Jurij Brezan
(1916)

Krabat ili vreme je za pitanja

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

JURIJ BREZAN (1916). Tridesetih godina je objavio svoje prve pesme na maternjem jeziku. Aktivan je društveno-politički radnik; pre rata je bio prognan iz rodnog kraja zbog ilegalne političke aktivnosti. Za vreme rata bio je u zarobljeništvu. Od 1946. učestvuje na radnim akcijama, između ostalog i u Jugoslaviji. 1951. godine objavljeno je njegovo delo Na rudini raste žito u prevodu na nemački jezik. Tada Počinje dvojezičnost u njegovom stvaralaštvu. Njegova pripovetka "Kako se stara Jančova borila sa vlastima" označava početak socrealizma u prozi Lužičkih Srba. U delu Krabat ili preobražaj sveta pokušao je da stvori prozni ep. Njegova dela su prevedena na više jezika. Brezan je najčitaniji pisac u NDR i najuspešniji savremeni pisac Lužičkih Srba. Dobitnik je nagrade "Čisinski".

Svaki narod ima vlastitu galeriju predstavnika svoje istorije. Veliki narodi (veliki u oblasti svog istorijskog odseka) stavljaju s pravom između slika pesnika, naučnika i filozofa portrete takvih ljudi, koji su predstavljali moć, bilo civilnu, bilo vojnu.

Pored Sokrata Leonida, junak boja u Termopilima, pored Sofokla bio je Aleksandar Makedonski, koji je za sva vremena dokrajčio termopilsku pobedu.

Pored Šekspira Kromvel, pored Getea Klauzevic, pored Puškina car Petar, pored Rusoa Robespjer, Napoleon...

Drugačiji je karakter iste nacionalne galerije malih naroda. Ko, na primer, reprezentuje češki narod?

Hus, Komenski, Palacki, Neruda, Smetana...

A našu lužičkosrpsku nacionalnu galeriju? Njeni predstavnici zovu se: Jakubica, Smoler, Zejler, Kocor, Ćišinski...

Najznačajniji predstavnik engleskog naroda bez sumnje je Šekspir. Ali Šekspir je u svoje vreme imao manje stvarne moći i konkretne odgovornosti od svog zaštitnika grofa Roberta Eseksa.

Ona trojica međutim — Smoler, Zejler, Kocor — nad kojima nije postojao niko koji bi predstavljao nepostojeću lužičkosrpsku moć, predstavljali su u jedno određeno vreme zaista i u potpunosti, za sve vidljivo srpski narod. Na žurnalisti—naučniku, svešteniku—pesniku, kantoru—kompozitoru ležala je sva odgovornost za njihov narod pred istorijom.

U nemačkom narodu, u srednjem veku, nastale su priča o Faustu i legenda o kralju Barbarosi; srpski narod izmislio je u isto vreme priču o Krabatu.

Krabat je, kao i Faust, čovek koji se posvećuje znanju, koji se svojim znanjem podiže iznad svih i koji svojim znanjem čini velika dela.

Povest ne pita za hoću ili neću, ona ima trezvene oči i ide svojim putem, a ono što za njom ostaje — bilo da smatramo da se dogodilo ili negiramo — objektivno je istinito. A povest koja ne beleži dela pojedinaca, kao pozadinu života ljudi, nego život ljudi na osnovu dela svih, ta je povest snove i čežnje srpskog naroda stavila na Krabata. A na koga narod polaže svoje snove i čežnju, na njega polaže i odgovornost za svoju budućnost.

Povest je objektivna.

Već više od deset godina u svim diskusijama o lužičkosrpskoj literaturi — u diskusijama između pisaca i čitalaca — postavlja se pitanje o specifično srpskom u našoj literaturi u ove većoj meri i sa većom odgovornošću.

Srpska literatura je danas postigla najveći stepen svog ukupnog razvoja. U to niko ne sumnja.

A da li je zaista postigla svoju moguću visinu, svoju objektivno moguću visinu? Ja mislim da nije. I to ne zbog toga što mi — srpski pisci — nismo do sada znali šta da uradimo sa tim specifičnim.

Neki su govorili da stvar leži u izboru mesta događaja i njihovog opisa — srpskih dubrava i polja, srpskih jezeraca i pustara, uz to obilja srpske nošnje i običaja — ukratko, u književnoj primeni svih lepota i posebnosti našeg najužeg zavičaja i njihovom prikazu.

