Angela Stahova

Susret posle nedelju dana

Sreli su se sasvim slučajno. Nisu se videli osam dana, sudbonosnih osam dana, bar za nju sudbonosnih.

Devojčica, malena i nešto okruglasta, još dete, možda od jedanaest godina, nosila je u ruci torbu sa povrćem. Stajala je pred njim pogrbljena jer nije bilo nikoga da joj kaže da treba da se ispravi, suknja joj je bila duža pozadi nego spreda. Dečak, tek nekoliko meseci izrastao iz dečaštva, petnaestogodišnjak, premesti torbu na bok. Prolaznici su ga veselo i prijateljski gledali, bio je visok i vitak, prijatnog i otvorenog lica. Oni su bili brat i sestra.

Devojčica polako gurnu svoju ruku u njegovu i pomalo bojažljivo gledaše u njega gore.

- Dobar dan, reče ona plašljivo.

Sad su oboje gledali jedno u dugo nekako zbunjeno, susret je za oboje bio čudan i neobičan, osećali su se neprijatno.

Prolaznici su žurili kraj njih na večeru, u poslednjem trenutku u kupovinu. I oboma se činilo kao da svi samo u njih gledaju, kako je to čudno da se brat i sestra sastaju na ulici i jedna drugom pružaju ruku.

- Hajdemo na jezero, predloži dečak ne znajući upravo šta da kaže i pri tom pogleda na torbu s povrćem. Išli su polako u pravcu jezera ne govoreći, nisu još bili navikli na novu situaciju. Rado bi jedno drugom rekli nešto prijatno, milo, ali ništa nije htelo da im siđe s jezika, nije to nikad bio običaj među njima.

Iako je bilo proleće tek nekoliko dana, na jezeru su se ljuljali labudi. Klupe uokolo bile su nedavno obojene crveno. Oni sedoše na jednu od tih klupa, devojčica sede samo na prednju dasku kao da se bojala da ne dodirne naslon, opet zgrbivši leđa.

- Sedi pravo, vrteo se dečak koji joj je to po tatinom običaju već hiljadu puta rekao za onih nekoliko godina koliko je imao više od nje.

Reči su najzad prekinule tišinu među njima. Dečak elegantno i samouvereno prebaci nogu preko noge.

- Dakle, podeljeni smo, dodade posle male pauze u kojoj je oboje nezainteresovano posmatralo labudove zar to nije čudno?

Devojčica je u sebi razmišljala zašto su baš došli pravo na jezero, veštačko jezero, kako se govorilo. Možda zato što je to bio uobičajen i istovremeno jedini put njihove nedeljne šetnje sa roditeljima, onda kada niko nije ni mislio na ovakvu, sadašnju situaciju.

Pre nedelju dana dečak i devojčica su se poslednji put videli kad je majka sa dečakom i nameštajem otišla iz zajedničkog stana. Stojeći u hodniku, majka je pritisla k sebi devojčicu u velikoj žurbi, kola s nameštajem su čekala na ulici.

- Za vas, deco, ništa se neće promeniti, rekla je tada majka - dođi brzo da nas posetiš i pazi malo na sebe, čuješ li.

Brat je tad lupnuo sestru po ramenu dosta snažno. Svako dobro, rekao je uz to kao da izlazi iz kuće samo najedan sat. A njoj se činilo isto tako, kao nešto nedovršeno.

Zatim se devojčica vratila stepenicama gore u stan gurnuvši pritvorena vrata nogom. U dnevnoj sobi je stajala samo stara, velika naslonjača. U njoj je sedeo otac. Na zidovima je bilo puno belih praznina, kao da je neko belom kredom nacrtao obrise nameštaja.

Devojčica je stajala kraj vrata, brzo zatvorila oči i videla pred sobom dnevnu sobu kakva je još pre skoro jednog sata bila nameštena. Zatim otvori oči, ali bele praznine ostadoše, svetla mesta na tapetama, a ni one neće dugo ostati, mislila je devojčica, doći će moler i nov nameštaj. Uskoro neće niko znati kako je ovde bilo. Proguta dvaput, htela je nešto da kaže, ali joj ni jedna reč ne pođe za rukom. Shvatila je da je to bilo konačno.

Otac joj stavi ruku oko vrata tešeći je, ali je i njega prolazila jeza iako je soba bila zagrejana. Oni će ostati ovde u gradu, mislio je, i brat će te često posećivati. Ali devojčica nije htela nikakvu utehu, ni od njega, ni od majke, samo je mislila na brata. Polako poče da pomaže ocu oko nameštaja.

