Angela Stahova

Soraja

Zovem se Soraja.

Već sam sebe videla na televiziji.

Teta Selma je protiv toga.

Ali sva deca žele da se vide na televiziji. Tetka Selma je gunđala: Kakva slava! To mi se nimalo ne sviđa.

A uveče je kao i mi svi sedela u klubu.

Na filmu su pokazali mene kako se igram s lutkama u našem vrtu. Danas se više ne igram s lutkama, sad idem u školu.

Teta Selma je prvo pogledala film, a posle se opet ljutila na televiziju.

- Zlo je što su nam danas još uvek potrebni dečji domovi, govori ona uvek.

I još je dodala: Kako će vam biti kroz dvadeset godina kad budete možda ponovo videli ovaj film. Prikazani kao pas ili krava. Mada nežno.

Uz reč nežno teta Selma je pljunula. To ona tako uvek kad se uzbudi. Onda pljuje kad govori.

- Ako vas neko želi, doći će i sam i bez takvih filmova. Ljudi treba da dođu samo radi vas. Ali oni dolaze radi sebe. To nije dobro.

- A ako je to tako, vi ste u dečjem domu bolje sklonjeni.

Pred svakom ovakvom rečenicom teta Selma malo razmisli, mršti čelo i uzdiše. A sasvim na kraju još jednom promrmlja: Prikazani kao pas ili krava, nežno, dovoljno rđavo, dečji domovi.

Teta Selma je stara. Teta Selma je uvek ovde.

Ona ima stan u našem dečjem domu. Tu ona sama stanuje. Teti Selmi nisu potrebni pas ili krava. A ni mačka. Teta Selma ima nas.

Druge naše tete-negovateljice spavaju samo ponekad u domu. Samo ponekad kad imaju dežurstvo, noćno dežurstvo. Sve one imaju stan u gradu.

I Gabrijela sad stanuje u gradu. Pre toga je bila kod nas. Gabrijela je isto tako stalno tu.

- Ti se još nisi ni rodila kad sam ja već bila u dečjem domu. kaže Gabrijela.

I ja bih htela da imam kasnije stan. Ili ću ostati u dečjem domu i za svu decu biti uvek ovde. Kao tetka Selma. I svi će moći doći kod mene.

Gabrijela je negovateljica. I nju su pokazali u onom filmu. Kako se sa nama šeta. "Uz nju se deca osećaju lepo," rekla je žena na televiziji.

- Kakva glupost, rekla je smejući se Gabrijela.

A teta Selma se na nju obrecnula: Oni ti se ulizuju a ti se raduješ. Ti znaš da takav film nije dobra stvar, a ipak se raduješ što te svet gleda na televiziji.

Gabrijela često spava u dečjem domu. Češće nego druge negovateljice. Gabrijela posećuje teta Selmu.

Gabrijela uvek dođe kad je napuštena. Kad je napuste. To ona teta Selmi priča. Gabrijela je često napuštena. Ili ona često napušta. To ne mogu tačno da kažem. Ali svaki put je nesrećna.

- Ja nikad neću naći onoga pravog - žali se ona tela Selmi. Pri tome vrlo tužno gleda.

- Možda ću uzeti jedno dete. Na primer Soraju. - To Gabrijela sasvim ozbiljno kaže teta Selmi. Zatim se okrene meni - ja uvek slušam, sedeći na teta Selminom kanabetu, ono što Gabrijela priča. Zažmiri na jedno oko i nasmeje se - Ala bi to bilo lepo, je li Soraja?

Ali ona više nije ubedljiva a nije ni potištena.

Teta Selma se ljuti na takve reči a Gabrijeli to pomaže.

Ja počnem da razmišljam, a tela Selma kaže na to: Soraja sanja. A ja mislim: Gabrijela i ja. I teta Selma bi trebalo da je s nama. Mi imamo stan u gradu. Teta Selma i Gabrijela pripadaju samo meni, a teta Selma svake večeri priča drugu priču.

Gabrijela žmirka na jedno oko i osmehuje se. Ali to njoj pomaže.

Sasvim na kraju, kad je Gabrijela sve ispričala o napuštenosti, kaže - U stvari, Soraja ne bi smela takve stvari nikada da sluša.

U stvari, Soraja ne bi smela u dečjem domu da sedi uz staru ženu na kanabetu. - S njom se život dovoljno poigrao, te tvoje blebetarije joj sigurno neće škoditi, odgovori teta Selima.

- Ali to nije pedagoški, kaže na to Gabrijela.

Kad sam sebe videla na televiziji s lutkom, teta Selma je tiho zapitala - Misliš li da je ovo pedagoški?

