Merćin Novak Njehornski
(1900)

Zašto 24. jula 1927. nije došlo do pada nemačkog Rajha

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

MERĆIN NOVAK—NjEHORNSKI (1900). Poznati slikari grafičar, začetnik nacionalne likovne tradicije, a takođe i književni publicista i prevodilac. Poznat po knjigama putopisa (među njima i o Jugoslaviji, objavljene 1936. godine, koja je bila zabranjena). Uređivao je razne novine i časopise. Njegovo književno stvaralaštvo je imalo velikog uticaja na izgradnju i razvoj demokratske, lužičkosrpske kulture. Nosilac je nagrade "Čišinski", kao i raznih visokih državnih odlikovanja.

Već je iz vajsvaserskih "Najnovijih vesti" nemačka javnost sa zaprepašćenjem saznala o opasnim stvarima, koje su se dogodile 23., 24. i 25. jula u Šlajfeu. Srpski studenti propagirali su otcepljenje Lužica od nemačke države i njihovo prisajedinjenje Češkoj. Pa ipak nemačka javnost još uvek nije informisana o svemu, na šta su studenti ciljali. Stoga neka mi bude dozvoljeno da na ovom mestu podnesem izveštaj o mračnim namerama opake srpske studentarije.

Dobro je poznata činjenica da srpski studenti gaje tesne odnose sa Česima, a nemačku državu ne mogu da primirišu. Razloge ove mržnje svakako treba tražiti u tome što je jedna nemačka mlada dama jednom srpskom seminaristi u ulici Kajzerštrase u Baucenu dala korpu i opalila šamar, i što je jedan nemački kolega jednom srpskom gimnazijalcu u tamošnjem "Azilu" pojeo kobasicu, koju je ovaj dobio od svoje majke. Takvi i slični slučajevi izazvali su mržnju cele srpske studentarije, zbog čega su se zakleli protiv omrznutog nemstva. Ljubav srpskih studenata prema Česima možemo razumeti, ako se setimo plzenskog piva i lepote praških gospođica.

Duboka mržnja srpskih studenata nije mogla više da se obuzda, zato je na poslednjoj sednici odbora 22. 7. u Malšvicu dogovoreno da se 24. 7. 1927. sruši nemačka Republika. Kao pokriće za ovaj pokušaj trebalo je da posluži takozvana "Schadžowanka" u Šlajfeu. Izbor mesta usledio je iz strateških i taktičkih razloga, jer svako, koji se bar malo razume u geografiju i strategiju zna da je Šlajfe takoreći ključ Berlina, i da će onaj koji ima u ruci Šlajfe, postati gospodar srednje Evrope.

Napad na nemačku Republiku bio je dobro pripremljen. Srpski studenti tražili su i vojnu pomoć. Iz Praga su došli češki "studenti". Javna je tajna da ovi "studenti nisu bili ništa drugo, nego prerušeni češki vojnici; dobro znamo da je svako od njih ispod odela bio naoružan do zuba, i samo čekao na zapovest da krene u pokolj. I to nije bilo sve, i Rusi su takođe tražili studente, koji su pri klanju očito mešali krv, dobro nam je poznata srpska požuda za "crnim umokcem". Vrlo značajno za srpske studente i njihove planove je i to što su iz Berlina pozvali i poljske studente. To najbolje svedoči o njihovim mračnim namerama, koje su na kraju bile upravljene protiv nemačkog glavnog grada. Verovatno je trebalo da se u pohodu na Berlin poljski studenti upotrebe kao udarna trupa.

Magacin oružja se nalazio, koliko smo mogli da saznamo, u šlajfeškoj strugari i Masulasovom gazdinstvu. U strugari su čekali topovi, bacači plamena i bacači mina. U Černikovom ambaru bio je ogroman depo gasnih bombi, a kod Masulasa su puške i municiju sakrili u krevetima i divanima. Sve je bilo spremljeno za rat.

U subotu pre podne u deset sati trebalo je da izbije ustanak. Sa šlajfeškog crkvenog tornja trebalo je da se ispale tri hica, a na taj signal da se okupe svi studenti pred Ešenbahovom gostionicom, i tamo je trebalo proglasiti srpsku republiku. Zatim su hteli da istaknu srpsku zastavu, i to na crkvi, školi, strugari, na gostionici Leman, kao i na stražari ispred spomenika ratniku. Posle toga po kratkom postupku trebalo je streljati sve Nemce i Srbe koji su im privrženi pred Ešenbahovom gostionicom, njihove žene i decu oterati na češki prinudni rad, njihove guske i svinje poklati za veliki pobednički banket u sali kod Ešenbaha, a njihove kuće politi benzinom i rakijom i zapaliti. Sve primerke vajsvaserskih "Najnovijih vesti" skupiti na gomile i onda svečano zapaliti ispred spomenika ratniku.

