Marja Mlinkova
(1934-1971)

Stovarište građevinskog materijala

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

MARJA MLINKOVA (1934—1971). Izuzetan poznavalac nauke o književnosti; bavila se književnom kritikom. Objavljivala je kratke priče i novele Kukolj i crveni mak, roman, Dani u daljini.

Stovarište — to je veliki, veliki kvadrat, to je tako reći starinsko rasipanje građevinskim zemljištem, to je puno suvišnih, prljavih, zaraslih mesta gde čovek može ostaviti ono što više ne ceni: po mome mišljenju dotrajala dečja kolica ili ostatak razbijenog porcelanskog lavora, mesto što se širi i plaši ali vrlo brzo zaraste u koprive, resaste koprive. Visoke, krupne koprive, crveno bradate dame sa zlim oštrim jezicima vladaju na skladištu. Rastu između naslaganih dasaka, između niskih zgrada, dopiru do prozora stolarnice, do prozora strugare i kovačnice. Stolarnica, strugara i kovačnica, može se reći, male radionice malog građevinskog preduzeća. Nekakvi sivi radnici kreću se po dvorištu, imaju okrugle, pljosnate kape na glavama, nekad idu u klompama i lupaju njima u kancelariju. Kancelarija se nalazi u velikoj kući. Tamo radnici pokucaju na prozor sa stepeništa, šef kancelarije, mali, grbavi čovek im otvara vrata i razgovara s njima na razvučenom šleskom narečju. Radnici, kad je kišno vreme, moraju da obilaze bare. Bare su velike i ako još naiđe auto, teretno vozilo ili staromodni, izbledeli gazdin auto, onda prska iz bara na bradate koprive i na letnje dvorište. Sunce na nebu pali, na krovovima niskih zgrada sija se ter-papir i zaudara na katran, smrad se širi na suncu. Drvo miriše, mirišu velike gomile dasaka a naročito novo drvo iz strugare, poslagano na mali vagonet ispred strugare, a vagonet škripi na zarđalim, uskim šinama a ponekad iz strugare zaurla. Veliko polje kopriva talasa se, vetrić prelazi preko njih i krpasti listovi i brade lepršaju se na toplom vazduhu — a svud okolo je prašina.

Sve je to idila, crvene cigle, zgrada, i toplina i tišina. Uveče kad radnici odu kućama, dolazi visoka, vitka žena. Njena sivobeličasta kosa sija se ali ona još nije stara. Dođe tako, uđe u neku od niskih zgrada, na vratancima mora da se sagne. Iza vrata je mali, uzan prostor za koze. Dočekuje je mektanje. Visoka žena se sagne, otkači lance i pusti koze iz staje. Proždrljive koze trče u žbunje i koprive; visok jasan glas zove: Hej Mila, ovamo, ovamo!

Koze podignu glave, željno melju ustima. Usta su im gola i ružna kao u staroga čoveka a ispod njih dršću im brade. Glas visoke žene krešti po dvorištu, koze teško skaču a mali, smeđi jazavičar iz daljine posmatra, boji se koza. Visoka žena krupnim koracima ode do njega, podigne ga u ruke i nešto mu šapće. Zatim sedne negde usred kopriva na naslagane daske; koze nemirno pasu, pas čuči kraj njenih nogu a žena plete. Večernje sunce sija, mali večernji oblaci vuku se polako po nebu a žena sedi i plete. Šefova kći.

U stvari ne bi trebalo da tu sedi. Ali se nekako navikla na to. Celoga dana mora da radi. Ima veoma mnogo posla. Piše u kancelariji, ponekad je i šofer izbledelog, staromodnog automobila, u kući je služavka i gazdarica zajedno, skuplja kore za koze i kopa u vrtu... Mnogo poslova. Sedi ovde među koprivama. Oh, drago veče odmora!

Možda tu sedi jer ga čeka. On je nadzornik u preduzeću, čovek izgužvanog lica i tanke plave kose, prilepljene uz teme. Uvek ide brzo preko dvorišta, nema lepe reči za radnika. Njegove tanke noge strče u trbušastim pantalonama. Pre više godina htela je da se uda za njega ali ocu nije bio dovoljno dobar. On nije građevinski inženjer. A ona se ipak nečem boljem nadala, ali je kasnije uvidela da je on poslednji. Mnogo godina su se večerima vukli oko kuće ne usudivši se da stanu pred oca. Ali sad je to sve odavno prošlo. Sada on još ponekad uveče dođe u koprive i kod koza. Ona u stvari i ne zna da li ga još želi. On je vrlo često odlazio u krčmu, ponekad zaluta u neku salu za igranje. Onda sedne negde za sto i zamagljenih očiju viče na parove. Ali onda—onda dođe još k njoj. Onda ona plete. Gleda u krilo i nije uzbuđena. Samo je spokojna i mirna. Stoji pred njom zgužvanog lica i gorkih crta oko usta. Prkosan, izabrao je ulogu odbačenog. On nije znao koga treba više da okrivljuje, staroga gazdu koji se večno dere, ili njegovu kćer, koja nije sposobna ni za kakav odlučniji čin. Oboje su pre vremena ostareli. Govorili su samo o nevažnim stvarima, šta će se sutra raditi, kad će višnje biti zrele, ko će im pokositi travu u velikoj bašti. Retko kad se pogledaju. Nekad im u očima zasija malo naklonosti. Posle toga ona spusti svoj rad u krilo, uzme smeđeg jazavičara u ruke i gladi ga i ustima prelazi po njegovoj glatkoj, tankoj koži a čovek se okrene. Ne može da vidi jazavičara i razume sasvim dobro staroga, zlog šefa kad se razdere na psa: Kičmu ću ti polomiti!