Teta Selma upravlja našim dečjim domom. U početku je radila u kuhinji, kasnije je bila negovateljica. - Sve smo mi posledice raznih ratova. Sve smo same. Tako završi uvek teta Selma svoje pričanje o tome šta i ko je bila i šta je sad.

Pošto se naš dom pojavio na televiziji, došlo je puno ljudi. Ili su pisali. Svi su hteli da imaju decu. Ali treba da su mala i lepa.

Ja više nisam mala. A ni lepa nisam. Veliki dečaci za mnom viču - Debela Soraja.

Teta Selma kaže - Sve će se to zaceliti, sve će se zaceliti. Neka deca ne ostaju dugo u našem domu. Enriko je ovde bio samo pola godine. Njegova majka je bila rđava. Onda je dobio nove roditelje. Dobra porodica, rekla je teta Selma.

Enriko je bio moj prijatelj.

Kad je kod nas došao, stalno je plakao. Jednom je pokušao da pobegne. Niko nije hteo s njim da se igra, jer je bio plačljiv. Samo ja. U vrtu sam za nas napravila kućicu. Onda Enriko nije više plakao. Mi smo se tamo igrali porodice koja ima stan.

Enriko se zaklinjao. Kad budemo odrasli, uzećemo se.

Kad sam udata, imam stan u gradu.

Pre nego što je otišao s novom majkom i novim ocem rekao je - Soraja, časna reč, ja ću im kazati da moraju uzeti i tebe. Tako ćemo opet biti zajedno. Časna reč, doći ćemo po tebe.

Ali nije održao svoju časnu reč.

Jednom su došli muž i žena. To je bilo kad sam se ja još igrala s lutkama. Prišli su blizu i mislili da ništa ne čujem i ne razumem.

Najpre su me detaljno zagledali. Tako izdaleka, odozgo do gore. Dugo. Činili su to tako neprimetno da sam morala i ja to primetiti.

Onda su razgovarali.

- Kakvi su to ljudi koji daju svome detetu ime Soraja,-kazala je suviše glasno žena svome mužu. - Sigurno su asocijalni. Treba da mislimo na nasledni faktor. Tako što ne smemo potceniti. Ko zna šta će od ove devojčice biti.

- Kako ti misliš, odgovorio je muž, - odustaćemo od toga.

Pitala sam teta Selmu šta je to nasledni faktor. Ona je razmislila i kazala - To je ono što od roditelja naslediš, ono što su ti sasvim na početku dali na put.

Ispričala sam joj o čemu su onaj čovek i žena govorili, a teta Selma posle toga nije dovoljno tačno znala šta je to taj nasledni faktor. Nije bila sasvim sigurna da li je tačno ono što je već rekla. Teta Selma je zaista već stara.

Zašto mene neće niko da uzme, želela sam da doznam od teta Selme.

- Šta sve ti govoriš, ne sviđa ti se kod nas u dečjem domu - brzo me je presekla.

- Ti imaš toliko igračaka što druga deca nemaju. Hajde da prebrojimo - tri lutke, kolika za lutku, motorčić, auto...

- Zašto ja imam takav nasledni faktor, zapitala sam teta Selmu.

Ona je malo zbunjena gledala, kao uplašena - A ja, ja ti nisam ništa, ti imaš mene, imaš Gabrijelu, druga deca...

Ponekad mi se čini da teta Selma ne želi da razume. To su sve sasvim jednostavne stvari.

Imam li ja roditelje? Sa pravim stanom? I zašto mi ne dođu? Njima onaj nasledni faktor ne može smetati?

- Ne govori sa mnom tako tvrdoglavo - prekide me teta Selma strogim glasom.

Mnogo se naljutila. I strašno je pljuvala govoreći.

- Ja ću ti sasvim tačno reći ko su tvoji roditelji. Da zapamtiš, za svagda. I da više ne misliš na to kakvi su oni. - Oni su te ostavili u stanu i pobegli. Prosto pobegli. Ti si tamo dva dana ležala i vrištala. Samo, susedi su na to bili već navikli. A kad je odjednom nastala tišina, silom su otvorili vrata. Onda si došla kod nas. Zapamti to.

Kod nas u dečjem domu je najlepše uveče. Kad male devojčice zaspu. Samo ja ležim u krevetu i trudim se da ne zaspim. Uveče najlepše mogu da razmišljam.

Uveče je sve tako kao da imam svoj stan. Niko me ne uznemirava. Zimi je u spavaonici prijatno toplo, napolju pada sneg ili kiša. Nekad čujem kako negovateljice idu hodnikom. Kad još zatvorim oči, mogu da zamišljam da imam roditelje koji pre spavanja sklanjaju moje igračke.

