Kito Lorenc
(1938)

Struga

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

KITO LORENC (1938). Pored svoje obimne aktivnosti kao izdavač, prevodilac i esejist, Lorenc se javlja i kao pesnik-liričar i na lužičkosrpskom i na nemačkom jeziku. Poznat je pisac i van granica NDR. Dobitnik je nagrade "Hajnrih Hajne". Knjiga Struga je dvojezično izdanje njegovih pesama.

Struga ili bolje rečeno, pojam Struge, javlja se ovde kao točak sveta, tačnije — poetskog mesta. No, to je pre svega rečica, i to kakva pristoji mojoj domovini, ne neka velika reka kako bi se moglo pretpostaviti po njenom srpsko-slovenskom imenu s indoevropskim korenom, i koje bi bilo dostojno kakvog moćnijeg i poznatijeg kraja. Ta Struga teče, dakle, od mesta Bela Voda kroz nekolicinu pravih srpskih sela — kroz predeo mog detinjstva, sve dok se ne ulije u Špreju, i ova uska rečica premerava čitavo srpsko jezičko ostrvo — tačnije: arhipelag jezičkih ostrvaca — 100 km po dužini, 40 po širini — od juga ka severu, od Budišinskih brda pa do Špevalda. A u središtu ovog šumovitog kraja Lužica, među šačicom struških sela, nalazi se i moje rodno mesto Slepo, po kojem se zove i mala parohija, a to je po svojoj narodnoj nošnji, narodnoj muzici, po običajima, narečju i oporošću predela možda najiskonskiji srpski kraj.

Naš put u školi vodio je preko Struge, u njoj smo pecali belu ribu i daždevnjake, kraj nje smo, u potrazi za pečurkama i kupinama, slušali kako šuma diše, a kod kuće, u maloj očevoj pilani, slušali smo je kako umire. Mi deca — vaspitani na nemačkom jeziku, stajali bi i s čuđenjem slušali ljutito ili šaljivo dovikivanje radnika i kočijaša na skladištu drva, i tuđe nam je zvučalo pevanje seljanki pred železničkom stanicom ili melodični bes seljaka prilikom večernjeg ćaskanja kraj pčelinjaka. Bežali smo iz škole i trčali za šarenim pokladnim povorkama, po selima, cupkajući uz svirku dipli, dok bi se orilo ono "Daj mi jedno jajko..."

Iz ovakvog Slepa uputismo se 1945. volovskom zapregom ka zapadu, bežeći pred sovjetskom i poljskom vojskom, dok je većina srpskih seljaka ostala kod kuće. Na kapiju su postavili natpis na kojem je pisalo "V etom domje živut slavjanje - lužicije Serbi" i izvrsno su se sporazumeli s ukrajinskim vojnicima.