Beno Budar
(1946)

Kad bih ja bila poslednja

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

BENO BUDAR (1946). Pripada mlađoj generaciji lužičkosrpskih pisaca. Završio slavistiku na Univerzitetu u Lajpcigu. Danas radi kao lektor u izdavačkoj kući "Domovina" u Budišinu. Objavio je zbirke lirskih pesama Menimalo i Dajmalo (1978), Spavanje u maju treba zaboraviti (1973), Ja mačak Stan (1983) i knjigu novela U susedstvu makzela (1979).

(U celoj pripoveci pod imenom "srpski" treba podrazumevati lužičkosrpski.)

Ja! Herein!^[1]

A, to si ti! Baš je lepo od tebe što si došao. Očekivala sam te. Šta ti je to? Krastavac? Baš si luckast. Toliki krastavac! Biće večeras uz hleb s maslom...

Čuj, kad opet dođeš, donesi mi veliku bocu, ja ću ti platiti...

Šta? Doneo si flašu? E, ti si dobar mladić! Ovu ćemo odmah popiti. Ja u kući nemam ničega. Ničega! A moram da imam neki gutljaj, inače ću umreti. Veliko ti hvala i neka ti bog plati...

Da, dragi moj, ja više ne mogu da izlazim — i zato često plačem... Celoga života sam svakoga dana izlazila, pre četiri godine sam još mogla da idem. A kako sam ranije pešačila dok sam služila kod seljaka! Nisam se bojala teškog posla. Nisam! A ni dalekog puta kad sam posle rata s korpama išla i prodavala platno. Koliko stotina kilometara sam propešačila. Nekad i praznog stomaka.

Onda sam kod onih naših seljaka dobijala ručak. Kod njih je ipak ponešto ostajalo za mene. Oni bogati su radije uzimali nego davali. Ali ja takva nisam, ni danas. Kad se za njih mučim, treba i ja nešto da dobijem i gotovo. Pa ipak je tako bilo. Ponekad nisam ništa ručala — i bila sam gladna. Ali sam pored svega bila vesela: kao mlada, posle svadbe i posle rata — ja sam dva rata preživela — a vesela sam, dragi moj, i danas. Posle svadbe nisam morala da radim, ali sam radila. Muž mi je rekao da ne moram na posao. A ja sam mu rekla da hoću. U Sackbud^[2]-u. Bila sam im potrebna. Nešto feninga se zaradi. Tamo sam ceo dan šila džakove. Tako sam radila celoga života, dragi moj! Za jelo i piće je stizalo. A mnogo šta sam sama radila. Pre mesec dana još sam sama sebi prala, kuvala, nabavljala. S kokoškama sam legala a s kokoškama sam i ustajala, doručkovala, privezala kecelju i onda radila tu sve kako je red. A sad ništa. Ne mogu više ni da spavam. Noge... Vidiš i sam kako puzim. Pa ni ovaj štap mi više ne pomaže.

Tako ti je to...

Pa skini taj kaput! I sedni ovde pored mene na kanabe! A sad otvori ovu flašu! Na stolu je čaša, tako. Znaš li šta mi je doktor rekao?

"Marja, trink früh und abends Schnaps. Früh auf nüchternen Magen einen und abends einen. Und wenn du nicht schlafen kannst, trinkst du zwei. Sonst aber einen! Und das musst du durchsetzen-wegen hier"^[3]

I doktor je pokazao na srce i rekao da mi je srce sasvim zdravo!

Eh. kako je bilo divno kad sam išla kod Roberta na razgovor! Svakog petka! Četrdeset godina! Tad nisi još ni bio rođen. Onda je još moj muž bio živ, a on je već dvadeset i pet godina mrtav...

Da, da, svakoga petka!

Na to me je bio navikao moj muž. Moj muž uopšte nije išao u krčmu, nikad dok smo bili u braku. A svakoga petka u četiri bi me upitao:

— Marja, hoćeš li danas opet kod Roberta? Ja bih hteo da popijem bokal piva!

