Mihal Navka
(1883-1968)

Pralja Lenka

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

MIHAL NAVKA (1885—1968). Osnivač prvog lužičkosrpskog dečjeg časopisa Zahrodka (Bašta). Pesnik-liričar, autor omladinskih pesama i pesama o izgradnji zemlje; osnivač je moderne kritičko-realističke pripovetke na lužičkosrpskom jeziku.

Iz dana u dan stojim uz drveni šafolj i perem i mešam po kaši od prljavštine. Nije to za svaku! Jedna se boji vode, druga se plaši veša, treća sapuna, četvrta ima osetljiv nos, peta odugovlači, šesta je progutala kolac, sedma ima suviše nežne ruke, osma hoće sedeći da trlja, deveta nema ni o čemu pojma. Kao što sam rekla, to ne može ni svaka deseta! Uz to treba da bude kršna. Da joj noge ne trče u svaku kuću na rekla— kazala. Da joj se šake ne plaše hladnog ili vrućeg. Da joj ruke ne iskaču odmah iz zglobova u ramenu. I danima savitljivu kičmu. A oči, da vide prljavštinu — ne da se namešta s naočarima na nosu. Znate, e takvu, koja sve to ima, nju pronađite! I ja sam tražena, ne idem ti ja kod svih da perem, biram ljude. Tamo gde treba da stojim ceo dan, ne idem. I gospođa mora da se prihvati, da vidi kako se to radi. I to za nekoliko crkavica! Mene neće dobiti za male pare. Tu sam tvrda. I to je moja sreća. Nesreće ionako imam dosta! A prvo je to što moram da idem da perem, što ne umem da šijem — u školi ništa nisam naučila, jednom sam se ubola u prst, a krv ne mogu nikako da vidim, još od detinjstva. Krojačici je dobro, sedi celog dana u sobi pored prozora i gleda napolju šta se događa. A šta ja mogu da vidim? Samo govnariju! Kad krojačica ima slabe oči, može da stavi naočari — ako ih ja stavim, zamagljuju mi se. Uglavnom, više volim da sam među ljudima, nego uvek samo da stojim u vešernici. Šta tu ima osim vode i čabra i neke stare klupe, ništa drugo. Tu se niko rado ne zadržava. Krojačica može stalno da šije nove stvari — a ja uvek perem stare i uz to dobro zaprljane. Krojačica ne mora nikad da bućka po vodi kao ja, a od toga se naravno dobija giht na vratu. Al šta ćeš, što je bilo, bilo je! A imala sam još jednu nesreću: mogla sam da postanem i kuvarica! Onda bi oko mene sve prijatno mirisalo — ovako uvek stojim samo u smradu. Kao kuvarica mogla bih da krkam na svim svadbama i krštenjima i zavetinama. Već mi vodica curi na usta. Za to mi niko ne može zameriti što ne perem kod svake šuše. Treća nesreća: moj verenik. Taj ti je bio lolčina! A dobro je izgledao: sjajna crna kosa, plave oči, brkajlija, crveni obrazi, a bio je visok, veći od mene. Uvek je terao najnoviju modu, a cipele su mu bile — mani ga, da ne pričam. Ah, briga me za dobre cipele i njega samog! Taj besramni neotesanko samo mi je pare zdipio i odmaglio — ta propalica! Da mi je sada ovde, propisno bih ga izlemala i preko daske izribala, tako bih ga dobro izdevetala, da ne bi znao više da l' je muško ili žensko, to đubre! Iscepala bih ga, da mu sve koža popuca — strpala bih ga onda u cediljku, posle toga izvukla i okačila na konopac, obesila — i stavila pod valjak za glačanje da više ne — ali šta vredi, kad ga nema. Šteta što nije ovde. A to je zaslužio! Takve ljigave pišoplotonje najbolje je isprašiti metlom od pruća i ribaćom četkom, da im otpadne lažno perje i da se lola pojavi onakav kakav je zaista. Ha, neka mi više niko ne dolazi: "Draga Lenka" i te stvari. Svakome ću reći: "Ako ti je život miliji od mene, razvuci konopac, opraću te i ocediću, da ti se uši puše i da sve iskijaš!" Nema šale sa mnom!