- Sad je naša dečja soba samo za tebe, prekide dečak njene misli i time uplaši sestru.

- Sad je soba nekako velika i kad glasno govorim, čini mi se kao da se reči odbijaju od zidova, odgovori devojčica. Sve svađe i bitke za svaki kutak dečje sobe bile su zabravljene. - Uveče kad sam sama kod kuće - ponekad se bojim, dodade ona i nasmeši se nesvesno, ne smejući da pogleda brata da je ne bi ismejao kao nekad.

On je to umeo - naša mala Suska, mislio je smešeći se - ali u tome nije bilo ničega rđavog i grubog, pre malo sažaljenja. To je svakako bilo prvi put daje taj osmeh nije zbunjivao, da se nije bacila na njega stisnutih pesnica ili se nadurila.

- A šta radi mama, upita ona dalje. Pri tom brzo skloni za leđa prljave ruke kao da je osetila majčin pogled na sebi i čula reči "takva velika devojčica a ima prljave ruke i nokte". Devojčica uzdahnu, da li će ikad biti tako odrasla i lepa kao majka?

- Mama, pa znaš već, vredna je. Ima mnogo posla na studijama. Ali prošle nedelje je opet dobila nekakvu nagradu, pričao je brat a oči su mu ponosno šijale.

- Tata kaže da će se ona brzo udati. Jesi li već video toga čoveka? I zoveš li ga tata? - viknu devojčica bratu ljubopitljiva kao mala Eva.

- Video sam ga, on dolazi ponekad kod nas - ali ne izgleda rđav, odgovori dečak.

- Pričaj mi kakav je, da li se mnogo šali, igra li se s tobom, htela je sestra sve detaljno da zna.

Dečak je odmahivao glavom, takva pitanja kakva postavlja ova mala, tipična, što bi se on, petnaestogodišnjak igrao s njim, sa stranim čovekom koji zbog njega i ne dolazi kod njih. Razume se da čovek pokušava da se sprijatelji s njim, maminim sinom, trudi se, ali drugar nije nikakav. Dečak nije ni umeo da objasni kako je došao do takvog zaključka o njemu, sigurno zato što je taj tuđin suviše očigledno izigravao druga, njegovog druga, da, baš izigravao.

Šta sve ta mala nije želela da zna. Nije mogao da joj kaže da su mu oni zaljubljeni pogledi - na njegovu, sinovljevu majku - i ponašanje toga čoveka bili prosto neprijatni. Neprijatni. Neprijatni i za čoveka. U takvim trenucima - teško da je to moglo trajati duže od trenutka - duboko ga je mrzeo. A nije trebalo mnogo pa da mrzi i majku, iako je znao da je i ona u neprilici. Jedva je odgovarao tih dana na njena pitanja, sasvim se povukao u sebe ili bi se izgubio iz stana. Mislio je da se taj strani čovek oseća više kao u svojoj kući nego on, sin, ali to nisu bile stvari za pričanje, najmanje maloj sestri jer je video kako su je poslednji događaji psihički pritisli.

- Ko zna ako bude prijatniji, kad se budu venčali, mislio je on u želji da time mnogo izrazi.

Sestru prođoše žmarci po leđima, nije još bila dovoljno odrasla da se ne bi setila bajki o zlim maćehama. Onaj tuđi čovek dobi u njenoj predstavi lice i osobine maćehe i bi joj brata jako žao.

- Znaš šta, ako on bude rđav prema tebi, dođi opet kod nas, predloži bratu.

On na to odgovori odmah igrajući se zamišljeno tašnom. On je već na tako što mislio kad bi video majku s tim tuđim čovekom i osećao se tako suvišan. Ali se trudio da na to ne misli. Doći ćeš opet kod nas. Na jednoj strani je video majku, kojom se ponosio i na koju je ličio, a na drugoj malu sestru i oca.

- Ne mogu da ostavim majku samu, šta će bez mene raditi, kaže uvereno i pri tom se oseća čvrsto vezan za majku. Kasnije zapita: Kako je tata namestio našu sobu?

- Tamo gde je stajao tvoj pisaći sto, stavili smo moju postelju. A ja ću uskoro dobiti isti takav sto, gordo izjavi devojčica. - Ali je s tobom bilo mnogo lepše, doda brzo videvši kako se bratovo lice zamrači. Nije htela da ga ožalosti.

Nije se nadao da će ga sve to lako vređati, dosad nije o tome razmišljao. Kroz nedelju dana više niko neće znati da sam ja tamo stanovao.