Kasno uveče i teta Selma gleda po spavaonici da li svi spavaju. Ona prilazi svakoj postelji, pokriva devojčice. Ako još nisam zaspala, sedne kraj mene na postelju. Šapućemo da druge ne probudimo. Teta Selma onda pripada samo meni.

Leti je prozor širom otvoren. Iz vrta čujem ptice kako pevaju, dugo. Sve do onog momenta dok ne nastane puni mrak. Odjednom se sve utiša. To je zaista momenat. Od jednog do drugog minuta sve ptice usnu. Svake letnje večeri je tako.

Onda se čuju još samo koraci. Škripi šljunak. Neko poluglasno razgovara. Pošto je svud takva velika tišina, niko se ne usuđuje da glasno govori.

U takve večeri htela bih da ustanem i odem. Kao što je Enriko jedne takve večeri pobegao. Ja bih išla, išla sve dalje. Sve dokle mogu i koliko hoću. Ali to je zabranjeno.

Jedne takve večeri, subotnje večeri, razmišljala sam. Kakva je ta Kristina? Da li je i ona debela? Da li gospođa Hempl ne misli na nasledni faktor?

Jedan dan ranije videla sam gospodu Hempl prvi put. Prišla mi je i jednostavno me zapitala: Soraja, hoćeš li da dođeš u nedelju kod mene? Mi imamo devojčicu kao ti, zove se Kristina, tvojih je godina. Mogli bismo svi zajedno da odemo u zoološki vrt.

Gospođa Hempl je govorila tako da sam pomislila kako bi svi bili veoma tužni ako ja ne bih htela da dođem kod njih u nedelju. Gospođa Hempl uvek tako govori.

Ova poseta se dogodila u vreme onog talasa - teta Selma to naziva talas - kad su svi želeli malu i lepu decu.

Teta Selma poznaje gospođu Hempl.

U nedelju rano ujutru Hemplovi su po mene došli autom.

Kristina ima samo za sebe svoju dečju sobu. Sa pisaćim stolom kakav imaju odrasli. Tu piše sve domaće zadatke. Kristina je sedela za pisaćim stolom kad smo došli, gospođa Hempl, gospodin Hempl i ja.

Kristina mi je sedeći pružila ruku.

- Ti si, dakle, ta Saraja. I nemaš nikoga. To nije dobro, rekli su otac i majka.

Kristina je izgledala vrlo pametna i odrasla.

Ja sam brzo opet stala na vrata. Odatle sam sve videla.

Gospodin Hempl je povukao Kristinu za kosu, osmehivao se na mene i rekao - Naša pametna Kristina. Ona je pametnija od nas - gospodin Hempl rado zadirkuje Kristinu. Pošto sam tako sama stajala kod vrata, prišla mi je gospoda Hempl i stala pored mene.

Posle podne smo išli u zoološki vrt. Gospodin Hempl se stalno šalio. On je pričao o nekim kokoškama koje imaju jednu kraću i jednu dužu nogu, da bi mogle bolje da se penju.

Kristina je pogledala gospodina Hempla veoma uvređena: Takve kokoške ne postoje - kokoš s jednom dužom a jednom kraćom nogom.

Izgledalo je kao da Kristina više nije htela da razgovara sa ocem.

- Soraja, šta bi veliš, da li postoje takve kokoške? Ti treba da si uz mene, inače će nam Kristina prerasti preko glave, govorio je meni šaleći se gospodin Hempl.

Šta sam mogla da odgovorim, ja nisam čula za takve kokoške, u školi nisam baš najbolja. Ali ko zna, postoji toliko neobičnih stvari...

Oboje, Kristina i gospodin Hempl, gledali su u mene, čekali... gospodin Hempl je tako veseo i ljubazan... Volela bih da mi Kristina bude prijateljica...

- Prestani sa zadirkivanjem - rekla je gospođa Hempl na to gledanje, čekanje i razmišljanje. Gospođa Hempl sve razume.

Posle toga sam svake nedelje išla kod Hemplovih. Pre podne se Kristina igrala sa mnom škole. Ja sam sedela za pisaćim stolom, a ona je bila učiteljica. - Soraja treba da dobije bolje ocene, opominjala je gospođa Hempl.

Bilo je tako svake nedelje. Celoga leta. Zatim su Hemplovi otišli.

Gospodin Hempl je inžinjer. Oni su otišli na rad u Indiju. Ostaće tamo tri godine. Možda i duže.

Kristinu su hteli da daju u dečji dom. Da bi u školi i dalje bila prva. To je rekao gospodin Hempl. I zbog klime. Da se tamo ne bi razbolela. Ja želim sve najbolje svojoj kćeri, jednako je ponavljao gospodin Hempl.