Ponekad mi se baš nije išlo ali bi me muž nagovorio. Pa bih išla po pivo. Moj muž nije pio rakiju.

— Ti se dugo nećeš vratiti, govorio je. Ja ću dotle ispržiti krompir. Da večeramo u šest.

I tako bih svakoga petka išla kod Roberta po pivo. I nikad se nisam dugo zadržavala. Dala bih da mi napuni bokal piva a jedan za mene. Ipak bih od nekoga dobila jednu rakiju.

— Komm, Marja, du armes Luder! Komm, wir trinken einen!^[4] pa bi jedan rekao. A onda bi sve platio, i pivo, koje bih popila. Ali ono pivo za kuću, sama sam plaćala. I u pola šest bih bila kod kuće. Nikad kasnije!

— Moram kući! Moj muž čeka pivo, — rekla bih onima u krčmi i zviznula. I onda otišla.

Samo bih duže ostala, onda kad bi kod Roberta bili radnici koji su radili s mojim mužem. I oni bi mi platili tri-četiri rakije. To je bila sedeljka! Posle toga bih ponekad malo pijana na vreme otišla kući s pivom. U pola sedam.

— I danas si jednu dobila. zar ne? — kazao bi mi muž kad bih došla kući.

— Da.

— A od koga?

— Od tog i tog, kazala bih. — Imena se danas ne sećam, zaboravila sam ih.

— Pa koliko onda?

— Nekoliko čašica.

A on: Pa, dobro, moje si pivo ipak donela. Možeš još malo da ideš ako hoćeš. Ali doći opet kući i ne diži galamu.

Da, dragi moj, takav je bio moj muž. Nikad me nije grdio. Mi smo se lepo slagali.

Neki put bi moj muž posle toga izgrdio one radnike. A oni su mi sledećeg petka kod Roberta rekli: Tvoj muž se na nas ljutio što smo mnogo pili a ti si bila dobro raspoložena kad si se vratila iz krčme.

Ali to nije bilo strašno. Sledećeg petka sam opet morala kod Roberta po pivo. I tako sam išla svakoga petka. Samo kad mi je muž umro nisam išla u prvo vreme u krčmu. Žalila sam. Dugo sam žalila. Već su me počeli pitati:

— Marja, zašto ne dolaziš više kod Roberta? Jesi li bolesna?

— Ne, nisam. Nije moje vreme! — rekla sam.

— Tvoj muž i tako spava, govorili su.

Ali ja nisam išla. Bilo mi je teško da živim sama, bez razgovora. Mnogo teško, dragi moj. Ali sam izdržala celu godinu... A posle sam opet išla.

Tako sam proslavila i jubilej kod Roberta, četrdeset godina. Neću zaboraviti taj dan! To je bila sedeljka! I sve sam dobila besplatno. Jesti, piti, sve! Danas bih mogla da odem tamo...

Evo ti još gutljaj, ja pijem iz flaše. U zdravlje, dragi moj! Ovu praznu flašu možeš poneti natrag.

Moji gore, moja kći i zet, stalno govore Majko, du brauchts kein Schnaps! Du brauchst kein Schnaps!^[5]

Znaš, moja kći je sad Nemica. Više sa mnom ne govori srpski, ali ranije smo kod kuće govorili srpski. Na ulici nismo, ljudi bi se za nama okretali. Ne treba da je tako. Zato smo napolju radije govorili nemački. Tome smo se naučili ovde u gradu... Ali je kasnije moja kćerka i kod kuće govorila nemački. Ja sam se na nju mnogo ljutila, bilo mi je neobično da i kod kuće govorim nemački. I danas me to boli. A sad moja kćerka ima Nemca. Kad bih ja bila i poslednja Srpkinja u našoj porodici...

