Jurij Kravža
(1934)

Starica i ptica

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7-8, Kragujevac 1984.

JURIJ KRAVŽA (1934). Sin zemljoradnika. Završio pedagoške nauke, bio učitelj i redaktor. Danas je predsednik Udruženja lužičkosrpskih pisaca "Kolo" u Budišinu. Piše mahom pripovetke i novele ("Plava ptica", "Prvi susret", "General-predsednik"). Objavio zapažen roman iz života mladih Bajci je kraj (1975). Piše i pozorišne komade, filmske scenarije i drugo.

Svake večeri od rane jeseni između starih, kasarnskih kuća može se čuti njen plačni glas. Sad su nastali prvi noćni mrazevi a ona još uvek doziva, uveče kad počne da se smrkava i kad je već mrak, satima tužno: Janko! Janko! mili moj, gde si...! Kašlje starica, trči od drveta do drveta i moli, plače: Janko! Janko, hajde kući! Parče hleba drži visoko prema drveću. Drveće više nema lišća i žutu pticu bi mogla odmah spaziti ako bi tamo bila, ali ona gleda i ne veruje očima da na drveću nema ničega. Pogleduje po krovu, pod oluke, na zatvorene prozore što ravnodušno gledaju u polumrak, nikakvog odgovora, samo lišće šušti na večernjem povetarcu. A ona poluglasno, sama u mraku cvili.

Dve noge nose čoveka, dva oka gledaju, i mada samo zato da bi jedno drugome mogli doviknuti - Kako ti je prijatelju? Ne posustaj, trudi se!

Ona je stara i stanuje u jednoj od onih velikih soba u staroj kasarni. Nikome nije potrebna i niko se za nju ne brine. Od sobe je načinila kuhinju, dnevnu i spavaću sobu, ugao za uspomene, ostavu, podrum, kupatilo. I pre nego otvori vrata, osluškuje da neko ne dolazi stepenicama ili hodnikom ko bi je prekorno pogledao. Ljudi iz starih kasarni nemaju vremena da se o njoj brinu jer žure, imaju posla, decu, auto... Time im je dan ispunjen i svako se raduje kad može krajem nedelje za sobom zatvoriti vrata. Umorni oni ležu uveče u krevet posle televizijskog programa.

Ona živi zasebno. Danju, kad je kuća pusta, ide pogrbljena i teško dišući za brikete u podrum ili pod stepenište. Mnogo godina je sama i boji se da ne sretne ljude koji za nju nemaju vremena.

Njeni putevi, pokreti i misli, svakoga dana su isti. Dugo sedi u uglu kraj stare komode, u svom kutu za uspomene. Tu može da se povuče u sebe, zaboravi na okolinu i živi sa svojima u prošlosti... U drhtave, uvele ruke uzima drage fotografije koje stoje na komodi, jednu za drugom - muž kao mladoženja zajedno s njom, muž, kao vojnik - stoji i leži u metalnom sanduku, sin Jan kao dečak u maturskom odelu, sin sa kćerkom radosni uz kesicu bombona, sin s porodicom pred svojom kućom u Minhenu, kćerka Jadviga sa svojim inženjerom pred brodogradilištem u Rostoku... Ona je samo jednom naslikana kao mlada a posle više nikako. Prinosi slike sasvim blizu očiju, posmatra ih kao da stoji pred živim bićima, gleda ih u oči. Kad se nagledala, preleti joj osmeh preko lica, davna uspomena i, kao da s njima razgovara, pokreće ustima. Starica pomeri sivi pramen kose sa čela, želi da im se sviđa, i lice joj se opet malo, plašljivo osmehuje, zato se malo napući kao da se prenela u mlade godine i hoće da ispravi svoje bore na licu. Ponekad iznese već izgužvana pisma, paketić po paketić, i čita ih ukoliko još može svojim staračkim očima da vidi izbledela slova.

Tako svakoga dana putuje u prošlost, u daljinu, i to su njeni najlepši trenuci.

Pisma ne čuju a fotografije ne odgovaraju. Neutešena, ona se ipak vraća u sadašnjost svoje velike, ormanima prepraćene prostorije. Priđe kuhinjskom uglu sa stočićem i električnim štednjakom. Kuhinja ima prozor a na prozoru u kavezu je žuta pernata ptica. Jedino stvorenje s njom koje može da ju je čuje, odgovara i zagreva. Kad je spazi, ona zacvrkuće i to je obuzme toplinom. Janko! Janko jesi li gladan? Hodi, nešto ću ti lepo napraviti. Čeprka po ormariću, sipa u staklene posudice, meće u njih. Evo, hajde, evo ti, to će ti prijati. Kako si, dragi moj? Samo jedi! I cvrkut iz kaveza je opet greje. Prstom gurka zrnca na tanjiriću, sitni zgnječene mrvice, na kraju tu toplu gomilicu perja pomiluje pre nego opet zatvori vratanca. Zatim posmatra i raduje se kad ptica kljuca i najradije bi sama s nom kljucala - tak, tak, tak, a još tamo zrnca, mili moj, pojedi... da porasteš i budeš zdrav. A u očima joj je nežan, materinski sjaj koji pruža ljubav.

Tako priđe prozoru punom saksija sa cvećem. Ovde nešto otkine, onde počeprka, okrene, one male biljčice koje joj se učine da su u hladu stavlja napred, one veće pozadi, zalije ih iz ibrika i ponovo gleda kao da bi htela da vidi kako rastu, kako se vesele vodi i suncu, čula veseli njihov smeh i razume njihove želje. Pa ipak - cveće ne čuje i ne odgovara.

