|
Bio u jednoj zemlji stari kralj koji je imao tri sina. Jednom kralj oboli. Nijedan od lekara koje su pozvali nije umeo reći kakva je to bolest i nijedan joj leka nije znao. Tada pomisli kralj da neće još dugo živeti, pa dozva svoje sinove k sebi. On im saopšti da će brzo umreti i opomenu ih da se slažu i podnose kada posle njegove smrti zavladaju zemljom.
Posle toga ožalošćeni sinovi izađoše u vrt. Tamo se, neočekivano, iza jednog grma pojavi mali, sedi, bradati starac, koji ih zapita:
– Zašto ste tako tužni?
Najstariji sin odgovori:
– Naš otac je veoma bolestan i nijedan mu lekar ne može pomoći. On će sigurno brzo umreti.
– Lekari ne mogu pomoći vašem ocu, ali on će svakako ozdraviti od leka za koji vam ja budem kazao – reče starčić.
Sinovi se iznenadiše i zapitaše kakvo je to sredstvo, a mali čovek im odgovori:
– To je voda života. Jedan od vas mora poći po nju. Put će već nekako pronaći.
Posle tih reči izgubi se bradati starac, isto tako iznenadno kako se pojavio.
Najstariji sin ode odmah k ocu i saopšti mu to. Zatim reče da će odjahati po vodu života. Otac se s tim složi. Najstariji sin se sa roditeljima i braćom oprosti i odjaha.
Zadržavši se prilično dugo na putu, stiže najzad u veliku šumu i u njoj na raskršće. Na raskršću je stajao mali, bradati starac, koji ga upita:
– Kuda jašeš, mladi kraljeviću?
Kraljević mu nadmeno odvrati:
– Šta je tebe briga, kad mi ionako ne možeš pomoći!
I produži dalje. Ali, što je dalje išao, sve se više sužavao put, i, na kraju, mladić dospe u mračni klanac, gde nije bilo ni puta ni staze. Tamo se potpuno izgubi.
Kad se najstariji sin ne vrati, pođe srednji na put. Ali i njemu se isto to dogodi, te zaluta u tamnom bezdanu.
Kod kuće su uzalud čekali na najstarijeg i srednjeg sina. Onda najmlađi sin zamoli kralja za dozvolu da po vodu života on odjaše. Kralj mu to teška srca odobri.
On dojaha u onu šumu i na veliko raskršće. Tamo ugleda malog, bradatog starca gde sedi. On mu priđe, a čovek ga upita:
– Kuda jašeš, mladi kraljeviću?
– Jašem po vodu života, da bih svoga oca od smrti izbavio – odgovori kraljević.
– Kad si tako srdačan, sigurno ćeš je pronaći – reče čovek. – Jaši tim putem! Ubrzo ćeš stići do velikog dvorca. Ali dvorac i svi njegovi žitelji začarani su. Dvor čuvaju dva lava. Svakom lavu gurni polutku hleba u ždrelo, pa će se umiriti i propustiti te da prođeš. U dvoru ćeš naći začaranu princezu. Ona će ti objasniti šta valja dalje da činiš. Ali, pazi: u dvoru možeš ostati samo do dvanaest časova, zadržiš li se duže, bićeš izgubljen.
I starac predade kraljeviću gvozdeni štapić kojim će gradska vrata razvaliti, a dade mu i veknu hleba za lavove. Pošto je kraljević još malo jahao, ugleda pred sobom začarani grad. On se brzo približi. Ali vrata su bila zatvorena.
Kraljević izvuče gvozdeni štapić i udari njime o vrata, koja se škripeći otvoriše. Ali odmah nasrnuše dva velika lava, spremna da skoče na njega. On ubaci svakom po polutku hleba u ždrelo, od čega se lavovi umiriše i povukoše u stranu. Sad je već bio u gradu, pa skoči s konja i priveza ga. Potom uđe u dvorac. U prvoj sobi, za stolom, sedeo je čovek, koji ni reči ne izusti. U drugoj sobi zatekne princezu. On joj priđe i dotače je. Princeza ga ljubazno pogleda i reče:
– Nisi došao u pravi čas! Za godinu dana ponovo dođi!
I ona mu u poverenju nešto šapnu na uho. Kraljević to upamti, a princeza mu još reče kako da do vode života dođe. On se zaputi tamo.
Tako stiže i u poslednju sobu. U joj je stajala već pripremljena postelja. Kako je kraljević bio od dalekog puta jako umoran, leže da se malo odmori. Ali on čvrsto zaspa i dosta dugo je tako uspavan ležao.
Odjednom se prenu, skoči i potrča dugačkim hodnikom, koji mu je princeza pokazala. Na kraju hodnika nađe izvor vode života, namah napuni plosku i pohita iz dvora, jer je već dvanaest otkucavalo. Napolju skoči na konja i izlete kroz vrata baš u trenutku kada se ona sa treskom zatvoriše i kraj repa njegovom konju odrezaše.
Pred vratima je opet stajao onaj mali, bradati starac, koji mu poruči:
– Hitaj sada! Još dosta trba da uradiš. Na svome putu proći ćeš tri kraljevstva. U prvome će biti buna, u drugome glad, a u trećem rat. Imaš taj štapić, njim ćeš bunu smiriti. Daću ti hleb koji će se razmnožiti i glad u onom kraljevstvu utoliti. A daću ti i čarobni mač da njime okončaš rat.
