Jezik kao živa matica

Razgovor sa Jurijem Brezanom vodio Radoslav Bratić

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

S Jurijom Brezanom, najuspelijim piscem među stotinak hiljada Lužičkih Srba, potpredsednikom pisaca Nemačke Demokratske Republike - a i jednom od najčitanijih autora u NDR-u, po dogovoru je trebalo da se sretnemo ispred zgrade Željezničke stanice u Kamencu. Piska voza kojim smo stigli, iz potkrovlja zgrade, izmamila je jato golubova koji su popadali svuda oko nas. Ne plaše se, navikli su na ćud putnika. Jedan čovek je stajao u sredini jata, izvlačio je guste dimove iz lule kao neku dugu proznu rečenicu čija se tačka ne nazire. Prepoznajući Jurija Brezana sa nekih novinskih slika pozdravili smo se na lužičkosrpskom. Odmah smo skliznuli niz malu strmu kaldrmu koja u starinskom delu Kamenca pravo ulazi u starosrpsku kafanu. Ljute papričice su znak dodirnih ili istih gurmanskih tačaka lužičkosrpske i srpske kuhinje.

Evo nas u piščevim kolima, promičemo kroz mitski pejzaž koji vodi u njegovo selo Nova Vesna, gde se Brezan odavno nastanio. Pitanja, odgovori, stihovi, citati, piščevi monolozi, kao da sad razvija pripovetku.

BREZAN: Ovo što čujete na radiju jeste lužičkosrpska narodna pesma. Stanica emituje dnevno po deset časova programa na našem jeziku, i to je velika stvar u razvijanju i očuvanju naše nacionalne baštine. A ovde ćemo stati da vidite dvojezične natpise za svako mesto. Jezičko pitanje je tako rešeno i u poslovima obrazovanja i državne administracije.

BRATIĆ: U praksi, dakle, lužičkosrpski je priznat jezik. Kako stoje stvari s naukom? S proučavanjem jezika i lužičkosrpske tradicije?

BREZAN: U Baucenu imamo odeljenje Akademije nauka čija Sekcija za književnost, istoriju, folklor i starine, proučava i daje naučna tumačenja tradicije i sadašnjosti. Povremeno izlazi i časopis na zavidnom teorijskom nivou, koji je koncipiran kao Letopis Instituta za istraživanje istorije i kulture lužičkosrpskog naroda, i koji u principu izlazi jednom godišnje. Svoj status akademika koristim da pomognem da časopis bude živa matica razvoja lužičkosrpske nauke.

BRATIĆ: Imate li ikakve saradnje sa Srpskom akademijom nauka?

BREZAN: Imamo nekih kontakata, ali svi ti kontakti i saradnja sa srpskom kulturom još uvek su mali i slabi.

BRATIĆ: Kako stoje stvari s prevedenim knjigama?

BREZAN: Prevodi se, prevodilo se i pre najezde fašizma. U našem pozorištu smo izveli niz prevedenih dramskih komada srpskih autora. Objavili smo starije i savremene srpske i jugoslovenske pisce. Ali kažem, prevođenje naše književnosti u Srbiji i u Jugoslaviji još je uvek samo simbolično.

BRATIĆ: A Vas, koliko su prevodili u Jugoslaviji? "Nolit", ako se ne varam, objavio Vam je jednu knjigu proze?

BREZAN: Da, nekoliko mojih knjiga prevedeno je i objavljeno u Jugoslaviji. Tamo postoji vrstan prevodilac sa lužičkosrpskog, Nada Đorđević.

BRATIĆ: Za petnaestak dana studijskog putovanja po NDR-u, mogli smo da čujemo dosta reči o savremenoj lužičkosrpskoj književnosti. U knjižarama ima mnogo na nemačkom knjiga vaših savremenih autora. O vašoj poeziji i prozi mnogo nam je govorio kritičar i profesor, lektor za srpskohrvatski jezik i književnost u Berlinu, Savo Vučić. Svi se slažu da je istorija lužičkosrpske književnosti bogata. Postavio bih Vam jedno malo opširnije pitanje: kakva je ta istorija, i kakva je lužičkosrpska književnost danas?