Oni su svi pomalo s razlogom postali zli. Pa i žena može da izleti. Dere se po dvorištu na decu ako ovamo zalutaju, da ne smeju rasturati građevinski pesak. Nemaju radnike ko bi im taj pesak opet počistio? Viče: nećemo za druge da radimo. Deca se polako natrag povuku a ona tresne kancelarijskim vratima, stari računski službenik se još više skupi. Zatim pisaća mašina samo leti, telefonska slušalica zvrji na aparatu i bolje da je tad mimoiđeš. Ona nije ničim zadovoljna. Zlim rukama skuplja kore od voća i ređa prazne činije, kozama načupa trave i prostre im, a jednog lepog dana odluči se za oglas: "Dama dobrog izgleda itd. traži građevinskog majstora, itd. za kasniju moguću ženidbu." Čovek u trbušastim pantalonama joj je to zamerio. Uveče u koprivama se izvikao na nju, ljut do zla boga: Pljujem ja na sve vaše... vikao je i pljunuo, a ona je zaplakala. On je hteo da podnese ostavku ali nije. Bio je nekako vezan za ovo stovarište, za ove koprive i slepe prozore, ovaj zid od crvenih cigala i sve drugo. Bilo je svejedno, kako će dalje ići. Razbijen život.

Išli su zajedno da beru trešnje. Brižljivo je pazila da ne padne s merdevina. Brali su crvene plodove sa prepunog drveta.

Nisu se ni setili da se osveže tim bogatstvom. Ostareli su. Nosili su teške vedrice. Predavali ih jedno drugom pažljivo. A jednog dana reče čovek: Hajde da pobegnemo! Ali je to već bilo suviše kasno. To je bilo nemoguće. Možda je on to samo rekao, još jednom rekao zato što je još hteo da se njome oženi. Njeno lice postade nepomično. Bledo, još dosta mlado lice pod sivobelom kosom. Ona zapita: Kuda ćemo? Čovek je pogleda, iskrica nade, malo uzbuđen a više ne verujući: Nekud na veliko gradilište... to ne bi bilo tako teško...

Žena se hladno nasmeja: Gde žive cigani.

— A šta zato... danas ili nikad, reče on.

— Šta ćemo tamo, — ona klimnu apatično i prezrivo. — Naš je život skoro prošao... Neće mi se da sve menjam. Ovde imam da se brinem za oca... i to je sve.

Žena se zagleda u daljinu. Čovek ljutito viknu na nju: — Tvoj otac se brine, dovoljno je bogat... Na sebi neće štedeti.

— Kako ti govoriš o svome hranitelju! Žena ga ispravi podsmešljivo.

— Mogao bih da o njemu sasvim drukčije govorim... On je pijavica... upropastio nas je.

Žena se gorko nasmeja. — Kako se usuđuješ, reče i klimaše glavom... a sem toga... ja... ja nisam znala da li zaista tebe hoću ili neću! — dodade.

Čovek je gledao u zemlju. Zgužvano lice mu pocrne. — Mislim da ću sad otići, — reče i pogleda je.

— To ti i onako ne verujem, — smejala se žena. Čovek se okrete i ode. Najpre je išao polako, zatim požuri. Ona je gledala za njegovim mršavim nogama u trbušastim pantalonama.

Kasnije reče otac da je dao otkaz. Vikao je u kancelariji nešto o nezahvalnosti, zatim se zatvorio u svoju sobu.

— Sa šefom se ne da razgovarati! — reče glupo računski službenik.

A ona nije htela u to da poveruje. Sedela je sa svojim kozama u koprivama, plela je i činilo joj se da je iščezla. Bogzna šta će on početi. Bogzna kud je otišao. Zamišljala je veliko gradilište.

— Biće polir, mislila je gorko. Bio je vešt. I sedeći međ koprivama, činilo joj se da za nju nema utehe. Nije bila uteha ni što je ostala uz oca, poslušna kći.

On je bio poslednji.

Koprive rastu s crvenim bradama, sunce na nebu peče, ter-papir smrdi, drvo miriše, goli, crveni zid od cigala, slepi prozori, a ona se bori po stovarištu s kozama i po nekad uzme jazavičara u ruke — i to je sve.