Drugi su bili mišljenja da se to specifično može jednostavno otkriti u svakodnevnom i nesvakodnevnom životu srpskih seljaka, zemljoradnika, rudara i šumskih radnika.

Jedni su rekli da se u prvom slučaju radi o provincijalizmu i srpskom prerušavanju, a drugi da se u drugom slučaju radi o nemačkoj literaturi na srpskom jeziku.

Danas smo jedinstveni u tome da ni jedni ni drugi nemaju pravo, nego da sve to spada u ono specifično, lepote, osobenosti i posebnosti našeg zavičaja isto tako kao običan život jednostavnih ljudi — ali gde je srž?

Za nekoliko meseci napuniću pedesetu. U nekom izlogu ležaće moje knjige, srpske i nemačke, a možda i najvažniji strani prevodi, čitav jedan niz. Neko će pomisliti da ću gord i zadovoljan stajati pred mojim knjigama. Ni gord ni zadovoljan. Do sada sam samo kašikom zahvatao iz dubokog izvora istine. Ali već deset godina vidim jedan krčag pred sobom, kojim bih mogao da crpem — ali se nisam usuđivao da ga uzmem u ruke.

Bojao sam se težine tog krčaga, plašio sam se da ga neću moći izvaditi punog iz izvora, da će mi iskliznuti iz ruke — ili da će me svojom težinom povući nadole.

A možda sam se bojao i istine koja će mi napuniti krčag.

I dalje ću se plašiti, ali ću uzeti krčag i spustiti ga dole da zahvatim. Vreme je da se crpe.

A moj krčag?

Krabat iz narodne priče mogao je da se pretvori u vola, u konja, u prsten: Krabat će biti takođe i krčag, kojim želim da crpem sa izvora istine.

Prvi put spuštam krčag dole, punim ga i vidim:

Krabat je živ. Kraj priče, kakav je zabeležen, nije tačan — ili je tačan, ali je pogrešno shvaćen: Beli golub poslednjeg Krabatovog daha nije prošlost, već se nalazi u vremenima koja su pred nama.

Sećate li se saksonskog kralja koji je pao u tursko ropstvo i Krabat ga oslobodio?

Krabat je bio na putu iz ropstva prema slobodi s teškom mukom noseći kralja; jedan crni orao leteo je za njima, i Krabat je stvorio veliki oblak, visok zid, ali orao ih je preleteo. Sada je Krabat potražio od kralja zlatno dugme sa njegove odore i tim kraljevskim zlatom ustrelio orla — svog najboljeg prijatelja iz Crnog mlina.

Na smrt pogođeni prijatelj uzviknuo je: "Moja smrt nek dođe na tebe, Krabate! Neka si proklet da živiš sve dok i jedan od tvojih pristalica živi! Tvoja smrt nek se produži u vekove, tvoj život nek bude mrtvački kovčeg tvojih!"

Slušam ovo prokletstvo i ne znam šta ću s njim. Imam ključ u ruci, ali koja će mi se vrata otvoriti, i šta je iza tih vrata?

Znam da će Krabatu doći dani kada će misliti da više ne može da podnese takav život i kada će biti iskušan da ubrza vreme. Ali ako ubrza vreme makar i za jednu jedinu smrt, s njegovim poslednjim dahom poleteće crni gavran.

A beli golub biće tu kad na kraju bude stajao sasvim sam nad svojim grobom.

Ko bi želeo da stoji sam nad svojim grobom?

I ko bi hteo da se iz njegovog kraja vine crni gavran?

Čini mi se da je to ključ za specifikum lužičkosrpske umetnosti: to što je Krabat stavljen pred ovu alternativu.

Nema nijednog među nama koji bi voleo da nad sobom vidi crnog gavrana. Međutim naše oči su slabe, varaju se — i spremne su da stvari vide onako kako nam se dopadaju.

Objektivna je samo povest. A put u povest vodi preko pitanja.

Neko će možda pomisliti: Kakve nam on to stare misli iznosi ovde? Govori li o tome šta treba da se radi? Ja govorim o tome: tražim načina da napišem srpski roman.