BREZAN: Smatram da savremena lužičkosrpska književnost ne zaostaje iza dela savremene književnosti koja se piše na nemačkom. Moje je mišljenje, a možda sam tu pristrasan, da u stvaralaštvu naših pisaca prednjači proza. Uz to, imamo jako zanimljive dramske stvaraoce što nimalo ne čudi ako se zna da je prva predstava na našem maternjem jeziku igrana pre sto dvadeset godina. Da su prve lužičkosrpske novine štampane 1806. godine, u vreme Srpskog ustanka i oslobođenja Beograda, a prvi koncert na tekstove lužičkosrpskih kompozitora izveden je 1862. godine.

BRATIĆ: Poznato mi je da je Biblija na lužičkosrpski jezik prevedena dvadesetak godina nakon Luterovog prevoda. Da li je tada i štampana?

BREZAN: Ne, Nemci nisu dali da se bilo šta odštampa na lužičkosrpskom jeziku. Inače, radi se o veoma uspelom Jakubičinom prevodu Biblije.

BRATIĆ: I kada je štampan prevod?

BREZAN: Tek stotinak godina kasnije, oko 1610. godine.

BRATIĆ: A prvi rečnik, kad je štampan?

BREZAN: Štampan je 1843. godine, i to je bio prvi nemačko-srpski rečnik autora J. E. Smolera.

BRATIĆ: Pomenuli ste zabrane vašeg maternjeg jezika. Da li su to bile jedine zabrane u kulturi Lužičkih Srba?

BREZAN: A, ne. Lužičkim Srbima je bilo zabranjeno da žive u gradovima i još mnogo štošta.

BRATIĆ: Tako je nekad bilo, a danas?

BREZAN: Danas su naš jezik i književnost potpuno ravnopravni s nemačkim. Imamo sve uslove za razvoj umetnosti i nauke o kojoj smo već govorili. Možda ste videli plakate u Kamencu, u Baucenu imamo veoma kvalitetno pozorište sa izuzetno afirmisanim folklornim ansamblom.

BRATIĆ: Vi imate sportski stas? Bavite li se sportom? Imate li sportski klub?

BREZAN: Imamo sportsko društvo "Jednota". Fudbalski klub igra u okružnom rangu takmičenja, u takozvanoj trećoj ligi. Jako su dobra momčad. U njemu igraju i dva Nemca. Što se mene tiče, od sportova najviše volim šetnju... Čekajte, pogledajte ovu ogradu! Zar to nije tipično srpsko dvorište? Luk nalik na srpske vratnice kakve sam video po vašoj Srbiji.

BRATIĆ: Idete li na utakmice?

BREZAN: Ponekad. Vatreni sam navijač "Jednote". Bio je tu, mislim sedamdesetih godina, jedan mali skandal u Društvu. Naš klub je kao gost igrao u jednom mestu i igrači su među sobom razgovarali na lužičkosrpskom jeziku. Sudija Nemac, odlučno im je rekao da ne smeju na utakmici da govore srpski. Oh, kako su se samo pobunili i fudbaleri i docnije i lužičkosrpski pisci. Ali to je incident karakterističan za jednog čoveka, s njim se drugde ne susrećemo.

BRATIĆ: Znači li to da je Vaš maternji jezik odista ravnopravan s nemačkim?

BREZAN: Sasvim. I nastava u školama se izvodi na maternjem jeziku — do četvrtog razreda svi predmeti, a posle četvrtog prirodni predmeti su na nemačkom jeziku.

BRATIĆ: Ovo selo u koje ulazimo ima tamo spomenik... Čiji?

BREZAN: Tu se pre sto godina rodio Mihail Hošnik. Bio je član Beogradske Akademije nauka. Jedan je od naših najznačajnijih istoričara i lingvista. Napisao je istoriju lužičkosrpskog naroda koja se i danas proučava u našim školama... Ovde ćemo da izađemo da se napijemo vode, prave, planinske. Ne završava se moj roman bez razloga rečenicom: "Ništa bolje od vode nema!"

BRATIĆ: Kako su živeli ovde Lužički Srbi nekad, i kako danas žive? Čime se bavio Vaš otac?

BREZAN: Moj otac je imao tri hektara zemlje, ne više. Radio je u kamenolomu koji ćemo docnije videti. Pola je života ostavio u tom najtežem i najgorčem poslu od svih. A sada ćemo izaći iz kola da vidite kuću gde sam se rodio i u kojoj i danas žive moj zet i sestra.