E, dragi moj, ti ne znaš kako mi je ponekad tužno. Samo da mogu da izađem. Ne bi verovao koliko mi nedostaju vaši srpski sastanci!^[6] A moje mise! Moje nedeljne mise na srpskom jeziku! Svakoga dana ja sad sednem kraj prozora i pevam naglas molitve. Ali ne tako glasno kao što sad tebi govorim. Ovde na prozoru mi leži molitvenik, ovde ja sednem — a onda glasno pevam iz knjige. Srpski! Ne mogu na nemačkom! Nedavno su prodavali nove molitvenike — znam. A ja nisam kupila. Koštaju petnaest maraka. Kad ja umrem, moji će moje srpske knjige spaliti...

Da, da, dragi moj, tako je to u životu...

Čekaj! Vi ste na poslednjem sastanku nešto proslavljali, Hanjža mi je sve ispričala — da je bilo vrlo lepo. A danas ti ja kažem, da ja moju godišnju članarinu, tri marke, redovno plaćam. Već dosta godina. Sve sam vam plaćala. Vidiš, tamo u čaši mi je pripremljen novac za tebe. Već odavno! Ali ja hoću da imam nešto od toga kad vam već dajem novac. Ja sam rado dolazila na te vaše sastanke. Ja sam tamo bila prva, ti sam to znaš, mili moj! Vi tamo ponekad dobijete kafu i rakiju. A ja? Sad kad više ne mogu da idem, ništa od vas ne dobijam. To nije pravo. Drugi put mi moraš nešto doneti, ili dajte Hanjiži da ponese. Razumeš li? A to ste mogli i sami da uradite...

Šteta, što više ne mogu da hodam. Da, žalosno je to kad čovek mora da sedi kod kuće. Ja ne mogu niz stepenice da siđem, kolena neće. Srce mi je zdravo. Doktor je rekao: Sve je zdravo, ali koleno. Kad bi vam ono bilo zdravo kao srce, mogli bi dočekati i sto godina.

— Zar nema ničega što bi mi moglo pomoći? pitala sam ga. Ali mi je doktor kazao da su to "Alterscheinungen"^[7] ili tako što...

A znaš li šta je bilo s tim mojim kolenom? Samo ću tebi ispričati. Bilo je to pre mesec dana, nisam mogla da zaspim.

Ni posle druge čašice. A kad sam po četvrti put ustala, ja sam i pored tog mog prokletog štapa poletela pravo na ovo koleno. Otada mi je nateklo kao ludo. Pogledaj sam! Vidiš? Kao kugla. Ništa od njega neće biti. To će biti moj kraj... Ali sam bila u poliklinici. Morala sam da se svučem gola — a onda su me pregledali spreda i pozadi — i snimili su me na rendgen.

Bolje neće biti, to je starost, rekli su. Srce je zdravo, jesti možete, samo koleno... Ne možemo ništa učiniti, baš ništa, starost, osamdeset osam godina!

Da, da, dragi moj, ja imam već osamdeset osam godina. Htela bih da živim devedeset godina. Skoro će mi biti osamdeset devet! U maju, 25. maja! A tvoj rođendan je 19. maja. Znam ja to. Moj rođendan je posle tvog. Ti si šest dana starija od mene. Nemoj da zaboraviš. To još dugo neće potrajati! A radujem se. Ja sam kazala doktoru, ja bih još malo da živim i gotovo.

