Jan Vornar
(1934)

Motsenova uskršnja vožnja

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

JAN VORNAR (1934). Piše knjige za decu i komade za dečje pozorište, a pre svega je poznat kao pisac humorističkih kratkih priča; neguje humor i jezik lužičkosrpskih seljaka.

Hvizdžels Mots nije hteo ama baš ništa da čuje o novom svetu. I pošto Mots i dalje nije hteo ništa da čuje o novom svetu, ostao je tako kao što je celog života i bio. Kad su prepelice već odavno kružile nad kombajnima i sličnim mašinama i mašinicama, Mots je još uvek sa kosom i kozom odlazio u polje. Ptice su kreštale sa čitavog neba, a Mots je to objašnjavao ovako: one se rugaju novom vremenu, ove prepelice, ostaću dakle takav kakav sam!

Mots je kod kuće u čabrici bućkao maslac i gacao u kaci bos po kupusu, kiselio ga, dok mu se sok ne bi počeo da preliva između prstiju. Samo je u jednom pogledu Mots terao modu: prugaste uske pantalone njegovog pokojnog dede bile su ponovo u modi, a njih je Mots nosio, ali više zbog dede nego zbog nove mode.

Motsova misao vodilja bila je: Čim ove pegle lete nebom, onda je to loš predznak! A teško onome ko se usuđivao da protivreči Motsu; odmah se Mots menjao iz osnova, i bilo je đavolski teško pratiti njegove zamršene puteve misli. Neki ljudi su samo gledali kako da ga podbodu. Ali je on već znao takve i psovao ih je bezbožne i podrpane. I bolje da mu više nisu izlazili na oči. Njih je izbacivao da se sve pušilo: "Napolje, napolje, gubite se odavde, odrpanci i bogohulnici, u ovo bezbožno vreme da još grešite! Već ima dovoljno zla, a biće još i gore!'" i zaključavao kapiju. Unutra je besneo i dalje, sve bi to trajalo neko vreme dok se Mots ne bi smirio. Samo njegova komšika, Šumjelks Kata, imala je razumevanja za Motsa i imala, kako su tvrdili zli jezici, neke veze s njim. Ali kao što smo rekli, to su bili samo zli jezici, koji su vodili takve razgovore.

Ali do sto mu gromova, jednom je i naš Mots otkriven! Hvizdžels Mots dobio je naime na tomboli jednu mašinicu, koju su ljudi nazvali moped. Najpre je taj moped stajao u Motsovoj dnevnoj sobi, i jedna te ista glavica kupusa mogla je dva puta da se stavi u kacu i ukiseli, pre nego što je Mots dodirnuo ovog prdećeg smrdljivca novog doba. I to samo zato da bi sa tom mestu, gde je stajao, mogao metlom prašinu da promanda. Mots takođe nije došao na pomisao da proda motorčić. To bi svakako bilo lepše: prodati ga! Još jedan urlajući prdonja više bi pravio buku na ovom svetu, na koji se već izlivao Božji gnev! Ne, bez Hvizdžels Motsa! A da ga baci u kamenolom, ni to Mots nije hteo. Neka stoji, hleba ne traži, razmišljao je, neka stoji na miru.

Ko bi znao šta se desilo, tek u Motsovoj dnevnoj sobi počelo je da prokišnjava. Kapalo je i curilo uskoro baš kao napolju, i pošto mu ionako nije stalo do sobe, nije ništa ni preduzeo, osim što je stavio čanak, jedan beli čanak sa plavim tačkicama, na mesto gde je upravo sada prokišnjavalo. Ali uskoro je počelo da kaplje i na motorče, tako da je Mots preneo motorče u spavaću sobu i stavio do nogu pored svog kreveta, jer tu kiša još nije bila probila. Tako je Mots svakog jutra gledao mopedić, a kako je imao običaj da u podne prilegne, onda i u podne, i uveče svakako opet. Posle izvesnog vremena znao je kako se moped zove, ime Simson, a prezime Sul, i koliko ima šrafčića na levoj zadnjoj strani, a koliko na desnoj. Da se spreda mora katkad malo vazduha uduvati u gumu i da moped pozadi, to jest umesto repa, ima crveno oko.

"Blesavog li sveta, rep nema, a crveno oko ima!"

Tako je Simson stajao pred Motsom i nije imao drugog posla nego da stoji i da gleda u sobu, gde se iz dana u dan nije ništa drugo dešavalo, osim što je Mots ustajao ili što bi neka prestarela muva pala s ogledala, na kojem je pre toga naslikala svoje poslednje beleške. I pošto je Simson u toj meri pred Motsom pokazivao svoje nepokolebljivo strpljenje, jednom ga ipak spopade želja da stavi ruku na taj izrod novog vremena, i on opipa i dohvati Simsona napokon. Najpre mu je sipao neku veštačku tekućinu u trbuščić — ali kako dalje? Da, kako dalje? S biciklom se nekako i može, ali s ovim aparatom?

Ali tu je bila Šumjelks Kata, za koju su zli jezici tvrdili da ima nešto s Motsom. Znala je ona kako se radi s tim smrdljivcem — ma gde bilo, ne s Motsom, — sa Simsonom. Kata je već bila kupila jedan takav motorčić, i on joj je služio verno kao konj. Ona je objasnila Motsu u bašti kako ovo i ono treba da uhvati da bi konjčić krenuo, kako ovde i onde mora da povuče da bi počeo da kaska. I gle, Mots se nije pokazao glupim, vrlo brzo je već znao kako se upravlja njime nalevo i nadesno. Uskoro je Mots bio tako daleko, da ga je Kata mogla pustiti na ulicu.