U prvom kraljevstvu kraljeviću pođe za rukom da pomoću čarobnog štapića uguši bunu. Na međama drugog kraljevstva pokloni svoj hleb siromašnim ljudima, pošto ga je prethodno raskomadao. Svaki, pak, komad ponovo naraste i hleba je bilo dosta za ceo narod. Na kraju stiže i u treće kraljevstvo. Tamo se nađe usred velike bitke. On poteže svoj čarobni mač, polete kao s vihorom na neprijatelja i protera ga iz zemlje.
Odatle, posle dugog putovanja, dojaha kraljević na veliko jezero. Tamo se neočekivano susrete sa svojom braćom. Bilo je to radosno viđenje. On im ispripovedi sve svoje doživljaje, a onda zajedno potražiše lađare da ih preko vode prevezu.
Na lađi, najmlađi brat, koji je od dugog puta i mučnog ratovanja bio veoma umoran, ubrzo tvrdo zaspa. Tada mu najstariji brat izvuče iz torbe plosku sa vodom života, pa vodu preruči u svoju plosku, a njegovu napuni morskom vodom. Kada su stigli na drugu obalu, probudi se najmlađi brat, pa sva trojica stupiše na zemlju. Sada su već bili blizu dvora, pa su nestrpljivo gonili svoje konje.
Vrata na očevoj sobi bila su otvorena. Otac je ležao zamišljen, a majka je iznad postelje plakala, jer su oboje strepeli da im se sinovi neće vratiti. Kada su oni naišli, svi se veoma obradovaše. Najmlađi sin dohvati odmah svoju plosku i pruži je ocu da se napije. Ali očevo stanje se ne poboljša. Od morske vode još teže oboli. Kraljević se bog toga rastuži i izađe iz sobe uplakan. Sada izvuče najstariji sin plosku sa pravom vodom, dade je ocu i reče:
– Najmlađi je hteo da te otruje, a ja ti donosim prvu vodu života.
Otac, koji jedva ispi vodu, namah ozdravi i ustade iz postelje. Gnevan na najmlađeg sina, reče:
– Hajde da se dogovorimo kako da kaznimo najmlađeg zbog nevaljalstva.
A najstariji sin odgovori:
– Šta bismo drugo: on mora umreti! Neka ga lovac odvede u šumu i tamo ubije!
Odmah su naredili da kraljevića zavežu, a potom ga lovac, tako vezanog, odvede u šumu. Ali on je znao da kraljević ima dobro srce i reši se da ne izvrši kraljevo naređenje. On ga oslobodi veza i reče:
– Izgubi se brzo, a ja ću u dvoru reći da sam te ubio i pokopao!
Tužni kraljević je trčao sve dublje i dublje u šumu. Dugo je po njoj lutao. Najzad natrapa na onu raskrsnicu. Tamo je, kao da je na njega čekao, opet sedeo onaj sedi, bradati starac, koji reče:
– Sećaš li se šta ti je princeza u začaranom dvoru šapnula na uho?
– Sećam se – odgovori kraljević.
– Jesi li o tome svojoj braći govorio?
Kraljević razmisli i reče:
– Svojoj braći sam o svemu pripovedao, ali im nisam rekao da mi je princeza onog dana šapnula na uho da će izgraditi zlatan put i da će njen sluga samo onog pustiti u dvor ko po tome zlatnom putu bude dojahao.
Kada to ču, mali bradati čovek poruči kraljeviću:
– Dobro je. A sada grabi, jer je pravi čas! Moraš tamo stići pre tvoje braće.
Kraljević odmah pođe u začarani grad. Ali ispred njega je već išao njegov stariji brat i već je bio blizu dvora, kada ugleda zlatni put. Stariji brat pomisli u sebi: "Najmlađi nam o ovome putu nije ništa govorio. Sasvim je izvesno da se po njemu ne sme jahati." I nastavi starom stazom. Ali, kada dođe pred gradske vratnice, vide da su zatvorene. Iako je dugo lupao i dozivao, niko mu vrata ne otvori. I ništa mu ne preostade, nego da se vrati.
Iza njega grabio je i drugi brat. Ali i njemu se isto dogodi.
Najzad pristiže i najmlađi brat. Kada zlatni put ugleda, on hrabro stupi na njega i stiže pred dvorska vrata. Još se nije ni primakao, a vrata se širom otvoriše i iz dvora izađe lepa princeza, koja mu pođe u susret. Iako je bio u zaprljanom odelu, ona ga prepozna i s velikom radošću dočeka. Već sutradan u dvoru se proslavljala velika svadba. Kraljević sada postade gospodar velike zemlje.
Na nekoliko meseci kasnije, predloži princeza:
– Hoćeš li da posetimo tvoje roditelje? Oni će se svakako radovati kada te opet ugledaju i doznaju da nisi mrtav. A braća će se postideti.
Kraljević je to jedva čekao. S mnogo kočija napunjenih darovima odjezdiše u zemlju staroga kralja. Otac i majka se veoma obradovaše što im je sin živ i što je tako veliko kraljevstvo stekao. U toj radosti zaboraviše na zlo koje se zbilo.
|