- Hajdemo sad kod nas, pokazaću ti naš stan. Mama će se obradovati kad dođeš, predloži brat.

- Ne, ne, danas još ne mogu, branila se brzo sestra. Pri tom je gledala u svoje ruke s prljavim noktima, pomislila na kosu koju nije uredno očešljala. Mama ne sme da misli da se otac o njoj ne brine. I nesvesno je pri tom terala majci inat što je kao suvišan nameštaj ostavila u stanu.

- Znaš, majka mnogo žali za tobom, primeti brat, ona često govori o tebi.

Pa ipak su oboje i dalje sedeli, nije im se išlo kući, u jednoj su pretile bele mrlje na zidovima, u drugoj se onaj tuđin više osećao, kao u svojoj.

Sedeli su i neko vreme su imali osećaj, iluziju da se ništa nije promenilo, kao da je nedelja i oni s ocem i majkom sede, sve je tiho, roditelji odgovaraju samo na dečja pitanja, ne govore mnogo jedan s drugim, ali to je obično, ništa preteće.

Gledali su pravo da ih ništa ne bi odvojilo od snova i pokušavali da stvore oko sebe nekadašnje blaženstvo i prijatnost. Uskoro ćemo se sve četvoro dići, poći kući, tamo će majka iseći kolače, sestra prostrti sto, otac malo okomiti na brata jer hoće da ide na fudbal i neće da pomaže sestri u domaćim zadacima.

Mogli su nekoliko trenutaka da gledaju na jezero, nekoliko minuta, pola sata, ali tada prođe auto, zatrubi motocikl, ljudi su glasno razgovarali a na klupi su sedeli samo oni, sami i slučajno, posle duge nedelje.

- Šta misliš, zar ne bi bilo lepo kad bismo opet bili svi zajedno, devojčica postavi ovo teško pitanje.

Kad bismo opet svi bili zajedno. Pri tome je mislila na večeri koje su u sećanju bile tako prijatno crvene kao majčina haljina, meki crveni somot na koji je rado stavljala glavu. Majka bi je pomilovala ko kosi, budi dobra i poljubi brata pa odmah spavaj. Lepo je u pozorištu je li, zapitala bi devojčica, ti tako lepo mirišeš, a onda dobije kapku toga mirisnog na jastuk, veli, tako ćeš bolje zaspati. Vrata se tiho zatvaraju a devojčica još misli da je pozorište nešto najlepše. Nije ljubomorna što mora da ostane kod kuće jer je suviše mala, kako joj otac odgovara na pitanje, svi su veseli, i otac i majka koja se smeje i šali.

Rade s nama što hoće, gunđala je sestra misleći na one izgubljene večeri kad više nisu hteli da budu zajedno, onda i mi ne smemo da budemo zajedno.

Kad bismo opet bili svi zajedno. - Nedavno se u noći probudio i za trenutak nije znao šta se neobično dešava, nešto što ulazi u san i prekida ga, seća se dečak. Soba je mračna, nije ništa mogao da razazna. Žuta svetlost oivičavala je vrata susedne sobe u kojoj su bili roditelji. Zatim je svestan zašto se probudio, čule su se ružne reči iz sobe, ružne reči, ružno izgovorene, reči od kojih se dečak uplašio, reči koje su odjednom dovele u pitanje ceo njegov svet. Ali on nije sam, misli na sestricu koja, nada se, mirno spava, oseća odgovornost na koju su oni u susednoj sobi zaboravili, bar večeras. Spavaš li, tiho izgovorene reči u mračnoj sobi i odgovor upola prigušen pod jastukom, ne, ja se tako bojim, skoro nečujno kroz debeli pokrivač, mogu li da dođem kod tebe u krevet. Ne slušaj, kaže dečak, ne slušaj, a mora sve da čuje, pričaću ti priču, govori dečak bez prestanka ne propuštajući sve reči iz one tamo sobe. Priča dok ne začuje ravnomerno disanje, spavaš li već, nema odgovora, svud je tišina samo ostaje žuta svetlost.

- Ne, bolje je ovako, kaže dečak.

- Ali ja se tako bojim, žali se devojčica njemu i to na svetlosti dana, ja sam tako često sama.

On uzdahne duboko, znaš, kad se majka uda a onaj tuđi bude čudan, iseliću se a ti ćeš preći kod mene.

Sestra ga sluša kao onda u noći kad joj je pričao priče, više se ne boji i veruje svakoj njegovoj reči.

Potom ustanu i udaljuju se. Posle nekoliko koraka dečak joj uzima torbu s povrćem. A to je bilo nešto sasvim novo i neuobičajeno među njima.