Handrij Zejler
(1804-1872)

Nevesta

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

HANDRIJ ZEJLER (1804—1872). Pesnik lužičkosrpskog nacionalnog preporoda, smatra se ocem poezije pisane na ovom jeziku, u kojoj je dominirao više od sto godina. Ugledao se na narodnu poeziju i to sa takvim uspehom da je na primer njegova pesma "Serbska njewjesta" u potpunosti srasla sa narodom i kasnije je uvrštavana u zbirke narodnih pesama. Zejler je često sam pisao i melodije za ovoje pesme. Jedna od njegovih pesama je kasnije postala lužičkosrpska himna. Radio je na gramatici i rečniku lužičkosrpskog jezika. Osnivač je i urednik prvih novina na ovom jeziku.

Srpkinja sam iz srpske zemlje,
Hankom me zovu,
Ne prestajem da pevam,
posao mi polazi za rukom.

Čim izjutra ševa zaklikta,
ustajem i ja,
odlazim u polje i skupljam detelinu,
veselo se u pesmi takmičim sa ševom.

Hodam po livadi zelenoj
i svoj tupi oštrim srp,
pa žanjem rosnu travu
na polju šarenom.

Od rose mi je ruka vlažna,
kao od vode izvorske,
pa mi se moj prsten blista
na mokroj ručici.

Prsten mi moj dragi dade,
najljubljeniji moj,
a uveče, čim se smrkne,
moj dragi će doći.

Već sam vredno sašila
za zimske noći košuljicu,
platno sam davno otkala
i sve lepo pospremila.

I perine već su spremne,
u sobici mojoj maloj —
Sve mi je pri ruci
kao što i priliči nevesti.

Uz crveni pojas na haljini
lepo ide venac od rutvice,
a majka će mi darovati
skupocenu kapicu.

Kad na svadbi za mnom krene
povorka veselih drugarica
potrajaće ova svadba
čitava tri divna dana.