Jan Rak
(1437-1320)

Govor Jana Ajstikampijana, poetae laureati,
držan za vreme njegove predavačke službe u Lajpcigu, godine 1511.

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

JAN RAK (1457—1520). U Rimu je krunisan zvanjem poeta laureatus. Bio je dekan Krakovskog univerziteta, predavač na Univerzitetu Viadrina u Frankfurtu na Odri, na Lajpciškom univerzitetu. Bio profesor "Plinijeva učenja", drugovao je sa Melanhtonom i Luterom. Iz Lajpciga su ga proterali sholastičari, a pisci slavnih Pisama. mračnjaka stali su u njegovu odbranu.

Nakon što, dakle, izrekoh hvale onima koji ih zaslužili nisu, red je da ih izraknem sada i onima koji su ih duhom i delom zaslužili: jer, to su oni ljudi i đaci, koji me iz duše vole i koji bi me, ako bi ustrebalo, rado pomogli svim bogatstvom koje poseduju. A oni bi se, pak, mogli opominjati toga da su sa moje skrbi i truda naobrazbu takvu i stekli, te sasvim pristojno mogu, danas ovde, sutra onde, drugima davati plemenitu vaspitnu poduku. E njih sokolim ja, neka im to bude uverenje od mene: ma kojem se mestu ja zaputio, ili ma na kojem se mestu našao — moja im skrb, usluga i, najposle, iskrenost prijateljska nikad manjkati neće. Ja sam, naime, prinuđen da odavde odem, jer tako pismena naredba kaže. A ako vas iz jednoga životišta progone — bežite u drugo! Nisam ja nipošto prinuđen da odavde idem zbog neke urođene duhovne tuposti ili neke ćudoredne slabosti (time ovi licemeri panjkaju sve pesnike); jer, ja se nisam pročuo ni po kojem od tih dvaju poroka, nego je sve to zamesila sama zloba i nepoštenje nekih ljudi, koji vam, plemeniti moji đaci, oholo zapovedaju i vaša imavanja pohlepno pljačkaju, a uz to vas neukusnim razgovorima svojim i razuzdanim gozbama svojim od pravog puta govorenja odgovaraju i od načela umerena života odvraćaju. Njima bi se, da nisu lično prisutni, mogle uputiti tek nešto malo izmenjene reči božanskog načina govorenja (njih bi, naime, bolje razumeli no ovaj naš zavičajni zbor): vama, doduše, pristajaše da govorite prvu reč jezika latinskoga, ali budući da vi to prezirete i smatrate da je rečitost rimska nedostojna vas, — eno vam mene gde odlazim put susedskih barbarskih plemena. Uostalom, kojeg od rečitih pesnika nisu progonili očevi vaši?! I kojeg od njih niste izvrgli ruglu, iako su oni, poput nebesnika, među vas sišli da vas prosvetle?! Pa, vi ste — da od mnogih samo pokojega spomenem — Konrada Keltisa skoro kao neprijatelja izagnali, Hermana Bushija ste, nakon mnogog i dugog izluđivanja napudili; a eto, i Jana Ajstikampijana, kojeg ste najrazličitijim spletkama opsedali, najzad izjuriste. Pa ko će vam, napokon, od vaskolikog pesnika na zemlji doći? Niko, tako mi Herkula, niko do čijih ušiju dopre glas o čoveštvu vašem. Živećete, dakle, neobrazovani, jadna i nakazna duha, i neslavni, i svi ćete, sem ako vas kakvo kajanje ne uzme, poumirati kao zlikovci. Ali ovo ne beše moja namera da kažem: ovo mi je teški jad u duši — dostojanje moje — i strasno stremljenje za istinom iznudilo.

Zato se, ljudi Germani, čuvajte strašno pravičnoga bola mojega i budite malo obzirni prema toliko skrhanom poštenju, da Bog svemogućni prema gresima vašim obziran bude. Amen.

Napomena:

Očito, ovo nije čitav govor Jana Raka. Ne može se s pouzdanjem reći, da li se radi o jednom odlomku ili (što se čini verovatnijim) o spajanju više izvadaka. Ovo, pored ostaloga, uzrokuje određene teškoće pri čitanju i razumevanju. Nije nam poznat ni sastav govornikova slušateljstva, te se stoga i ne mogu razlučiti one dve skupine ljudi kojima pesnik iskazuje zahvalnost, jednoj zasluženu, drugoj nezasluženu. Potom, nije do kraja jasno kome se upućuju i kakvu ulogu treba da imaju "malo izmenjene reči božanskoga načina govorenja"; verovatno se ovo odnosi na latinski govor (kao jezik mnogih mitoloških i u slavu bogova spevanih pesama), ili je, možda, u pitanju neko mesto iz Biblije. Ali je jasno da te "božanskoga govora reči" predstavljaju navod iz nekoga dela koji govornik nešto malo menja i prilagođava svome naumu. Prevodilac, i pored svih napora, nije uspeo da ove stvari bar malo pouzdanije utvrdi.

Put susedskih barbarskih plemena: Već u svojoj "Retrojici Markijana Kapele", izišle u Lajpcigu 1509, Rak hvali Čehe njihove osobite sklonosti ka govorništvu. Takođe i barbarski narodi, piše on dalje, Poljaci, Mađari, Britanci i Sarmati, neguju latinski jezik, a samo ga se Nemci plaše, zbog muka koji iziskuje valjano govorenje.

Konrad Keltis (Conrad Celtis): živeo 1459—1508, humanistički univerzitetski profesor, jedan od glavnih ujedinitelja nemačkog humanizma i poznati novolatinski pesnik.

Herman Bushij (Hermann Buschius): živeo oko 1468—1534, najpoznatija pojava kelnskog humanizma i potpisnik "Pisama mračnjaka"; među svojim savremenicima važi za istinskog lirika novolatinštine; Nemci ga pišu Hermann von dem Busche.