Bilo je to onog Velikog petka, kad je već od rane zore sunce sijalo tako lepo. Tog Velikog petka pustila je Kata Motsa u svet. Na putu za Kamenc dala mu je više dobrih saveta nego što taj kilometar broji.

"Pa naravno, Kato, znam, pa znam, sve, zapamtiću svakako, pa danas je Veliki petak", reče Mots, misleći pri tom da će ga Nebo baš toga dana blagosloviti.

"Daj Bože", uzdahnu Kata i gurnu Motsa, a on kao vetar izlete kroz kapiju na ulicu.

Ali šta se desi? Kratko zatim projuriše Mots i Simson ponovo pored kapije, ovoga puta u suprotnom pravcu. Kata je pravilno procenila kad je pretpostavila da je nemoguće da je Mots već bio u Kamencu.

Upravo je Mots doleteo sa Simsonom.

"Kako da stanem, Kato, kako da stanem...?" vikao je, ali već je bio prošao, pre nego što je Kata mogla da mu dovikne: "Smanji gas i povuci kočnicu!" Ali je za svaki slučaj zadržala to na jeziku, ukoliko se Mots, božjom pomoći još jednom vrati. I došao je.

"Smanji gas i povuci kočnicu!"

Mots je razumeo samo "Gas" i dao ga je toliko da se umalo nije preturio na leđa. Pomislio je: Pa zar je ta veštica luda, da dam gas, pa da me ovaj jarac od mopeda zbaci da tresnem! Za to vreme jurio je Simson u selo, iz sela, a ljudi su izašli pred svoje kapije i gledali Motsa, smejali mu se i savetovali ga.

"Spusti noge!"

"Skoči!"

"Zatvori oči!"

"Otpevaj Očenaš!"

Sve je to Mots čuo, ali nije mogao sve odjednom da uradi, zato je počeo sa ovim poslednjim: Ali gas, taj đavolski gas!

Ponovo je Mots prošišao pored Kate, a ona je još uvek vikala "Gas" i celu litaniju uz to, od čega Mots nije razumeo ništa. Samrtnički znoj oblio mu je čelo, još nije otpočeo petnaesti Očenaš, a već je hteo Mots da ostvari drugi predlog: da zatvori oči, pa šta bude, i to sa Simsonom i Katom. Do viđenja, draga devojko, ostani zdravo, svet je bio pokvaren, ali ti si bila lepa!

Još trenutak samo! Nova misao sinula je Motsu u glavi i uopšte nije izgledala loše. Kada se ponovo približio Kati, zaurlao je iz sveg glasa:

"Slamu, ljudi, bacite slamu!"

I ljudi su nabacali seno i slamu da se ulica za tren zatvorila kao kobasica. Ali uzalud, kod Matješkine prodavnice nije mogao da skrene, pa je bio prinuđen da odzuji pravo, kao što mu je naredio njegov anđeo zaštitnik, a pravo se išlo u Širgisvalde. Sad, našem Motsu, koji se pomirio sa svojom sudbinom, moglo je biti svejedno, jer je u Širgisvaldeu živela njegova tetka iza sedam brda, a jednom će se Simson valjda izjuriti, moraće da se izduva, to se dešava i sa najdivljijim ždrepcem.

Upravo bi trebalo sada da pustim Motsa da uleti u onu milostivu slamu zadnje rečenice, jer ako on već nije uspeo da uđe u krivinu, ne mogu onda ni ja da čekam dok Simsonu ne nestane benzina, a meni materijala! Utoliko radije ostajem pri istini.

Neposredno ispred Širgisvaldea prolazila je upravo uskršnja procesija. Kao neki zid bila je zauzela celu širinu ulice, i kako se u to vreme već smrkavalo, procesija nije mogla da spase Simsona i Motsa, samo je otpozadi čula paklenu buku i malo se pomerila u stranu.

U procesiji je išao i jedan čovek, koji je malo kasnije čuo i u svakoj pesmi po pravilu kasnio za po jednu strofu. I pošto je taj čovek paklenu buku čuo malo kasnije, malo kasnije se i pomerio u stranu.

I tad se već to dogodilo!

Čovek sa kasnim sluhom ležao je odozgo, a njegova vika nadjačavala je sav Očenaš pobožnih pevača.

"Pasji sin me je, majko moja, udario pravo u kičmu, a sad leži tu i slini!"

Ali procesija se više nije brinula za Motsa i Simsona, jer je prvi počeo da se pokreće, da mrmlja nešto nejasno, a drugoga su izvukli iz jarka.

Dođavola! Simson nije hteo više uopšte da radi. Mots je morao da ga gura.

Kad je u zoru stigao kući, Kata i ostali susedi upravo su delili njegove stvari.

"Ali Kato, što se to ovde radi?" upita Mots.

"Ali Motsko, dragi moj, sređujemo tvoju ostavštinu, jer smo svi mislili: Hvizdžels Mots sedi sada već s desne strane Bogu i neće se više nikada vratiti."