Jurij Koh
(1936)

Geometri

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

JURIJ KOH (1936). Piše pesme, radio-drame, pozorišne komade, putopise, a od objavljivanja priče "Jevrejka Hana" (1963) najpoznatiji je autor u svojoj generaciji. Dobitnik je nagrade "Čišinski".

Nisu se najavili. Njihovo iznenadno prisustvo bilo je tačka posle duge, strašno duge rečenice, pored koje su napisane mnoge godine, reč po reč, vesele — ili bolje uveseljavajuće reči, kojima su se smejale postojane duše, ozbiljne reči, uznemiravajuće reči, zatim preteće, kojima se čak ni oni postojani nisu više smešili. I sada dakle tačka. Napokon je rečenica završena.

Najpre žena. Došla je prva. U zelenoj odeći: preko gumenih čizama pantalone, kakve nose ljudi debelog stomaka, preko jakna, takođe zelena, povezana srebrnim kaišem (zar na srebrnoj šnali nije postajalo: Bog s nama)? A gore podignute grudi, koje nije trebalo prevideti. One su zatezale čvrsti štof i vadile ga iz kaiša, a Franc Kotjatko, koji je ovo sve video, pomislio je: Hm, šta ako prsnu?! I osetio je da je pri tom pocrveneo, jer se žena smešila, kao da je znala šta muškarci u njenoj blizini misle. Ali Kotjatko je pocrveneo, jer se postideo svoje pomisli: Hm, šta ako. Još ih nijednom nisam pitao šta hoće.

"Da, uđite!" reče. "Ne mogu da ustanem, jer će mi stati boj." Pa ipak, pomislio je: sam je rekao tu plašljivu rečenicu, kojoj su se tako mnogo smejali. Samo se njemu nije činila tako smešna. Jer njegov boj koji nije smeo da stane, bio je razboj, basnoslovno staro postolje, čije je drvo mirisalo slatkokiselo, to krasno, što je bilo najbolje obeležje. Krasno je bilo sve; istorija, lan, crv, boje, tradicija, znoj, isušena pljuvačka, šarena jaja i vlastiti jezik, sa puno šuštavih glasova, na kojem se sve moglo reći. O Bože, čemu se ljudi sve ne smeju.

Ali sad se nije smejao niko kad je Kotjatko to rekao. Oba čoveka osvrtala su se po prostoriji, razrogačenih očiju kao da im je ta sprava jezik zavezala. Zelena žena, koja se igrala svojom jaknom, vukući okrajke ispod kaiša, odgovori jednom reči: "Geometri."

"Molim?" Kotjatko gurnu čunak na drugu stranu, svestan da je nešto neobično rečeno. Njegovi prsti kucali su po šarenim nitima tepiha, koji je visio u svom postolju, gotov do pola, obećavajući mnogo, nagoveštavajući lepotu koja je mogla izaći iz krasna slatkokiselog mirisa, zastalu na pola puta.

"Geometri", ponovi jedan od ljudi, sa strane, jer je on opipavao meke, vunene zidove, kao da je osećao boju u svojim prstima. Bile su to dražesne devojke i žene koje su visile na zidovima, te izatkane suknje i jakne i ogrtači i šalovi, a kad se rukom prelazilo, krv se pela u žile. Ali on nije hteo da pokaže šta se u njemu događa, pa upita: "To su aplikacije, zar ne?"

"Ne", odgovori Kotjatko. "Nisu. Ne znam baš tačno."

Drugi čovek, koji takođe beše došao, stajao je na vratima i nije se pomerao. Izbacivač, pomisli Kotjatko, takvih ima po noćnim krčmama, kako mi ih je Korla opisao; Korla, koji sve poznaje i koga svi poznaju, krčma i izbacivači. Ovaj drugi čovek dosađivao se u vratima. Imao je vlat trave u ustima i gurao ju je iz jednog ugla u drugi. Kotjatko vide da je to bogorodičina trava. Mora da ju je uzeo u pustari, odmah iza vrata. Tamo počinje pustara, i tamo su je ubrali.

"Hypericum humifusum ili, kako to mi kažemo, "japske zelo", reče izbacivaču, kao da nije hteo da kaže ništa drugo, nego da je baš bogorodičina trava. Ali se na to svi počeše smejati, svo troje, najpre tiho cereći se, a onda prasnuše. Čovek u vratima ispusti travku i stade nogom na nju, nenamerno dakako, jer jednom se noga na kojoj se stoji mora promeniti. Drugi se smejao prema razboju, kroz niti prema njemu. A žena? Žena je izvukla malu bočicu iz bluze, pljosnatu džepnu bočicu sa zelenom tečnošću. Pila je i smejala se, obrisala usta rukavom i dodala piće dalje. Bili su dakle pijani. Sada se to moglo videti.

Kotjatko ustade, odjednom, kao da je hteo da im pokaže ko je ovde gospodar u kući. Ovde se ne šljoka i ne smeje, niti bogorodičinoj travi niti mom štofu. "Šta hoćete?"

Smeh prestade, odjednom, kao da se ukoči od straha, jer Kotjatko i njegov razboj bili su u ovom trenutku nešto što je moralo da učini utisak na strance uprkos svoj komičnoj neobičnosti. Kotjatko je stajao, malo povijen napred, s rukom na poluzavršenom tepihu i gledao od jednog do drugog očima koje su delom molile, a delom zahtevale. "Molim vas, šta Vi hoćete?"

