustio. Razočarano je stajao, ne znajući kako da se sa devojkama izvuče iz podruma. Ali najlepša devojka, koja je bila u poslednjem podrumu zatvorena, imala je čarobni prsten. Ona ga triput okrene, i stvore se nove lestvice. Pomoću njih se svi četvoro popnu u dvorac.
Tamo su drugovi već čekali na Jana, koga su svuda uzalud tražili. Veoma su se začudili kad su pored Jana ugledali i tri lepe devojke.
Devojke im tada ispričaju da su ih razbojnici sa sobom poveli i tu, u podrume zatvorili. Ispričaju im i to da je njihov otac bogat i veoma uvažen vlastelin, koji se svojim kćerima ponosio. Na kraju zamole tri druga da ih odvedu njihovoj kući. Oni tako i učine.
Vlastelin se veoma obradovao kada je svoje kćeri opet ugledao. On dozvoli Janu da jednu od devojaka uzme za ženu. On izabere najlepšu, iz poslednjeg podruma, koja mu se od prvog trenutka dopala. Od njenog oca dobi deo imanja. Ali i njegovi se drugovi ožene njenim sestrama, pa su tako sva trojica bili srećni do kraja života.
|