Hoću da napišem epopeju srpskog naroda, a ipak ne istorijski roman. Ne znam da li ću završiti taj posao, ali znam da ne treba da počnem ako ne nađem tačku sa koje ću moći sve da sagledam: šta je bilo i šta je sada, a takođe i ono — ne šta će biti, nego šta prodire u stvarnost.

Ne treba da započnem ni onda ako ne nađem vagu na kojoj se mogu izmeriti naša malenkost i naša veličina, proročanstva vekova da ćemo otići u propast, i potvrde vekova da smo tu.

I nije potrebno da započnem s pisanjem ako ne želim da punim krčazima zahvatam iz tog izvora. Ili ako bih se koristio samo mojim punim krčagom, a ne punim, dubokim izvorom.

Iz ove sale ovog trenutka isečci: Vidim — za moj roman, ne u stvarnosti — : Tamo za stolom sedi učitelj, nekoliko godina stariji od mene, dete siromašnih roditelja, godine studiranja bile su godine večnog gladnog stomaka. A posle studija na svim zidovima visili su kukasti krstovi.

Jednoga dava više nije video izlaza i otpuzao je prema krstovima. Deset godina jeo je svoju sramotu u sebi i nijednom se nije usuđivao da se pokaže, toliko se stidio. Deo dostojanstva sačuvao je time što je decu odgajivao u srpskom duhu: Ono što on nije smeo da bude, njegova porodica je smela. Danas njegova deca imaju svoje porodice, koje nisu srpske, i učitelj doživljava to kao novu, neoprostivu krivicu. On ponovo uči decu da čitaju srpski i da pišu srpski, i ponekad se pita u besanoj noći: Čemu to? Noć mu ne pruža odgovor, a dan je nem kao i noć.

Znam li ja odgovor za njega? Tražim ga.

Ali ovde — kao dalja mogućnost za roman — u istoj sali sedi čovek koji zna — po svom ličnom ubeđenju— odgovor, on zna odgovor na sve. On je supenom kašikom zahvatio istinu sa izvora i misli da je ispraznio izvor.

On sedi i sluša šta pričam. To što tražim istinu, ne zanima ga, on me samo sluša da ne bi prečuo da li nema nekog od mojih pitanja u njegovoj kašici, i to mi uračunava — tačku po tačku — kao krivicu. Ali odakle znam da nije u pravu?

Ja moram da pitam — a pitati za mene znači: Ja moram da pišem o njemu, kao što moram da pišem o učitelju i njegovoj deci.

I moram da pišem o onima koji žive tu ili tamo i za koje je biti — Srbin službena ili školska stvar, izvan škole i službe ne postoji.

Moram da pišem o ovima, koji su ranije čak u snu govorili samo srpski, a onda otišli u četvrti Rajh u Bon na Rajni.

Moram da pišem o bagerima koji žderu srpske pustare, i moram da pišem o jarmu i biču — znacima našeg sužanjstva — koji negde trule i propadaju.

Moram da pišem s bagerima na povest, to jest objektivno, i iz sveg objektivnog moram da izvučem ono što je srž svega objektivnog, a to je tačka koju zauzimam: čudo je što smo tu.

Čudo što smo tu: to je samo ime za neprepoznatu silu, koja je naš narod u toku ovih vekova održavala u životu, silu, koju je narod sam stvorio i od koje je živeo.

Otkriti ovu silu i nazvati je pravim imenom — to će biti odgovor učitelju i odgovor svima koji pitaju: čemu? — bilo glasno ili tiho.

Ja neću konstruisati protekle vekove, nije mi to potrebno, upravo je naše vreme oštro, konkavno ogledalo svega što je minulo. Takođe neću konstruisati Krabata, natčovečnog čoveka možda.

Moja polazna tačka biće: Krabat je živ, čovečan čovek među nama, zove se Holan ili Polan, Novak ili Šolta, ja to ne znam, a on ne zna da je Krabat: čovek na koga je narod stavio svoje snove i čežnju. On sedi ovde u ovoj sali, ne znam da li je mlad ili star, u toku vekova menjao je svoje ime i svoju pojavu i iz jedne pojave u drugu nije prenosio više ni od jednog od nas: teret naše prošlosti i breme naše budućnosti.

I to je specifično lužičkosrpsko.

Ma u kakvoj pojavi i ma pod kojim imenom: Krabat je bio na svakoj Schadzovanki, od prve do današnje.