Onda se opet okrene ptičici koja cvrkuće čim vidi pred sobom njeno lice. I ona za njom malo cvrkuće, ptica sluša i odgovara, i obe se utrkuju i cvrkuću. Zatim ona zaćuti, zamišljena, tužna. A kad ptica ne prestane, ona iznenada kaže: Ah, šta ti, Janko, razumeš! Ona naša Jadviga sad neće doći. On je opet završio novi brod i zato imaju veliki prijem, piše ona. Drugi put, Janko, ipak drugi put. A mi čekamo i čekamo.

Ptica sluša. Ona vidi da je razume, nakrivljene glavice, ćuteći dok ona govori a njen odgovor je nekakvo nežno ptičije ći.

Ona sedi za stolom, seče komade hleba, maže ih buterom i meće ih u usta, uz to pije hladno mleko s kavom.

Janko sluša, kljucne po tanjiriću, skoči, kao da zamišlja radost zbog njenih četvoro unučadi. A ona je zadovoljna što je ptica razumela. Kao da se zamislila, ptica je gleda i cvrkuće.

Kad pojedu i porazgovaraju, idu na spavanje. Posle ručka obe spavaju. Ona pokrije kavez crnom maramom, ptica skoči na ovoju prečagu za spavanje a i ona ide u ugao za spavanje, pozadi u uglu sobe gde je postelja.

Nestašnom pesmicom ptica je posle probudi. Ona ustane, namesti krevet i dođe da skine crnu maramu s kaveza. Sad ptica nju gleda kao dečak koji je razbio prozor. Neki put se ona nasmeje a ptica počne veselo da skakuće po kavezu cvrkućući, ponekad gunđa što ju je rano probudila. Ptici je žao pa tužno spusti glavicu. Kao da mora ispod crne marame da zna koje je doba! Malo postoji nakrivljene glavice, kad ju je dosta izgrdila, ptica zacvrkuće. Najpre jednom, dvaput, onda čeka da vidi šta će žena učiniti. Kad joj se lice razveseli, ptica zacvrkuće opet, pa opet dok se ona ne nasmeje a onda je njeno pevanje opet vragolasto, samo najviše kad kroz prozor sija sunce.

Ponekad im je zima kad se probude. Ona zna da je i ptici hladno kad je i njoj. A to ona ne može da podnese. Pažljivo otvori kavez i gurne najpre jednu ruku unutra, dok joj se ptica ne spusti na prst. Onda je drugom rukom pažljivo pokrije i uzme sebi. Pa sedi za kuhinjskim stolom, obema rukama drži toplu pernatu lopticu da joj samo glavica viri kao iz gnezda, a ptica i žena ne znaju ko koga greje. Kad se ptica zagreje, postaje nemirna, zaleće se u gnezdu iz njenih ruku kao da želi da se otme, a ona žuri da je opet metne u kavez. Njene ruke su nespretne i spore pa se boji da joj ptica ne izleti.

Desi se i da izleti dok je greje ili kad joj sipa novi pesak u kavez. Onda ptica leti po ormanima i uglovima, želi da se posle stalnog boravka u kavezu bar jednom izluduje. A ona žuri da je što pre uhvati, boji se da joj se međ starudijom sakrije i na kraju pobegne. Otkako je ostarila, mnogo se boji da će joj pobeći - deca, unuci, ptica. Pa zove po sobi - Janko! Janko, hodi k meni! Smesta da si došao! Viče tiho da je ljudi ne čuju. Susedi su tako osetljivi kad gledaju televiziju. Začas se desi da neko počne lupati u zid. Zato ona viče tiho da ne bi nikome smetala.

Podiže obe ruke kao da bi htela da ustane, isteže se i za trenutak zaboravlja na svoja kriva leđa. Janko, hodi, hodi, hodi! I dalje trči za njim po sobi, hvata dah da joj zviždi u grudima, juri u svaki ugao, u kuhinjski, dnevni, spavaći, do ormana s onim fotografijama i svejedno joj je ako ih pocepa. Pošto ga tako ne uhvati, priseti se hleba. Izdrobi komadić na ruci i zove ga pružajući ga njemu sve dok ptica ne doleti, dok se ne spusti gde može da kljuca. Tek kad se setila hleba, može da je uhvati. Brzo, vrlo brzo ga potom stavlja u kavez.

Kad to sve svrši, ona sva dršće. Veliki strah je savladao i ona staračkim glasom grdi i preti malom perjanom beguncu da mu više neće otvoriti vrata. On diže kljun kao da bi hteo da protestuje ali mu ona ne da da dođe do reči. Grdi je dok se ptica sasvim ne šćućuri. Zatim i ona ućuti. A onda je ptica prva koja plašljivim cvrkutanjem pokušava da skrene pažnju na sebe.

Jednoga dana je izletela kroz prozor koji je ona zaboravila da zatvori jer je napolju bio izvanredno topao jesenji dan.

Sada se iz večeri u večer, od rane jeseni među starim kasarnskim kućama čuje njen plačni glas. Međutim nastali su prvi noćni mrazevi a ova još uvek doziva kad počne da se smrkava i kad je već mrak, čitave sate. Uveče joj je najtužnije. Drveće je golo, ona ga traži s komadićem hleba u ruci, na krovu, pod olukom, na zatvorenim prozorima: Janko! Janko, mili moj, hodi kući!

Odjednom, s jednog od tih prozora, doleti tihi smeh. A muški glas odjekne po mračnom dvorištu stare kasarne:

- Prestani već jednom da plačeš stara, njega je već odavno pojela mačka!

A na njen plač odgovara duboka tišina među kasarnama.