Gornji deo tela mu se ispruži. Lagano je izrastao čovek pored svoje drvene naprave sa šarenim vunenim nitima, koje su bile uvučene preko i ispod i jedna u drugu, između i kroz, na fascinirajuće pipav način, da je to možda izazvalo poštovanje, koje je sada stajalo između njega i stranca. Ili je to bilo "Vi", koje je upotrebio. Tvrdo i kruto i hladno, ali odmereno, jer je smeh prestao.

"Mi smo geometri", reče žena, objašnjavajući, a na njoj nije više bilo ni znaka pijanstva. "Vi znate sigurno, to su ljudi, koji..."

"Da, da", prekinu je Kotjatko. "Znam."

"Mi ovde imamo posla." Čovek na vratima promeni nogu, naslonivši se dlanom na gornju ivicu. Uklješten, pomisli Kotjatko. Naša vrata su im suviše mala.

"A šta ćete raditi?" upita.

"Merićemo", odgovori drugi. Došao je iz ugla sobe, u kome mu se niko nije nadao. Na ramenima mu je ležala marama sa dugim resama. Činila ga je ženskim, raščupanim i vedrim. Došao je cupkajući do sredine radionice, poklonio se u svim pravcima i počeo da igra.

"Dragi stanovnici Luča i Vuča, nije važno za jedno slovo. Mi smo brigada geometara i došli smo kao što možete videti, da zabadamo naše štapove i letve u vaše bašte, da naše metre razvučemo ispred vaših kuća, da ispunimo naše tabele malim brojevima, sićušnim malim brojevima, od kojih se mogu napraviti veliki, tako veliki da vas mogu progutati, s kožom i kosom, s ambarom i gomilom đubreta, s celom porodicom, s pustarom i bogorodičinom travom..."

"Prestani!" reče žena. "Meni se to ne dopada."

Samo se čovek u vratima smejao dalje, bez prestanka, kao da se sa svakim izdisajem iz njega oslobađao neki teret.

"Šta ti se ne dopada?"

"To pozorište."

"Nije to pozorište." On skide maramu s ramena i odnese je u ugao odakle je došao. Onda se okrenu prema Kotjatku, dodirnu ga po mišici, kao da je hteo da se izvini, i reče: "Dakle, mi tražimo prenoćište za nekoliko dana. Do grada svakog dana. Znate..."

"Da, daleko je svakog dana", odgovori Kotjatko. Trenutak se ljutio, posmatrao ih pojedinačno, a kad je žena došla na red, rekao je: "Naći će se. Uvek se nešto nalazilo. To spada u to, razumete?"

Oni klimnuše glavom neodlučno. Naravno da nisu znali u šta to spada.

Kotjatko ostavi svoj razboj, povukavši najpre nekoliko kanapa, što je ostavilo utisak kao da je zaustavio neku sakralnu mašinu ili isključio delić istorije, koji je prenet u sadašnjost, vlastitom snagom, na ličnu odgovornost, bez saglasnosti vremena. On napusti prostoriju.

Geometri ostadoše kao skamenjeni na svojim mestima. Neobična okolina, vuneni, šareni omotač, u kojem su stajali, napušteni od onoga koji ga je načinio, oduzeo im je uobičajenu sigurnost kretanja.

"Kud ode?" upita žena.

"Đavo će ga znati!", odgovori čovek u vratima.

"Šta misli on s tim: to spada u to?" upita ona dalje.

"Đavo će ga znati!"

"Đavo će ga znati, đavo će ga znati!", ponovi drugi i ode duž zida, posmatrajući eksponate, s rukama na leđima, u muzejskom koraku, dajući ovoje mišljenje o predmetima i stvarima, kao da su ispod stakla, zatvoreni, osigurani. "Đavo će ga znati!"

"Hajdete, idemo u drugu kuću!" reče izbacivač. "Nisu mu sve koze..."

"Al sve niti jesu..." odvrati drugi.

"Meni se ovo sviđa." Žena učini kao da je kod kuće. Sede za Kotjatkov razboj, skinu čizme s nogu i istegnu se zevajući.

"Lud čovek."

"Možda je umetnik", reče ona masirajući stopala.

"Srbin?"

"Srpski umetnik."

"Ludi srpski umetnik."

Ona se nasloni na razboj, položi glavu i ruke na komad gotove tkanine i reče: "Stanite! Nikud više ne idem. Lud ili ne, u svakom slučaju mek i topao."

Izbacivač se ponovo smejao, pa i onda kad se Kotjatko vratio i morao da ga preskoči, jer su vrata bila uska i niska. Za njim je došao neki starac, kome je napravio mesta. Nije hteo da bude tako.

"Moj otac", reče Kotjatko. "A ovo su geometri. Hoće da ostanu nekoliko dana."

Čovek je stajao dišući duboko. "Naravno da mogu da ostanu. Nikoga još nismo odbili, ni prosjaka, ni skitnicu, ni vojnika, ni lopova. To spada u to."

"Ali mi nismo lopovi", reče onaj u vratima.

"Naravno da niste", požuri Kotjatko, kao da je hteo da uštedi ocu odgovor.

"Dođite, pokazaću vam sobe!"