(Izlazimo iz kola pravo pred razapetog Hrista koji, kako nam Brezan kaže, tu stoji više od dva veka. Mnogo je takvih slika ovde koje govore o pobožnosti srpskog življa. Brezan je ućutao gledajući u svoju kuću, piljeći u svaki granitni kamen izvađen iz kamenoloma rukom njegovog oca, budeći mu ko zna kakve sve uspomene. Naglo se okrenuo prema obližnjoj katedrali koja je, kako smo docnije videli, pravi zamak pretvoren u bolnicu.

Ulazimo u kuću. Tu je stara sinija za kojom je Brezan kao dete obedovao. On nam sipa vodu, potom rakiju, zaviruje stvari, ulazi u ostavu, kao da traži nešto što je ostavio u detinjstvu. Briše prašinu sa zidnih roditeljskih fotografija.)

BREZAN: Ovde je boravio Valentin Rasputin koji mi je rekao: "To nije selo! Ne znam šta je, ali selo nije!" Toliko je bio oduševljen ovim pejzažima i načinom života ljudi.

(Dok izlazimo iz kuće, piščev zet nam objašnjava kako je ovde zemlja kisela i zbog toga se ovde uglavnom gaje pšenica i repa. Ponovo zavirujemo u raspeće ispred kuće, a Brezan nam objašnjava da Lužički Srbi nisu svi protestanti, već da ih ima dvadesetak posto katolika.

Pisac pali svoje brzo i za prosečne ovdašnje prilike luksuzno volvo-auto i jurimo prema spominjanom kamenolomu. Za tren smo na uzvišenju, na brdašcu sa nekolike trošne barake. Jedna ogromna provalija sa vodom u dnu govori da su se tu odigrale mnoge ljudske drame.

Brezan gleda s uzbuđenjem, s nemirom i nekim unutarnjim mukom koji samo on razume. Sinan Gudžević i ja buljimo u tu vodurinu i možemo samo da maštamo o težini ovakvog posla. I u Hercegovini i na Goliji ima teških poslova, ali ovakav gde se pomoću običnih užadi iz dubine zemlje vuku kamene gromade, nismo videli.)

BREZAN: Ovde je moj otac radio više od trideset godina. Izgubio je zdravlje u vađenju granita od koga su izgrađene mnoge raskošne vile širom Evrope. I ja sam tu radio nekoliko meseci i dobro znam kakav je to posao. Kad se setim svega, onda shvatim da je čovek odista jači od kamena...

BRATIĆ: Ovaj kamenolom kao da smo videli u jednoj Jejtsovoj pesmi koju je preveo M. Danojlić u knjizi "Kula", (stihova i knjige se priseća Sinan Gudžević). Zašta su služile ove natrule barake?

BREZAN: Tu su se presvlačili i užinali radnici. Nema kuće u ovom selu, osim mlinareve, iz koje u kamenolomu nije radilo po nekoliko muškaraca. A vidite onu veliku zgradu tamo? To je Zadruga sa hiljadu sedamsto krava... U njoj radi moja sestra. Težak joj je posao... A sad ćemo do moje kuće, vidite je tamo ispod onog šumarka. Tamo ima još samo šumareva kuća, stolar i kovač. Ali, kako bi kazao jedan od naših najpopularnijih pesnika, Jakub Bart Čišinski, gde su kovač i šumar — tu je centar sveta!

BRATIĆ: Videli smo Čitanku lužičkosrpske književnosti, Vi ste tamo jedan od začetnika savremene proze. Ima li neki srpski ili jugoslovenski pisac da se proučava u vašim čitankama?

BREZAN: Malo. Koliko mi je poznato, u čitankama za niže razrede, jedino je zastupljen Petar Preradović. Ali to će se menjati.

BRATIĆ: Imate Izdavačko preduzeće "Domovina" koje objavljuje knjige na lužičkosrpskom jeziku. Koliki su tiraži knjiga vaših pisaca?

BREZAN: "Domovina" radi veoma dobro. Okupljeni su oko nje najbolji naši stvaraoci. Tiraži knjiga su oko dve hiljade i više.

BRATIĆ: Da li su lužičkosrpski pisci i u lektiri nemačkih đaka?