Đavolsku nameru imali su studenti sa šumarem. Njega nisu hteli da streljaju, nego da ga zavežu za crkvena vrata, tamo gde su inače u stara vremena klečali lopovi u gvožđu i tu je trebalo, kako se predviđalo, da izdrži 5 dana i 5 noći bez hleba, vode i rakije, a onda su hteli da ga pogube — da ga prinude da 10 puta lomeći jezik kaže na srpskom "Schestsch stow schestsch a schestschdschesatsch dschowtschitschkow dschechu po schtscheschtschitschze". Ko se ne bi užasnuo kad čuje o takvim namernim grozotama!

Kad postanu gospodari Šlajfea, Ronea i Trebendorfa, onda će studenti zbrisati sve što je nemačko sa zemaljske kugle. Treba objaviti rat nemačkoj Republici, i samo se očekivalo prispeće malšvičkih sokolica, radiborskih vatrogasaca i biciklističkog kluba "Munja" iz Drajkrečama, pa da se sa ovim pojačanjima krene na Berlin. Za ponedeljak je planiran prvi pohod na Berlin, da se grad zatvori u obruč i da se svi Berlinci poubijaju, da se iseckaju i prerade u mesnu salatu, sa izuzetkom berlinskih Poljaka i gospodina redaktora Skale. Zatim da se na sva četiri kraja glavnog grada zapali vatra i da to bude signal za Čehe i Poljake. Ovi bi se onda sa ovih strana sjurili u nemački Rajh, zaposeli Drezden, Štetin i Štajniktvolmsdorf i naterali sve Nemce u more, gde bi najkulturniji narod na svetu, Marsu i Mesecu zauvek propao. Onda bi se osnovalo srpsko carstvo od Rajne do Odre, od Rudne gore do Severnog mora, a predsednik te srpske države bio bi doživotno predsedavajući "Lužičko-srpskog saveza studenata".

To su bili ti opaki planovi srpske studentarije.

24. jula 1927. hteli su da odvuku u propast veliku Nemačku, veličanstvena Bizmarkova tvorevina trebalo je da se sruši, a nemačka nacija da se izbriše iz istorije.

A šta je osujetilo ove crne planove, šta je pokvarilo nameru pobunjenika?

Dve stvari! Prvo: loše vreme. Samo je predsedavajući imao gumeni mantil, a od studenata niko nije imao ni kišobran, štaviše mnogi nisu imali ni šešir ni kapu. Onaj koji je sa crkvenog tornja trebalo da ispali tri hica, uzalud se mučio za kišobran, tako da nije smeo da se uputi na svoje uzvišeno mesto, jer nije imao ni kapu ni ondulaciju otpornu na nevreme. Tako je plan pao u vodu.

Još jedna druga činjenica sprečila je ustanak. Studenti su otišli na spavanje tek kad je počelo da sviće, i u 10 sati pre podne sve je još ležalo u guščijem perju. Onaj ko zna kako je studentu stalo do toplog kreveta, taj će zacelo razumeti da nema toga na svetu što će ga oterati iz tog položaja, pa makar to bila i tako velika stvar kao što je obaranje države. Prema tome, zbog lošeg vremena i toplih šlajfeških kreveta odložen je ustanak srpskih studenata.

Ali pažnja, ispod pepela još uvek tinja žar! Toliko je duboka mržnja u srpskim studentima. Šamar u ulici Kajzersštrase i pojedena kobasica viču za osvetom, isuviše su primamljive praške kobasice i plzensko pivo i previše lepe Boženke, Maruške i Zdenke iz Praga da srpski studenti ne bi iznova pokušali s krvavim prevratom. Zato se i dalje naređuje pažnja!

Oko Božića se u Srbinu budi želja za ubijanjem. U nedostatku drugih objekata on kolje guske i svinje. Za Božić srpska studentarija ponovo slavi takozvanu "Schadžowanku". Ko zna šta se tu sve može odigrati! Niko ne može da kaže da li tada još smemo računati s lošim vremenom i toplim krevetom! Zato budite budni! Pažnja, pažnja i još jednom, pažnja!

Hanco Oberšlau,
"potpuno razumno" nemački Srbin
specijalni izveštač vajsvaserskih
"Najnovijih vesti"