Pa i glava mi je zdrava. Nekad sam ponešto zaboravljala ili jedno isto pričala dva puta, ali sad znam sve što radim, dragi moj. To nije svakome dano u starosti. A to me najviše raduje. Kod čoveka je glava najvažnija. Moju susetku Elzu, tu preko puta, odvezli su pre nekoliko nedelja. Deca neće da je trpe u kući. Svud po gradu je skupljala hleb, sitnila ga i njime hranila gradske golube. Po celom stanu je imala šolje s mlekom i hlebom za svoje mačke. A pričala mi je da su one jadne. A Hanjža mi je ispričala da su to bili pacovi. To su opet pričali ljudi koji su čistili Elzin stan. Sirota Elza, ne, žalosno je kad ti je glava bolesna. Budi srećan da i tebi nije. Ali ti si još mlad, dragi moj, mogao bi da mi budeš unuk. Ne, radije neka me muči koleno nego glava. Pa eto, i star čovek još može da se raduje. Ljudi govore da je tužno kad je neko star. Ti to, dragi moj ne razumeš. Ti si još mlad mladoženja. Ali tebe bih ja uzela samo da sam malo mlađa. Muž i žena kad žive zajedno to je veoma lepo, veruj mi. Ja bih tako i sto pedeset godina. S tobom! A onda bismo zajedno išli na posao i kod Roberta na pivo i na naše srpske sastanke. To bi bile sedeljke! Kao nekada. A imali bismo i lepši stan nego što je ovaj moj. Ali i ovaj nije rđav, zimi je toplo a leti hladovina, a čisto ipak održavam. Ranije sam svake nedelje ribala a sad to radi moja kći. Ali stan je star kao ja. I nameštaj je isto tako dotrajao. Mi bismo ga pobacali i prodali. Samo bismo ostavili ovaj moj sat. On je veoma lep. Ja sam ga dobila na dan svadbe od moje drage majke. Ima skoro sedamdeset godina. A ipak je tačno radio i često puta divno otkucavao. Sad više ne kuca tako često kao u mladosti ali zato žuri. A nekad odjednom uspori. Svakoga dana gledam na njega, sad kako sam bolesna, češće..

Da, dragi moj, tako bismo udesili i lepo bismo zajedno štedeli za nov nameštaj, štedeli kao u mojoj mladosti. Svako parčence hleba bismo pojeli. Moja majka me je učila: "Hleb je božji dar", često je govorila. To i danas važi, i sutra... Da, ja bih još jednom htela da sam mlada. Ne bih se bojala. Znaš li kako godine lete, naročito mlade godine? Ali ja ne mogu ni da se požalim, dragi moj. Ja sam stara, veoma stara, meni je skoro drugi put kosa posivela, znam, i malo slabije čujem. Ali se radujem što mi je dato toliko godina. U mojim godinama je čovek zadovoljan svakim danom provedenim u zdravlju. A moraš ostati veseo, dragi moj, i kad ti budeš star. Kao ja. To mi je mnogo pomagalo: ranije kad sam bila mlada, siromašna i bez muža i sada kada sam stara i malo bolesna. Takva radost podiže čoveka do neba...

Da znaš kako se radujem što si danas došao kod mene na razgovor. Čovek ne sme da ostane sam, brzo bi umro ili bi mu u glavi bilo čudno. I zato se mnogo radujem što si danas došao. Da znaš, ja tako rado razgovaram na srpskom. A inače od vas niko više ne dođe da me poseti. Samo Hanjža poneki put. I ti! Sat opet otkucava. Eto, ti već treba da ideš kući. Čekaće te tvoja deca. A ženu mnogo pozdravi. A pozdravi sve i na sastanku — da sam dobro ali da više ne mogu da dođem! Tako im reci. Nemoj zaboraviti! I ne zaboravi da im kažeš da i ja plaćam članarinu, da treba i ja da dobijem gutljaj rakije ili sendvič kao Hanjža, kad opet budete imali neku svetkovinu. Zar nisam u pravu?

A sad zbogom, dragi moj, i od srca ti hvala, pa dođi opet zdrav — ali dođi uskoro!

Napomene:

1. Da, napred;

2. Baraka gde su se šili džakovi.

3. Marja, lij rakiju ujutru i uveče. Ujutru na šte srce jednu i uveče jednu. A kad ne možeš da spavaš popij dve. Inače samo jednu. Toga se moraš pridržavati, zbog ovoga!

4. Hodi, Marja, sirotice! Hodi da popijemo!

5. Majko, nemoj da piješ! Nemoj da piješ!

6. Redovni sastanci kulturnopolitičke organizacije Lužičkih Srba "Domovina".

7. Posledice starosti.