BREZAN: Jesu. Ima nas dosta uvrštenih u lektiru. Ali to je pre svega pitanje kvaliteta dela, a manje pitanje pripadnosti ovoj ili onoj naciji ili nacionalnoj manjini.

(Evo nas u Brezanovom domu koji je pažljivo uređen sa mnogo drveta i ambijentom za predan rad jednog od rodonačelnika savremenog lužičkosrpskog romana. Pas nas je jedva propustio, srdit je i usrtljiv na svakoga. Dočekuje nas piščeva supruga Ljudmila koja je, kako doznajemo, sastavila antologiju Naš otac i naša mati u kojoj lužičkosrpski pisci govore o svojim roditeljima. S mužem je sačinila i knjigu aforizama, rasprodatu u velikim tiražima. U Brezanovoj biblioteci starih lužičkosrpskih rukopisa i knjiga smešten je ceo jedan antikvarijat i muzej starina koji je živa istorija kulture lužičkosrpskog naroda.)

BREZAN: Vidite, istraživanja o lužičkosrpskoj prošlosti tek predstoje. Nekada više može reći jedan stari rukopis nego cele studije savremenika. Kada sam čitao Andrićev roman "Na Drini ćuprija", dugo sam razmišljao o tome koliko jedno izvrsno književno delo može biti spomenik istoriji i kulturi svoga naroda. Takvih spomenika u lužičkosrpskoj kulturi ima podosta.

BRATIĆ: Koje ste pisce srpske i jugoslovenske čitali još pored Andrića?

BREZAN: Čitao sam ih dosta, Krležu, Crnjanskog, dečije pesnike. Od svetskih Tolstoja, Dostojevskog... Kad govorimo o značaju velikih knjiga za istoriju jednog naroda, onda je najbolji primer "Rat i mir". Ali imate i jedan paradoks. Nacisti su ovde propagirali "Idiota", "Kockara", "Karamazove". Posle, valjda kada su bolje proučili štivo, odustali su. Ali ja mislim da je dobra književnost uvek aktuelna. Aristofana i Euripida i danas možemo čitati s izuzetnim važećim porukama. Zašto su Šekspir i Servantes veliki? Pa zato što su sagledali čovekovu dramu, ja bih rekao tragediju koja se otvara s njegovim rođenjem. Ali to je drama o čoveku u okviru i svog svakog naroda. Vidite, Balzaku je nedostajalo tako velikih drama...

(Upravo pristiže dečji pisac Jan Vornar, inače nastavnik fiskulture i fudbalski sudija. Pun je novosti iz fudbalskog kluba "Jednota". Kao i Brezan, bio je gost Oktobarskih susreta pisaca i pun je utisaka na mnoge susrete i poznanstva. Brezan nam Vornarov humor poredi sa Hašekovim. Ali, Vornar je skroman, on će radije da pohvali svog druga Jurija Koha, njegov roman "Prizemljenje snova" o kojem govori sa oduševljenjem.)

BRATIĆ: Koji su još savremeni lužičkosrpski pisci čitani?

BREZAN: Ima ih dosta. Krestijan Kvarc jedan je od najčitanijih i predstavlja ono najbolje u lužičkosrpskoj prozi. Mnogi još nisu prevedeni...

BRATIĆ: Dakle, postoji problem nedostatka prevodilaca na nemački?

BREZAN: I to veliki. Nekoliko mojih knjiga još nisu prevedene na nemački, Vornarove knjige takođe. Prošlost i mitologija našeg naroda su prebogati vrednim delima i zahtevaju znanje i umeće prevodilaca. Zato, u nedostatku prevodilaca imamo pojavu da naši autori (savremeni) najčešće prevode svoje knjige na nemački. Poneki, kao Kito Lorenc, počinju i da pišu na nemačkom.

BRATIĆ: Neće li im to ugroziti maternji jezik?

BREZAN: Mislim da hoće. Ali to nije karakteristična pojava. Ja pišem na maternjem, na njemu najbolje umem da mislim. No, to je stvar ličnog osećanja, obrazovanja, porodičnog nasleđa, pripadnosti naciji i kulturi...

BRATIĆ: Koliko se nemački prevodioci interesuju za vašu književnost?

BREZAN: Malo. Gotovo da i nema nemačkih prevodilaca i otuda je muka s prevodima veća. I to je hendikep za našu književnost.

