|
Bio jednom čovek koji je imao zlatno dobro – lepi, novi dvorac, i u njemu dva sina. Kad je ostareo, htede da zlatno dobro jednome od sinova preda. Zato pozva obojicu k sebi i reče:
– Ko mi od svoje neveste najlepši prsten donese, dobiće zlatno dobro.
Stariji se obradova, jer je već imao izabranicu. Mlađi, pak, ostade tužan. Prvi pocikujući ode iz dvorca, a drugi plačući osta kraj kuće. Ispod trema iskoči velika žaba i reče:
– Dečače, zašto tako gorko plačeš?
– Kako da ne plačem – odgovori momak. – Naš otac, koji ima zlatno dobro, odlučio je da ga preda onome ko mu od svoje neveste najlepši prsten donese.
– Ne plači! – kaza mu žaba. – i pođi za mnom.
On pođe za njom u rupu. tamo je bila lepa odaja, u kojoj mu žaba predade prsten tako blistav da je celu odaju osvetljavao. On ga ponese kući.
Otac ih opet pozva k sebi i reče:
– Stariji, pokaži mi šta si doneo!
A ovaj odvi hartiju i iz nje izvuče zarđalu burmu. Na to reče otac:
– Mlađi, a ti?
A ovaj izvuče svoj prsten, koji se tako blistao da je celu sobu obasjavao. Ali otac ne bi zadovoljan i poruči:
– Ko mi od svoje neveste najlepšu svilenu maramicu donese, dobiće zlatno dobro.
Stariji pocikujući istrča iz dvorca, a mlađi plačući osta kraj kuće. Ispod trema iskoči opet velika žaba i zapita:
– Zašto tako gorko plačeš, dečače?
– Kako da ne plačem! – odgovori momak. – Otac nam ima zlatno dobro, ali će ga dati onome ko mu od svoje neveste najlepšu svilenu maramicu donese.
– Ne plači – kaza žaba – i pođi sa mnom!
Ona ga povede sa sobom i zajedno uđoše u onu rupu. Tamo, u lepoj odaji, žaba mu predade svetlucavi rupčić i on ga odnese kući.
Otac ih opet okupi i zapita:
– Stariji, pokaži mi šta imaš!
Ovaj pokaza, ali umesto maramice, imao je maramu. Otac tad reče:
– Mlađi, a ti?
Mlađi izvuče svetlucavu maramicu. Ali otac ni sa tim ne bi zadovoljan, pa poruči:
– Ko mi najlepšu nevestu kući dovede, dobiće zlatno dobro.
Stariji se obradova, a mlađi rastuži. Prvi otrča pocikujući iz dvorca, drugi, pak, gorko plačući osta kraj kuće. Ispod trema iskoči opet velika žaba i zapita:
– Dečače, zašto sad plačeš?
– Kako da ne plačem! – odgovori momak. – Otac nam ima zlatno dobro, ali će ga predati onom ko mu najlepšu nevestu u kuću dovede.
– Ne plaći – kaza žaba – i pođi sa mnom!
Ona uvede momka u rupu, ali sada je tamo, u onoj lepoj odaji, stajala prekrasna devojka. Žaba devojku opremi: odozdo joj stavi svilenu, odozgo – običnu, svakodnevnu suknju. Tako obučenu je predade mladiću.
I stariji dovede svoju nevestu, ali ona je bila kitnjasto odevena. Otac ih lepo primi i reče:
– Stariji, zaigraj s tvojom nevestom!
Ali kada se devojka u igri poče okretati, podiže se gornja kićena haljina, a ukaza donja, sva siva i zgužvana. Otac tad reče mlađem:
– Zaigraj i ti sa svojom!
A kad se druga nevesta poče okretati, podiže se gornja, svakodnevna haljina, a ukaza se donja, svilena. Otac se začudi i reče mlađemu:
– Tebi predajem zlatno dobro!
|