Gospođa Hempl je isto tako inženjer. Ali ona nije htela da ide bez Kristine.

- Misli na Soraju - govorila je vrlo ozbiljno gospodinu Hemplu.

Jedne ovakve sunčane nedelje kazali su mi da će otputovati. Na jednom porodičnom popodnevu.

Svi smo bili u šumi. Imamo tamo svoje mesto, livadu usred šume, pored nje žubori rečica, voda je tako bistra da je Kristina i ja pijemo kad to gospodin Hempl ne vidi, on kaže da to nije zdravo. Sem nas niko na ovu livadu nije dolazio.

Gospodin Hempl tamo spava, gospođa Hempl čita, Kristina i ja igramo badminton ili trčimo po šumi, zagrađujemo rečicu.

Za vreme užine rekla sam veselo gospodinu Hemplu - I ja ću imati ovako srećnu porodicu kad budem velika - otac majka i deca.

Gospođa Hempl je pogledala muža, Kristinu i kao da je tražila pomoć od njih, a meni je kazala: Soraja, mi ćemo kroz mesec dana otputovati u Indiju.

Pošto više ništa nije kazala, ja sam u tom pravcu automatski počela da mislim, i misli su same od sebe dolazile: Indija, kako će nam tamo biti, hoću li i tamo morati svakoga dana u školu, tamo ima slonova, putovaćemo vozom, leteti avionom, voziti se brodom.

- Soraja, veoma mi je žao, ti znaš, najradije bih te povela.

- Zato ćemo svi zajedno na odmor.

Takvim istim tonom je nabrajala teta Selma: tri lutke, kolica za lutku, trotinet..

Više nisam mogla da užinam. Zato što je trebalo da gutam, gutam. Gospođa Hempl, gospoda Hempl, Kristina svi su gledali na drugu stranu, na livadi je zavladala duboka tišma. Samo sam ja gledala u njih, porodicu Hempl. Sedeli su na livadi i užinali Hemplovi i Soraja.

Posle toga sam otišla u šumu. Nisam htela da ostanem na livadi gde smo izigravali porodicu. Išla sam, išla.

Ali je i Kristina trčala za mnom, brzo kao ja, polako kao ja. Za sve vreme dok smo išle govorila mi je: da joj se nimalo ne ide u Indiju, da će mu poslati puno razglednica da bih imala najveću zbirku razglednica u domu.

Ja nisam htela da slušam, želela sam da sam sama, bez ovih Hemplovih. Zato sam išla, išla.

Na kraju smo u šumi zalutale. Sunce se već odavno sakrilo u šumi, nama je bilo hladno kad smo našle našu livadicu s rečicom sa strane.

Gospođa Hempl je plakala. Zato što se strašno uplašila. A onda nam je opalila šamar.

Do tada nisam ni od koga dobila šamar. Kristina je plakala. Zato što će šamar bio jak. A i moj je bio isti. Ali sam se ja radovala. Zato što šamar nije dobila samo Kristina.

Gospodin Hempl nije hteo s nama da razgovara. Samo je uzgred prebacio Kristini. - Ti si trebala da budeš pametnija. Zatim je naredio - Marš u auto obe.

Putem kući Kristina je gunđala - Ja to neću trpeti. Idite sami u Indiju. Ja ću s tobom u dečji dom.

Kristina je prva u školi. Ali je ponekad vrlo glupa. Nikad više nisam bila na šumskoj livadi s rečicom po strani. Molila sam teta Selmu - Molim vas, ja ne želim više da idem ni jedne nedelje kod porodice Hempl.

Teta Selma je na to rekla - Prebolećeš to, prebolećeš sve. Kristina i gospođa Hempl došle su još jednom u posetu u dečji dom. Doneli su mi knjigu o Indiji. A ja baš ne volim da čitam.

- Hoću da vidim dobro svedočanstvo kad se vratimo, napomenula je gospođa Hempl.

Ali to je vrlo teško. Mislim da bi to bilo jednostavno kad bih imala svoj pisaći sto kao Kristina.

Uveče kad male devojčice zaspe, mislim o Indiji. Vidim: Kristina sa gospodinom Hemplom jaše na slonu. Sa gospođom Hempl ide po gradu koji je veliki da se po njemu može ići, ići. Usput jede pomorandže koliko želi.

Indija. Ima li tamio slonova i pomorandži? Nedeljom sada čitam iz knjige o Indiji.

... tri lutke, kolica za lutku, trotinet.. sad još i knjigu o Indiji.

Teta Selma kaže - Prebolećeš to.

I - Kad se Hemplovi vrate, doći će po tebe.

Ja ne znam, da li to još želim.