BRATIĆ: Postoje li katedre na fakultetima za lužičkosrpsku književnost?

BREZAN: Postoji katedra u Lajpcigu. Ali to nema naročitog uticaja za opredeljenje prevodilaca.

BRATIĆ: Negde sam pročitao da je Lajpciški parlament u 14. veku doneo odluku da se onaj ko progovori srpski kažnjava smrtnom kaznom...

BREZAN: Da, bilo je to, ako se ne varam 1334. godine. Ali su mnogi lužičkosrpski pisci pisali na latinskom. Ima niz vrednih dela sačuvanih iz tog vremena.

BRATIĆ: Kako stoje stvari s prevođenjem na druge evropske i svetske jezike?

BREZAN: Naša književnost je najprevođenija na češki, poljski i ukrajinski jezik. U Kijevu i Lavrovu postoje i posebne katedre za našu književnost. Na druge jezike nemamo mnogo prevedenih knjiga. Recimo, tiraži na nemačkom jeziku kreću se znatno više od tiraža na našem maternjem, koji su, kako sam rekao, oko dve hiljade primeraka po knjizi.

BRATIĆ: Kakav je književni život ovde? Ima li književnih večeri?

BREZAN: Da, često organizujemo književne večeri i susrete sa publikom. Vornar ima više vremena i više na njima učestvuje nego ja. Baš sutra imamo književno veče u susednom selu.

BRATIĆ: Kako žive lužičkosrpski pisci?

BREZAN: U svim većim gradovima Savez pisaca ima svoje rejone, oko 16 okruga. Lužičkosrpsko odeljenje mislim da ima 19 članova. Pitanje položaja naše kulture i lužičkosrpske književnosti potpuno je rešeno nemačkim zakonima. Mnogi koji su dolazili u ove krajeve govorili su da su ovo najlepši predeli Demokratske Republike Nemačke. No, naši pisci su uglavnom u radnom odnosu. Pored mene, samo su još dvojica u statusu samostalnog umetnika.

BRATIĆ: Koliki su honorari koje dobijaju pisci za objavljivanje rukopisa?

BREZAN: Mi smo se, kod Ministarstva kulture izborili da mladi pisci, čije knjige izlaze u malim tiražima a nemaju još publiku, dobijaju honorar kao da im je tiraž knjige 10.000 primeraka. Tako smo ujednačili status našeg pisca koji piše na malom jeziku i nemačkog stvaraoca. Osnovali smo poseban fond iz koga plaćamo tu razliku u honoraru tako da izdavač nije oštećen. Mislim da je to jedno pitanje više politike Saveza pisaca i da je ono veoma dobro rešeno.

Vornar dodaje: Da, ali to je pre svega zasluga Brezanova. Zahvaljujući njegovoj angažovanosti, mnoge stvari u položaju pisaca lužičkosrpske narodnosti su se promenile nabolje. Inače, mi se često okupljamo u njegovom domu kao na kakvom literarnom kružoku. S druge strane, Brezan je izuzetan pisac.

BRATIĆ: Kako su prošli lužičkosrpski pisci u poratnim godinama (Staljinističkih čistki)?

BREZAN: Ovde je kao i u drugim socijalističkim zemljama bio jak pravac soc-realizma. Većina je bila onih koji su se do kraja držali načela, dok su poneki bili za stvaranje nemačke književnosti, za određene novine u njoj. Moje je mišljenje bilo i onda i danas da se treba otvarati, da pisac mora da traga i da prevaziđe svaku provincijalnost i zatvaranje. Jer književnost mora da govori ne samo o čoveku ovde već o čoveku uopšte.

BRATIĆ: Znači li to la se spor vodio na književnom polju, u ravni estetskog?

BREZAN: Ne samo estetskog. U mome romanu, jedna devojčica nosi žutu pidžamu od svile. Jedan, tada moćan čovek mi je rekao: "To postoji u stvarnosti, ali u srpskoj književnosti toga ne bi smelo da bude!"

BRATIĆ: Vi, govoreći o otvaranju, ako sam Vas dobro razumeo, govorite o nekoj vrsti spora tradicionalista i modernista?