Muškarci uglavnom ne vrede ništa. Samo ona može govoriti o sreći koja nema nijednoga! U životu bi mi bilo upola lakše da nisam srela nijednoga. Onda mi je naime došao još jedan, hulja jedna bedna, da me uzme, a ja — ja sam uzela njega, jer — jer mi ga je bilo žao. I šta sad imam? Pijanicu od čoveka! Bolje nikoga nego takvoga! To svaka treba da utuvi sebi u glavu. Ali sad je suviše kasno. Ko bi pa mogao unapred da zna u kakvoj će se boji pokazati dragi suprug! Pre svadbe ni gutljaj — a posle svadbe počinje da loče. To ti je kao kragna na kojoj nema broja. Tek kad je staviš oko vrata, sve ti je jasno. Ali onda je suviše kasno. Samo je dobro to što se ne viđamo po ceo dan. Inače... Bolje nikoga nego takvoga! Ali reci nešto tako mladim curama! Svaka je prosto luda za nekim muškarcem. Pre svadbe sve joj se čini da je od zlata, a onda — ode u paramparčad. Pa ja ulazim u različite kuće i doživljavam takve stvari i vidim da žene nigde nisu zadovoljne. Svaka govori da ne može da izađe nakraj s mužem — baš kao i ja. Moje je mišljenje da ama baš nijedan muž ne vredi ništa. Inače bi bar jedan muž u selu bio u redu. To jest: jedan je u redu, ali samo zato što žena drži dizgine. A ko je to, to neću odati. Inače bi izbio još i skandal, a naš gospon učitelj stavio bi to u novine. Ne, ne može se sve istrtljati.

Moram da pazim šta govorim. Ja čujem mnogo, a koliko je od toga istina, često i sama ne znam. Jer žene rado preteruju. A kad bih to kod komšija istrtljala, već bi sledećeg jutra znalo celo selo! Onda bi naravno značilo da ja olajavam. A ja to u načelu ne radim! Olajavanje je prljava rabota. A ja držim do čistoće. Kada bih ja sve raznosila što mi žene poveravaju, pa svet bi se čudio koliko je lud. Ali ja umem da ćutim, zato se i grabe za mene. Ja znam takođe gde svaka žena krpi i štopa, a gde ne. Meni je baš svejedno kakav je čiji veš, pocepan ili ceo. S rupama se pre opere. Jednom je jedna opajdara htela da me nabedi da se kod mene veš cepa. Kod nje više nikad nisam otišla. Sada nema ni košulju na sebi! Sve su se raspale od prljavštine ili od hlora, koji nagriza nečistoću tako dobro da iza njega ostaju samo rupe.

U stvari pralja uopšte nije tako rđava osoba kao što muškarci misle. Kako bi se bez nas zamazali, to ni sami mi ne mogu da zamisle. Ja znam po mome kako besni kad nedeljom ujutru ne nađe čistu košulju na krevetu, a na stolu čistu kragnu. Naravno, ponekad zbog silnog posla zaboravim na muža. Pet dana kod drugih, subotom kod kuće — ne može da bude sve kao u nekom uglednom domaćinstvu. Tja, briga mene ako psuje. Meni je kod ljudi dobro, ne marim za to ako muž bazdi. Štaviše, on ne treska mnogo po kući, a i sam zna zašto! (ona podiže pesnicu) Jača sam od njega! Boji se ribanja!

Zimi počinjem u osam ili kasnije, leti u sedam. Najpre dobro doručkujem, ko dobro ne doručkuje, taj mnogo ne radi. Negde oko devet doručkujem po drugi put, namazan hleb ili jedno jaje, oko jedanaest popijem jednu rakijicu i pojedem zemičku. Posle dvanaest ručam — jelo je raznovrsno, ali gde se dobro ne kuva, tamo ti Lenka ne pere. U tri te zovu na užinu, a u šest na večeru. Četiri puta postim, a pet puta jedem. Dok radim, postim, a kad jedem ne radim. Od rada se dobija apetit. Ja sam u stanju da smažem brdo hrane. Ko pravim radnicima ne da da se nasite, niko za njega neće ni prstom da mrdne. Zato je bolje da im se da koliko hoće i šta hoće. Jednom sam bila kod jedne otmene žene da perem — i šta mi je dala za drugi doručak? Hleb s maslacom. Nikad više nisam tamo otišla. Sa hlebom s maslacom neka sama pere veš!

A danas imam još ovu košulju za muža. Ako prekosutra ne dobije čistu košulju — a ovo mu je jedina — ubiće me. Ah, blago drugim ženama! Njihovi muževi nose deset nedelja jednu košulju — ne, moj nije tako glup kao oni. Ali šta ja toliko trabunjam, ništa neću danas uraditi!