BREZAN: Tako je. Slični sporovi su se manje-više odigrali u svim evropskim književnostima. I koliko sam ja upućen u stvari književnosti, ti sporovi su se uglavnom završavali uvođenjem modernijih i naprednih shvatanja. I kod nas je tako bilo. Ali spor se rešio ne toliko raspravama koliko pojavama novih vrednih dela. Tako sam ja i u prozi i u poeziji pravio razne eksperimente i u jezičkom i svakom drugom smislu.

BRATIĆ: Kakve su i koje su to teme lužičkosrpske književnosti?

BREZAN: Moglo bi se reći da je naša književnost do sada govorila o selu i njegovom životu. To je i razumljivo ako se zna da Lužički Srbi pretežno žive na selima. Pojedini pisci, a poslednjih godina naša književnost u celini sve više uzima različite teme i govori o svim pitanjima čovekovog života. I prošlost i sadašnjost i budućnost su teme te književnosti.

BRATIĆ: Pominjali ste Andrića. Ima li kod Vaših pisaca naklonosti ka istorijskim temama?

BREZAN: Kako da ne. Marija Kubašova je napisala nekoliko izuzetno uspelih istorijskih romana. Ima takvih pisaca dosta. Ja sam napisao jedan roman o lužičkosrpskoj epopeji. Bolje reći — jednu legendu sam pretvorio u roman.

BRATIĆ: O kakvoj je legendi reč?

BREZAN: Krabat traži zemlju sreće i traga za devojkom Smjalom. Njega prati mlinar Kušk sa čarobnom trubom. Jan Zerbin, biogenetičar, koji se od svog detinjstva bavi lužičkosrpskom mitologijom i koji je otkrio formulu života, odlučio je da sebe pretvori u Krabata i da tako testira sopstveno otkriće. Ovim ispitivanjem on hoće da sazna koliko je ta njegova formula vredna, da vidi kakva je mogućnost da se Krabatova čežnja za zemljom sreće ispuni. Ili možda Zerbin ima nešto u rukama što za sva vremena dovodi u pitanje san o srećnom svetu. Bajka postaje stvarnost, stvarnost postaje bajka. Vremenske i prostorne granice nestaju. Iz raznih priča, parabola i legendi, nastaje ovaj roman koji izjednačava današnje i istorijsko.

BRATIĆ: Da se vratimo jeziku. Lužičkosrpski i srpski jezik, je li to isti jezik?

BREZAN: Kompletan odgovor na to pitanje je sadržan u lužičkosrpskom-češkom-srpskohrvatskom rečniku koji je štampan još 1926. godine u Pragu i Beogradu. Sada se radi novi veliki rečnik našeg jezika.

BRATIĆ: Koliko dijalekata ima lužičkosrpski jezik?

BREZAN: Dva, gornje i donje lužičkosrpski dijalekat. I oba su se pre svega zahvaljujući narodnim predanjima i književnosti sačuvala.

BRATIĆ: Imate li književne listove i časopise koji izlaze na lužičkosrpskom? U Berlinu smo videli "Novo doba".

BREZAN: Da, "Novo doba" je književni list koji izlazi u dve hiljade primeraka. Izlazi još nekoliko listova i časopisa iz kojih bih izdvojio "Razglede".

BRATIĆ: Da li su to protestantski ili katolički časopisi?

BREZAN: I jednih i drugih, s tim što su tiraži protestantski daleko veći, oko 8000 primeraka. Svi izlaze u Baucenu i Kodpusu.

BRATIĆ: O čemu pisac Brezan danas razmišlja?

BREZAN: O strahotama koje su se nadvile nad čovečanstvom. O raketama i bombama koje prete da zatru civilizaciju ljudi. Zar ne mislite da je kucnuo veliki čas kad počinje odbrojavanje u ime čovečanstva. Pisac mora da se nad tim užasom zamisli.

(Vraćamo se iz Nove Vesne i Kamenca s osećanjem da veoma malo znamo o kulturi lužičkosrpskog naroda, iz čije je književnosti, kako čusmo, u našoj zemlji prevedeno svega nekoliko knjiga. Rekli su nam da su ovde boravili i mnogi zvaničnici kulture iz naše zemlje i da je bilo mnogo obećanja, ali, docnije, od prevodioca dr Nade Đorđević smo čuli da su, posle rata u Zagrebu i Ljubljani, osnovana društva prijateljstva sa Lužičkim Srbima, dok u Beogradu nije osnovano.)